ЗАШТО ЈЕ ЉУДИМА ТЕШКО ДА ВОЛЕ?

Није претерано сматрати да је највећа несрећа за људе и ову планету на којој они живе - каткад потпуна, каткад делимична неспособност једног великог броја људи да воле. Исто тако не изгледа ми нимало претерана мисао да се читаво човечанство и земља под њим одржавају пре свега захваљујући оним малобројним људима који су у стању да воле. Присећам се једне старе јеврејске легенде која каже да свет почива на тридесет шест праведника и да губитком само једног од њих патње света би постале тако тешке и сурове да би биле у стању да отрују и душу детета. Није ли се овај број праведника у свету већ почео да смањује?

Врло је вероватно да би многи људи били зачуђени када би чули да је само мали број људи заиста способан да воли. Проверавајући сами себе, упитали би се: зар нису пружили толико доказа своје љубави према родитељима, према својој деци, сиромашнијој родбини, зар нису давали прилоге унесрећенима, зар нису показали љубав према отаџбини онда када су је бранили?

Открића савремене психологије и психопатологије о суштини људске природе и скривеним потенцијалима који из несвесне психе делују и у основи управљају људским поступцима у приличној су мери одрекла човеку улепшану представу коју је о себи створио и за коју је веровао да је може трајно да одржи. Уосталом, довољно је поћи већ и од једноставног питања: откуд толико зла, несреће и неправде у свету када је већина људи уверена у исправност својих поступака, часност својих намера и искреност своје љубави?

Требало би, наравно, пре свега дефинисати појам љубави, што није једноставно. Избегавајући да одемо у крајност па да љубав подижемо на недоступан престо, „чисте, идеалне, платонске љубави“, или да љубав сведемо на лепши израз за задовољавање основних нагонских потреба, или само на „маскирану себичност“, биће довољно да се послужимо речима управо једног врсног психоаналитичара какав је био Ото Фенихел: „О љубави се може говорити тек кад размишљање о објекту достигне толики степен да је властито задовољење немогућно ако се и објект не задовољи.“ Ако ове Фенихелове речи не схватимо дословно, онда смо на добром путу да стварно разумемо појам љубави. И тада нам љубав неће више изгледати као тренутак инспирације или случајна спонтаност изливања осећања, већ као задатак и труд.

Не улазећи у сложено порекло наше потребе за љубављу, и то не само потребе да се прими љубав од других, већ и оне значајније, иако изведене и секундарне, да се љубав другима пружи (и то без свесног или чешће несвесног очекивања да ће она бити узвраћена или било на који начин и када „наплаћена“), желимо овде да изнесемо најчешће разлоге због чега људи нису у стању да воле, или, као што смо то у наслову истакли, тешко могу да воле. Тешкоћама вољења прилазимо искључиво као дијагностичари и сагледавамо их само са психолошких позиција, свесно се ограђујући да будемо и терапеути, или да овај проблем осмотримо и са неких других, сигурно значајних и оправданих становишта.

1) Не знам да ли је иједан човек у стању да воли ако није био вољен. Или - на други начин речено - колико смо и с каквом снагом у детињству били вољени, толико ћемо бити у стању да волимо и ми друге. Родитељи који нису желели дете или су га желели, али одмах после рођења, било из кога трагичног разлога који је могао доћи споља или из самих родитеља, ово дете нису стварно прихватили нити га заволели, стварају, често и без своје воље, услове патолошког развоја детета. Мада се с правом истиче да је за правилан психички раст детета неопходна љубав оба родитеља, има доста примера у животу који показују да је каткад и љубав само једног родитеља (под условом да се избегне претеран, па и болесни вид љубави према детету) довољна да дете не лиши шансе у будућности да и само некога заволи.

2) Људима је тешко да воле, јер су љубав од родитеља доживели помешану са мржњом, грубошћу и суровошћу. Треба најпре рашчистити са илузијама да постоји неки човек (значи и родитељ) који би био у стању да гаји према било коме чисту љубав, и то у неком замишљеном, непрекинутом току. Човек је у дубини свога бића амбивалентан, склон да воли и мрзи једну исту особу или ствар. Није било мало примера у животу, нарочито у односима родитељ-деца или у љубавним односима, да се нека „велика љубав“ претвори у дивљу мржњу, али и обратно, мада ређе, да је мржња преточена у љубав. Управо због ове превртљивости људске природе, која долази од иманентне присутности „доброг“ и „злог“ у човеку (коју је хришћанска култура Запада јаче доживела и истакла од оне азијске на Истоку), дете рано доживи, готово бих рекао на архетипски начин, овај дуализам и рано стекне велику несигурност с обзиром на однос према љубави.

Узмимо само као пример, нимало редак, да дете у току само једног дана доживи наглу промену расположења једног од родитеља (а оно доживљава афекте својих родитеља нарочито јако), код којих се љубав и мржња мењају брзином промена пролећног неба, онда му не остаје друго него да пошто је преко страха доживело ову смену, или себе даље развија реактивно се идентификујући са родитељима (дакле, развија се не аутономно, већ хетерономно), постајући постепено као родитељи, или постаје неповерљиво према сваком испољавању љубави, било да она долази из околине или као импулс из сопствене душе.

