ДУХОВНИ ЗНАЧАЈ ВАСКРСА

Који је духовни значај Васкрса и зашто се назива највећим хришћанским празником?

Васкрс је највећи празник зато што је сам чин Васкрсења Христовог највеће чудо, чудо над чудима, највећи догађај у људској историји.

Као догађај, који се десио у конкретном тренутку, обрађен је онако како то чине историчари. Као изванредно чудо, Васкрсење остаје изнад времена и простора, необјашњиво за људски разум. Зато Црква и не покушава да објасни Христово Васкрсење, већ га прихвата вером.

Апостоли, очевици Васкрсења Христовог, нису се обраћали својим слушаоцима као пуки приповедачи овог чудесног догађаја, већ као неустрашиви проповедници Истине. Са вером у васкрсење, они су скончали своје овоземаљске животе, „Јер ми не можемо да не говоримо оно што видесмо и чусмо“, како је већ написано у Делима апостолским.

Васкрсење, дакле, може бити доказано као историјска чињеница, али само као чудо које не може бити објашњено људским умом, људским мерилима. Васкрсење Христово је основа целокупног хришћанског учења кроз векове. Сама Црква је живо сведочанство аутентичности Христовог Васкрсења, јер како би другачије могла постати и опстати? Заиста, наше проповедање би било празно да није било Спаситељевог Васкрсења. Апостоли Христови нису проповедали Хришћанство заснивајући га на митовима и рационалистичким спекулацијама, већ на чињеницама које су они сами искуствено доживели као непобитне што и сам апостол Петар у посланици наглашава: „Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа следујући измишљеним бајкама, него смо сами били очевици величанства Његовога“.

Христово Васкрсење, као нешто што се десило у границама времена и простора, није посведочено само постојањем Цркве, већ и нашег обичног, секуларног окружења у коме Црква већ две хиљаде година има непорециво велики утицај. Ако би се Васкрсење Христово могло порећи, онда би се то могло учинити и са сваким другим историјским догађајем. Христос лично „показа себе жива многим истинитим доказима“; говорио је четрдесет дана и ноћи својим апостолима, појављивао се пред њима, допуштао им да га додирну, обедовао са њима, шетао са њима и поучавао их. Апостоли су осећали Његово присуство тако дубоко да су им „срца горела“.

Да ли је ико икада чуо да је мртав човек имао тако велики утицај на живе, наоружавајући их снагом и мудрошћу, охрабрујући и просвећујући обичне, необразоване људе? Свети Јован Хризостом пише: „Велики доказ Христовог васкрсења јесте велика моћ коју је Он манифестовао после своје смрти. Његово васкрсење је убедило живе људе да напусте своју земљу, своју кућу, своје пријатеље, своју родбину, своје супруге, децу и родитеље, и да узму свој крст... Све ово нису заслуге мртвог човека који је остао у свом гробу, већ Васкрслог Бога.“

Христово Васкрсење није само историјски догађај, нити чудо које је имало неког ефекта само у апостолским временима, већ део свакодневице свих епоха, па и ове наше. Познато је да је велики број људи из наше блиске историје радије прихватао да умре него да порекне велику истину Христовог Васкрсења.

Јеванђељска прича о Христовом Васкрсењу је сведочанство историјске вере апостола, мученика и праведника. Оно је оправдање свих њихових борби, осмишљење њихове крви проливене због хришћанске вере. Апостоли су знали да је Христос васкрсао. Зато је и настао поздрав „Христос васкрсе – Ваистину васкрсе“ којим се већ 2000 година, од Васкрса до Спасовдана, хришћани поздрављају.

Какав је смисао Христовог страдања данас, и какво страдање би данас донело искупљење свакоме од нас појединачно и народу у целини?

Христос је добровољно пристао да буде разапет и да издахне на Крсту како би, нас ради и ради нашег спасења, својом смрћу победио смрт, а све наше животне голготе учинио привременим и преобразио их у вечну радост.

Да је хтео, Исус је могао да избегне сопствено страдање, али у том случају не би извршио мисију због које је заправо и дошао међу људе. Они би и даље остали ван заједнице са Богом, безнадежно погружени у каљугу греха, проклетства и смрти. И сама Његова крсна смрт била би бесмислена да јој није уследило Васкрсење.

Шта је то што данас разапиње сваког човека на земљи? То је грех.

Али страшније од тога је када човек оправдава свој грех и не осећа никакву потребу за кајањем и променом стања у којем се налази. Код нас Велики петак траје прилично дуго, деценијама. Могао бих да кажем да ми Срби још увек на различите начине распињемо Христа. А то управо чинимо прогонећи Бога из својих срца, некад свесно, а некад несвесно. Само као мали пример, навешћу да у једној црквеној песми, која се пева на Велики петак, стоји да „сва творевина треба да ћути“ имајући пред собом распетог Христа. А шта се дешава код нас?

