06.01.2018.

РАЗМИШЉАЊА О РОЖДЕСТВУ ХРИСТОВОМ





Кад оно необична светлост обасја поље витлејемско у сред пола ноћи, кад анђели с неба сиђоше и почеше с пастирима певати песме, срца пастира беху испуњена помешаним страхом и радошћу. Они се упутише св. пећини, где се родило божанско чедо, да своју радост увећају виђењем новорођенога. Само један од њих, и после заповести анђелске, оста непомичан на пољани, где мало пре сви певаху у славу Божју. Он беше млађи од свих пастира. Његову душу обузимаше све већи страх и сумња. Нестаде светлости, а плаво небо прошара се звездама. Дуго је млади пастир посматрао онај правац пут неба, куда одоше небески весници, па заморен од дугог гледања и узалудног напрезања, да сазна малопређашњу тајну, он лагано пође преко пољане витлејемске, где стадо сито лежаше и безбрижно преживаше. На једанпут се његово младићско чело разведри, он се окрете и брзим корацима пође у једном правцу. Није дуго ишао, док дође до једне пећине, у којој спаваше један стогодишњи старац, испосник. Њему су се пастири обраћали за савет у свим непознатим и важним стварима. Старац беше прави ангео земаљски по души, волео је пастире, а највише онога младића који му сада долажаше.

Кад се млади пастир приближи пећини, видео је сву осветљену и чу старца где пева. То га чудно изненади, и он помисли да старац још ништа не зна, што се догодило на пољу. Али овај, чим опази омиљеног му пастира, скочи и стаде га грлити и љубити.

"Слава нека је Богу", кроз сузе од радости говораше овај богоугодни човек, слава нека је Богу, који се смилова на овај грешни народ, те му на крају посла спас и избављење. Слава му, што је Његова милост и мене грешнога сачувала жива до ових дана, да могу очима видети Спаситеља света, кога свет толико векова очекује.

Ама добри старче, реци ми, - поче пастир узбуђен, ко је то што се родио? Је ли могуће да је то онај цар кога ми толико погледамо? Зар он да се у нашој пећини роди? Молим те старино, говори, говори, те ме што пре утеши, јер ја ћу умрети од неизвесности.

- Полако синко, седи ту крај мене, наслони се на моје колено, па ме чуј о ономе, што желиш знати.

Старац стави своју руку на раме пастирево и отпоче овако:

- Немој, да те ни мало чуди, то, што се Спаситељ родио у вашој пећини. То је оно, што мене баш радује и уверава, да је заиста он тај Свемоћни и прави Спаситељ Јер да се родио у свили и порфири царској, то би улевало неповерење мени, пошто имам пуно искуства и знам да је из царских палата мало кад који светао зрак обасјао свет, него баш из онога необичнога сјаја обично му је долазио мрак. Рођење Спаситеља у пећини на слами, где се овце јагње има много свога значаја. Чуј ме, синко, и старај се да ме разумеш.

На првом месту, самим својим рођењем у тако скромном стану, као што је пећина, Избраник: Божји изјављује свој силни протест против царева и краљева, који, и ако су рођени као и остали људи, са свим телесним и душевним слабостима, и ако им је немоћ у почетку живота и ништавно по свршетку као и у других људи, ипак су дрски, те себи присвајају божанску потпуну и неограничену власт над земљом и земаљским створовима, па не само што ту власт себи присвајају, користећи се глупошћу осталога света, него и злоупотребљавају, чинећи остале људе себи робовима и обичним корисно употребљивим стварима. Спаситељ се рађа у слами и тиме хоће да покаже силнима и богатима овога света, који се величају над ближњим силом и богатством, да он неће правити разлике у рођењу људи, да ће пред Њим бити сви једнаки: они из палата и они из пећина. Хоће тиме да каже да ће порекло и рођење мало важности имати у очима Његовим, да ће друго нешто бити претежније код њега у оцени људи.

Народ је очекивао Спаситеља, да се јави као цар, богат и моћан. Али сам тај народ заборавља, да рођење новога цара у сјају и богатству, при звеци оружја и урнебесном весељу изазива код тога истог народа страх и трепет. Да се Спаситељ родио као и остали цареви, он би изазвао страх у народу. Али он неће да влада страхом, него љубављу, зато се рађа као сиромах. Народ се дворова боји, а колибе воли.