3) „Љуби ближњег свога као самог себе“ - каже стара мудрост. Један од врло значајних разлога зашто људи не воле или тешко заволе другог је у томе што не воле сами себе. Већ смо раније писали о распрострањеној заблуди да људи у највећем броју воле себе. Истина је обрнута. Познати француски писац Монтерлан с правом је писао: „Убеђен сам да је највећи непријатељ човеков у њему самом“. Зашто је то тако?

Заиста, када се боље загледамо у људе из наше околине, запазићемо да многи не воле себе свесно, још чешће несвесно. Разлози за овакво дубоко одбијање прихватања себе многобројни су. Да поменемо само неке: разочарање које су једном приредили својим родитељима рушећи им слику коју су ови измислили о својој деци, деловало је депресивно пре свега на њих саме; доживљено разочарање у идеализирану слику, физичку или психичку, коју су о себи људи створили, а која никако није у стању да се уклопи у реалност. Људи, другим речима, не воле себе зато што су се у животу показали онаквим какве себе нису замислили, или како их други нису замислили.

Највећи број људи, затим, воли себе нарцисоидно. Ако је волети себе нарцисоидно, каткад, довољно неком новом Нарцису, оваква љубав се показује као велика препрека и њему самом за односе са другим људима, посебно у односима других људи према њему. Познато нам је да овакав тип људи тешко може да заволи зато што су имали родитеље који су им поклањали претерано много пажње; зато што су доживели страх, реалан или умишљен, да их родитељи нису довољно волели или зато што су и сами имали нарцистичке родитеље. Исход у свим случајевима исти је: појачана љубав према себи. Себичност оваквих људи последица је недовољне индивидуације, немања прилике да се постане индивидуа. Треба овом приликом напоменути да у току „индивидуационог процеса“ постоји једна фаза када је себичност нормална појава, јер је појачано бављење собом и појачана наклоност према себи израз борбе за самосталност и независност, борба за своје Ја. Нажалост, ова фаза код многих траје читав живот.

Као што смо већ нагласили, све поменуте и многе непоменуте варијације теме „не моћи волети“ имају корен у грешкама васпитања у раном детињству. Морамо признати да нам се чини као да се неке од ових грешака, које су изгледа неизбежне, „лепе“ за поједине црте људског карактера у којима има нешто од „примордијалне природе“, нечега што је урођено. На срећу, све психолошке и психопатолошке шеме, па и ова изложена, живот често демантује и превазилази, иако се један добар део човечанства влада по њима. Довољно је, ипак, знати да се љубав, као и све што је скупоцено и крхко у нама, мора неговати и гајити. Природној тежњи према љубави потребни су повољни услови за развој. Јер волети другог човека значи и разумети га, а свакако и - опраштати му. Није, додуше, лако волети човека онаквог какав јесте, али само ако будемо у стању да га не само прихватимо већ и да га заволимо управо онаквог какав јесте, подстаћи ћемо га да постане онакав какав може да буде.

Владета Јеротић,  "Човек  и његов идентитет"

МУЖЕВИ, ПАЗИТЕ ЖЕНЕ, СВЕТИЋЕ ВАМ СЕ

Бог је дао мушкарца и жену да се допуњују, не да се свађају. Не може се рећи да је одувек било заљубљености и љубави с обзиром на вишевековну традицију уговарања бракова на нашим просторима. Такође, жене су често мужевима биле покорне што је неодвојиво од осећања страха.

Данас људи имају право избора партнера, заљубљивања, а шта је заљубљеност? Заљубљеност је осећање виђења Бога у другој особи. Ако у браку не прерасте у љубав, може се извргнути у мржњу. Нема идеалног брака, каже један од најистакнутијих балканских интелектуалаца данашњице, психијатар, књижевник и свестрани ерудита Владета Јеротић.

Владета Јеротић је недавно био гост Крагујевца где је управо отворено Православно предбрачно саветовалиште. Он је у свом предавању открио како и када се стиче љубав, зашто се бракови распадају и у каквим заједницама треба да одрастају деца.

Да ли има кризе брака у Србији?

– Криза у браку је велика, не само у Србији, већ у целом свету. Када сам пре много година био у Француској питао сам их како стоје ствари по том питању. Рекли су ми да 30 одсто њих не живе заједно. У ствари, живе заједно, а одвојено. Како то изгледа? Свако има свој посао, стан, два-три пута недељно се виде, имају ванбрачну децу. То се зове отуђење. Како ће деца одрастати тамо где влада отуђење?

Шта би могло да помогне нашим браковима?

– Неопходна су нам предбрачна саветовалишта. Католичка црква их је имала пре много година. Моја несуђена докторска дисертација је била избор партнера. То ме јако занимало. И сада ме занима. Ствари су се искомпликовале од краја 19. и 20. века. До тада је избор партнера био другачији. Очеви су бирали партнере за синове и ћерке. Није то носталгија за патријархатом…

Отац је знао за кога ћерка не треба да се уда или кога да син ожени. Бирао је снахе и зетове из породице у којој нема душевних болести, алкохолизма, падавице, туберколозе. Деца су била послушна. Не значи да тада није било сукоба у браку, али далеко мање. Најприроднији начин је млад брак и 2.000 година је било тако. Млади родитељи се играју са својом децом. То се зове хомо луденс – човек који се игра.

Како треба да изгледа успешан брак?

– У браку постоје четири нивоа комуникације између партнера: духовни, интелектуални, емотивни и физички. За добар брак, бар два би требало да функционишу. Кад попусти један или два, треба радити на осталим. Муж и жена, односно свако, треба да раде на својој индивидуацији.