Код нас су сви кафићи отворени, игра се, пева се, пије и разуздано понаша. И уместо да тога дана, једном у години, Богу угодимо, ми угађамо својим себичним жељама. Чак се ни намера не назире да желимо да будемо у најмањој заједници са Богом и учесници Царства небеског, ради чега је човек и створен и назначен. Овде се види системски проблем. Јер, ако у ове дане „ћутања“ школе и друге институције не раде, а продавнице и апотеке су само за нужне потребе отворене, зашто то не би важило и за кафане и ноћне клубове? Нажалост, они који су за то одговорни имају изговор „за грех свој“ – уносна зарада.

Где су решења проблема која нам се кроз разне системе намећу? Најпре у личном, а затим у свенародном покајању, тј поправљању себе набоље. За то је потребна истинска жртва која увек доноси добре и здраве плодове.
   
С обзиром на бројна политичка, друштвена, социјална и морална посрнућа, колика је лична одговорност свакога од нас, а колика друштвена одговорност свих нас заједно да такво стање променимо?

Да би било које наше лично предузимање имало смисла, потребно је да се ослободимо предрасуде од које многи пате: да су призвани у овај свет због неке велике и важне мисије. Понесени бајкама и филмовима, многи проведу живот маштајући о јуначким делима због којих ће их славити цео свет, и тако превиђају безбројне прилике да стварно учине нешто добро и племенито у свакодневном животу.

Нисмо сви ми призвани ни да спасавамо свет од природних стихија ни да зидамо цркве, палате и остале материјалне задужбине. Наше задужбине су да у свакодневном животу учинимо нешто добро и корисно своме ближњем. Да будемо „верни у малом“, као што вели наслов једне прелепе беседе блаженопочившег браничевског владике Хризостома. Јер Господ баш то и вели у оној јеванђељској причи о талантима: „Слуго мој добри и верни, у малом си ми био веран, над многима ћу те поставити“. Препознајмо зато своје „таланте“ и ставимо их у службу својих ближњих, а Господ ће нам то примити као да смо Њему самом учинили.

Васкршња порука за крај?

Христово Васкрсење је наш једини мост за прелазак из смрти у живот. Али, Васкрсење Христово и Његова победа над смрћу никога не спасава аутоматски; она само даје, до тада непостојећу, могућност избора, опредељења између вечног пребивања у Божјем царству или у царству таме. Коначан избор је на човеку.

Па, како бирамо? Свакојако. Откако је света и човека, наше слабости су универзалне: частољубље, властољубље, сластољубље. Мењају се само њихови пројавни облици, у зависности од поднебља и епохе.

Наше време и наше поднебље обележени су сваковрсним подвајањем, партикуларизмом и партократијом (обе ове речи, као, уосталом, и сама реч „партија“, и јесу настале из корена који значи „одвајање“). Све је подређено партији, па кад нека партија освоји власт у неком граду, општини, или узме „под своје“ неко предузеће или чак читаву делатност као да јој је то дедовина, онда немилице гази пред собом све који су политички, идеолошки или на било који други начин неистомишљеници. За општу штету, која неминовно настаје при таквом поимању власти и владавине, нико никада не одговара.

Напротив, то је нешто што се подразумева: „Мучио сам се да се докопам власти, хајде сада да то максимално искористим, јер ко зна докле ћу бити у тој позицији!“.

У ове празничне дане, нећемо о именима и „делима“ оних који су изабрали такву животну философију. Уместо тога, размишљајмо о онима који су, на чињеницу „Живот је кратак“, одлучили да одговоре: „Хајде да га испуним доброчињењем!“. Са материјалистичког становишта, њихов избор је чудан, несхватљив, јер се они добровољно одричу неких „пречица“ којима се много тога у животу остварује брже и лакше. Али те „пречице“ по правилу подразумевају да неко други треба да буде оштећен, уцвељен, да бих ја нешто добио, а то је у потпуној супротности са оним чему нас је учио, на шта нас је призвао Господ Исус Христос.

Он нам је, не само својим речима, него и самим својим овоземаљским животом, оставио најјачи пример како се живот може провести чинећи добро ближњима, и како се, када за то дође време, ова „долина суза“ може напустити чисте савести, без размишљања „да ли сам оштетио и уцвелио ближњега свога да би мени било боље?“. Ето, то је наш призив, то је човекова главна и највећа мисија.

Христос воскресе, радост донесе!

 разговарамо са протојерејем-ставрофором Миодрагом Поповићем, парохом Светосавске цркве у Београду.