30. 3. 2017.

ЗА СВЕТОСТ МАТЕРИНСТВА, ЛЕПОТУ РАЂАЊА И РАДОСТ ЖИВОТА

 

 

Деца немају цену!

Како се борба између живота и смрти деце развија и распламсава све је мање места за неопредељене и неутралне ставове и људе – ћутање у овом случају делује као кукавичлук или чак саучесништво. 

Деца Србије – грађани Србије и деца грађана Србије пролазе и даље кроз врло неизвестан и страховито тежак и опасан период трудноће у државно-здравственом систему Србије где имају, на жалост, много већу шансу да буду убијени (абортирани) него рођени. 

Закон њихове невине дечије животе врло слабо штити, а друштво је (у овом случају) сурово према беспомоћнима и незаштићенима. Време је да се то промени!

Кренимо сви у четврту Благовестну литију за светост материнства, лепоту рађања, радост живота и забрану абортуса.

 Патријарх Иринеј је поново благословио ову духовну манифестацију. Важно је да скренемо пажњу јавности и државним руководиоцима на највеће проблеме, а масовно ликвидирање деце у време трудноће је можда највећи грех са читавим спектром трагичних последица по цело друштво. 

Србија стари и изумире, зато што се насилно онемогућава зачетој деци да се роде и угледају светлост дана и постану пуноправни грађани Србије са правом на живот, које, на жалост, немају док живе у стомаку својих мајки.

Духовни програм на велики празник Благовести (7. априла) започиње у Саборној цркви у 9 сати ујутру Светом Литургијом, а после Литургије креће литија (око 10:30) ка Народној скупштини ради саборне молитве за забрану абортуса и наставља се ка Храму Светог Саве.

Извор: http://abortus.rs/cetvrta-blagovestna-litija-za-zabranu-abortusa-2017/   

24. 3. 2017.

МУЗИКА И КАРДИОВАСКУЛАРНО ЗДРАВЉЕ


Музика може смирити дивљу звер или, барем, учинити да радни дан изгледа краће. Како указују резултати нових истраживања, музика може позитивно деловати на кардио-васкуларно здравље јер покреће физиолошке промене које усклађују крвни притисак, срчани ритам и дисање.

 Лучано Бернарди, професор медицине на Универзитету у Павији и водећи аутор студије која је објављена у часопису „Circulation", изјавио је да музика изазива континуиране, динамичне и донекле предвидиве промене у кардио-васкуларном систему. „Уколико бисмо разумели како динамички прелази у музици утичу на нашу физиологију", каже он, „могли бисмо установити нову потенцијалну терапију за мождани удар и друга патолошка стања".

Прво што су утврдили Бернарди и његове колеге јесу промене које се догађају у кардио-васкуларном и респираторном систему услед промене музичког темпа. Да би потврдили сазнање да организам реагује на промене ритма, испитивање су спровели на 24 професионална музичара.

Док су испитаници слушали пет насумично одабраних композиција Бетовена, Баха, Пучинија и других класичних композитора, као и сегмент тишине од два минута, на мониторима су праћени њихови физиолошки параметри.

Испитивање је показало да је приликом слушања песме „Bohemian rhapsody" групе Квин дошло до пропорционалног сужења крвних судова и повећања крвног притиска, откуцаја срца и дисања, док су Вердијеве арије изазвале синхронизоване откуцаје срца и пулсирање целокупног кардио-васкуларног система.

С једне стране, резултати показују да ефекти које изазива музика настају изван когнитивног поимања; с друге стране, динамика музике може изазвати и варијације у расположењу слушаоца, што утиче на подизање афективног нивоа и рефлектује се на физиолошке реакције.
Др. Кони Томејно, директорка и суоснивач Института за музику и неуролошке студије у Њујорку, налазила је потврду те теорије у својој клиничкој пракси и слаже се да одређени механизми делују на несвесном нивоу.

Докторка Томејно је такође додала да Бернардијева студија „подржава претходна сазнања и закључке у науци о музици". Она је учествовала у стварању документарца телевизијске мреже Пи-Би-Ес под називом „Музички инстинкт: Наука и песма", у коме су суделовали и бројни џез, поп и реп музичари. Документарац се свеобухватно бавио тиме како музика утиче на тело и ум слушалаца. Кони је излагање поткрепила податком да је фетус већ у стању да региструје финесе музике и према томе ствара слику спољашњег света.

