ДУХОВНИ РАЗГОВОР СА СТАРЦЕМ МИХАИЛОМ, ПУСТИЊАКОМ СА КАРУЉЕ

Отац Михаил је ревносни монах, који живи у пустињи између Катунакије и Каруље. Од осталих монаха разликује се не по чистоти свога монашког срца, нити по једноставности и доброти којом успева да дотакне душу сваког човека који прође покрај његове испоснице, већ што својим животом показује да велики проблеми не треба да нас поколебају.

Старче, како се зовете?

-Отац Михаил, грешни, рђави, упрљани, достојан презира.

Колико дуго живите на овом месту?

- Није важно, љубљени. Важно је да овде имам све што ми је потребно. Да се трудим да доследно обављам своје дужности.

А које су то дужности?

-То су пост, бденије, молитва, примање небеских дарова, као што вели Јеванђеље. Ко их доследно испуњава?

Не испуњавате их доследно? Зар не постите? Не једете понедељком, средом и петком.

-Ко ти је то рекао? А ако једем дупло више уторком, четвртком  и суботом, онда где је пост који је прописан? Једна поморанџа иста је као и једно јаје. Шта ми значи ако не једем јаје, али зато поједем две поморанџе. Али не заборавимо, пост није само уздржање од хране. Пост, пре свега, помаже да искоренимо страсти, укротимо чула; пост није само уздржавање од меса, сира  и млека.

Да ли овде сами живите  или имате још некога ко живи са Вама?

-Сам сам. Сасвим сам. Наравно, пребивам са Господом. Нико сам не може да живи. Без Бога, живот постаје пакао.

Чиме се бавите?

-Рукодељом. Израђујем пресоване крстиће. Имам пресу.

Тако обезбеђујете себи за живот?

- Материјали, слава Богу, су ту. Оно што  недостаје је врлина. Нису ово само празне речи, претеривања, већ истина.

Али, грехови су се намножили у свету. Да ли знате за то?

-Шта, а зар се на Светој Гори исто не дешава? Ако се, како кажете, у свету грех знатно умножио, онда се и благодат умножила. Да ли ми можете рећи за место где се врлина умножила? Реците ми, па да се радујем.

Има ли људи на овој планини, који поседују врлину?

 -Сви монаси овде су добри и свети. А ја сам последњи међу њима. Први су они који живе «на првој линији фронта,» у манастирима, који су приморани да испуњавају послушање. Да  ли је то мала ствар? Ко год има послушност, има и љубав и смирење и трпљење.

А ми мирјани? Где ми да испуњавамо послушање?

-У својим породицама, са женом и децом. На пример, породичан човек треба да буде послушан својој жени и деци. Ожењен човек не треба да намеће своје мишљење у породици на бруталан, груб начин, већ све треба да чини у име љубави. Послушање није само обавеза монаха, већ свих хришћана. Размислите о духовном оцу, исповеднику, који увек жели  да наметне своје мишљење ономе кога исповеда, наводно у име врлине. Шта кажете, да ли је он прави духовни отац?  Мислим да духовник има исту дужност, да буде послушан својој духовној деци, али само бринући се да тако очува јединство Цркве, да би човек слободно, без угњетавања, испуњавао Божије заповести.

Дакле, ми мирјани, који нисмо монаси, да ли се можемо спасити?

-Шта то говориш? Људи у свету нису на нижем положају од монаха; мислим да је то велики грех, да се због тога праве поделе унутар цркве. Као, на пример, који је пут бољи? Монашки или световни? Знате, све улице и авеније и стазе и алеје служе истим, основним потребама живота. Сви путеви воде ка Богу. Кога Бог призове да постане монах, он ће то сигурно и постати. Авај када би сви људи напустили градове и села и отишли у манастире. Монаха би нестало са лица земље.

Да ли сте се икада покајали што сте дошли овамо?

