ИСКРЕНО ПРИЈАТЕЉСТВО

 

Колико пута те је саговорник, кога једва познајеш, ословио ”пријатељем”? