Хор Света Анастасија Српска: ВАСИЛИНА – БЕЗ РУКУ, АЛИ СА МНОГО ЉУБАВИ

Отворила је своје сањиве очи, а лице јој се озарило.

Василина има годину и три месеца. Пробудила се након поподневног сна, осмехнула се, а осмех јој није силазио са лица све до вечери. Осмехивала се као сва друга, срећна деца, она која имају безусловну љубав и која се осећају сигурно.

Пре годину дана њена фотографија кружила је Интернетом - беба из дома за сирочад, рођена без руку, тражи усвојитељску породицу. Ова беба се данас зове Василина Кнутсен, има мајку, оца и три брата, а један од њих - такође усвојен - нема руке ни ноге.

„Василина нема руке, али Бог никада не греши,“ уверава нас Василинина мама, Елмира Кнутсен.

„Када смо је по први пут довели у наш дом, непрестано се осмехивала. А онда су почели наступи беса, што је заправо био добар знак. То је значило да полако попушта стрес из сиротишта. У дому за децу без родитеља нико је није узимао у наручје“, говорила је Елмира. „Знате, децу без руку и ногу људи ређе усвајају него децу са менталним или психичким поремећајима.“

Суд је дуго одбијао да донесе одлуку у корист Кнутсенових, јер је Крис Американац. Упркос чињеници да је Елмира руска држављанка, да породица живи у Москви и да већ имају усвојено дете, Кнутсенови су до последњег момента били у недоумици, да ли ће суд одлучити у њихову корист или не.

Сви просто желе да буду у Василинином друштву – старији брат Ејдан је обасипа пољупцима, милује по глави, проверава како једе. Старија браћа су отишла на камповање, али када су сви на окупу, обично се препиру око ње“, каже Елмира. Василина смешно понавља „Ејдаааа“, и непрестано дозива брата кад год он напусти собу.

„Већ сам знала како да се понашам са усвојеним дететом – пратили смо савете Ненси Томас, која је имала велико искуство у раду са усвојитељским породицама. Идеја је да детету пружите „четврти триместер“. Носиш их од шест до десет сати дневно у носачу за бебе или слинг марами. Током првих шест недеља, мајка је 24 часа дневно уз дете. Касније, када је веза са мајком успостављена, почиње да се развија приврженост оцу. У периоду адаптације детета на усвојитељску породицу, број гостију и свака комуникација са другим људима треба да буде строго ограничена. Тиме помажете детету да се лакше веже за вас.“

Василину босоногу стављају у седећи положај на тепих; она помера играчке стоплаима, успева да неке од њих придржава прстима. Воли да се игра чарапама – оне се најлакше могу ухватити прстима.

Елмира је рођена у муслиманској породици у Башкоростану. На факултету је упознала британски пар, који јој је причао о Христу. „Нисам могла да идем у православну цркву као муслиманка. За Хирста сам први пут чула од мојих британских пријатеља. А затим, потпуно неочекивано, добила сам стипендију за студије у Сједињеним Америчким Државама. Нисам била најбољи кандидат, било је и других, бољих од мене, али је Бог знао шта ми је заиста било потребно, да сам једино тако могла да се удаљим од своје средине, одем да студирам и тако више научим о Христу.“

Затим сам почела да учетвујем у разним хуманитарним акцијама, постала сам волонтер на Институту за онкологију, разговарала сам са мајкама о Христу и о Библији. Није ми било лако разговарати са њима – пролазиле су кроз велико страдање, док сам ја њихове муке посматрала са стране - нисам имала лично искуство у томе. Али оне су ме непрестано молиле: „ Причај нам, причај! Твоја прича о Христу нам много помаже, немамо другог начина да то чујемо!“

Елмира и Крис су одлучили да ће усвојити дете још пре него што су се венчали. Са усвојеним сином Денисом упознали су се пет година раније – њихов рођени син Радик има је нешто више од годину дана. У почетку , Кнутсенови су само желели да помогну Денису да пронађе своју усвојитељску породицу, али су схватили да је он заправо дете које желе.