Христос се рађа у сиротној колиби пастирској. Нека чују сви то и разумеју. Ја не знам још науку Христову, али само Његово рођење у тако скромном и сиротом дому показује један део Његове науке. Он ће рећи оно, што нико није смео рећи од када су постале горе ливадске и од кад је сунце обасјало свет, а то је: да смо сви ми пред Богом и мудрошћу Његовом потпуно једнаки. Његово рођење у пећини утук је за силнике и гордељивце овога света. Он ће их изједначити са робовима, који им служе. Он ће им у очи рећи, да ништа бољи нису од слуге који им ноге пере, увериће их да Бог ни мало не воли више њих племиће и богаташе него ли њихове коњушаре.

Свет се клањао до сад злату и свили, без обзира, да ли је њима огрнуто добро или зло, без обзира шта се под њима скрива. Он се родио ноћас не на свили и злату, него на слами. Зар се он тиме није, чим дође на земљу; насмејао свима који се из незнања клањају богатству и сили, који не знају низашта боље и претежније? Они којима сиромаштина другује на овоме свету тугују за богатством, жељни су злата, проклињу судбу, што их ова не пови свиленим повојем и не огрте златном хаљином. Њему је у моћи све; Он је богат и силан, богатији и силнији од свију људи, али при свем том рађа се ипак у худној пећини. То значи, да ће у Њега бити нешто претежније и цењеније од богатства и сјаја. Ја мислим, да ће то нешто бити душа. Христос се рађа у пећини. Благо онима које презиру и прогоне на овоме свету због простоте и сиромаштине. Спаситељ се рађа у њиховој средини. Сад су добили пријатеља и помоћника. Он ће одрасти у оној средини, где се највише бол осећа и земља сузама залива. Знаће шта је пажња и чемер, шта ли бол и очај. Он долази да ублажи судбину људи. Они који су оптерећени требаће само да Му приступе, Он ће им олакшати живот, Он ће их утешити и охрабрити. Он ће бити мелем за уцвељена срца, радовање тужнима и снага немоћнима.

Свет вапије за правдом, угиба се под теретом, који на њега навалише силници и безбожници. Куд се окренеш чујеш у земљи нашој само јецање и уздисање, видиш на једној страни како и пси богаташки брекћу од пресићености а на другој децу сиромашна човека, где умиру од глади; видиш разврат и раскош а поред ње дроње и жељу за хлебом; видиш силу, чија песница непрестано стоји над главама потиштенога робља, коме ништа друго није знано, до беда и чемер.

О, ма како је мало правде и закона у судовима нашим! Сиромах никада не може добити, па не знам колико му тражење било законито, док се богаташу задовољавају све жеље: и законите и незаконите. Силни увек има право, немоћан га нема никад.

Прости је свет у густом мраку, коме се нигде крај не види. Власници држе мудрост и сва знања, а народну душу обузима густи мрак, у коме се људи спотичу. Мудрост је, веле, само за великаше, јер оно што зна Ирод, не смем знати ја, и оно што зна господар, не сме знати његов слуга. Оно што чини царев доглавник, не сме то чинити циглар, и што је дозвољено првоме није другоме. Племић може уживати и веселити се на све могуће начине, незнатноме сиромаху то није дозвољено; првоме је дозвољено и грешити, други на то не сме ни помислити, први не мора постити, не мора ићи у цркву нити се Богу молити, не мора добра чинити нити по закону поступати; други све то мора испуњавати; први има сва права; другоме припадају све дужности.

О, и то зло није од јуче него траје много векова. И никад нико да протествује, никад нико да устане против тога. Безмало сви мудраци који се појавише међу нама тврдише да је овакав поредак сам Бог установио и да се он не може мењати од почетка до свршетка света. Ко се, веле, родио у сили и богатству, тога и Бог воли, јер су то прави синови Божији, а ко се родио у беди и сиротињи тај има само да жали, што се у таквој средини родио, али помоћи не треба ни од куда да изгледа, јер његова молитва и не допире до неба, а молити се људима још му мање вреди.

Не заборављам да поменем наше пророке који су као кроз маглу назирали нешто у будућности, што је и саме њих зачуђавало. Ја не желим судбину оних који се усудише да искажу све што мисле. Сиромашнима падаше њихов говор као мелем на срце, али у своме дубоком мраку не могоше ни појмити ни веровати, да ће се пророчке речи остварити. Велики и силни, којима се не допадаше наука пророка осудише ове на смрт и неке посекоше а неке живе камењем затрпаше.

Али ево Спаситеља! Сви су протести до сада били малени према ономе, који ће доћи из пећине витлејемске; све су речи биле слабе према речи, коју ће изговорити Син Божји. Земља ће се затрести а царски ће се престоли порушити када Он буде почео говорити. Нема препреке пред којим ће он застати, нема страха који ће Га застрашити, нити ишта на земљи што ће га моћи збунити. Оно што су други само наговештавали, Он ће отворено и слободно рећи. Он ће рећи и оно што нико није смео да помисли да каже.

