31. 12. 2016.

НОВОГОДИШЊА ПРОПОВЕД



Поздрављам Вас све, овде окупљене за Нову годину. Честитам Вам с радошћу, за коју се надам да ће Вам је Господ послати у наступајућој години. Честитам вам и са тугом, која ће Вас неизбежно посетити: можда данас, можда сутра или у блиској будућности. Узгред, не будите збуњени тугом и немојте се плашити. Радост и жалост су блиске једна другој.  Ово може изгледати чудно, али имајте на уму речи Спаситељеве: „Жена, кад рађа, трпи муку, јер дође час њезин; а када роди дете, више се не опомиње жалости, због радости што се роди човек на свет.“ (Јв. 16:21) Дан се претвара у ноћ, а ноћ у дан. Лоше време се пролепшава. Тако се и туга претвара у радост, а радост у тугу.

Апостол Павле упутио је претеће речи онима, који не подносе страдања, послата им од Бога: Ако сте остављени без казне, Ви сте незаконита деца. Не тугујте; нек тугују они који у Бога не верују. За њих је туга голема, јер познају само земаљска задовољства. А људи који верују у Бога не треба да клону духом, јер кроз страдања примају усиновљење, без којег не могу ући у Царство небеско.

Дечаци - заједно у побожности одгајени - презревши безбожну наредбу, не уплашише се претње огњем, но стојећи насред пламена певаху: Благословен си, Боже отаца!“ (ирмос Рождества Христовог, глас 1)

Патње су те претње огњем, или искушења, али не смемо их се плашити; морамо бити као побожни дечаци, певајући Богу нашем у тузи и невољи, верујући да су нам оне од Бога послате ради спасења.

Нека Вас Господ спасе, и уведе у царство нетварне Светлости! Амин.



1.      јануар 1913. године
Преподобни Варсануфије Оптински , Духовно наслеђе (Москва: СТСЛ, 2004)

Превод: Б.Србљак

Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/44079.htm

26. 12. 2016.

Парастос у руској цркви Свете Тројице у Београду



Свет је 25. децембра 2016. године потресла вест да се изнад Црног мора срушио авион Ту-154 Министарства одбране Русије. Посаду је чинило 92 људи. Његова Светост Патријарх српски Иринеј одслужио је 26. децембра 2016. године у руској цркви Свете Тројице у Београду парастос настрадалима у авионској несрећи над Црним морем. Патријарху српском су саслуживали протојереј Виталије Тарасјев, старешина Подворја Московске Патријаршије, и свештенство Архиепископије београдско-карловачке. За покој душа пострадалих молио се Преосвећени Епископ кронштатски г. Назарије, викарни епископ Епархије петроградске и настојатељ лавре Светог Александра Невског.
Патријарх српски г. Иринеј је поручио овом приликом да српски народ дели бол руског народа и породица страдалих. -Трагедија која је задесила православни руски народ је трагедија свих нас. У авионској несрећи страдали су чланови ансамбла Александров који је уносио лепоту и радост у живот оних који су имали прилике да га слушају. И ми Срби смо имали велику част, не једампут већ више пута, да чујемо изузетни хор Александров са њиховом чудесном песмом, подсетио је Патријарх.
У име Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј Виталије Тарасјев пренео је Патријарху српском г. Иринеју изразе благодарности: -Благодаримо Вам, Ваша Светости, што сте нас у овом трагичном тренутку за Русију, Руску Православну Цркву и руски народ пригрлили топло, братски и хришћански, као што су то чинили и Ваши славни претходници.
Тужном молитвном чину присуствовали су амбасадор Руске Федерације у Београду г. Александар Чепурин са дипломатским особљем, амбасадор Републике Белорусије у Београду г. Владимир Чушев, директорка Руског културног центра у Београду гђа Надежда Кушћенкова, представници Војске Србије и Војске Руске Федерације, др Марко Николић у име Управе за односе са традиционалним Црквама и верским заједницама Србије и други.



Хор Алесандров - Каљинка и Каћуша





Хор Александров - Тамо далеко



Извор: http://www.spc.rs/sr/parastos_u_ruskoj_crkvi_svete_trojice_u_beogradu

24. 12. 2016.

РУСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ПОМАЖЕ У РЕХАБИЛИТАЦИЈИ НАРКОМАНА

парохија Св. Георгија

Парохија Св. Георгија налази се у забаченом селу, у региону Иваново. У њему је смештен један од укупно шездесет рехабилитационих центара у Русији, који је основала Руска православна црква. У центру борави дванаест мушкараца – четири свештеника и осам штићеника, који се лече од зависности. Они су из Москве, Санкт Петербурга, Новосибирског и Томска. Центар за рехабилитацију не прима зависнике из околнох градова, како им се не би јавила идеја да побегну из центра.

Село при парохији Св.Георија има телефонску говорницу и неколико кућа на брду. Можда само у једној или две куће живе мештани, остале су напуштене, срушених кровова, стоје иза палих ограда. Манастирско двориште је беспрекорно  - леје јагода су уредно окопане, баштански алат уредно одложен, пластеник је спреман за зиму, стазе обрисане, а коњ се игра у ограђеном пашњаку. Двориштем шетају добро ухрањене кокошке, а овчарски пас будно мотри на све. Штала је  у изградњи, па чим се укаже могућност, свештеници планирају да купе краве.




Румених образа, снажни и културни младићи шетају парохијом. Александар је преплављен емоцијама док држи кокошку у рукама. Антон описује прелепе заласке сунца на Волги.  Андреј стидљиво признаје колика је радост у креативном раду, док Константин на ноћном ормарићу поред узглавља држи једну од Ремаркових књига.

Сви штићеници овог центра имају исту историју злоупотребе психоактивних супстанци; сви су почели да пију и да пуше око тринаесте године, а потом експериментисали са различитим стварима  и неочекивано се „навукли“, али за себе никада нису сматрали да су наркомани – зависници.

Отац Методије Кондратјев објашњава да је идеја укључивања цркве у рехабилитацују зависника настала из очајничке потребе. Године 1993., свештеници су у заједницу примили првог зависника  и то је била нека врста експеримента: сместили су га у посебну зграду и обезбедивши му електрични решо. Држали су се подаље од њега, не знајући шта би се могло догодити. Касније,  у центру су била смештена два наркомана, али су се свештеници и дање држали по страни.

отац Методије

Међутим, крајем 90 -их, свештеници су приметили да ствари морају да се другачије  организују и у наредним годинама почели су да раде на рехабилитционом програму, који се и данас примењује.

Штићеници центра признају да пријем није лак; тешко је доћи на обалу Волге. Морају да прођу интервју и да буду “чисти“ најмање десет дана пре пријема у центар. По пријему, штићеници центра потписују да ће бити послушни старешини, да ће присуствовати црквеним богослужењима и обављати своја послушања (радне задатке).


Дан почиње службом у храму за све - свештенике и њихове штићенике, а након јутарњих кратких вежби следи доручак. Након доручка и ручка сваки становник центра има своје послушање: неко сече дрва, неко сакупља сено, неко чисти спаваоницу. Вечерње претходи вечери. Субота  и недеља су дани предвиђени за одмор. Осим кратке црквене службе и присуствовања трпези, ови младићи су у те дане слободни да чине шта желе. 

Суботом увече сви се окупљају како би разговарали о недељним резултатима. Сваки од парохијских свештеника око сат, сат ипо , разговара са штићеницима центра о реализованим плановима претходне недеље и заједно процењују напредак. Недељом свештеници ове младиће припремају за нормалан живот, разматрајући са њима различите теме - на пр. како се дочекују гости, како се уређује соба. Затим, након вечере, заједно гледају филм. Игуман Силуан је задужен за одабир филма. Парохијска колекција броји филмове  Тарковског и Свјагинстевог, заједно са руским и страним класицима. Понедељком увече заједно разговарају о филму који су одгледали. 