Аутор: Бранислав Јарић

Извор:  http://www.rts.rs/

22. 3. 2017.

КАКО СУ ЧЕТРДЕСЕТ МУЧЕНИКА СЕВАСТИЈСКИХ СПАСИЛИ МИТРОПОЛИТА ЈОСИФА




                                             Светих 40 мученика Севастијских - Младенци


Представљамо читаоцима нашег портала кратку причу блаженопочившег Митрополита Јосифа (Чернова, 1893. – 1975.) о томе како је једном био надомак смрти од глади у фашистичком логору.


 Митрополит Јосиф

У Таганрогу, у епископској резиденцији налази се икона Светих Четрдесет мученика, који су били мучени у Севастијском језеру. Када  сам био млади јерођакон и келејни прислужитељ владике Арсенија, често сам пролазио покрај те иконе, али никада нисам одао долично поштовање страдалницима; чак сам по мало сумњао у њихово постојање: да ли су , или нису били мученици....


И тако, у зиму 1943. године, постао сам затвореник  гестаповског затвора чији су прозори били без стакала, а напољу је било веома хладно. Био сам скоро без одеће – на мени је била само мантија. И тада, у затворској ћелији, пожелео сам  да умрем: „Господе, пусти ме да умрем!“ 

Било је немогуће - није било силе која би издржала ту хладноћу. Тада сам се сетио четрдесет мученика Севастијских и почео сам усрдно да им се молим тражећи опроштај због чињенице да нису имали моје дужно поштовање и  што нисам разумео њихов мученички подвиг. Молио сам се усрдно, озбиљно – и ускоро је душу напустило очајање, а по телу се разлила топлина.  Ја сам се загрејао. Након свега, када су ме хладноћа и очајање напустили, неко је отворио врата ћелије  и донео ми замотуљак – Свете Дарове, хлеб и топлу одећу.


Када је стигла совјетска војска, владика Јосиф био је поново затворен – овога пута од стране совјетске власти. Било им је сумњиво да је преживео гастаповски затвор. Али то је сасвим  друга прича.


Одломак из књиге „Светлост  радости у свету туге: Митрополит  алма атански  и казахстански Јосиф,“  В. Королова (Москва: Паломник, 2004).

Превод: Б.Србљак

Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/102063.htm

19. 3. 2017.

СТОПАМА АПОСТОЛА – отац Александар и његова породица





Отац Александар Илијашенко рођен је 1949. године, у Москви. Дипломирао је на Московском факултету за ваздухопловство  (департмент за  авио-моторе), радио је на Институту за атомску енергију годинама, на мерењу дозе неутрона у нуклеарним реакторима. Дипломирао је Богословију Св. Тихона 1995. године и постао свештеник. Служио је  у цркви Св. Сергија Радоњешког, која је повезана са Високо-Петровским манастиром у Москви.

Данас, отац Александар је протонамесник цркве Христа Спаситеља. Он је и шеф одељења Московске патријаршије за односе са оружаним снагама. 

Породица о. Александра поштује моралну и религијску традицију. Супруга оца Александра, матушка Марија (по занимању педијатар - подигла је дванаесторо деце) потиче из верујуће породице. Њен деда, свештеномученик  о. Владимир Амбартсумов, пострадао је за веру 1937. године. Његов син, Евгениј Владимирович, није страховао да прими свештенички чин,  иако је морао да напусти родну Москву. Имао је осморо деце од којих је троје примило свештеничку службу.

 ово је стара фотографија породице испред цркве Св. Николаја
 
Много је труда потребно да би се подигла породица од шесторо синова и исто толико кћери. Међутим та дивна, осећајна, надарена деца о. Александра  и протинице Марије, деца пуна топлине, љубави и доброте заиста су дар Божји. 

Најстарија кћерка Татјана, доктор филологије, предаје на Богословском факултету Св. Тихона. Тема њене докторске дисертације била  је „Библијски и литургијски сиже у делима Николаја Лескова.“ Недавно је родила сина Владимира. Она има још кћерку Машу и сина Сашу. Најстарији син Филип  је ђакон  и доктор историје; такође ради на Богословском факултету.  Има петоро деце. Иван, следећи син, воли електронику, сервисира универзитетске компјутере  и ради на фотокопир машинама. Има два сина  и очекује треће дете. Варвара је професор на Богословији  Св. Тихона. 

