ДРВЕНА ЧИНИЈА

Крхки старац одлучио је да живи са својим сином, снајом и четворогодишњим унуком. Старчеве су руке дрхтале, вид му је био замућен, а корак му је посртао. Обедовали су сви заједно за столом. Али, старац је имао потешкоћа за време јела због дрхтавих руку и губитка вида… Зрна грашка падала су са кашике на под. Кад би узео чашу, млеко би се просуло по столњаку. Тај неред је љутио сина и снају. “Морамо нешто учинити с оцем”, рекао је син. Доста ми је овог просипања млека, бучног једења и хране по поду.” Стога су муж и жена поставили мали сто у углу. Ту је деда јео сам док је остатак породице уживао у вечери. Након што је деда полупао тањир или два, храна су му служили у дрвеној чинији. Када би породица погледала у правцу деде, у његовом оку била би суза. Још су увек једине речи које су за њега имали – када би му пао тањир или је просуо храну – биле оштре опомене.
Све је то четворогодишњак проматрао у тишини.
Једном пре вечере, отац је приметио да се његов син игра с комадићима дрва на поду. Слатко је упитао дете: “Шта радиш?“ Исто тако слатко, дечак је одговорио: “Ох, правим чинијице за тебе и маму из којих ћете јести када ја одрастем.“ Четворогодишњак се затим насмешио и наставио посао.
Ове су речи тако погодиле родитеље да су остали без текста. Сузе су почеле потоцима тећи низ њихове образе… Иако нису изговорили ни једну реч, знали су шта морају учинити. Те вечери је муж узео деду за руку и нежно га довео назад за породични сто. Све остале дане деда је јео сваки оброк с породицом. А из неког разлога, чинило се да ни муж ни жена нису бринули када је пала виљушка, када се млеко просуло, или се столњак запрљао…

Непознати аутор

ВОЉА ЧИНИ ЧУДА

"Искуство Бранка Радунковића упућује нас на преиспитивање сопственог живота и вере. Рођен са хендикепом који је оптерећивао више друге него њега самог, вером у Господа пријањао је готово сваком послу и тако доказивао да, само ако жели, човек не мора бити на маргини, ма о чему се радило. Његова ментална снага надјачала је сурову реалност у којој се нашао.
Припадност и приврженост Господу и Цркви Његовој, водила га је духовним пространством на коме су се увек јасно уочавали његова вера, љубав и нада."

Пријатељ Божји

АТЕИСТА И МЕДВЕД

 

Шетао једном атеиста шумом.

„Какво предивно дрвеће! Каква моћна река! Какве дивне животиње!“, мислио је.

И док је тако шетао зачуо је шушкање у жбуњу. Окренуо се да види шта би то могло бити. Угледао је медведа високог око седам стопа како иде ка њему. Потрчао је колико га ноге носе. Осврнуо се и видео да га медвед сустиже.

Када се по други пут осврнуо, медвед му је био сасвим близу. Саплео се  и пао. Покушао је да се придигне, али медвед је већ био над њим; ухватио га је својом левом шапом, а десном кренуо да га удари. У том моменту атеиста је узвикнуо: „ Ох, мој Боже...!“ 

Време је стало, медвед се скаменио, шума је утихнула. 

Заслепљујућа светлост засјала је и атеиста је зачуо глас с' неба: „Свих ових година негирао су моје постојање, а постојање сваке твари приписивао космичкој случајности. Да ли желиш да ти помогнем да изађеш из те заблуде? Да ли да те од овог момента сматрам верујућим?“

Атеиста је погледао директно у светлост и одговорио: „Било би лицемрно од мене да те сада замолим да ме сматраш верујућим, али можда би могао медведа да учиниш хришћанином.“

„Врло добро,“  уследио је одговор.

Светлост је ишчезла. Шума је опет зашуштала. А медвед се прекрстио, скупио молитвено шапе и прозборио: „Господе благослови ову храну у има Оца  и Сина и Светога Духа. Амин.“

Превод: Б. Србљак

Извор: http://thediaspora.net/