-Забога, сигурно не. Сигурно не! Осим тога, да ли мислиш да разумемо како смо доспели овамо и да ли смо сами овде?

Али, са ким сте?

-Са Богом. Ни за тренутак овде човек не може да опстане сам.

Да ли сте икада видели Бога?

-Шта да ти кажем? Ово питање је, опроси ми, мало...

Глупо? Реците...

-Није глупо. Али подсећа на Тому који је рекао: док не видим својим очима, нећу веровати.

Али, знате, ја сам маловеран.

-Ја сам још више од тебе.

Да  ли сте видели неко чудо?

-Ми чуда гледамо свакодневно. Али знате, зао човек, мака вирдео и хиљаде чуда неће поверовати. Чак и мртваца да види како васкрсава, и даље неће веровати.

Какво чудо сте видели?

-Да ли постоји веће чудо од овога овде? Ја, јадни и убоги, живим као монах у овој пустињи. Учини ми услугу. Желим да ово разумеш. Има ли већег чуда од овога? Ја апсолутно верујем да је ово чудо. Чињеница да толико младих људи данас долази са све четири стране света на Свету Гору: из Америке, Азије, Европе... Зар то није чудо?

Сада су многи учени људи дошли на Свету Гору. Зар то није битно?

-Шта ће урадити са тим знањем? То је све добро, али почетак мудрости је страх Господњи. Ако у човеку не пребива Бог, онда је знање бескорисно.

Често се у штампи сусрећемо са вестима о скандалима црквеног клира. Какав утисак то оставља на Вас?

-Свакоме од нас се може догодити да падне, да се оклизне. Ова опасност вреба и људе у годинама. Само надгробни споменик ће уклонити ту опасност. Али, није највећи скандал у цркви људски пад. Није то највећи скандал, већ чињеница да црква ћути пред изазовима времена. Црква, док држи истину, истовремено је држи скривену и не износи је на светлост. То ћутање цркве данас је највећи скандал.

 Превод: Бојана Србљак

Извор: http://www.johnsanidopoulos.com/2013/04/spiritual-dialogue-with-elder-michael.html

МИСИЈА НА БЕЛОМ КОНТИНЕНТУ

Ми се често жалимо на живот: "Нервира ме градски превоз, где иду сви ти људи?...Ова киша је већ досадила...Како је само несносна ова врућина...Шта они уопште хоће од мене? ...Уморна сам од галаме и јурњаве..."
И могли бисмо тако да наставимо са жалбама, маштајући о осами и како би нам било боље  на неком другом месту. 

Али једном, када се нађете на крају земљине кугле, на свет почињете да гледате другим очима.

На такве помисли навео ме је сусрет са јеромонахом Павлом (Гељастановим) који се, након послушања дугог петнаест месеци, вратио са Антарктика. Не знам да ли је исправно називати Антарктик крајњом тачком земљине кугле, али могао би се назвати крајњом тачком на глобусу, или на географској карти. Са друге стране, тло је немогуће видети  на Антарктику - све је прекривено ледом, снегом, водом, стенама...

И  усред све те бљештаве чистоте – пингвини, фоке, поларне чигре и друге птице. Постоје људи који тамо живе, а њих је далеко мање од посетилаца, који  у том снежном царству проведу у просеку око годину дана. Долазе са разних страна, да обаве неке конкретне задатке, а онда се враћају својим домовима. Зато се Антарктик, кога су 1820. године открили руски истраживачи Белинсгаузен и Лазарев, назива слободном земљом - без политке, економије, држављанства, друштвених подела...

Како се отац Павле, монах из Новоспаског манастира  у Москви, нашао на Антарктику? Одговор на ово питање покушао сам да пронађем не међу леденим стенама, већ у Минску, у нашем манастиру, где је баћушка дошао да се одмори након дуге зиме.

Оче Павле, реците нам како сте отишили на Антарктик?