Борба за моћ

Колико је љубомора лоша по брак?

– Љубомора почива на каптативној љубави, у основи егоистичној и похлепној. 

Афективна основа љубоморе је страх од одвајања и страх од губитка, отуд у свакој љубомори има потребе за поседовањем и господарењем, коју породична и шира друштвена структура појачавају или слабе. Љубомора је мање сексуална страст, више тежња за моћи.

Шта то тачно значи?

– Не треба мешати индивидуализам и индивидуацију. Сви се рађамо као индивидуе, али ово друго је процес развоја који води до личности, која се пише малим и великим словом. Развијати самог себе, дакле.

Када се може рећи да има љубави у браку?

– Илија Шугајев је написао књигу „Једном за цео живот“ и тамо је записао да се љубав стиче у браку. Замислите то! 

Имате ли савет?

– Цитираћу Мајндорфа који каже да моногамна заједница мушкарца и жене заснована на вечној љубави постоји само као идеал. Због тога свако треба да негује брак. Није лако сачувати љубав. И није исто у 50. као када сте имали 20 година. Развијајте се. Негујмо брак што дуже. Шта ћемо без брака? Трећина Европљана неће брак, а зашто млади неће? Зато што су имали лош пример родитеља. Најбољи је неговати га да доживите златну свадбу.

Како видите ову заједницу у Србији?

– У Србији има много јаловог незадовољства. Имам обичај да кажем мушкарцима да буду пажљиви са женама. Светиће вам се жене после 50. године. Зашто? Жена има два женска и један мушки хормон. Када у свом животном циклусу изгуби прва два, остаје овај трећи – мушки! Друго, не држите у страху мајку своје деце, која вам је подарила највећи извор радости. Никако!

Шта значи да се жена не држи у страху?

– Када кажете покорна жена, онда знате да она живи у страху. Послушна жена ужива у љубави. Не заборавимо да је иста та жена 2.000 година држана неписмена. Ствари су се у међувремену промениле.

Како је то утицало на мушкарце?

– Постали су несигурни. Иначе, постоје две врсте мушкараца: блудници и сејачи живота. Први спавају са женама, без великих емоција и љубави. Други се жене по неколико пута и у сваком браку имају децу, јер их воле.

Шта ми можемо сами да учинимо?

– Развијајте се, допуњујте се, просвећујте се. Растите! Радите на индивидуацији. Један мој пацијент ми је после дуге психотерапије овако рекао: „Ви се, докторе, заиста много трудите, али ја не могу да се променим.“ Немојте то да кажете, никако! Дух никада није стар и увек је способан за промене. То је, заправо, задатост човековог бића.

У потрази за љубављу

* Владета Јеротић рођен је 2. августа 1924. године у Београду, у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца. У главном граду завршио је гимназију и Медицински факултет. Специјализирао је неуропсихијатрију, а касније и психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Више деценија био је шеф психотерапеутског одељења болнице „Драгиша Мишовић“. Од 1985. године предаје пастирску психологију и медицину на Богословском факултету у Београду.

* Од 1984. године члан је Удружења књижевника Србије, и редован члан Медицинске академије и Српске академије наука и уметности. У аутобиографији Владета Јеротић каже да се један од пресудних догађаја у његовом животу догодио 1942. године када је због повреде ока лежао у београдској болници. Тада га је брижно лечила „једна лепа, удата докторка у коју се заљубио“ и тада се напречац одлучио да студира медицину.

* Рођен је у чиновничкој породици као „јединац у мајке“. Иако је родитељима у почетку замерао што нема брата или сестру, понекад је уживао у нарцистичким предностима јединца. Међутим, он је својим пацијентима, познаницима и млађим пријатељима препоручивао да имају више деце, јер је „таква породична динамика природнија и нормалнија, него тамо где расте једна биљка која ће можда дати цвет, али то никад није сигурно“.

* Никада није био члан ниједне политичке партије и за себе каже:

– Вирус острашћености Срба за политику, који бар од почетка Првог српског устанка до данас доноси безброј невоља свим рђаво политизованим Србима (а рђаво су политизовани сви они који појма немају шта је политика и у њој право и економија, дијалог, толеранција и дипломатија) – мене није заразио.

Извор: (Vesti on line)

КАКО САМ УПОЗНАО ХРИСТА

Разговор са Митрополитом никопољским Мелетијем

Сећања

У својoj младости желео сам да будем срећан. Желео сам да будем најсрећнији човек на свету! Желео сам да мој живот има смисао! Тражио сам одговоре на следећа питања:

-Ко сам?
-Зашто сам рођен?
-Зашто живим?
-Куда води овај живот?

Истовремено, желео сам да будем слободан; да будем најслободнији човек на планети! Јер, за мене, слобода није представљала могућност да чиним све што пожелим (већина људи се тако понаша). Желео сам да смогнем снаге и чиним само оно што је исправно. Многи људи знају шта треба да чине, али немају снаге, немају воље да кажу "не" ирационалним тежњама које их гурају у "друге ствари." Зар зависник не зна колико је његова ситуација трагична? Он жели да се поправи, али унутрашња стремљења га чине немоћним. Исто се дешава и са разним другим страстима тела.

Како је то страшна ствар за младог човека који тежи да буде сасвим слободан, да негује философију потпуне слободе, и да на крају схвати да је роб - истински роб у оковима!