Александра је као и мајка – педијатар.  Она има четворо деце. Данијел је такође педијатар. Волођа студира историју на Московском државном факултету. Маша студира хортикултуру  на Московском универзитету,  а Катија, њена сестра близнакиња, студира на филолошком одсеку Богословског факултета Св Тихон. Николај је такоће студент на истом факултету; студира историју. Двоје најмлађих -  Сергеј  и Оља -  похађају специјалну математичку гимназију за таленте, која је повезана са најпознатијим математичким факултетима  у Москви.

Отац Александар и матушка Марија већ имају четрнаесторо унучади. Сви они ће дефинитивно имати подршку  многочлане, хармоничне, православне породице  из које потичу.  Живели на многаја љета!


Превод: Б. Србљак

Извор: http://www.pravmir.com/fr-alexander-and-his-twelve-children-in-the-steps-of-the-apostles/

11. 3. 2017.

АСОЦИЈАЛНОСТ СОЦИЈАЛНИХ МРЕЖА




Када је реч о учешћу, „присуству“, „бивању“ у виртуелној сфери, основни проблем није у поремећају пажње, већ у поремећају идентитета личности. Неко је проницљиво приметио да у последње време људи више не носе мобилне комуникационе уређаје у џепу, већ их све време држе у руци. То је, по неким мишљењима, одраз својеврсне неуротичности, но биће да ту има и елемената новог идентитета, нове припадности.   
 
Човек с мобилним телефоном који је стално у руци, поред потребе за актуализмом, изражава и несвесну тежњу да има нешто спољашње као саставни део свога бића, нешто што га испуњава и потврђује у друштвеном односу. Врхунац те потребе се види код употребе поткожних микрочип-имплантата, који се углавном користе зарад бржег функционисања у технолошком свету, а некада због чистог снобизма. Због чега би га, иначе, рекламирали као најбоље средство за плаћање рачуна по престижним ресторанима? Занимљиво је да се упоредо са овим имплантатима све више појављују и тетоваже по целом телу, које су ништа друго до поједностављени белег који указује на ту исту потребу – потребу за новим идентитетом. 

Поновимо опет: не треба све сваљивати на технологију. Она јесте по први пут отворила (и створила) неке проблеме, али је у највећем броју случајева само омогућила да се стари проблеми и стање људског духа пројектују до граница потпуне видљивости. Она је, што је неопходно истаћи, открила и велике парадоксе унутар човекове личности. 

Данас се један од тих парадокса пројављује у контексту асоцијалности социјалних мрежа, које су доживеле огромну популарност и експанзију у текућој деценији. Током писања ове књиге сасвим непланирано сам ушао у спор са блиским особама око тога да ли су људи на друштвеним мрежама уистину друштвени и присутни или недруштвени и одсутни када је реч о међуљудској комуникацији. Ма колико то звучало нелогично и парадоксално, пре сматрам да је више истинита друга тврдња. Уосталом, то и не мора бити толико нелогично, бар на практичном плану – људи који доста времена проводе на друштвеним мрежама свакако су одсутни из своје најближе околине и не друже се са најближима. Као што је то недавно лепо и једноставно објаснио наш познати психотерапеут Зоран Миливојевић, време које се проводи на друштвеним мрежама није ниједно друго до оно које је узето из физичког света и које је могло да се проведе са другима у класичном физичком односу и општењу. 

Неки од многобројних љубитеља друштвених мрежа ће сигурно запитати у чему је проблем ако су повремено на Фејсбуку, а највећи део свог времена проводе са својом породицом, пријатељима, сарадницима у живом и директном контакту. Да, можда је то заиста тако јер имају ваљано и темељно искуство и потребу директног физичког контакта са другим особама. Но, шта ћемо са девојком која се жали да њену млађу сестру није могуће „извући“ из собе јер је стално на друштвеним мрежама? И шта са младима који се поздрављају са „видимо се на Фејсу вечерас“ иако живе у истом делу града? Претходна питања нису спекулативног карактера, већ нешто што је аутор књиге лично чуо и видео. 