Постоји неколико фаза у рехабилитационом току. Током прве фазе "предомишљаја" штићеници центра пишу саставе, осврћући се на три стнадардне теме - зависност, негирање зависности (како су оправдавали своју зависност), немоћ да се победи зависност (њихову неспособност да се носе са зависношћу, са својим помислима, поступцима и грешкама, које су проистекле из  зависности). 



Друга фаза је духовна. У процесу лечења штићеник центра проводи неколико месеци учећи како да се бори са својом зависношћу помоћу аскетског самоодрицања, поста, молитве, послушања и светих Тајни.

Трећа фаза је адаптација, коју неки још називају и „ на пола пута до куће.“ Зависник који се лечи, не губећи контакт са својим менторима, започиње живот изван центра – проналази посао, изграђује друштвене контакте и учи како да живи без наркотика  у свету.

Дужина лечења  у парохији у просеку траје између годину, годину ипо дана. У центру никога не задржавају на силу. Једном, када становници центра осете да су способни да се врате  у свет, они о томе поразговарају са свештеником пре одласка.

Свештеници парохије Св.Георгија верују да је рехабилитациони метод који се користи успешан, иако не журе да статистички потврде свој успех. „Ми више не бројимо оне који су се излечили“, каже отац Методије. Сматра да то није захвално  чинити, јер зависност остаје скривена целог живота. Никада се не зна када би неко могао поново да падне. То је разлог зашто бивши становници центра себе не називају излеченима већ рехабилитованима.




Чак и тако, отац Силуан тврди да је више од половине некадашњих штићеника остало „чисто.“ Оне који су поново пали у овај порок центар више не прима назад, „јер такви дају лош пример осталима, које могу да саблазне и повуку за собом у поновну пропаст.“

Дарја Загвоздина

Превод: Бојана Србљак
Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/59164.htm


8. 12. 2016.

СМЕРНИЦЕ ОНИМА КОЈИ СУ У ПОТРАЗИ ЗА ЉУБАВЉУ






Као ожењени свештеник, брачни терапеут  и саветник, имао сам прилику да саветима помогнем многим  паровима. Радећи овај посао, дошао сам до једног закључка – успешни бракови се не материјализују из ведра неба. У култури развода,  у којој данас живимо, успешност бракова много зависи од одлука које партнери доносе пре брака и током периода упознавања. Из овог разлога, неколико чланака које ћемо објавити понудиће корисне информације онима који имају године за удају или женидбу.


Хемија


Раније су  људи склапали брак из бројних разлога, а ти разлози су некада имали најмање везе с љубављу. Основни разлог била је потреба људи да заштите своје породичне интересе. Такође, ступали су у брак да би обезбедили пород -  децу, осигуравајући тако довољно руку за рад на породичним  фармама. Данас су се ствари измениле. На питање зашто су у браку, 99 одсто испитаника одговара да је прави разлог љубав. Лично, не бих партнерима препоручио да разматрају веридбу или брак, ако нису привлачни једно другом.

Узгред, хемија у љубави се понекад одвија постепено, током упознавања двоје људи. У  неким околностима, то је љубав на прави поглед. Свакако, "искрице треба да лете" пре него што се двоје одлуче на заједнички живот.


Не журите


Кад год сам се приватно сусретао са паровима који су тражили помоћ брачног саветника, у својим напорима да их боље упознам, упитао бих у неком моменту колико су били у вези пре него што су се одлучили на брак. Изненађујуће колико њих није било у вези ни годину дана. Неки би ми рекли чак и мање од шест месеци. Када ово чујем,  дође ми да заплачем, јер знам да треба да прође време како бисмо некога упознали. У ствари, истраживања су показала да је паровима потребно најмање три месеца да се довољно опусте и почну да показују своја права осећања. 


Истраживања такође показују да је потребно око две године, како би се партнери добро упознали. Много је времена потребно да увидиш како ће партнер реаговати у различитим околностима, како ће реаговати на различите типове људи, од блиских чланова породице до потпуних странаца.


Дакле, не убрзавајте везу, а ако у том периоду откријете нешто што вам се не допада, немојте мислити да ће то једноставно исчезнути. Највероватније да неће. И што је најгоре, какво  год да је понашање или став који вам се не допада, вероватно ће он постати још израженији у браку. Упознајте позитивне особине и  слабости свог партнера. А када се појави црвена заставица, не игноришите је. Могуће је да ћете због тога касније зажалити.