„Знали смо да су шансе мале да буде усвојен. Имао је скоро седам година, а био је на развојном ступњу трогодишњака или четворогодишњака. Неразговетно је причао, био је несамосталан. У Центру су нам говорили да га не пуштамо у школу, а у међувремену, требало је да га научим да користи тоалет!“

Денис је брзо добио протезу,а физичко је данас његов омиљени предмет. Денисово усвајање било је трауматичо за тада осамнаестомесечног Радика – Елмириног и Крисовог биолошког сина. Почео је да сиса палац и да чупа косу. „А сада, када видим колико су везани један за другог, колико се воле, не осећам ни трунку кајања.“

„У почетку, нисмо размишљали да усвојимо Василину. Сматрали смо да немамо довољно снаге и стрпљења ни за троје деце, које смо већ имали. Размишљали смо, можда ће је неко други усвојити. Непрстано смо гледали њену фотографију и молили се за њу свим силама. Денис је био за њено усвајање, стално је говорио: „Шта има веза да ли има руке или не! Бог ми непрестано помаже! Са рукама или без њих, Бог нас неће оставити!“

„Трогодишњи Ејдан је такође желео сестру. Али Радик је био против. Он има веома осетљиво и љубављу испуњено срце. Стаје у Денисову заштиту кад год га неко увреди на дечјем игралишту, кад год га деца назову чудовиштем (било је и тога), и свима објашњава: -Бог га је таквим стоврио... Говорио је: - Мама, хајде да усвојимо било коју девојчицу, само да има руке! - Ипак, много је заволео Василину, од првог момента како смо је довели кући!“

„Били смо неодлучни. Али чим смо је угледали, знали смо да је она наша кћерка!“

Кнутсенови имају велики стан. На зидовима су свуда инспиративни, хришћански цитати. „Имали смо мањи стан, а онда су наши пријатељи решили да се одселе и понудили нам да откупимо њихов стан. - Ми дефинитивно немамо довољно новца,- рекли смо им, свесни својих могућности. -Купите стан за онолико колико имате, - били су одлучни. Размишљала сам шта ћемо да радимо са толиким станом. А сада ми је јасно, Бог је знао да ће нам требати више простора, јер је убрзо по куповини стана Василина постала део наше породице.“

Василина учи да хода. Тешко јој је да одржати равнотежу без руку. Како би устала, ослања се на главу, али убрзо пада (ових дана, Василина је научила да сама устане и да начини неколико корака!)

Стално говорим Денису да је он нормалан дечак! Нормалан, као и сви други. Најомиљенији предмет му је физичко васпитање, трчи около уз помоћ својих протеза. Ипак, тешко је навићи се на реакције људи...
Трудимо се да на сваке две године посетимо супругове родитеље у Америци. Лакше је тамо, јер нико не гледа знатижељно у тебе и твоје дете - тамо једноставно можеш да одеш на игралиште, док у Русији људи гледају у нас, крсте се, беже. Да, често се и то дешава...“Мама, људи ме овде не гледају,“ констатовао је Денис узбуђено током наше прве посете Америци. Док овде, једном, неко ме је питао на игралишту зашто нисам абортирала! Гледајући срећно дете које живи са неким развојним проблемима...нисам могла да нађем праве речи, само сам се окренула и брзо отишла.“

Време је да Кнутсенови крену у шетњу. Василини облаче фармерке и јакну, у међувремену, она успева да скине своју омиљењу чарапу. Ајдан излази у његовом омиљеном фудбалском дресу – онако како је био обучен код куће. Седећи у својим колицима, Василина свима маше својим маленим стоплаима и једноставно сија од задовољства. Мајка је спушта у песак,а она седећи почиње да се игра, подрхтавајући од узбуђења. „Да ли је то посебна врста развојне методологије?“, запиткује жена која са посебним интересом гледа Василинине босе ноге. „Па, видите, она нема руке“, одговара Елмира опрезно.

„Зашто, зашто се деца рађају без руку или ногу?“ кад год чујем децу да постављају такво питање одговорим: „Јер је Бог видео да све што ти је потребно можеш учинити и без руку!“ Бог не греши! Очигледно је да имати удове није и најбитиније за људско биће. Најбитнија ствар коју желим да пренесем својој деци је да они осете да је Бог отац њихов, који их неизмерно воли , и који ће увек бити уз њих.“