Неки љубитељ друштвених мрежа може упитати и зашто обична комуникација мејлом или неки блог са текстовима није проблематичан, а друштвене мреже јесу. Зар се и та комуникација не одвија у виртуелном свету? Одговорићемо одмах: електронска пошта и блогови не носе толики ниво сугестивности у стварању псеудозаједнице и виртуелних идентитета нити теже да у толикој мери замене физички додир. Када сам својевремено као гостујући предавач на предмету Хришћанска комуникологија држао предавање студентима Православног богословског факултета у Београду, дотакли смо се проблематике друштвених мрежа. Упитао сам оне који имају отворен налог на друштвеним мрежама зашто су тамо и одмах добио одговор да помоћу њих лако проналазе старе пријатеље који су расути широм света. Проблем је настао када сам поставио друго питање: зашто после проналаска и успостављања контакта са тим пријатељима нису са њима наставили електронску комуникацију другим путем (рецимо, путем електронске поште), већ су наставили да комуницирају преко друштвених мрежа. Уследила је пауза, после које је један студент указао на то да су на друштвеним мрежама ипак сви заједно, за разлику од комуникације мејлом. Управо та симулација заједништва јесте оно што отвара сложена питања, о чему ће бити више речи у наредном поглављу.

Критичари друштвених мрежа су до сада наводили разне мане, попут смањења креативности комуникације (с обзиром на то да се све време крећете у оквиру строго задатих форми које су смислили њихови творци), смањења продуктивности рада (истраживања показују да запослени често са радних места освежавају своје електронске профиле), укидања приватности (и то на најсуптилнији начин, тако што човек добровољно даје податке о себи и притом мисли да је то потврда његове савремености), ... 

Главни проблем код друштвених мрежа је, међутим, доста сложенији, и тиче се управо трансформативног потенцијала бинарних технологија на нивоу човекове личности. Наиме, неопходно је приметити да друштвене мреже (не само оне, али овде су парадигма) стварају виртуелне идентитете. Ти виртуелни идентитети на одређени начин имају свој живот у оквиру динамике друштвене мреже. Они се у својој спољашњости, додуше, могу у великој мери поклапати са физичким, реалним, али готово увек представљају крајње улепшану верзију, коју је, да не заборавимо, увек важно одржавати у животу – освежен статус је једнако важан као и сâмо постојање профила. Није, дакле, довољно имати профил, као што није довољна чињеница то што сте живи: профил је потребно стално освежавати, допуњавати, стављати у покрет. Одржавање профила, односно држање профила у динамици, за многе је ствар од животне важности пошто представља потврду идентитета, ма колико тај идентитет био виртуелан. Корисник друштвених мрежа углавном користи аргумент да су „ионако сви тамо“ (углавном на „Фејсу“ ), те стога само преостаје отпратити тренд. Проблем настаје када у сукобу са реалним идентитетом овај виртуелни надјача (сетимо се догађаја са девојчицом која освежава профил на друштвеној мрежи за време заједничке молитве у кући).
 
Овде је упутно подсетити на тезу медијске теорије да је у савременом свету мање важно шта се десило, а више како је то медијски приказано – није важан догађај, већ медијска слика о њему. Слично је и у домену друштвених мрежа и виртуелних профила: није важно заиста ко сте и чиме се бавите у физичком свету, већ какав вам је електронски профил и каква је његова динамика. И као што је у претходној, индустријској цивилизацији основа била процес производње, а сâм човек ускоро био преточен у меру производње, радне часове, продуктивност и плату, тако у бинарној цивилизацији перцепција човека лако може постати електронски профил. 




Је ли претерано тврдити да ће се човек идентификовати преко електронског профила? Имају ли друштвене мреже тај потенцијал када је реч о формирању људских идентитета? Веза између личности и електронских профила најбоље се види у екстремним случајевима: када неки млади човек на свој електронски профил „окачи“ увредљиву поруку која се односи на другог младог човека или када виртуелна заједница профила некога означи као непожељног. Последице које су у пракси забележене, нарочито међу младим људима, иду од лакших психолошких сметњи, па до фаталних исхода. Ово се дешава управо стога што они свој идентитет у једном тренутку почињу да темеље на односима у виртуелном свету. Да је надјачао реални, физички идентитет, везан за породицу, праве и искрене пријатеље, Цркву, човек би само могао да се насмеје заједљивцима који немају ништа паметније да раде него да троше време у оговарању у електронском свету – ако папир све трпи, шта тек рећи за електронски медијум.