Не могу вам набројати  колико сам имао клијената,  који су пожурили да из везе уђу у брак, а онда дубоко зажалили свој пропуст. Једа млада дама са модрицама на руци, која је у браку трпела физичко насиље, поделила је  следеће мисли са мном,  у мојој канцеларији: „Можда бих донела мудрију одлуку и не бих игнорисала неке суптилне знаке да би могао да ме малтретира, да нисам пожурила да уђем у брак.“


Након  26


Подаци такође указују да људи који сачекају одређене године значајно повећавају вероватноћу да се срећно ожене  или удају. Зашто? Заправо , није тешко разумети зашто би ово могло бити истинита тврдња. Људи  који сачекају да уђу у средње двадесете највероватније су завршили факултете, а вероватно су и зрелији од својих вршњака који су у брак ушли раније. Овај фактор их ставља у позицију да доносе мудрије одлуке. 


Компатибилност


Које сличности делите са својим партнером? Да ли имате сличну перспективу у вези новца, пријатеља, родитеља, каријере, спорта, слободних активности, телесне љубави  и родитељства? Шта је са културом, националношћу и верском припадношћу? Колико сте компатибилни? Онда опет, колико су сличне ваше личности. Да ли си ти тип  А, а партнер тип Б личност? Да ли она воли  да се жустро расправља, док ти избегаваш конфликте? Да ли је он интровертна, а ти екстровертна особа? У којој мери ће двоје људи бити компатибилни веома је важно за успешну везу данас, а и у буднућности.  Дакле, док упознајете партнера, немојте бити стидљиви; постављате питања у вези горе набројаних, а и других важних питања. 

 Наставиће се...

 Говори свештеник о.Чарлс Јоанидис - доктор наука;  породични и брачни терапеут


Превод: Б. Срвљак


1. 12. 2016.

ТРНОВИТ ПУТ К БОГУ





Елена, молим Вас реците када и како сте пришли вери?

Морала бих да Вам испричам своју читаву животну причу. Рођена сам у совјетској, атеистичкој породици. Био је то површан атеизам. Моја породица веровала је у доброту и правду; то се подразумевало. Нико никада није погледао дубље, у извор овог веровања. А прави атеиста је страшно биће, лишен морала и опседнут највише материјалним добрима, до којих долази не бирајући начине. Уосталом, он нема ништа друго до ово мало земљског живота и зато мора да искуси сва задовољства, сада и овде. Достојевски је једном написао: „Ако нема Бога - све је дозвољено.“ Али, ми никада нисмо били такви атеисти.

Када сам имала четири године, отац ми је једном рекао да је небо бесконачно. Памтим, то ми је одузело дах. Почела сам да размишљам о томе. Касније, када сам се заинтересовала за математику, покушла сам да применим принципе ове науке у тражењу истине. Ако логиком тражите прaви узрок свему, неминовно долазите до празнине, из које је све произишло. А празнина сама по себи, не може да произведе нешто без одређене, тајанствене силе. У ствари, много сам размишљала о овоме, скицирала графике са почетном тачком (постављајући себи питање: „Шта је било пре ове тачке?“), читала бројне философе и чак стварала сопствене философске концепте.  И онда је Јеванђеље некако доспело у моје руке. Ова књига оставила је на мене невероватан утисак.Одједном сам увидела да је истина управо у њој. Као да сам лично видела Христа како проповеда, чини чуда, бива разапет и васкрсава. Истински васкрсава!  Такав осећај никада пре нисам доживела читајући. Моје духовне очи су се отвориле, отрчала сам у цркву, купилa гомилу књига, посветила се црквеном животу и почела да „тероришем“ ближње. У почетку, моји покушаји да родитеље приведем вери били су агресивни. Али, уз Божју помоћ, све се на крају вратило у нормалу.

Мислим да свако ко предано тражи истину, при или касније, долази у православну цркву, без обзира на националност, веру предака  или неке друге факторе.  Истина је једноставно овде, остало нема смисла.