Родио се Христос! Благо нама, који смо још у браку незнања и заблуда, Спаситељ ће нам светлост донети, која ће осветлили све кутиће земље, осветлити и душе наше.

Старац заћута. Зора поче позлаћивати исток својим руменилом, певци запеваше а овце се почеше дизати и кретати по широком пољу.

Старац се исправи, узе штаку и рече младом пастиру:

- 'Ајдемо у пећину, да Га видимо!

Младић пође поред старца ћутећи. Његово лице беше као озарено светлошћу. Груди му се надимаху од силне радости која га обузимаше после говора старчевога. Потрчао би да што пре стигне божанској пећини, али мораде лагано ходити због старца коме старост беше одузела многе снаге а ноге одрекле послушност.

Уђоше у пећину, која беше пуна пастира. Сви они беху дошли да се поклоне новорођеноме Спаситељу. Јосиф и Марија сеђаху и разговараху с њима, а Младенац лежаше крај њих у слами.

Добри старац са својим пратиоцем приђе Детету, те Му се обојица поклонише. Дуго они нетремице гледаху у божанско Чедо, које опет њих посматраше својим мудрим очима. Старац беше сав узбуђен.

Кад изиђоше из пећине сунце се већ помаљаше иза гора са својим златним зрацима. Никад оно тако мило не сијаше. Зраци се жураху да што пре обасјају пећину, хитаху и надметаху се, који ће пре сазнати тајну ове свете пећине.

Око старца иђаху у свечаном ходу сви пастири. Они усхићено приповедаху шта је ко запазио у личности новорођенога Спаситеља. Не могоше Га се довољно нахвалити.

Кад бејаху на сред поља старац их устави, погледа к небу и суза му се скотрља низ смежурано лице и заустави се на бради.

- Нека је слава Богу, што и мене стара обрадова. Мени је довољно што сам дочекао да видим Онога, кога су желели видети сви из реда пророци и оци наши. Ви ћете, децо, дочекати и да чујете мудрост из уста Спаситељевих. Захвалите Богу на тој срећи, и пре Њега и после Њега жалиће, што су те среће лишени. А сад остајте с Богом!

- Пастири сви клекнуше на пољани а седи их старац благослови, па оде у своју испосничку пећину. Пастири потераше стада у пашу и сви у хору запеваше

Слава Богу на висини а мир међу људима на земљи!

Христос се роди!



Св.Николај Жички и Охридски "Омилије"

31.12.2017.

ВРЕМЕПЛОВ - 2017. ГОДИНА






22. 01.      29. Света архијерејска Литургија, у Врбичкој цркви Светог

                   архангела Гаврила


11. 02.      30. Света архијерејска Литургија и литургијско крштење, у

                   Буковичкој цркви Светог архангела Гаврила


15. 02.      31. Света архијерејска Литургија, у храму Вазнесења Господњег

                   у Орашцу




18. 04. –  наступ на традиционалном Васкршњем концерту у Дому

               омладине у Аранђеловцу





28. 05.   обилазак манастира Тумане







07. 06.   32. Света архијерејска Литургија,  у храму Светог Луке у
               
                Ракитову, уз појање 7 хорова Епархије шумадијске, и четврто

                учешће на фестивалу хорова Епархије шумадијске; обилазак

               манастира Јошаница



24. 06.      33. Света архијерејска Литургија, у храму Светих апостола

                   Вартоломеја и Варнаве у Раниловићу поводом славе храма





05. 07.      прослављање по четврти пут Крсне славе хора




12. 07.      34. Света архијерејска Литургија, у храму Светих апостола

                   Петра и Павла у Аранђеловцу поводом славе храма


26. 07.      Света Литургија у Врбичкој цркви Светог архангела Гаврила

                   поводом славе храма




12. 08.      35. Света архијерејска Литургија, у манастиру Венчац

                   посвећеном Светим архангелима Гаврилу и Михаилу




10. 09.      Света Литургија у храму Светих апостола Петра и Павла у

                   Аранђеловцу и Молебан за почетак нове школске године



16. 09.    36. Света архијерејска Литургија, у цркви брвнари Светог

                  Јоаникија, првог Патријарха српског, у Орашцу поводом славе

                  храма








08. 10.   Света Литургија у манастиру Бијеле Воде посвећеном Светој
                 
                  Тројици, обилазак манастира Соко



05. 11.      37. Света архијерејска Литургија, у Врбичкој цркви Светог

                    архангела Гаврила;  


                  
                    у Буковичкој цркви Светог архангела

                    Гаврила венчање Ђорђа, сина чланице хора, Мирјане

                    Живановић и крштење унука Александра





19. 11.      38. Света архијерејска Литургија, у храму Светог пророка Илије

                   у Бањи и освећење темеља парохијског дома


21. 11.      39. Света архијерејска Литургија, у храму Светих апостола

                   Петра и Павла у Аранђеловцу




25. 11.      40. Света архијерејска Литургија, у храму Светог Николаја

                   Мирликијског Чудотворца у Тулежу





23. 12.      41. Света архијерејска Литургија, у храму Светог Симона

                   Монаха у Даросави






24. 12.      наступ на хуманитарном догађају у СРЦ „Шумадија“

08.11.2017.

ПРОВАЛА У БОЛНИЦУ




Болница  - то је посебно место где свештнику није увек лако да уђе и да се "утопи у пејзаж" када га ка постељи болесног призове његова свештеничка служба. Нема то никакве везе са законом, који у ствари наводи да су администратори здравствених установа дужни да пруже грађанима прилику да се састану са свештеником како би задовољили своје верске потребе. Проблем је у људима – у људском фактору.

Није тајна да међу медицинским радницима постоји различит став према Цркви и свештенослужитељима: од лојалног до оштро непријатног. У мојој болничкој служби, дужој од једне деценије,  доживео сам различите односе.

 - Шта сте хтели? - упитао ме је доктор реаниматолог, не желећи да ме пусти на одељење у недељу. 

- Позвала ме је Ваша пацијенткиња да је исповедим, причетим и да поразговарамо - одговорам.

- Ви сте хитна помоћ?  - могао сам чути његову опаску.

То је нормално, човек се на то брзо навикне. Теже је потиснути сопствену љутњу.

- Не – покушавам да одговорим што мирније.

- Лично сматрам да то није неопходно и не могу вас пустити - одговара доктор.

Знате, - кажем - ствар је у томе што је ово питање већ решено на нивоу министарства здравља и митрополије, уз личну сагласност начелника. Свим главним докторима уручено је решење "одозго",  у обавези сте да га испуните. Ако сада не дођем до жене која ме је позвала, дужан сам да пријавим препреку на коју сам наишао. На крају, не могу да се сукобим са Вама, да бих ушао унутра.

Ова последња примедба била је очигледно сувишна. Одмеривши ме са подсмехом, доктор који ме надмашује у величини види да бих изгубио такву битку. Верујем му, постиђен због своје неуздржљивости и – о, чуда – пролазим уз његово допуштење; наравно након што сам чуо неколико непријатних речи на свој рачун. Наша парохијанка је била очигледно радосна што ме види.

Међутим, ако се неко од млађег медицинског особља нађе на мом путу, успешност таквих преговора готово је невероватна. Немам никакве шансе ако се на мом путу нађу чувар или гардероберка. Они се воде изговором да им главни лекар није дао такву дозволу.

Само у оним болницама у које одлазим једном недељно по распореду, или ван распореда, доступне су пацијентима пастирске активности јер ме сви познају лично. Ово делује ефикасније од Устава и претходног договора са одељењем.

Али проблеми настају онда када у болници почне да ради ново медицинско особље.

 - Зашто улазите на интензивну негу?  - пита ме запослена у лабораторији перинаталног центра, убеђена да милосрдна сестра  и ја редовно доносимо инфекцију новорођеним бебама.

Поново понављам речи које сам већ напамет научио.

- Да ли ви разумете шта је инфекција? - негодује докторка.

Разумем. Научили су ме томе на медицинском факултету. Али ми то не пише на челу.

Докторка узорно узима узорке са мог подрасника, са епитрахиља, руку.  Умире да узме и миро на бактериолошку анализу, јер је 146 одсто уверена да у њему - миру којим смо сви ми помазани -  главни састојци јесу:  клостридија, стафилокока, аспергила, заједно са антраксом. Одговарам да би доктор морао да поднесе захтев Светом Синоду или Патријарху, како би за то добио дозволу. Свечано обећавам да ћу јој, када добије дозволу мојих надређених, лично дати садржај кутије ради било каквог научног истраживања. Верујте ми, то би било најједноставније.

Докторка изражава жељу да лично контролише "процес крштења". Не противим се. Читање Апостола покреће нова питања:

- Због чега тако често употребљавате реч "смрт" током молитви? То звучи ужасно и ствара расположење умирања, а ми имамо статистику! Зар не бисте могли да користите друге речи?