Постоји још један вид проблема који се односи на социјалне мреже и везан је за лакоћу комуникације. Чињеница је да цивилизација бинарног кода много тога олакшава и чини доступним, па тако олакшава и комуникацију. Заборавља се, међутим, да не постоји лака комуникација између људских бића у правом смислу те речи. Ако постоји, онда то није комуникација, већ рутина. Међуљудска комуникација увек носи ризик осим у једном случају: када је воде светитељи. Свети Божији људи увек полазе од другог човека, будући да у њему виде икону Божију, а у односу са другим човеком своје спасење. „Видех брата свога, видех Бога свога“ чувена је поука древних египатских подвижника. У највећем броју случајева данас, на жалост, полазимо искључиво од себе и својих потреба (опет се враћамо на проблем индивидуализма), и због тога комуникација доноси конфликтне ситуације.
 
Конфликт треба да превазиђемо подвигом, и то тако што ћемо се изнова и изнова борити да у другом човеку видимо икону Божију и испит за своје спасење. Комуникација на друштвеним мрежама, са друге стране, није тешка – човека који вам се не допада веома једноставно можете обрисати са листе, и то једним кликом на опцију којом означавате његов статус на свом профилу. 

Слично је и са електронским форумима, где комуникација никога не обавезује, поготово ако се води под псеудонимима. Обе комуникације су ризичне само у тој мери у којој не треба превише веровати незнанцима, који се појављују под различитим именима јер човек заиста није сигуран да ли је у питању особа која се у стварности тако зове. Ова особина да се човек у виртуелној сфери увек може појавити под неким другим именом или неким псеудонимом чини комуникацију лаком, али зато празном и неизграђујућом у домену човекове личности. 


 Извод из књиге свештеника Оливера Суботића „Дигитални изазов: путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода"

3. 3. 2017.

ШТА У ПОЛИТИЦИ НЕ ПРИПАДА САМО ЊОЈ


"Политика је прљава ствар, а Црква треба да буде чиста." Једноставна реченица коју је тешко оспорити. Међутим, ако ову тврдњу поједете као бомбону, истовремено ћете морати да поједете и пуњење. А ево какво је пуњење: "Црква нема право да утиче на живот. Марш у молитвени угао, моли се пред иконама и да се ниси усудио да изађеш из ћошка!" И пошто је пуњење очигледно отровно, вреди анализирати саму лукаву тезу о "тоталној прљавштини политике" и о томе да Црква не треба да се прља земаљским стварима

Као прво, приче из Јеванђеља густо су проткане политичким нитима. Без познавања тадашње политичке ситуације у свету и у Светој Земљи немогуће је схватити шта је представљао Августов попис, захваљујући којем је Господ Исус рођен у Витлејему. Нејасно је ко су били капетани римске војске и зашто су шетали улицама израиљских градова, ко су били митари и због чега их народ није волео, зашто су свештеници бирани на годину дана, а не доживотно. Могло би се приговарати Претечи: Шта ти имаш да разобличаваш неког Ирода због неке Иродијаде? Нека, ето, спава ко с ким хоће, а ти си човек духовни, размишљај о небеским стварима. Па чак и у самој неправедној осуди Господа на крсну смрт осећа се призвук политичке конјунктуре: "Ако Овог не разапнеш, ниси друг ћесарев. Он је Себе назвао ћесарем! Немамо ми цара осим римског ћесара!" Избаците све то из Јеванђеља и добићете некакво гностичко учење или зборник источњачких прича. Међутим, Јеванђеље је ушло у историју, и утицало је на историју, и променило је њен ток. И ако будемо мислили другачије, наши свети оци неће бити Василије, Григорије и Јован, већ Маркион, Василид и манихејци.
 
"Духовно" и "морално" не можемо раздвојити. Свуда овај или онај морал корењем "црпи воду" из ове или оне духовности. На неки начин, и "политичко" је нераскидиво повезано с "моралним." Закони бележе и одређују постојеће моралне норме, прецизирају их и исправљају. А по устаљеној пракси у новије време законодавство може грубо да се меша у морални живот народа, разбијајући уврежене табуе и налажући да се забрањено чини мирне савести. Управо љубитељи уништавања традиционалних вредности показују Цркви прстом молитвени угао и говоре: "Не мешај се у наше послове."