На предлог намесника Тројице-Сергијеве лавре, архиепископа Теогноста, донета је уредба од стране Његове Светости Патријарха да као припадник 56. руске експедиције будем послат на Антарктик. Стигао сам у станицу Белинсгаузен у марту , како бих служио у храму Св. Тројице.

То је једини храм на јужном континенту, и као такав, није само предмет радозналости већ и поштовања. Ко год је дошао на наше острво, пре свега ушао је у цркву, фотографисао, питао за њену историју... Она је локална знаменитост.

Када смо стигли на Антарктик, прво смо одслужили молебан. Дочекало нас је лепо време. Истина, ветар је дувао брзином од 10-15 метара  у секунди, али нам то није засметало да уживамо у предивном погледу приликом слетања авиона. Наша станица била је смештена на острву Кинг Џорџ, а недалеко од нас биле су истраживачке станице из Чилеа, Аргентине, Уругваја, Бразила, Кореје, Кине  и Пољске. Наша станица и аеродром чилеанске базе „Виа Фреј“смештени су на делу земљишта на којем током лета нема леда.

Таква места називају оазама – она заузимају мање од пет процената укупне површине острва. Природа је невероватна. Узгред, пингвини толико подсећају на монахе. На грудима имају бели „подрасник“, преко којег као да је огрнута црна „раса“. Веома су добродушни, ходају на две ноге и радознали су;  не боје се људи.

Ко је пре Вас служио у храму Св. Тројице?

Јеромонах Софроније и јерођакон Паладије (такође монаси из Тројице – Сергијеве лавре), који су као чланови 55. експедиције провели на Антарктику четрнаест месеци. Идеја о градњи храма на Јужном полу појавила се 90-их година, када је на челу руске антарктичке експедиције био Валериј Лукин, а по благослову Светог Патријарха Алексеја. Идеју је подржао Петар Задиров, тадашњи директор компаније Пунт-Аренас.

Основан је и фонд „Храм на Антарктику“, расписан је државни конкурс за пројекат. Место изградње храма освештано је 20.јануара 2002, а сам храм 15. фебруара 2004. Освештао га је настојатељ Тројице-Сергијеве Лавре, епископ Теогност, у присуству бројних свештеника, верника и приложника, који су стигли посебним летом из најближег чилеанског града Пунт Аренаса.

Први настојатељ храма био је јеромонах Калистрат (Романенко), а заменио га је јеромонах Гаврило (Богачихин)  и његов помоћник Владимир (Петраков). Скоро сви свештенослужитељи, који су имали послушање да воде духовну бригу о поларним истраживачима, били су монаси из Тројице - Сергијеве лавре и смењивали су се сваке године, обично када су се смењивали и радници на антарктичкој научној станици.

Чему су били посвећени први дани Вашег боравка на леденом континенту?

Један парохијанин из нашег манастира Анатолиј Приступ, добио је послушање и благослов да крене са мном на Антарктик. Помагао је  у олтару, певници, био чтец и просфорник, звонар и рестауратор...Наш први задатак био је да са уметником и рестауратором Валеријем Гришановим, који је осликао иконе специјално за антарктичке услове, поставимо иконостас  у два нивоа. Дана 6. марта 2011. године позвали смо  све чланове експедиције у храм са Булатом Рафаеловичем Мављудином, извршено је освећење водице, освештан је иконопис и иконостас. Прочитане су Молитве за умножење љубави и Молитва за путнике. Након тога, отац Валериј и отац Гаврило су се вратили назад, у Москву.

Храм - брвнара са звоником саграђена је у старом руском стилу. Од темеља до куполе ојачана је са осам ланаца, који јој  помажу да одолева налетима ветра. Дебеле греде као и ланци обојени бронзом пружају се навише, до плафона и подсећају на  Пушкинове стихове: „На игалу зелен храст, а на храсту златни ланац...“ Једном смо имали необичну и тајанствену ноћну службу у храму.