Одломак  из Посланице светог апостола Павла Римљанима заиста садржи речи смрт и умирање. Ако не разумете смисао текста, ове речи увек парају уши. Одговарам да се односе на човека који умире за грех како би живео за Бога, и да свако, увек, бива крштаван овим речима.

Докторка је, међутим, незадовољна и говори ми све шта мисли о црквеном присуству у болничкој установи, али видевши да сам савршено равнодушан коначно закључује да ме њено мишљење много не узнемирава. Оставља ме на миру, хвала Богу…

На крају је пронашла извор најгоре болничке инфекције у аутоклаву - стерилизатору, где су се заједно стерилисали медицински инструменти и пелене.

Још ће бити много примедби, подсмеха, непоколебљиве решености да се ниском свештенику не дозволи улазак у болничке коридоре, заједно са другим неугодним стварима. Али људи очекују свештеника са Светим Тајнама и речима духовне утехе. Немам избора -  мораћу да проваљујем. 

протојереј Сергеј Адодин
превод: Б.Србљак
Извор:  http://orthochristian.com/107766.html

30.09.2017.

СХИМОНАХ ГЕОРГИЈЕ ИЗ СТАРОГ РУСИКА, УЧЕНИК СТАРЦА ЈОСИФА ИСИХАСТЕ


схимонах Георгије


Строго, тачно, трудољубиво и ревносно

следио је традицију наших отаца,

ваистину блажени Георгије,

 достигао је савршенство,

он – победа Православља и похвала Атона.

Монах Јосиф Ватопедски (+2009)

Једном, монах Георгије отишао је к старцу Јосифу Исихасти за духовни савет. По националности био је Србин и слабо је говорио грчки језик. Са тешкоћом бирајући речи Георгије је испричао да, док је живео у свету и учио на Свето-Сергијевском богословском институту у Паризу, посетила га је обилна Божија благодат, те је тада све оставио и отишао у монахе. Али на тако благодатном месту, на Светој Гори, где је дошао ради бољег познања Бога, престао је сасвим да осећа благодат; изгледало је као да га је благодат напустила. Отац Георгије је већ почео да размишља о поновном повратку у Париз, верујући да ће му се благодат, тамо где ју је први пут осетио, поново и вратити.

Старац Јосиф одговарао му је полако, правећи дуже паузе између речи, како би га Георгије боље разумео. Објаснио му је да све треба да буде баш тако, да благодат увек тако дејствује са онима који теже духовном савршенству. "Благодат није одступила и није се умањила; никада неће јер су Божански дарови непролазни (Рим. 11:29)" – рекао је старац. "Благодат није нестала;  она, као и раније, обитава у теби  не као осећање, већ као енергија. Благодат се увек пројављује на два начина: први начин називамо енергијом, а други – осећањем.

Као енергија благодат свагда пребива у верујућем човеку , јер без благодати човек  не би могао да верује. А као осећање, благодат се јавља када треба да помогне човеку који је уморан и исцрпљен у духовној борби, или када је угрожен, када је у некој духовној опасности.

У то време био си неискусан, ништа ниси знао о духовном животу и благодат ти је пришла, у свој својој пуноти и открила своје тајне, како би те навела на духовни живот, како би те научила и подарила снагу да се одрекнеш световног и да правилно користиш дар Божији.

Благодат ти је помогла да све урадиш правилно. Сада си се уздигао на прву лествицу – одрицање и странствовање. Она се сада скрила, како би почео да се предајеш Божјој вољи  и сам својим  подвигом, својом верношћу  задобиоблагодат. Зато је сада не осећаш као раније када те је призвала."

Након разговора са старцем Јосифом Георгије је остао у његовом братству и више није размишљао о повратку у Француску. Било је то 1959. године,а до старчеве смрти остало је још неколико месеци. У то време старац Јосиф Исихаста живео је у келији Благовештење у Новом Скиту. Отац Георгије се преселио у малену каливију, коју му је уступио један монах из  братства – такође Јосиф, с надимком "Млађи", каснији духовник манастира Ватопед. Отац Јосиф "Млађи"  присећао се да је много тога научио од оца Георгија. Имао је пламену духовну ревност, строго стражење над собом, строго је држао монашко правило. Други монах из братства, садашњи архимандрит Јефрем Аризонски, причао је да су монаси много волели о.Георгија због његовог отвореног карактера, подвижничког духа и његове послушности. Имао је невероватну физичку снагу. Могао је да подигне три вреће цемента и да их изнесе од пристаништа Новога Скита до келије, која се налазила на стрмој стени. Имао је добродушан осмех," присаћао се старац Јефрем.

Монах Георгије, у свету Бранко Витковић, рођен  је у малом српском селу 1920. године. Са одличним успехом завршио је школу, а затим и школу за војног инжењера. На почерку Другог светског рата био је заробљен и послат у Италију, одакле је побегао у Француску. После рата, студирао је машинство и електротехнику у Минхену и теологију на Свето-Сергијевом богословском институту у Паризу. Одлучивши да се посвети монашком животу, Бранко Витковић је отишао 1954. годинена ходочашће у Свету Земљу. Тамо, у манастиру Св.Саве Освећеног,  постао је искушеник. Касније је отишао на Св. Гору, у српски манастир Хиландар. Након неког времена, у потрази за тиховањем, одлучио је да напусти општежиће и прешао је у Стари, или како га другачије називају "Горњи" Русик, који је припадао руском манастиру Св.Пантелејмона. По причи архимандрита Јоаникија (Котсониса), аутора "Светогорског Отечника", о. Георгије  је био веома образован човек, познавао је неколико језика, а пре него што је дошао у Стари Русик, испуњавао је послушање библиотекара у манастиру Св. Пантелејмона. У Старом Русику почео је да испуњава послушање економа, стараући се за неугасиво кандило у цркви, која се налазила на кули где је Св. Сава Српски примио монашки постриг и касније велику схиму. Одатле је отишао у братство старца Јосифа Исихасте.

Само пола године је о. Георгије живео са Јосифом Исихастом, старајући се да ублажи старчеву болест у последњим данима његовог овоземаљског живота . Када је старац Јосиф посебно патио од гушења, о. Георгије га је хладио великим картоном. Након старчеве смрти, саслуживао је на сахрани.

У то време у  руском манастиру Св. Пантелејмона било је неколико монаха, а о великом манастирском имању требало је да се стара више људи. Руски монaси почели су да траже свога економа. Када је Георгије сазнао да оци из Русика инсистирају на његовом повратку није знао шта да ради. Оци братства саветовали су му да се врати у Стари Русик: "Иди, испуни послушање", саветовао је о.Георгију Јосиф "Млађи",  "и примићеш награду од Бога". Пре одласка о.Георгије је посетио старчев гроб, загрлио крст и рекао: "Да је старац жив, никада не бих отишао".

 схимонах Георгије

 У Старом Русику, тада скоро напуштеном и оронулом, о. Георгије је живео у потпуном тиховању, проводећи време у посту и молитви. Никада није јео свеж хлеб, само суварке или топлу кашу од брашна  и воде. Његова рукодеља биле су метле, које је нудио у замену за суварке. Заљубљеник у природу, све своје дане проводио у келији, како спољњи доживљаји не би заокупирали његово срце и омели његову молитву. Сваке ноћи напуштао је своју келију и под отвореним небом испуњавао своје молитвено правило, које му је духовник, старац Јосиф Исихаста, задао– чак и зими, када је у Старом Русику, који је стајао високо изнад нивоа мора, било веома хладно. Био је љубитељ ноћне молитве. Тајанствена тишина ноћи потстицала је размишљање.

Још један аскетски подвиг, који је ублажавао телесне покрете о. Георгија и ослобађао његов дух, било је стрпљиво подношење болести.  Док је студирао у Европи доживео је саобраћајну несрећу и задобио је повреду ноге. Иако су ране залечене, требало их је даље третирати, али о. Георгије за њих није марио , већ је стрпљиво подносио бол, умотавајући своје ноге у крпе које је имао при руци. Такође, имао је хроничну упалу крајника. Понекад, грло му је био толико отечено, да није могао да говори. Стпљиво је подносио своју болест.

Аскетизам, сам по себи, никада није крајњи циљ подвижника. О. Гергије је жртвовао своје здравље, чак и малe свакодневне радости ради Божје благодати, коју је било немогуће стећи и задржати без аскетске борбе. Стално болестан, у крајњем сиромаштву, одбацивши свако задовољство овога света, увек је пребивао у духовној радости и дочекивао госте васкршњим поздравом: "Христос воскресе!" "Ми смо деца Васкрсења", умео је да каже. "Ми, монаси, не можемо да живимо или да будемо спашени без Васкршње радости – то је немогуће".

У својој књизи "Светогорски Отечник" архимандрит Јоаникије (Котсонис), који је лично разговарао са о.Георгијем, написао је: "Он је учен човек, делатник непрестане молитве, трезвеног ума", хода "са својим подвижничким штапом и бројаницом, погледа упртог ка земљи, свагда молећи се". О.Георгије је знао да каже: "Духовни живот је стално пребивање  у Богу: Останите у мени, и ја ћу у вама (Јн.15:4). Ни један човек се не може сматрати теологом без разумевања апофатичке теологије. Догматске иситне цркве морају бити опитне, искуствене. Зато је потребно да доживимо сопствену Пасху, сопствени Велики Петак.  Ignoti nulla cupido - човек не може да жели непознато. Ако не познајемо Бога, нећемо му се ни окренути. Познање Бога, то је виђење, созерцање. Видети Бога значи видети дубину Његову …

Не можемо бити причасници суштине Божије, али можемо бити причасници Његове енергије. Нама је доступна слава, која проистиче из суштине Божије. Просвећени славом Божијом, ми постајемо способни да видимо људске душе, да схватимо тешке делове Светог Писма, стекнемо савршено разумевање...

Световне мисли, генерално све овосветовно, расејава наш ум, чини нас спољним, пропадајућим. Ко може описати радост сједињења с Богом? Радост је неизрецива, то је "Христос воскресе" за цео живот наш…

Најбоља молитва је "Господе Исусе христе, Сине Божји, помилуј ме"."

Игуман манастира Параклита, недалеко од Атине, архимандрит Тимотије, упознао је о. Георгија два дана пре његове смрти и дуго је разговарао са њим: "Говорио је са одушевљењем, речи су му биле дубоке, засноване на искуству. Желео је све да искаже, да говори о свим својим духовним искуствима, да открије сво благо свога срца. Као да је знао да је то његова последња беседа. Време је неосетно пролетело. Била је поноћ већ, али о.Георгије је неуморно прелазио са теме на тему, а за време беседе, у својој левој руци непрестано је окретао своју дотрајалу бројаницу…"

 схимонах Георгије

Говорио је "Наши први  кораци ка висинама духовним су: а) ослобођење од страсти, порока, слабости и сл. б) напуштање осуде у речима и мислима  ц) напутање жеље за световним стварима  - богатство, слава, почасти итд. д) и савршено спокојна савест.

Све набројано јесте неопходан услов, темељ и припрема за велики труд. Човек Божији не жели ни блажен живот, нити рај, већ само славу Божију. Спреман је на сваку жртву, Бога ради. Престаје да живи за себе, јер живи за Бога и ближњега. У његовој љубави жели да сви буду просветљени и спасени, осећа потребу да своје искуство дели са другима…"

Дана 8./21. септембра 1972. схимонах Георгије отишао је к Господу. Његова смрт била је веома болна: умро је од тровања гљивама. Оца Георгија сахранили су у келији Старог Русика, где се и подвизавао. Од имовине коју је поседовао нашли су само дрвени крст, неколико суварака, везу планинског чаја и стару, изношену расу, у коју је увијено и похрањено његово тело. И као што често бива када на вечни починак крећу свети људи, сви који су дошли да му упуте последњи целив осетили су радост, Васкршњу, неизрециву. 

Превод: Б. Србљак




17.09.2017.

АНАРХИСТА СА ЗЕЛЕНОМ ЧИРОКИ ФРИЗУРОМ



 

Прича о исцељењу душе на Свeтој Гори




Догодило се ово у манастиру Ватопед, док је у њему живео старац Јосиф "млађи". Био је крај новембра. Ја сам тада испуњавао послушање гостопримца. Тих дана на Политехничком факултету у Атини дошло је до сукоба између полиције  и студената. Неколицина њих – студената анархиста, кренуло је на Свету Гору, како би се склонили од власти.  Један о њих, анархиста са зеленим чирокијем, имао је ујака који се подвизавао у манастиру Есфигмену. Предложио је да се сви  они склоне на Свету Гору и тамо бораве неко време. 



Нормално, нису добили дозволу да посете Атос. Нису имали ни идеју како да стигну тамо . Покушали су бродом, али су са њега били избачени. Одлучили су да крену пешице.



На крају, стигли су у Есфигмен. Потребно је напоменути да је то манастир са врло строгим типиком, па када су монаси видели младиће обријаних глава и са минђушама, избацили су их напоље. Једва корачајући, пред само вече, стигли су у Ватопед. Вратар се припремао да затвори манастирску капију када је угледао ту децу. Природно је да се и он уплашио њихове појаве– такве на Атосу било је тешко видети. Био је приморан да се обрати свом старцу:



"Оче, шта да радим са њима? Да ли да их отерам? Али где ли ће отићи? Где ће провести ноћ? Сви манастири се у ово доба затварају."



Старац је одговорио: "Мајка Божија их је нама послала. Само их све смести у исту собу, не дозволи да их остали поклоници виде и немој их испуштати из вида."