Погрешан пут

Тако сам кренуо у потрагу за одговорима на питања о унутрашњој слободи. И шта мислите, шта сам схватио? Схватио сам да сви људи (или скоро сви) који имају унутрашњу слободу такође имају и религиозност. Донео сам велику одлуку. Начинио сам следећи корак -  отишао сам у цркву! Али ми се није допало! У цркви нисам нашао оно што би умирило моју душу. Уместо тога, осетио сам се веома ограничен. 

Ја сам практичан човек. Када видим да ми нешто не одговара, стављам коначну  тачку на то. Када је религија у питању, учинио сам и више од тога. Нисам ставио само тачку већ сам ставио и крст (. - +)!

Онда сам сматрао да је најважнија ствар успети у животу. Да човек тежи успеху, да се бори. Да постане познат. Да постане вођа.

На факултету сам увидео да  председник  Студентског савеза има велики утицај. Одлучио сам да се кандидујем. И био сам изабран за председника на првој години студија. Заступао сам студенте. Сви су ме познавали. Организовао сам говоре, предавање, игре, седељке, штрајкове. Учествовао сам на састанцима. И каква је била корист од тога? После извесног времена, почео сам да осећам досаду.

Једног понедељка пробудио сам се са ужасном главобољом. А претходне ноћи легао сам у кревет касно. Мислио сам: пет дана сам као на траци! Једва чекам да дође петак! Зато сам се препустио уживању у три "слободне" ноћи: у петак, суботу и недељу! И тако у круг.

До тада су сви млади људи у мени видели "персонификацију" одлучности и радости! Али, ситуација није била таква. Знао сам да сам као барка на морским таласима. Околности, ситуације и емоције, и моја немогућност да их контролишем, водиле су ме где год су желеле и хтеле. И мој  живот је постао пакао! А што је најгоре - тада нисам познавао човека који би могао да ме посаветује. И да је такав човек постојао, његове речи ми не би користиле. Требала ми је снага, да дат савет спроведем  у дело. Ту снагу нисам могао нигде пронаћи.

У оваквој ситуацији почео сам да постављам себи питања:

"Да ли постоји искренији човек од мене, човек који покушава да пронађе прави пут, који покушава да пронађе истину?"

Нови проналазак

У једном моменту, запазио сам да на нашем универзитету постоји други "кружок" људи. Било их је  неколико ученика и два наставника. То је било Хришћанско друштво. Оно се издвајало од осталих, јер су његови чланови знали у шта верују и зашто верују. Имали су мир. И истрајност.

Одлучио сам да им приђем. Није ми сметало ако се не будемо слагали. Научио сам да имам "разумевања"  према другима. Да мирно гледам на веровања других. И да то поштујем. Радио сам у миру и пријатељству са левичарима, анархистима, десничарима и другима.

Али - као што сам рекао - ова група је била нешто другачија. То ме је натерало да са њима почнем озбиљније да радим. И шта сам пронашао?! Говорили су више од онога што је било потребно,  а највише су говорили о љубави. Уствари, имали су љубав. И за разлику од других, околности их нису узнемиравале. Нису жртвовали своје ауторитете. Нису били лађе бацане таласима. Деловало је као да имају дубоку радост. Радост коју нису налазили у спољашњим стварима: забавама, љубавима, играма...Имали су дубоку радост  - радост у њима самима. Били су срећни у мери која ме је гневила. Имали су нешто што ја нисам имао.

Можда смо сви ми љубоморни на оно што немамо. Тако сам и ја постао љубоморан на њихову унутрашњу радост. И донео сам одлуку да им се придружим.

"Бар ћу имати користи," мислио сам.

После неколико дана, нашао сам се у њиховом друштву. Било нас је шест студената и два наставника. И почео је разговор. Разговор о Богу.

До тада, сваки пут када бих чуо разговор о Богу отпочела би галама. Да бих показао свима како сам "паметан." Као што знате, у таквим случајевима "паметна" особа  жели да надговори друге.

"Помисли дете моје. Он је хришћанин! Ха,ха,ха... И он трчи за свештеником! Ха, ха, ха...Као каква стара госпођа...Млад човек,...студент природних наука."

Дуго ми је требало да схватим да што човек више галами, то му је глава празнија!

Расправа није привукла пажњу. Али сам ја зато током разговора запазио једну лепу девојку, која је припадале њиховој групи. До тада сам мислио да су сви хришћани неуглени, запуштени. Ту сам открио да сам погрешио. Желећи да сакријем своје помисли, почео сам да се врпољим на столици. А онда сам је упитао, желећи да њене речи свесрдно заокупирају моје мисли и интересовање.

"Можете ли бити љубазни да ми одговорите шта је то што је највише утицало на Ваш живот? Зашто Ваш живот не наликује животу других студената и професора?"

Студенткиња о којој сам говорио, мора да је знала у шта је веровала. Погледала ме је право у очи с озбиљношћу и рекла само две речи које нисам очекувао да чујем.

"Исус Христос."

Одговорио сам јој помало љутито:

"Ох, у име Божије! Пустите те ствари! Мука ми је од религије! Мука ми је од цркве! Од религијских књига!"

"Али ја нисам говорила о религији! Рекла сам -  Исус Христос...!"

И девојка је наставила:

"Хришћанство није религија. Религија је покушај човека да пронађе пут до Бога. Међутим, хришћанство нам говори супротно – то је покушај Бога да пронађе пут до човека."

Ово никада пре нисам чуо. Погледи на ствари буду обично трагично једноставни. И обично својом поједностављеном формом такви погледи  решавају научне проблеме!