Речи молитве и удари звона, фијук ветра и шкрипа смрзнутих греда, одавали су утисак да се налазимо на старом једрењаку, кога носи узбуркано  море. У таквој ситуацији Ирмос шесте песме Покајног канона Господу звучао је сасвим другачије: „Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао твоме тихом пристаништу, и вапијем ти : изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви.“

Какви су људи, истраживачи?

Долазе са разних страна, али се друже међусобно, посећују се, несебично помажу једни другима. Начин живота је организован као на Светој Гори, бар по причама које сам слушао и ономе што сам видео. Ако је Света Гора монашка република, онда се за Антарктик може рећи да је поларна република. Као и на Атосу, посао је добро организован, добровољно се сви потчињавају строгој дисциплини (на пр. без дозволе не можете напустити станицу, морате пријавити где идете  и колико ћете дуго бити одсутни, прецизирати време повратка, понети са собом радио).

Свака станица је на неки начин манастир са својом уставом, игуманом, братством, имовином и територијом. Врата свих домова на острву као и станица се не закључавају. Нико никада ништа није украо. У свакој кући има хране, а  истраживач кога у неком моменту задеси невреме свуда може потражити заклон. Сећам се, треће недеље васкршњег Великог поста , отслужио сам Литургију Св. Василија Великог. После службе смо отишли, а када смо се вратили на Вечерње, затекли смо цвеће на амвону. Било је прелепо, посебно када око вас нигде нема ни дрвета, ни травке, ни цвета. Ко је положио цвеће – остала је тајна. Сачувај га (или њих) Господе...

Много можете научити од чланова поларне експедиције. Они су прошли озбиљне припреме и школу; често ризикују и своје животе. На пример, изгледа да је Руска експедиција  све до скоро користила застарелу опрему. Машине су се квариле, а механичари су морали да расклапају моторе на делове и да их поново склапају на минус 50 степени , без икаквог заклона. Многи су оставили своје животе у леду. Тамо је сахрањено 160 Руса.  Сматрао сам својом обавезом да се сетим свих тих људи, крштених, некрштених, верника , неверника....Бог зна!

Нажалост, у овој поларној средини, оцрковљених људи готово да није било. Само је један човек долазио да се исповеди, и да се редовно причести, али био је премештен у другу станицу. Истина, двојица су била крштена и пар људи дошло је у невољи, али су пожелели да буду сами у храму. Нажалост, нису желели да редовно слушају  реч Јеванђељску, да се исповедају  или да разговарају о духовним темама. Можда је то делимично била и моја кривица, јер нисам успео да пробудим у њима интересовање за духовни живот, али свакако сам покушао. Ипак, надам се да ће ти напори једном уродити плодом – даће Господ!

Тамо је хладно, суморно. Сунца нема довољно. Нема зеленила. Како сте се изборили са депресијом?

Да , депресија  је један од проблема поларних станица, које су окружене том црно-белом реалношћу. Било је много начина да се борим са депресијом. На пример, одлазио сам у шетњу и посматрао  пингвине. Сваки човек, који је бар мало тужан и уморан, када погледа на њих, одмах се орасположи. Није то било само у мом случају, већ и код другиху истраживачима – примећивао сам да одлазе  у шетње дуж обале океана. Али није се могло у шетњу по лошем времену. Депресија обично обузима када нема сунца. Међутим, недељом и празницима, након Литургије , већином је било сунчано.

Осталим данима са негативним помислима борио сам се читајући књиге, гледајући филмове. Читао сам дела Игњатија Брајчанинова и Достојевског. И наравно, у таквим ситуацијама, трудио сам се да се не осамљујем. Анатолиј је био са мном, понекад сам ја њега охрабривао, понекад он мене, па смо се, уз Божју помоћ, изборили.

Поред службе Богу, чиме сте се још бавили?