Често почетник у вери, тврдо решен да се оцрквени, покушава да кроз ревност која није по разуму, достигне велике духовне висине. Преузима подвиге који су изнад његових снага. Ово обично доводи до тужних последица.  Да ли Вас је ова чаша мимоишла?

Починила сам све могуће грешке. Када сам схватила да је  истина у Православљу, пожурила сам да се са њом упознам. Било је то као са спортом, који сам некада тренирала. Молила сам се много, чак и превише. Бацила сам сву своју одећу, остављајући само дугу црку сукњу, један џемпер  и избледелу мараму. Одрекла сам се палог света. Имала сам безуман поглед у очима док сам покушавала да сваког преобратим у верујућег човека. Људи су једноставно бежали од мене. Сада то више не  чиним. Живим мирно, без подвига. Постим, али не по манастирским канонима, већ по снази. Без фанатизма. Ако проведем дан без осуде другога, без злих помисли  -  добро је. Ближње не дирам. Свако има свој пут. Једино својим примером могу да утичем на друге и зато морам више да водим рачуна  о себи. Читам скраћено молитвено правило, одлазим у храм недељом и о великим празницима,  причешћујем се једном месечно. Молим, да допусте причешће мени, недостојној. За сада ми дозвољавају. То је мој ритам.

Ви сте писац и драматург. Реците,  како пишете о постојећем злу које нас окружује; да ли људе тиме увoдите у искушење ?

Пишем приче а нагласак стављам на оно што је, по мом мишљењу, добро или лоше. Недвосмислено стављам акценат на православље. Написала сам, на пример, представу о Насрадин  Хоџи. Али упркос њеном орјенталном колориту, она је потпуно православна. Добила сам посебан  благослов пре почетка рада на њој. Ипак, у овом комаду постоје ликови који не обожавају Христа. Опрезна сам била са темом. Али добила сам благослов да уђем у ову причу и драго ми је да је све добро испало.

За кога пишете?

Трудим се да пишем једноставним језиком, који разумеју људи у свету, они који нису позвани код „цара на гозбу“ , који су духовно неопредељени  и који „седе на раскрсницама.“ Мени је такво стање добро познато. Таквим људима треба да пружимо руку.

 „Песма о светом кнезу Данилу Московском“ је истинско религиозно дело, које је настало по налогу директора Православне школе уметности, Сергеја Михаиловича Мамаја и  по благослову духовника школе, јереја Николаја Пушкина. Али понављам,  мој рад је у основи светован. Мој циљ је да они, који су дошли у позориште на представу, након ње пожеле да оду у храм . Или да бар размишљају о озбиљним стварима. Главна ствар је да почну да размишљају исправно,а то добро настојање и размишљање ће их, уз Божју помоћ, одвести куда је потребно.

Наравно, мој духовник, отац Николај,  упућен  је у сва моја креативна тражења. Његова супруга, матушка Вера је најцењенији обожавалац мог стваралаштва, у свим његовим вишеструким ипостасима.

По Вама, који је главни циљ културе, уопште говорећи - уметника? И како да се таква особа сачува од пада у грех сујете?

 Прави уметник дужан је да преображава  свет, да га просвећује, да својим стваралаштвом уздигне човека изнад његове анималистичке природе, да узнесе његове мисли к небу, откривајући му визују да је и сам слика и подобије Божије. Лоша уметност „анимализује“ посматрача, провоцира инстикте, који на крају понижавају људско достојанство. Пример је  филм“Стиљги“ који је тренутно популаран у Русији. То је веома добар филм, који чудесно велича порок. Али, зар не бисмо исто тако брилијантно могли да величамо и врлину?

 Од контакта са уметношћу, под њеним утицајем, људи би требало да постану бољи, љубазнији, саосећајнији. Породица треба да ојача, алкохоличара и наркомана треба да буде све мање, блудници треба да се  преваспитају...Свако дело траба да има моралну основу.