Касније, упознао сам професора који ми је озбиљно рекао:

"Свако ко иде у Цркву је хришћанин."

Нисам могао да издржим, па сам одговорио:

"По том расуђивању, сваки човек који уђе у гаражу је аутомобил! Шта физичко присуство човека у цркви има с хришћанском вером? Хришћанин је онај који исправно верује у Христа."

Велика је истина

Једном током састанка групе, позвали су ме да кажем коју реч о Христу. Наиме, требало је да одговорим како је он постао човек? Како је био разапет? Зашто је био разапет? Како је погребен? Како је васкрсао? И шта све то нуди младима који живе у 20. веку?

Тада сам о свему овоме мислио да је глупост. За људе који су били укључени у ове ствари мислио сам да су будале, кретени. До тад, на студентским скуповима, беснео сам на оне који би проговорили нешто о религији и Исусу Христу и пожурио да их ућуткам. Моје мишљење је било: да би био хришћанин, човек не треба да има камен нити молекул сиве материје. Али дошло је време да схватим да се ово односило и на мене!

Покушао сам да ово избегнем. "Шта се то мене тиче?," говорио сам у себи. Али нисам могао. Млади хришћанског кружока нису ми дозволили. И тако сам се прихватио посла. Али са себичним ставом. С помишљу - има да их збришем! Моје речи ће их ударити као гром, а онда ћу се окренути и отићи.

Али се ствари нису тако одиграле.

Када сам почео да припремам одговоре на ова питања, чуо сам нешто о "доказима," које сам почео да изучавам, да процењујем њихову тачност. Зашто бих ризиковао да изазовем подсмех у њиховим очима. Тако сам се бацио на проучавање тих "доказа" с једним циљем - да бих касније могао да их побијем! Али, нисам успео. Закључио сам да књиге које читају верници дају најисправнију слику о хришћанској личности. Ово ме је веома импресионирало. 

Схватио сам да је питање нашег односа са Христом најважније питање у нашем животу. Жртвовао сам све. И принашао сам свој начин да учим. Прочитао сам све врсте књига атеистичке и хришћанске апологетике које сам могао да пронађем. Мој закључак је увек био исти:

Истина је у црквеним књигама. Христос је онај за кога наша црква вели: наш Бог  и Спаситељ. И тако сам постао хришћанин.

+ + +

Његово Високопреосвештенство Митрополит никопољски и превески Мелетије (Каламарас) упокојио се  21. јуна 2012. године. Митрополит Мелетије, који се у последњим годинама свога живота суочавао са озбиљним здравственим проблемима, преминуо је у 79-ој години.

Рођен је 1933. године у Алагонији, у Каламати. Дипломирао је теологију и класичну књижевност – одсек филологија,  на Универзитету у Атини. Изабран је и рукоположен за Митрополита никопољског и превеског 1980, по рукоположењу у ђаконски и свештенички чин, од стране Митрополита несенијског Хризоспотома (Даскалакиса).

Митрополит Мелетије био је познат по свом залагању за промене у митрополији месенијској, а о његовом раду говорило се у књизи "Лепота за пепео: духовни препород модерног  грчког друштва," коју је написао Стивен Р. Лојд - Мофет (СВС Прес, 2009).

Књига се бави политичком историјом и верским карактером Никопољске области од времена апостола Павла, тј. од 63. године до доласка епископа Мелетија, односно до 1980. године. С великим сензибилитетом књига се бави проблемом рђавог владања унутар Цркве, обновом локалне Цркве у духовно здраву институцију, и обновљеним поверењем између црквених великодостојника и верујућег народа. Књига говори о томе како је епископ Мелетије, у сарадњи са локалном монашком заједницом, применио древну веру у савремени живот, извојевавши тиме друштвене и верске промене. Његово Високопресвештенство Митрополит Мелетије такође је познат и  по својим проповедима. Обављао је дужност секретара  Светог  Синода, решавао је питања међу-црквених афера. Он сам је аутор неколико књига. Добио је награду Духовне академије у Атини за књигу „Пети Васељенски сабор.“

Превод: Бојана Србљак

                    
Извор: http://www.johnsanidopoulos.com/2012/06/how-i-came-to-know-christ-metropolitan.html

ВЕРУЈ У ДОБРО

У животу сваког човека постоји нешто срамно, нешто што је страшно и тешко споменути, а што се неизбежно често враћа у његово памћење и осећања, трујући му живот. Ипак, постоје људи који самозадовољно изјављују  да у њиховим животима нема таквих ствари. Код њих, сећања на било какво срамно дело и жеље су највероватније помрачене самоувереношћу, самоидеализовањем, што опет потврђује њихово духовно сиромаштво. Још горе, најчешће ти "безгрешни" људи бивају најокрутнији тирани, тврдоглаво одбијајући да то признају и увиде, као слепи човек, који одбија да верује у постојање светлости.

Али, поставља се питање: да ли присуство мрачних сећања у човеку даје и нама право да га посматрамо кроз призму мрачних фактора, да га не ценимо и сматрамо безвредним? Можда је такав један сегмент његовог живота и личности, али човек је створен од много сегмената. И целокупна његова лична историја састоји се од епизода које могу бити срамне, али и блиставе и узвишене. Међу њима је велики број догађаја, и добрих и лоших. Већина тих догађаја одмах је и заборављена, јер не дотичу дубине човековог живота. Међутим, колико год да су заборављени, ови догађаји су уткани у сложену и непоновљиву личност сваког човека.

Ипак, ми често олако изричемо казну и доносимо суд о некоме, чак ни не познавајући различите чињенице о животу тe особе, него чешће на основу причања и оговарања, нагађања, можда и сопственог мишљења које ничим није подржано. На нас све то силно утиче, те наше мишљење сматрамо исправним и оправданим. Али оно уопште није тачно - није тачно у 99 одсто случајева, па и у 100 одсто случајева. Дакле, ако говоримо негативно, непријатељски, сумњичаво о некоме, онда ми неприметно говоримо о одсуству наше љубави према том човеку. И ово одсуство, па чак и одсуство жеље да у томе препознамо грешку, говори много о нама самима. Говори да смо тако далеко од истинског хришћанског живота.

Уосталом, љубав према другом човеку уопште не значи да треба бити слеп и непромишљен. У вољеној особи видимо недостатке, пороке и слабости, али изнад свих ових запажања стоји једно друго, узвишеније сазнање - да је људско биће немерљиво веће од свих порока заједно, грехова и недостатака. Свако људско биће безусловно заслужује љубав. И сва тама која се надвија над њим,  која је присутна у њему и која је део њега, у већој или мањој мери утиче на његово цело биће, али та тама нема способност да га прогута неповратно, докле год он живи на овој земљи.

Сама чињеница да још увек живи земаљским животом говори да његова историја личног стварања "вечности" није још увек окончана, и да му Господ даје времена и шансу да опрезним корацима крене у преображај живота, снагом добре воље, свесно стремећи к Богу. Само Господ може да процени истинско стремљења срца у контексу са свим околностима - унутрашњим и спољашњим – и у животу човековом, у тешкоћама које човек мора да превазиђе. 

Постоје две врло распрострањене саблазни у односу са ближњим. Прва би се могла дефинисати као: "Мислим шта ја мислим..." А то значи следеће: лукави нам шапуће хулне помисли о неком човеку, и ако их прихватимо као своје, оне ће почети да расту са деструктивном силом, претварајући  живот наш у кошмар из којег ће бити врло тешко избавити се. Како би се спречило узнапредовање тако озбиљне духовне болести, као што су непријатељство и мржња, морамо да будемо пажљиви према себи, и да никада не примамо лоше помисли о другима. Опет, то не значи да човек није онакав каквим нам се чини. Понекад морамо да будемо и опрезни и пажљиви, чак и да избегавамо друштво одређених људи, али истовремено, не смемо да претпостављамо да знамо све о некоме, да знамо све шта особа јесте, јер је човеков живот много сложенији од било које одбојности коју осећамо према њему.

Друга саблазан је уско повезано са првом и може се дефинисати на следећи начин: "Мислим да он мисли..." Заправо, ово поље је зрело за обрађивање. Колико примера и случајева знамо када особа каже оно што други мисли? И опет, независно од тога да ли су наше сумње оправдане или не, не треба веровати тим помислима, јер непријатељ управо тако и дејствује: он једном човеку убацује хулне помисли о другом, а другоме да овај први мисли лоше о њему. Само ако би један од њих одбио да верује помислима, да се усресреди на добро, и да се моли за тог човека, мреже лукавог биле би расплетене.

Пре него што почнемо да формирамо непријатељско мишљење о неком човеку, на основу наших запажања или сумњи - престанимо. Престанимо и сетимо се да и ми, без изузетака, имамо нешто због чега се други могу окренути против нас. И ако ми сами не желимо да "тамна страна" наше биографије постане основа нашег односа са људима, онда хајде да не верујемо ни мрачним гласинама, чињеницама, и мишљењима о другоме- не зато што  оне нису тачне, већ зато што не дефинишу пуноту човекове личности.

Боље је да будемо у заблуди мислећи добро о човеку, него да будемо у заблуди мислећи лоше о њему. Вера у добро у људима, у сваком случају, даје човеку шансу да се поправи, чак иако се понео лоше. А то много значи! Ми не грешимо мислећи добро о човеку, чак иако су наше мисли наизглед неоправдане. Бог такође "верује" у тог човека и свим силама садејствује да га исправи. У супротном, ако мислимо лоше, а наша подозрења нису оправдана, онда грешимо клеветом и осудом, чак иако је то само у нашем срцу. Али ако се испостави да смо"управу" у својим подозрењима, онда грешимо јер им се не одупиремо, и тиме, можда, садејствујемо у укорењавању зла у човеку. Јер веровање у туђе зло чудесно повећава вероватноћу да ће оно прећи и на нас саме.

Спона састрадања и љубави неминовно долази до изражаја у молитви, јер саосећање и жеља за добрим су оно по чему смо слични Богу који, више него што можемо и да замислимо, жели спасење и пуноту љубави и радости за сваког човека. И воља Његова за нас је да ми свесно и вољно постанемо саученици Божанске бриге о сваком човеку.

Дакле, веровање у ову могућност светости, пуноту живота, веровање у човеково потенцијално јединство са Богом, веровање у добро јесте све оно  по чему би сви ми, православни хришћани, требали да се разликујемо.

У општењу са другима, са сваким човеком без изузетака, блиским или далеким, прихваћеним или не, сетимо се везе човека са Богом - везе која заиста постоји, али коју не можемо да схватимо само силом разума. Запамтимо да једино љубав заиста познаје човека, јер га једино она види на посебан начин, у свој својој Богом створеној лепоти; види га онаквим какав би он могао бити и ...дубоко верује у остварње те могућности.