Званично, Анатолиј и ја смо били уписани у експедицију као техничар и механичар, па смо обављали различите дужности. Као и други истраживачи, имали смо различите одговорности. На пример, поправке, као и редовна дежурства - чишћење купатила, помагали смо у кухињи, прали подове. У томе није било никаквих повластица – сви смо били једнаки. Један од најтежих послова био је чишћење куће од рђе.

Сви објекти стоје на бетонским  шиповима, на висини од 1м – 1.5 м од земље, да не би стајали у снегу. Куће су специјално причвршћене за металне платформе, и тако стоје више од 40 година.  Са алуминијумским зидовима ништа се није догодило, али платформу, направљену од метала, значајно уништава корозија.

У почетку, зато што нисмо били навикнути, осећали смо се као сломљени на крају дана. Очи су се склапале саме од себе, само када бисмо се приближили кревету или столици. Узрок је вероватно био и чисти океански ваздух. Наша станица и храм били су на самој обали, тако да нисмо били изложени оштрим мразевима, али смо зато били изложени јаком ветру и високој влажности. При температурамо од минус 20, минус 30 степени, осећај је био као да је минус 60, и није било препоручљиво излазити напоље.

Понекад бисмо морали да радимо суботом  - чистили смо острво од смеће које се нагомилавало током педесет година постојања станице. У првим годинама све се неконтролисано избацивало напоље и тако се формирала читава депонија. Сада се окружење изменило. По договору, на  Анктарктик се не доводе домаће животиње, не доноси се семе биљака, како бактерије и вируси из спољњег света не би захватили и антарктичко окружење. Води се рачуна о чистоћи, јер свако страно тело привлачи сунчеве зраке и лед почиње да се брже отапа, почињу да се формирају тзв. „бунарске рупе“  у леду, које приликом слетања авиона могу изазвати несрећу.

Да ли сте се осећали несигурно током боравка на Антарктику?

Постојао је страх у  почетку.  Кад год је дувао јак ветар, кућа се тресла као трамвај у вожњи,  и тада сам се заиста осећао несигурно. Молио сам усрдније, да ми се кућа не сруши. За време мог боравка није било несрећних случајева  на нашој станици, али је на бразилској избио пожар.  Једном, старији радници нису добро причврстили цистерну за воду,  ветар ју је подигао  и понео према кућама. Али по милости Божијој, пролетела је измежу кућа и пала право у океан. Једном се десило да су уместо зимског дизелног ложива сипали летње  и оно се заледило. Замислите само како је остати на Антарктику без грејања.

Постоје људи који желе да посете Сверени и Јужни пол. Зашто?

Размишљао сам  много о томе  и схватио да то није само питање превазилажења себе, већ је то њихово подсвесно стремљење да пронађу себе, свој пут. Баш као што се земља окреће око своје осе, тако и човеково срце куца ради неког циља. Тај циљ је различит за сваку особу, али ако човек уреде да се његов живот окреће око Бога, онда ће он бити и пун радости.

Бог је створио свет тако да невидљива и нематеријална земљина оса има огромни значај. Све видљиве и материјалне ствари окрећу се око ње: океани, континенти, села са људима  и њиховом имовином. Све је подређено том универзалном закону, који је Бог дао Земљи.

Али ако би планета радикално променила смер окретања око осе, уследила би глобална катастрофа. Ово уређење видљивог света  подсећа нас на поредак невидљивог, духовног света. Неко каже да је Исус Христос оса људске историје. Ова „оса“ пролази кроз срце сваког човека и  мислим да је свако од нас осетио ово невидљиво духовно језгро, које се назива Свети Дух.

Чему Вас  је још научио Антарктик?

У манастиру сам имао послушање да организујем недељну школу. Пре одласка, имао сам осећај да сам на издисају. Заокупљала су ме разна питања:  шта даље, шта да учимо, о чему да говорим? Када сам кренуо на Антарктик,  у дубини душе осећао сам да ће ово путовање дати одговор на многа моја питања. Током мог зимског боравка тамо схватио сам колико сам слаб,  и колико још морам да радим на себи.