Неко би могао да се запита: „Али шта са уметношћу која је свуда око нас? Ромнтично разбојништво, лепота разврата, шарм порока?“ Не треба да се фокусирамо на оно што се развија око нас. Упоредимо своје акције са реакцијама савести. Савест нас неће издати. „О дете вечности, не моли се у духу времена.“
Како се борити са сујетом? Не знам. Мој живот је такав да тешко могу да постанем хвалисава. На путу мог креативног стваралаштва, увек постоји неко ко ме стално деградира , омета. Хвала Богу на томе.

Ваш комад „Не бацај пепео на под“ дотиче се болног питања по нашу земљу  - алкохолизма. Много сте размишљали о узроцима овог зла и о томе како се са њим борити. Кажите, како православна жена може да помогне супругу, који није у стању да победи страст пијанства?


Помоћ у оваквој ситуацији може бити једино молитва. И љубав. Хистерија и моралисање ће само појачати зависност. Алкохоличар упада у зачарани круг; он пије да заборави срамоту. Као код „Малог принца.“  Ту постоји чиста физиолошка зависност,коју није лако победити.

 Ја сам имала такву прошлост. Свесно сам се удала за проблематичног човека. Знала сам да пије, али сам игнорисала ту чињеницу, надајући се да Божјом помоћу то можемо да победимо . Најважније, он је имао жељу да се бори са пороком. И у почетку, све је кренуло добро, а ја сам постала превише поносна. Међутим касније, сустигло ме је смирење.  Претрпели смо бродолом, а његов порок изнова је тријумфовао. Скоро да сам изгубила разум од очајања. Колико сам суза пролила; свакодневно сам бесконачно плакала.

Али сада, када анализирам ситиацију од самог почетка, тј . одлуку да се удам за њега, схватам да је све то било логично. И све у мом стилу. Тражила сам „подвиг“  и „налетела“ на њега у потпуности. Што је карактеристично, мој бивши муж више не пије. Апсолутно не. И уверена сам да то није резултат његовог престанка са пићем тада. Да није оставио пиће, данас вероватно не би био жив. Плашило ме је његово осаћање безнађа, блиски финале. Наравно да нисам могла да га таквог оставим. Морала сам да се суочим са ситуацијом  и да спасем ближњега. У супротном, не бих то била ја. Али, вероватно није била добра идеја да тада ступим у брак. Брак захтева љубав. А хришћљнска љубав према ближњем није довољна за брак. Али током те еуфорије, приверемене победе над пороком, обоје смо осетили такав емотивни пораст, да смо га заменили осећањем узајамне љубави.

Постоји једна прича о православном браку, која се преноси из књиге у књигу. Говори о девојци која своје удвараче, који су јој се допадали, одводи свом духовнику, но он их све одбија и не даје јој благослов да се ни за једног уда.  Међутим, када му је једном довела младића који јој се уопште није допадао, добила је благослов за удају. И девојка се за њега удала из смирења и послушности, а двадесет година касније коначно осетила бескрајну љубав и благодарност према човеку, који јој је обезбедио тако срећну породицу. То је добра прича, која се највероватније и десила. Али не треба да буде пример за слепу имитацију! То је прича која ме је онда привукла и дезорјентисала. Истомишљење – тај услов је неопходан, али није довољан да би се на оcнову њега градила  породица.  




 А зашто глумци , као по правилу, имају несређене личне животe и недуговечне бракове?

Јер је ова професија веома опасна по ментално здравље. Ујутро, на проби, волиш једнога, у подне на снимању другога, увече  на представи -  трећега. А онда када касно увече дођеш кући и угледаш  лице вољеног супруга , више не знаш кога волиш. Написала сам представу на ову тему  „У потрази за изгубљеним цврчком“, радња се  и врти око глумца који је изгубио сопствено „ја“ у многим улогама.

 Све који дође код мене са молбом да их припремим за упис у школу глуме, прво покушам да одговорим од тог корака. Глума  - то је опасан пут. То је неактиван живот, наизглед једноставно постојање...лоши завршеци...на једну  успешну судбину -   десетине сломљених. И спољашњи успех често има своје наличје.