Превод: Бојана Србљак

Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/63911.htm

ИСКУШЕЊА У ПОСТУ – ЗАМЕНА ЗА ПОДВИГ

О томе како се правилно пости говори протојереј Валеријан Кречетов, настојатељ храма Покрова Пресвете Богородице у селу Акулову, у Русији.

-Оче Валеријане, како одређујемо степен строгости поста?

Постоје три опште позната степена поста. Најлакши је онај када не једемо месо и млечне производе, а дозвољена је риба, морски плодови, поврће и биљно уље. Други степен поста је нешто строжији - не једе се риба, а дозвољено је поврће и биљно уље. Најстрожији степен је када конзумирамо поврће, али без уља. Осим ова три степена постоје дани, посебно у Великом посту, када се ништа не једе, чак ни поврће.

У црквеном календару записано је колико су постови строги. Постоји Велики пост, Богородични пост, Божићни пост и Апостолски пост.

Строги постови су Велики пост (пред Васкрс) и Богородични - пред празник Успење Пресвете Богородице. У Великом посту Васкрсу претходи Страсна седмица, када се присећамо крсних страдаја Господа Исуса Христа. Коначно, после овога, славимо Васкрсење Христово -Пасху, али Васкрсу претходе дани туговања.Успење је такође тужно растајање са Мајком Божијом. Иако говоримо "во успенији мира не оставила јеси Богородице," Мајка Божија видно нас је напустила и отишла на небо. По томе, тужним догађајима природно претходе строги постови. На Велики Петак и Страсну седмицу не би требало ништа да се једе.

Колико строго постимо током недеље зависи од дана: среда и петак се посебно издвајају од осталих дана, а њима се током поста прикључује и понедељак, јер је овај дан посвећен Бестелесним Небесним силама. Понедељком, средом и петком током поста једемо поврће без уља, а осталим данима је дозвољено уље. Суботом и недељом током малих постова - Васкршњег и Апостолског - дозовољена је риба. На празнични посни дан дозвољено је пост спустити за један ниво - уколико је пост на води, он бива разрешен на уље, а уколико је пост на уљу, онда је дозвољена риба. На Дванаест великих празника (на пр. Преображење Господње у Богородичном посту или Благовести у Великом посту, ако не пада у Страсну седмицу) дозвољено је да прескочимо један степен - од строгог поста дозвољено је да се једе риба.

Дакле, све је веома просто. У Великом и Богородичном посту имамо пет недеља када постимо на води, суботом и недељом је разрешено на уљу. У Божићном и Апостолском посту - три дана постимо на води, уторком и четвртком на уљу и суботом и недељом је дозвољена риба. 

Али знате, кад човек пости, он се на све навикава. Није то толико сложено. То је просто навика. Понекад људи почну да испитују и да критикују: па зар је заиста битно шта једемо? Обично је тако међу онима који су против поста, они говоре како пост "није важан."

Пост је најједноставнији тренинг у самодисциплини и као такав је веома користан за децу. На пример, деца виде нешто укусно и одмах хоће то да поједу. Али то није добро. Пост је веома битан и има велику васпитну улогу. Ја сам васпитаван у православној породици и знао сам колико је самоконтрола важна и за моју децу.

Говоре: Пост је измислила Црква. Такве идеје се рађају у незнању. Прва заповест која је човеку дата у рају била је заповест поста. Међутим, пост установљен за прве људе био је веома лак! Могао си све да једеш, осим плода са једног дрвета (не чак ни плод од једне врсте, већ плод са конкретног дрвета). Практично, то је био пост. А шта је пост? То је послушност.

Зашто родитељи забрањују деци да једу што год она пожеле? Пре свега, јер то квари њихов апетит, а друго, ако нешто желиш и одмах добијеш, удовољио си својим и најмањим жељама. А тако не треба живети. Урадио си то зато што си желео? Тако људи почну да краду, сви грехови почињу од "жеље."

Понека забрана не значи заувек забрана; ако сада не смеш, можда ћеш касније смети. Сачекај вечеру и добићеш оно што хоћеш.

- Савремени људи, навикнути на ресторане и готова јела, говоре како је њима теже да посте, јер немају времена да иду по продавницама и да траже посну храну, а данас је тешко пронаћи добре, здраве намирнице.

Не, то је само још један изговор. То је све питање навике. Могуће је навићи се, ако човек истински жели. Друго је ако мораш да једеш нешто јер су околности такве, шта да радиш!? Појео си значи - појео си. Можда не говоримо ништа лоше, али наша дела то чине. Моли опроштај од Бога. Ствари треба поједноставити.

- Понекад, када људи оду у госте, не одбијају мрсну храну током поста јер "не желе да повреде свог домаћина," "из смирења" јер су прочитали да је једном "неки старац" отишао у госте у друго село и појео нешто што није смео, да не би повредио пријатеља.

Када сам почео да служим као свештеник, и када би ме позвали у госте, одбијао сам храну која није била посна; обично бих одговорио да не могу да се послужим, јер сам у посту.

- Значи, свима можемо да причамо о томе да постимо?

Не само до можемо, већ је и неопходно да то чинимо. Можда људи не знају ништа о посту. Нешто друго је кад човек сам себи почне да говори: "Да ли је то уопште битно?"; па кад није битно - онда једи посну храну.