Схватио сам да ми на Антарктику људи неће целивати  руку и молити за благослов, али ћу  ја бити у прилици  „да оперем ноге“ онима који буду били са мном. За људе на поларним станицама није важно ко си , како си обучен, шта говориш, важни су поступци.

Имате ли жељу да се вратите на Антарктик?

Постоје они прекаљени истраживачи , који више не могу без Антарктика и који заиста говоре с љубављу о  „белој дивљини.“ У априлу - мају група истраживача вратиће се на главно копно, а у октобру - новембру , кад их позову, поново ће се вратити тамо. Једном сам се нашалио да ћу поново отићи, ако шеф станице одлучи да се сви они крсте. Озбиљно мислим, ако би тамо боравили верници, имали бисмо неку врсту скита, малог „научног“ манастира. Био бих пресрећан да служим једној таквој обитељи. Али, све је то Божија воља.

Интервју са јеромонахом Новоспаског манастира Павлом (Гељастановим)

Превод: Б. Србљак

Извор: http://www.pravmir.com/mission-on-the-white-continent-an-interview-with-hieromonk-pavel-gelyastanov/

РАДОСТ ДАВАЊА: ПРОСЈАК КОЈИ ГРАДИ ЦРКВЕ

У метежу главног града Бугарске-Софији, има много просјака. Један од њих је неприметан Добри Добрев. Многи никада нису чули за овог  96-годишњег старца, нити су упознати са оним што он чини. 

Тешко је поверовати да је највећа црква на Балкану, Патријаршиjcка  катедрала и символ града, недавно добила највећу донацију од овог старца. И ово би остало сакривено од света да Епископ тиверополски Тихон није све испричао новинарима. „Нисам могао да поверујем када сам добио уплатницу. Невероватно је да је старац Добри највећи донатор Патријаршијске катедрале. Познат је као просјак, који се свакоме клања“, наставља своју причу владика. „Старац је донирао  26 хиљада долара за изградњу катедрале. Овај човек, толико скроман и сиромашан, дао је највећу донацију у последњих десет година цркви Св. Александра Невског.“ 

Ко је овај човек? Ко је Добри Добрев?

 

Давне 1988. године, деда Добри одрекао се своје месечне плате од 100 долара. Почео је да проси на улицама  и испред храмова. Свакодневно је путовао од села Бајлово до Софије, како би сакупио и најмањи новчић.  Никада није сакуљао новац за себе. Многи су га виђали како стоји са посудицом у руци.  Новац који би му људи остављали, његов пријатељ је уплаћивао на банковни рачун. 

У почетку, сакупљао је новац за обнову манастира Елеснита, који се налази на периферији главног града. Уз Божју помоћ, манастирска црква била је обновљена и освештана 2006. године.

У мају 2009, отишао је до благајника катедрале Св. Александра Невског. Једноставно га је позвао: „Пођи са мном, да ти дам нешто новца за цркву!“

Шта је натерало овог старца - лица као са страница неке свете књиге -  да крене овим путем? Само Бог зна! 

На питање зашто то чини, деда Добри једноставно одговара: „Сакупљамо новац за манастире. Градимо цркве. Обнављамо светиње.  Није много, али чинимо онолико колико можемо.“

                                    

 

О њему и новцу који је приложио црквама убрзо се посвуда чуло. Тај чин је био као шамар у лице многим локалним бизнисменима, са којима се разговарало и који су много обећавали, али никада ништа нису испунили. „Какво је наше друштво постало“, запитао се један новинар, „ако је највећи донатор међу нама сиромашни старац! Када Црква буде тражила нашу помоћ, нећемо више бити у стању да се оправдамо. Данас нам је деда Добри без иједне речи доказао да је све могуће.“

