схимонах Георгије
Строго, тачно,
трудољубиво и ревносно
следио је традицију
наших отаца,
ваистину блажени
Георгије,
достигао је савршенство,
он – победа Православља
и похвала Атона.
Монах Јосиф Ватопедски
(+2009)
Једном, монах Георгије отишао је к старцу Јосифу Исихасти за
духовни савет. По националности био је Србин и слабо је говорио грчки језик. Са
тешкоћом бирајући речи Георгије је испричао да, док је живео у свету и учио на
Свето-Сергијевском богословском институту у Паризу, посетила га је обилна
Божија благодат, те је тада све оставио и отишао у монахе. Али на тако
благодатном месту, на Светој Гори, где је дошао ради бољег познања Бога, престао је сасвим да осећа благодат; изгледало је као да га је
благодат напустила. Отац Георгије је већ почео да размишља о поновном повратку
у Париз, верујући да ће му се благодат, тамо где ју је први пут осетио, поново
и вратити.
Старац Јосиф одговарао му је полако, правећи дуже паузе
између речи, како би га Георгије боље разумео. Објаснио му је да све треба да
буде баш тако, да благодат увек тако дејствује са онима који теже духовном
савршенству. "Благодат није одступила и није се умањила; никада неће јер су
Божански дарови непролазни (Рим. 11:29)" – рекао је старац. "Благодат није
нестала; она, као и раније, обитава у
теби не као осећање, већ као енергија.
Благодат се увек пројављује на два начина: први начин називамо енергијом, а
други – осећањем.
Као енергија благодат свагда пребива у верујућем човеку ,
јер без благодати човек не би могао да
верује. А као осећање, благодат се јавља када треба да помогне човеку који је
уморан и исцрпљен у духовној борби, или када је угрожен, када је у некој
духовној опасности.
У то време био си неискусан, ништа ниси знао о духовном
животу и благодат ти је пришла, у свој својој пуноти и открила своје тајне, како
би те навела на духовни живот, како би те научила и подарила снагу да се
одрекнеш световног и да правилно користиш дар Божији.
Благодат ти је помогла да све урадиш правилно. Сада си се
уздигао на прву лествицу – одрицање и странствовање. Она се сада скрила, како
би почео да се предајеш Божјој вољи
и сам својим подвигом, својом
верношћу задобиоблагодат. Зато је сада не осећаш као раније када те је призвала."
Након разговора са старцем Јосифом Георгије је остао у
његовом братству и више није размишљао о повратку у Француску. Било је то 1959.
године,а до старчеве смрти остало је још неколико месеци. У то време старац
Јосиф Исихаста живео је у келији Благовештење у Новом Скиту. Отац Георгије се
преселио у малену каливију, коју му је уступио један монах из братства – такође Јосиф, с надимком "Млађи",
каснији духовник манастира Ватопед. Отац Јосиф "Млађи" присећао се да је много тога научио од оца
Георгија. Имао је пламену духовну ревност, строго стражење над собом, строго је
држао монашко правило. Други монах из братства, садашњи архимандрит Јефрем
Аризонски, причао је да су монаси много волели о.Георгија због његовог отвореног
карактера, подвижничког духа и његове послушности. Имао је невероватну физичку
снагу. Могао је да подигне три вреће цемента и да их изнесе од пристаништа
Новога Скита до келије, која се налазила на стрмој стени. Имао је добродушан
осмех," присаћао се старац Јефрем.
Монах Георгије, у свету Бранко Витковић, рођен је у малом српском селу 1920. године. Са
одличним успехом завршио је школу, а затим и школу за војног инжењера. На
почерку Другог светског рата био је заробљен и послат у Италију, одакле је
побегао у Француску. После рата, студирао је машинство и електротехнику у
Минхену и теологију на Свето-Сергијевом богословском институту у Паризу.
Одлучивши да се посвети монашком животу, Бранко Витковић је отишао 1954. годинена ходочашће
у Свету Земљу. Тамо, у манастиру Св.Саве Освећеног,
постао је искушеник. Касније је отишао на Св. Гору,
у српски манастир Хиландар. Након неког времена, у потрази за тиховањем, одлучио је да напусти општежиће и прешао је у Стари, или како га
другачије називају "Горњи" Русик, који је припадао руском манастиру
Св.Пантелејмона. По причи архимандрита Јоаникија (Котсониса), аутора "Светогорског Отечника", о. Георгије
је био веома образован човек, познавао је неколико језика, а пре него
што је дошао у Стари Русик, испуњавао је послушање библиотекара у манастиру Св. Пантелејмона. У Старом
Русику почео је да испуњава послушање економа, стараући се за неугасиво кандило у
цркви, која се налазила на кули где је Св. Сава Српски примио монашки постриг и касније велику схиму. Одатле је отишао у братство старца Јосифа Исихасте.
Само пола године је о. Георгије живео са Јосифом Исихастом, старајући се да ублажи старчеву
болест у последњим данима његовог овоземаљског живота . Када је старац Јосиф посебно патио од гушења, о. Георгије га
је хладио великим картоном. Након старчеве смрти, саслуживао је на сахрани.
У то време у руском
манастиру Св. Пантелејмона било је неколико монаха, а о великом
манастирском имању требало је да се стара више људи. Руски монaси почели су да
траже свога економа. Када је Георгије сазнао да оци из Русика инсистирају на
његовом повратку није знао шта да ради. Оци братства саветовали су му да се
врати у Стари Русик: "Иди, испуни послушање", саветовао је
о.Георгију Јосиф "Млађи", "и примићеш награду од Бога". Пре одласка о.Георгије је посетио
старчев гроб, загрлио крст и рекао: "Да је старац жив, никада не бих отишао".