 Играмо различите улоге. Играмо у животу, у односима. „Зашто си тако смирен? Хајде мало се покрени!“  - говорили су нам у школи глуме. И ми би се покренули, јер смирење није карактеристично за позориште. Са пожудом гледамо на особе супротног пола, јер љубав измећу мушкарца и жене је главна тема већине позоришних представа. А памтите ли шта је писано у Јеванђељу: „Који год погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу свом.“ (Мт.5:28) Намерно изазивамо страсти у себи , експлозију нашег темперамента. Последице оваквог понашања су трагичне.

 Нестабилност глумачких бракова није случајна. Нетрадиционалне орјентације су широко распрострањене. Проблеми са алкохолизмом у сфери глуме су израженији више него биле где другде. Ту је и наркоманија. То у великој мери утиче на глумце и глумице. Нема званичне статиситке, то је само моје лично запажање. Али, ја само пажљиво посматрам.

Да ли то значи да су глума и хришћанство неспојиви?

Најчешће не. Али са друге сране „Дух дише тамо где хоће“ (Јов. 3:8). Глума је дефинитивно духовно опасно занимање. Као и судија, на пример, јер он свакодневно нарушава заповест „не судите“ (Мат. 7:1). Али све те професије потребне су људима. Световна култура је такође потребна људима, што значи да су људи, који раде на пољу уметности, такође неопходни, укључујући и глумце.

Каква, по Вашем мишљењу треба да буде православна жена?
 Православна жена треба да буде символ врлина. Али то не значи да она треба да изгледа запуштено . Треба да буде лепа, пристојна, да зрачи духовношћу. Као наша последња царица Александра Фјодоровна Романова. Само права, не као она у филму Г.Панфилова.

Многе православне жене (такође и мушкарци) не одржавају своју физичку кондицију, не баве се фитнесом и спортом, сматрају да је то небитно (тј. недуховно). Ви сте успешни у уметничком клизању, као дете сте учили са чувеним тренером уметничког клизања Еленом Чајковски. Пре неколико година наступали сте у телевизијском програму „Аеробик“ где сте људима говорили о здравом начину живота. Шта бисте поручили људима који нису искусили „ радост фитнеса?“

 Поручила бих да је тело храм душе, и да га не смемо запустити, морамо да радимо на њему. Наравно, физички развој тела не треба да постане циљ сам по себи. Нека врста  бездушног Шварценегера никоме није потребна. Али богата унутрашња суштина треба да има, по мом мишљењу, и привлачну спољашњу форму. Када видим неке православне мајке, удате жене у широкој одећи , погрбљене  и безобличне, осећам велики бол. И жао ми је њихових несрећних мужева. Њима је посебно тешко, јер су окружени пропагандом порока, уличним рекламама, у штампи, на телевизији – полуобнажене лепотице су свуда. Морамо вешто да устанемо против свега овога, са нашом фундаментално другачијом лепотом. Хвала Богу, у последње време срећем истински лепе жене у нашој цркви – атрактивне, паметне, добро и укусно одевене, а истовремено скромне и пристојне.

 Као дете сте волели математику, чак намеравали да упишете математички факултет у Москви. Жена са математичким умом, која још пише драме и поезију се ретко среће. Помажу ли математичке способности Вашем драмском и поетичком стваралаштву?

„У  свакој науци постоји исто толико истине, колико постоји  и у математици,“ рекао је Емануел Кант. Ја бих додала не само у науци, већ у било којој области живота. Математика прожима све, она је костур живота, оквир. Математика – то је логика. Какав би био драматург без логике, без узрочно – последичних веза, где једно произилази из другог? Без унутрашњег осећаја симпатије немогуће је писати поезију. Шта је то „хуманитарни начин размишљања“?  Ја то уопште не разумем.  Мислим да су људи  који не воле математику само имали лоше наставнике. Немогуће је да неко не воли математику;  математика је хармонија. То је природа, Моцарт, Пушкин...Узгред, на крају свог живота, Александар Сергејевич Пушкин почео је да се интересује за математику и разне нумеричке системе. Читала сам о овом његовом интересовању. Математика је веома добар животни стабилизатор. Сви математичари су уравнотежени и морално стабилни људи – бар они које ја познајем.