Добри је обичан човек,  који се води обичном, али животодавном мудрошћу. Он каже: „Постоје две воље у човеку -  једна од Бога,а друга од ђавола. И оне ратују у нашим умовима. Требало би да следимо и да се предајемо Божјој вољи. Нека нам је Бог у помоћи! Да, добра воља  је права и истинита. И све што из ње проистиче - добро је.“

Старац Добри је неприметни војник Христов. Свакодневно долази на службу у катедралу. Седа покрај врата одакле све поздравља, клања се свима и испраћа их речима: „Радујте се у Господу!“

Превод: Б. Србљак

Извор: http://www.pravmir.com/joy-giving-beggar-builds-churches/

ЦИЉ УМЕТНОСТИ – ДА ПОДСЕТИ ЧОВЕКА НА ДУХОВНЕ ВРЕДНОСТИ

У нашем разговору Димитриј Певцов, познати руски филмски и позоришни глумац, још једном нам  је доказао истинитост Чеховљеве мудрости:  краткоћа је сестра талента. Добили смо јасне одговоре на питања, без икакве лиричне дигресије. Димитриј је поделио своје погледе на живот, говорио је о учитељској делатности и новим пројектима...

 Не бих желела да разговор започнем питањем, већ молбом: опишите себе у данашњици? Из перспективе прошлости, испричајте нам нешто о улогама које сте играли и пренесите нам своја животна искуства.

   
Немогуће је дати одговор у једној или две реченице. А описати сопствену личност у жанру есеја, „изврнути наoпачке“ сопствену душу чини ми се неприкладним. То је могуће само у храму, на исповести. Апослутно, ни на једном другом месту.

Онда не могу без питања. Шта је тренутно најважније у Вашем животу  - у  Вашем духовном и стваралачком животу?

 У мом духовном животу, као и у животу сваког православног човека,  преображај душе је најважнији -  свакодневни напор да се ослободим грехова са којима сам  живео годинама, а нисам ни знао да су грехови. 
У стваралачком  животу најважније је  да пронађем равнотежу  између православних погледа на свет и  „острашћене“  позоришне уметности.

Верујем да није лако, а није лако ни подучавати драмској уметности млађе генерације – то је уједно и велика одговорност. Прошло је три године од како сте на Институту модерне уметноси у Москви заједно са супругом Олгом Дроздовом почели да предајете глуму. Који су успеси ваших студената? По Вашем мишљењу, чему теже млади?

 Већина наших студената научила је да размишља и да осећа на сцени. Публика их је  заволела, што нас радује. Међу њима има чистих  и карактерних душа, што је најбитније. Надамо се да позоришни свет неће повредити и изменити  њихове природе.

Шта бисте препоручили младим људима, који желе да крену овим путем? Како да се не изгубе на њему?

По мом мишљењу,  у глумачкој професији најважнија ствар је способност да истрпиш, да радиш предано чак и кад видљивих резултата нема,  да чекаш, а при том да увек будеш у најбољој глумачкој форми.  Без поменутих вештина,  ни таленат ни генијалност не могу одржати особу у овој професији.

Помаже ли профсионална глумачка делатност  у откривању себе, Бога у себи?

 Не.

Не могу да не споменем тему „играња улоге.“ Глумачку професију често повезују са опасношћу од духовне обмане. Многе улоге су опасне по човеково духовно здравље. Глумац је дужан да се „трансформише“  у играни лик, не само у  његове мисли , већ и у његове страсти. Како Ви, као верујући  човек, одговарте самом себи на ова питања?

Професионални глумац увек има контролу над оним што ради и што му се дешава на сцели или у кадру. Потпуна трансформација, стопроцентно утапање у страсти, мисли и у дела  - тада бисмо били клинички случајеви, спремни за психијатрију. За мене, глума није ништа друго до посао, професија, мисија, да тако кажем. У последње време, почео сам опрезно да бирам материјал на којем радим. Ово се односи не само на улоге, већ и на режију, чак и на избор редитеља. Овај приступ  ме избавља од унутрашњег конфликта - конфликта између вере и глуме.