Био сам гостопримац, те сам се побрину да се сви сместе  у једну спаваоницу. Изгледали су ми уплашено, збуњени ситуацијом у којој су се нашли и уморни од многочасовног пешачења. Када су мало одморили, одвео сам их у трпезарију на освежење. Монаси су кратко попричали  са њима, а онда им саопштили да сутра морају да крену даље, јер манастир прима поклонике само на једну ноћ. Старац им је рекао да је Бог љубав, и да без обзира на то шта су чинили у својим животима, и даље могу да се покају.



Следећег дана, младић са зеленим чирокијем ми се обратио: "Оче, желео бих да овде останем још један дан. Да ли је то могуће?"



Остали нису желели да остану. Питао сам старца за благослов и он му је дозволио да остане још један дан - али требало је да стави капу на главу како својим изгледом не би саблазнио монахе и поклонике.



Петар, како се звао зеленооки студент, остао је два дана, а затим и трећи. Једном, током вечерње службе, чуо сам гласне јецаје у нартексу храма – чак не ни јецаје већ гласно ридање. Пришао сам да видим шта се дешава и видео Петра на коленима како плаче.



Упитао сам га шта се десило. Помислио сам да га је можда неко повредио.



"Не, ништа се није догодило," одговорио је. "Оче, желим да поразговарам са тобом." Након вечерње службе напустили смо храм.



«"Оче, да ли је могуће да се и ја спасем?"



"Петре, спасење је свима могуће. Разбојник на крсту се покајао и Господ га је спасао."



Онда ми се Петар поверио. Испричао ми је да му се породица распала; да је отац злостављао мајку и да је Петру то било веома тешко да гледа. Са дванаест година напустио је дом; живео на улицама Екзархија. Тамо се упознао са анархистима, почео да употребљава наркотике и упустио се у све врсте грехова. Живот му је дуго био веома стресан.



Упркос свему овом, душа овог младог човека била је и даље прекрасна.



Браћо, говорим вам ово да не бисмо одвратили лица свога ни од последњег грешника! Јер такве, којих се ми одрекнемо, Господ "приводи" к Себи. Велику грешку правимо ако себе сматрамо достојнијима од њих. Старац Пајсије је говорио да ћемо на Страшном суду бити изненађени јер оне, које очекујемо да видимо, нећемо видети у Рају, већ оне за које смо мислили да га најмање заслужују. Да нам се ово никада не догоди! Ми се надамо де ће се сви спасити љубављу Христовом.



Након ове промене у Петру, која се догодила молитвама Пресвете Богородице, рекли смо му да мора да оде на исповест. На исповести био је преплављен умиљењем, патос под њим био је мокар од суза.



Петар је дуго остао у манастиру. Старац му је рекао да би требало да обрије своју чироки фризуру.  Петар му је одговорио: "Не, нећу док се не вратим назад у град, како момци не би рекли да су ме монаси обријали. Када се вратим у свет, сам ћу је обријати."


Капу није скидао.



Петар је напустио манастир и наставио да живи духвним животом. Једном се вратио, али тада је био нормалног изгледа. Онда је поново нестао.



Знали смо да мајку није видео од дана када је напустио дом, да је никада није потражио, па смо покушали да обновимо њихову везу. Потражили смо њен телефон и позвали је, испричавши јој све. Била је изгубила наду да ће га икада поново видети живог. Наша прича ју је веома потресла. За нас, ово је био посебно радостан моменат.



Две године након ових догађаја, неколико монаха и ја посетили смо за празник један други манастир на Светој Гори. Са нама је био и преосвећени владика Григорије касторијски. Његово преосвештенсто нас је замолило да никоме не говоримо да је владика – није желео да му се указују специјалне почасти, нити да додатно оптерећује братију.



Стигли смо у манастир и донето нам је традиционално светогорско послужење. Када смо се спремали да кренемо кући, један монах ми је пришао и упитао, «Оче Нифонте, да ли ме препознајеш?»



Погледао сам га и одговорио: «Не, не познајем те!»



«Мало боље погледај.»



И шта сам угледао?! Те крупне зелене очи! Биле су Петрове.



Петар је постао искушеник тог светогорског манастира. Наравно да смо од радости пали једно другом у загрљај. Обојица смо били ганути до суза! Захвалан сам Пресветој Богородици за њен велики благослов и сва чуда која су се догодила њеним посредовањем! Испричао сам вам само једно од њих. 

За нас, промена његовог начина живота било је истинско чудо.



Из архиве манастира Ватопед.

монах Нифонт ватопедски



Превод: Б.Србљак