Елена како су Вас васпитавали Ваши родитељи, а како Ви васпитавате Вашег сина?

Била сам васпитавана строго, у совјетском духу. Али без Христа. Зато, генерално,  нисам могла да схватим зашто је толико важно да будем добра. Моје дете зна за Христа од детињства. Оно пажљиво учи. Међутим, окружење у нашем времену је корумпираније него у данима моје младости. Осим тога, моје дете је атрактивно. Ја сам  у његовим годинама изгледала много скромније. Бојим се за њега и молим се.

Каква је мисија жене у духовно-моралној обнови Русије?

О овоме је лепо говорила Александра Фјодоровна Романова: “ Утицај добрих жена - то је највећа снага после милости Божије.

 Учествовали сте и на Сверуском форуму православних  жена. Реците нам нешто о томе.

Да будем искрена, вратила сам се помешаним утисцима. Први дан форума био је одржан у храму Христа Спаситеља, у црквеној сали. Било је много народа, новиара....Т.А Голикова, С.С Журива , представнци државне власти. Али сви су говорили уопштено о милосрђу и добрим делима. А најважнију тему „малолетнички суд“ (питање правосудног система за малолетнике је веома осетљива тема данас  у Русији, односи се на законе који владају у Западној Европи, а који лагано одвајају децу од њихових родитеља из апсурдних разлога. На пр. породица је сиромашна и деца се одвајају од породице   и воде у хранитељску породицу . Мајка удари дете за лоше понашање – злоставља га! Узимају дете од мајке. То је систем који би озбиљно могао да угрози традицију породице у Русији и да изазове велику личну трагедију) на пример, остављена је за други дан, када је форум одржаван у Ходочасничком центру на Ломонсовом имању, без камера и формалне публике.

У делу где сам ја наступала са својим извештајем о утицају средстава јавног информисања на људе било је присутно око тридесет особа– све саме пристојне матушке. Као режисер, могу да осетим када на сцени нема акције већ је присутан само текст. Тако је било и на форуму. Када сам устала да изнесем своју презентацију, одмах сам кренула у напад, рекавши да ће се са мном сви сагласити. После свега сви смо ми у једноумљу. Али важно је да нас чују они који решавају одлучујућа питања. Ситуација у земљи је катастрофална. Нација изумире, људи се опијају до смрти, породица се распада, а домови за сирочад су препуни....наше традиционалне православне вредности се више не вреднују, свако је опседнут похлепом, узалудно траћимо наша природне ресурсе. Индустрија је неразвијена, а наука је „закључана  у перу“. Све неопходно увозимо у замену за гас, нафту или угаљ. Шта добро може произићи из овога? Шта ћемо да радимо када се сва та природна богатства потроше?

Веома сам забринута за судбину Русије. Ја сам патриота и везу са својом земљом доживљавам као нешто невероватно емотивно, својим целим бићем. Не знам да ли је то зато што сам тако васпитана или је то нешто – у мени урођено, осећај припадности, и овај бол који осећам због судбине отаџбине.

Руски народ је посебан народ. Осећам то снажно када сам у комуникацији са странцима. А што се вреднује тамо, не вреднује се и код нас. Ово је посебна земља, са посебном културом, и јединственим најбогатијим језиком на свету, који је настао и развијао се на основу наше националне јединствености. Ту су такође наши ресурси, они духовне природе, који такође не треба да се расипају као гас, нафта и угаљ. Она треба да се чувају, негују и наравно постану основа обнове, на славу Божију.

Бојим се да нашу садашњу власт могу да замене прорачунати људи, они који немају осећај за ову земљу. Слава Богу, наша садашња власт је православна и патриотски настројена. И то улива наду да ће Русија да изађе  из овог ћорсокака, да неће пропасти и нестати са лица земље. Наша главна нада је, наравно, у Господу, али и ми, као људи, морамо да се трудимо.  Праве речи нису довољне. Потребна су  и дела. Ништа не бива без рада. Тако је устројен овај свет.

Превод: Б.Србљак