схимонах Георгије
У Старом Русику, тада скоро напуштеном и оронулом, о.
Георгије је живео у потпуном тиховању, проводећи време у посту и молитви.
Никада није јео свеж хлеб, само суварке или топлу кашу од брашна и воде. Његова рукодеља биле су метле, које
је нудио у замену за суварке. Заљубљеник у природу, све своје
дане проводио у келији, како спољњи доживљаји не би заокупирали његово срце
и омели његову молитву. Сваке ноћи напуштао је своју келију и под отвореним
небом испуњавао своје молитвено правило, које му је духовник, старац Јосиф
Исихаста, задао– чак и зими, када је у Старом Русику, који је стајао високо изнад нивоа
мора, било веома хладно. Био је љубитељ ноћне молитве. Тајанствена тишина ноћи
потстицала је размишљање.
Још један аскетски подвиг, који је ублажавао телесне покрете о. Георгија и ослобађао његов дух, било је стрпљиво подношење болести. Док је студирао у Европи доживео је
саобраћајну несрећу и задобио је повреду ноге. Иако су ране залечене, требало их
је даље третирати, али о. Георгије за њих није марио , већ је стрпљиво подносио бол,
умотавајући своје ноге у крпе које је имао при руци. Такође, имао
је хроничну упалу крајника. Понекад, грло му је био толико отечено, да није могао
да говори. Стпљиво је подносио своју болест.
Аскетизам, сам по себи, никада није крајњи циљ подвижника.
О. Гергије је жртвовао своје здравље, чак и малe свакодневне радости ради Божје
благодати, коју је било немогуће стећи и задржати без аскетске борбе. Стално
болестан, у крајњем сиромаштву, одбацивши свако задовољство овога света, увек је пребивао у духовној радости и дочекивао госте васкршњим
поздравом: "Христос воскресе!" "Ми смо деца Васкрсења", умео је да каже. "Ми,
монаси, не можемо да живимо или да будемо спашени без Васкршње радости – то је
немогуће".
У својој књизи "Светогорски Отечник" архимандрит Јоаникије
(Котсонис), који је лично разговарао са о.Георгијем, написао је: "Он је учен
човек, делатник непрестане молитве, трезвеног ума", хода "са својим подвижничким
штапом и бројаницом, погледа упртог ка земљи, свагда молећи се". О.Георгије је
знао да каже: "Духовни живот је стално пребивање у Богу: Останите у мени, и ја ћу у вама (Јн.15:4). Ни један човек
се не може сматрати теологом без разумевања апофатичке теологије. Догматске
иситне цркве морају бити опитне, искуствене. Зато је потребно да доживимо
сопствену Пасху, сопствени Велики Петак.
Ignoti nulla cupido - човек не може да жели непознато. Ако не познајемо
Бога, нећемо му се ни окренути. Познање Бога, то је виђење, созерцање. Видети
Бога значи видети дубину Његову …
Не можемо бити причасници суштине Божије, али можемо бити
причасници Његове енергије. Нама је доступна слава, која проистиче из суштине
Божије. Просвећени славом Божијом, ми постајемо способни да видимо људске душе,
да схватимо тешке делове Светог Писма, стекнемо савршено разумевање...
Световне мисли, генерално све овосветовно, расејава наш ум, чини нас спољним, пропадајућим. Ко може описати радост сједињења с Богом? Радост је
неизрецива, то је "Христос воскресе" за цео живот наш…
Игуман манастира Параклита, недалеко од Атине, архимандрит
Тимотије, упознао је о. Георгија два дана пре његове смрти и дуго је разговарао
са њим: "Говорио је са одушевљењем, речи су му биле дубоке, засноване на
искуству. Желео је све да искаже, да говори о свим својим духовним искуствима, да открије сво благо свога срца. Као
да је знао да је то његова последња беседа. Време је неосетно пролетело. Била
је поноћ већ, али о.Георгије је неуморно прелазио са теме на тему, а за време
беседе, у својој левој руци непрестано је окретао своју дотрајалу бројаницу…"
схимонах Георгије
Говорио је "Наши први
кораци ка висинама духовним су: а) ослобођење од страсти, порока,
слабости и сл. б) напуштање осуде у речима и мислима ц) напутање жеље за световним стварима - богатство, слава, почасти
итд. д) и савршено спокојна
савест.
Све набројано јесте неопходан услов, темељ и припрема за
велики труд. Човек Божији не жели ни блажен живот, нити рај, већ само славу
Божију. Спреман је на сваку жртву, Бога ради. Престаје да живи за себе, јер
живи за Бога и ближњега. У његовој љубави жели да сви буду просветљени и
спасени, осећа потребу да своје искуство дели са другима…"
Дана 8./21. септембра 1972. схимонах Георгије отишао је к
Господу. Његова смрт била је веома болна: умро је од тровања гљивама. Оца
Георгија сахранили су у келији Старог Русика, где се и подвизавао. Од имовине
коју је поседовао нашли су само дрвени крст, неколико суварака, везу
планинског чаја и стару, изношену расу, у коју је увијено и похрањено његово
тело. И као што често бива када на вечни починак крећу свети људи, сви који
су дошли да му упуте последњи целив осетили су радост, Васкршњу, неизрециву.
Превод: Б. Србљак
Нема коментара:
Постави коментар