Недељу, 6. септембра 2015. године, када наша Црква прославља и празнује: Светог свештеномученика Евтихија, Свету мученицу Сару и друге са њима, чланови хора „Света Анастасија Српска“ провели су на поклоничком путовању светињама Епархије шумадијске. Предвођени свештеником, о.Александром Миловановићем, вођени истом духовном радошћу број од око 50 путника су, уз хорске појце, чинили и верујући наши суграђани.
Након заједничке
молитве у храму Светих апостола Петра и Павла, кренусмо на пут у раним јутарњим
часовима. Из више разлога чланови хора су кренули на пут добро расположени:
одзив чланства је био преко 80%, план путовања је био садржајан и занимљив,
свако ново сазнање и искуство су драгоцени и интересантни, временске прилике су
нам биле наклоњене, имали смо ту част да својим појањем учествујемо на Светој
Литургији у манастиру Каленић, првом од шест манастира планом путовања
предвиђених за нашу посету.
Шест векова
богате и бурне историје, изузетна лепота манастирске цркве посвећене Ваведењу
Пресвете Богородице, представника моравског стила српске средњовековне
архитектуре, са свим спољашњим и унутрашњим детаљима, сведоче о изузетном
значају овог манастира за духовност и традицију нашег народа, као и о
општепризнатој архитектонској и уметничкој вредности. У склопу манастира налази
се и капела посвећена Светој Анастасији Српској.
Били смо
почаствовани што смо у својству хора били део Свете Литургије коју је служио о.
Александар, потрудивши се да својим појањем будемо складан део Литургије и
самог амбијента у храму. У каснијој размени утисака имали смо једнодушно
мишљење да је Литургија имала посебно пријатан и складан ток; надахнути
свеукупним доживљајем стекосмо уверење да ће нам та служба остати у дугој и
посебно лепој успомени. По завршетку Литургије у цркви смо се поклонили
светогорској чудотворној икони Богородице Герондисе, упознали се са историјатом
манастира, а затим у добром расположењу, уз послужење, у пријатном манастирском
амбијенту провели време до наставка нашег похода светињама.
Следеће
одредиште на нашем путовању био је женски манастир Прерадовац, посвећен Светом
Симону монаху - првом српском краљу Стефану Првовенчаном, сину Ане Немањић -
Свете Анастасије. Манастир је подигнут у средњем веку, обнављан у 19-ом и
крајем 20-ог века, са довршењем обнове
2004. године. Игуманија, мати Текла, нас је упознала са појединостима
везаним за овај манастир богате традиције, а ми смо, након отпеваног „Достојно
јест“ и поклоњења реликвијама у манастирској цркви – међу којима је и део
моштију Свете Анастасије, провели пријатно време уз послужење, добро
расположење и предиван поглед на околну природу који се пружао са узвишице на
којој се налази манастир. Срдачно дочекани – исто тако смо и испраћени, и
испуњени лепим утисцима наставили смо наш пут.
Народна
традиција у једном предању повезује три манастира: Денковац (посвећен Успењу
Пресвете Богородице), Саринац (посвећен Вазнесењу Господњем) и Ралетинац
(посвећен Светим апостолима Петру и Павлу). Сачувана је легенда о томе како су
три кћери непознатог племића погинулог у Косовском боју сазидале по једну
задужбину, које су по њиховим именима – Дена, Сара и Рала – добиле називе.
Манастири су у временима ропства претворени у рушевине, али су, упркос свим
историјским неприликама и прохујалим вековима, дочекали своју обнову, на радост
верујућих, као потврда богатства наше духовне и народне традиције и речи
васкрслог Господа: „Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека“ (Мт. 28,20).
У манастирима су нас дочекали срдачни домаћини и свете мошти које смо целивали;
чули смо занимљиве податке о богатој духовној традицији ових светиња – од
њиховог заснивања до данашњег дана, а такође смо се дотакли и одређених
животних тема посматраних из духовне перспективе, које су нас подстакле на
продубљеније размишљање и лично напредовање. До манастира Ралетинац стаза нас
је водила кроз интересантан природни амбијент, те, пешачећи, у шали
констатовасмо да ово поклоничко путовање има, осим оне основне – духовне, и
другу – физичку компоненту, као што и, иначе, човек у свом напредовању
савлађује животне препреке и духовним и физичким трудом.
Последње
одредиште на овом садржајном путу био је манастир Липар – посвећен Светом
великомученику Георгију, где присуствовасмо вечерњој служби. И овај манастир са
вишевековном традицијом је поново изникао из рушевина након ропства под
Турцима. Црква, саграђена средином 19. века, 2003. године прерасла је у
манастир - прво мушки, а од 2013. године женски. Од игуманије, мати Тавите,
сазнали смо и о моштима још увек непознатог светитеља које се налазе у храму, о
месту које манастир заузима у антологијама српске поезије кроз дело песника
Ђуре Јакшића, а затим нас је заинтересовала прича о Светом Фанурију – до тог момента
нама углавном слабо познатом, која нам
је својом занимљивошћу веома заокупила пажњу. У идиличном амбијенту манастирске
порте, док је полако наступао смирај дана, уживавши у гостопримству и пријатном
разговору, отпевали смо неколико духовних композиција, а затим смо испраћени уз
жељу да неће проћи много времена до нашег поновног доласка.
Сумирајући
утиске на повратку у Аранђеловац били смо задовољни садржајем тог дана; о.
Александар нас је саветовао да се потрудимо да носимо у себи што дуже духовну компоненту
овог путовања, и да је искористимо за лични напредак и добро, уместо да се цео
тај пут сведе само на један туристички доживљај, који остаје на фотографијама и
у причама. И најмлађи наш сапутник, деветомесечни Михаjло, син чланова нашег
хора – Маје и Десимира, са задивљујућим миром је провео с нама цео тај дан,
сведочећи о миру који сакуписмо на духовним станицама нашег путовања. Било нам
је драго што смо открили, још увек у довољној мери неоткривено, духовно благо,
нама релативно близу – али нашем интересовању и знању понекад прилично далеко.
И врло брзо пожелесмо да неком (надамо се - што скоријом) приликом сакупимо још
духовних драгоцености на сличном путовању. Захвални Богу на дару тог садржајно
богатог и драгоценог дана, растали смо се у добром расположењу до неке будуће
сличне драгоцене прилике.
аутор текста и хорски путописац: Павле Вуковић