Оваква појава јесте деловање антихристовог духа и груба лаж, проткана белим концем. Али желимо да наведемо пар аргумената. Савремени политички систем, који је победио у свету, претпоставља поделу власти на законодавну, судску и извршну. Свака влада има кабинет министара, који представља главни орган извршне власти. Наравно, кабинет министара је политички орган. Међутим, у кабинет министара улазе министри здравља, културе, образовања, омладинске политике, спорта и науке. Дакле, и Бољшој театар, и изградња породилишта, и реформа више школе и још хиљаде значајних животних појава доспевају у сферу одговорности политичара. Да ли је то тачно? Тачно је. Али да ли то аутоматски значи да Црква нема право да јавно говори и да има сопствено мишљење о свим овим питањима? Никако. Црква има право, чак је и дужна да изнесе своје мишљење о свему што се дешава у животу земље и народа. Црква не сме да покушава да се докопа власти и да узима у руке земаљски мач. А у свему осталом треба да делује у Духу и сили "оруђем сопствене војске, која је моћна пред Богом и може да сруши тврђаве."

Абортус не спада искључиво у област медицине, а преко Министарства здравља – у политику. Изражавајући своје мишљење о убијању деце у мајчиној утроби Црква се не гура у политику, премда се дотиче политичке сфере. Даље, Црква треба да проналази облике утицаја на образовни процес у основној, средњој и вишој школи. Али уопште не зато да би оспорила права и власт Министарства науке и образовања, већ да би у "просвећивању" постојала Светлост, да би у "образовању" просијавао Божији образ, а у "васпитању" постојала могућност праве "исхране", да човек не би умро од духовне глади. 

Говорећи "читајте књиге" Црква се не занима за тржиште књига и њихову продају, већ за човеков унутрашњи свет. И тако је свуда. Свештеник одлази у болничку собу да причести човека на самрти или да изврши јелеосвећење над болесником пре операције. Не гура се он у политику, него лечи душу и одвезује чворове које никакви закони земаљски не могу да одвежу. Ако крст  сија изнад кровова касарне, то није због мешања у политику Министарства одбране, већ да би војник и официр лакше дисали и веселије служили. И ако Црква негде успешно спроводи кампању против алкохолизма, то ће се позитивно одразити и на потрошачко тржиште и на криминогене факторе и  ситуацију у региону, и на демографију, и на статистику повреда на раду. Једном речју, одразиће се на све. Али ће све то бити успутни политички и грађански плодови јеванђељске делатности. Ове истине су толико очигледне да је срамота помињати их сваки пут изнова. Али ево вам света у својој вештачкој лепоти, огрезлог у безумље: баналности звуче као откровења

У дубини своје богочовечанске суштине Црква има силу своје Главе – Христа – и велику, од Њега даровану слободу. Црква још води бригу о свету и савременом човеку. (Тако је насловљена једна од књига поука Пајсија Светогорца– "С болом и љубављу о савременом човеку".) Зато ће се и даље чути глас Цркве. Дужан је да се чује. Понекад ће тај глас звучати као да се слаже с влашћу, понекад да се слаже са опозицијом. С времена на време може да звучи ни за "ове", ни за "оне", већ да буде изнад обе. И то је велико благо, да се чује глас Цркве. Јер, ако Црква заћути, значи да су наступила времена тешка и жалосна, времена каквих није било од почетка света. У те дане Црква ће се сакрити, тражиће пустињу како би дочекала скори, други долазак Женика. И сви брбљивци и лакрдијаши, сви поборници празнословља и тајног безакоња изненада ће схватити да је с тихим одласком Цркве живот одједном изгубио смисао, и да страшни гнев већ стоји на вратима... 

Зато, говори, Невесто Христова, говори о свему што сматраш нужним. Говори о времену и простору, о одећи и храни, о рaђaњу и смрти, о греху и казни за грех. Говори и о политици. И нека звук твог гласа и сиктање многих на њега буду знакови да Земља још увек није територија тоталног пораза, већ битке за Истину, која још увек траје. 

протојереј Андреј Ткачeв

Извор: http://www.pravoslavie.ru/