Један савремени грчки подвижник је говорио: Почни да постиш и немој да се саблажњаваш ако други не пости.

Кажеш како се трудиш да победиш сујету, а онда одеш и код неког се добро наједеш. Дакле, послужили су те парчетом меса, појео си га, али немој узети и друго.

Иначе људи би почели да се оправдавају: Није важно, и онако сам прекршио пост. 

Да, тачно је то, у моје време, када сам био студент, као и други, нисам кувао него сам се хранио у студентској мензи. Узео бих неко поврће, а ако је у њему и било мало меса, нисам се много око тога узнемиравао.

Најбитније је да желиш да постиш, а како ћеш постити, Господ ће уредити. Наравно, друга је ствар ако си болестан, иако болест ми врло често искористимо као ново оправдање.

- Осим уздржања од хране, требало би да се молимо усрдније. Шта да радимо ако немамо довољно времена за читање Пслатира или акатиста?

Постоји једно изванредно молитвено правило о којем људи мало знају; то правило је Исусова молитва. Размишљао сам чак да дам ово правило возачима, да не псују у саобраћају и када се нађу у гужви, него да се моле. Рецимо, 300 молитви замењује Вечерње, 500 Јутрење, 100 молитви - акатист...

Молитва, права молитва, је благодатно стање. У крајњој мери, умирује осећања. И помаже. Почнеш да се молиш и ситуација се мења.

Скоро су ми испричали о једном догађају. Саобраћајац је зауставио један аутомобил у граду, проверио документацију, све је било уреду и возач је могао да крене даље. Али, одједном, аутомобил није могао да упали. Нико га није могао покренути, а још горе, ништа није било покварено; ауто је требало померити јер је стајао испред владине зграде где чак ни заустављање није било дозвољено. Шта да се ради? Почели су да читају акатист св.Архангелу Михаилу. Ускоро, човек је дошао са шлеп камионом на коме је било исписано име Ангел (андјео). Возачево име било је Михајло. Одвезао је ауто. Дакле, видиш, молитва помаже у неким веома конкретним ситуацијама, а уз то молитва је духовна утеха и укрепљење.

У обичне дане у Цркви недељно прочитамо цео Псалтир. Током Великог поста Псалтир прочитамо два пута недељно. Дакле, молимо се усрдније.

Током Великог поста читамо молитву Св.Јефрема Сирина: О Господе и Владико живота мога...

Нама је дата заповест: "Молите се без престанка". Дакле, не треба да се молимо само током поста, него свагда. А током поста, када је молитва усрднија, почињемо да осећамо промену у нашој души. Пост умирује осећања. Ово је посебно приметно током Великог поста.

- Људи често кажу: Почео је пост, очекуј искушења. Почињу свађе са ближњима и томе слично...

Да, то се заиста дешава. То се чак и очекује. На почетку, у средини и на крају поста јављају се искушења. Да ли их треба очекивати? Па, ако дођу - дођу. А можда их и неће бити.

Искушења су обично замена за духовни живот, који се постом продубљује. Ако почнеш да постиш, онда си изабрао добар пут, ако не, онда ти се шаљу искушења.

Ствар је да себе предаш вољи Божијој, прихваташ то као природни пут. Спреман си. Али постоји и други елементи у овоме. Непријатељ ће покушати да те улови неспремног. Мораш бити опрезан да не спустиш своју одбрану, да не будеш непажљив...

- ...и очекуј мир и понизност од других.

Неки мудрац је једном рекао: Не тражи љубав од других, већ ти љуби друге.

-Оче, посаветујете нас како исправно да држимо пост.

Током поста мораш се потрудити да постиш по Црквеним правилима. Ако данас ниси успео, покушај сутра. Морамо да стремимо ка томе.

Они који су држали пост имаће дуплу радост: и духовну и телесну. Чак и по различитим ступњевима - без уља, са уљем, или рибом - сваки пост доноси радост. Чак се и одрасли радују. Када почнеш да постиш, твој живот се мења. Зато што је живот сив, у потрази за узбуђењем, неки се одају наркоманији или иду у неке друге екстреме.

Друга ствар. Зашто људи тако често претерују у неким стварима? Јер одмах крећу у неку крајност, онда им се заврти у глави... Не смемо тако чинити. Почни постепено, пронађи оно што ти одговара. Пост мораш савладавати корак по корак.

Када је ава Доситеј отишао код аве Доротеја и када му је рекао да жели да постане монах, овај му је одговорио: -Ти то не можеш. 

Доситеј је почо да се расправља: -Могу. 

Помолили су се и сели за трпезу. Само што су сели, већ је било време да устану од стола. Доситеј је упитао:

-Можемо ли да једемо?

-Али, већ смо јели.

-Како то мислиш већ смо јели? Па само што смо почели!

-Ја сам ти рекао, нећеш моћи. Али добро, можеш да једеш, али немој да се преједаш. Своју уобичајену порцију подели на осам делова, поједи седам, а осми остави.

После извесног времена када је Доситеј навикао да једе седам осмина од свог оброка, авва Доротеј му је рекао да смањи за још једну осмину. И временом, своју порцију је смањио на једну осмину. Из приче нисмо сазнали колико му је времена требало да достигне тај ступањ. Дакле, и у посту је веома битна поступност.

Превод: Бојана Србљак

Извор: http://www.pravmir.com/temptations-during-the-fast-are-a-substitute-for-spiritual-life/