У којим пројектима тренутно учествујете? Који од тих пројеката су вам посебно интересантни и зашто?

Другом половином фебруара, у Московском позоришту, биће премијерно изведена представа „Дон Ђовани.“  Прича је класична, о Дон Жуану, комад модеран, а његов  аутор је наш савременик  - Американац (написао је око 400 позоришних представа). Редитељ је Виктор Шамиров. Радња је веома интересантна. Представа је, с' једне стране, филозовски веома дубока, а са друге - скоро фарса. И редитељ Виктор Шамиров ми је веома симпатичан. Талентован је. Такође, он је ученик Марка Захарова који је и мени био учитељ у „Ленков“ позоришту. У овој представи имам могућност да испричам причу о човеку који је цео живот проживео у греху, али се неочекивано заљубио. Заљубио се толико много да га је та љубав драматично променила – и то на боље. Ипак, без покајања нема спасења:  Дон Ђовани није успео да се покаје  и завршио је у паклу...

 Марк Захаров изабрао ме је за нови Сорокинов комад. Десило се да последњих четрнаест година нисам сарађивао са овим великим позоришним мајстором. Имао сам улоге у његовим старијим  представама, али ме није ангажовао за своје новије  – очигледно, није било потребе. Увек сам радио опуштено, и увек сам имао посла. И ове сезоне имам ту срећу  - да поново радим са учитељем. Што се филма тиче,  у овом моменту нема ничег занимљивог. Снимам регуларно -  два, три филма годишње, али немам ништа посебно да кажем.

Тренутно ми  прилично времена одузимају музичке активности; радим са групом „Кар Туш“, идемо на турнеје, пробамо са музичарима. Последење недеље фебруара планирали смо турнеју по Приморју.

Било би интересантно чути да ли су се Ваши приоритети у бирању  улога променили?

Постоји разлика у начину бирања улога некада и сада. Пре неколико година, моји главни критеријуми били су како ћу одиграти нову улогу, који нови глумачки квалитет могу представити публици, како ћу „изгледати“  у новој улози  итд. Другим речима, разматрао сам сопствене успехе под микроскопом.

Сада ми је најбитније шта могу да искажем улогом, какву идеју могу да пренесем публици. Ако у улози не налазим тему која би ме заинтересовала, не прихватам рад, ма колико много она професионално обећавала.

Дакле, ваш приступ избору материјала се променио, постао је дубљи – изнад свега открива публици важне поруке. Нагласак се не ставља на сопствени его - као што и уче Православље. Како се људи из вашег окружења (филм, позориште, свет шоу-бизниса) односе према Богу и Цркви?

Моје окружење - људи који ми заиста највише и значе – а то су чланови моје породице: мајка, жена, син, ташта, блиски пријатељи, апсолутно поштују веру и Бога. A што се тиче људи из света филма, позоришта, шоу бизниса,  као и у свакој другој професији, има их са потпуно супротним погледима на живот, свет и Цркву.

И за крај овог нашег разговора, желела бих да се дотакнем теме уметности у целини. По Вашем мишљењу, шта је уопште задатак уметности у савременом свету? И шта би требало да буде њен коначан циљ?

Па, не знам...можда је сврха уметности да подсети човека на постојање виших, духовних вредности, да подсети по чијем лику и подобију смо саздани, да све што радимо, осећамо па чак и мислимо, оставља траг у нашим душама и душама других људи.

Дмитри Певцов и хор Сретњског манастира певају „Господи помилуј“, јеромонаха Романа. 

Сценски наступ и приказ књиге „Несвети, а свети“  -   епископ Тихон (Шевкунов)

Превод: Б.Србљак

Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/91323.htm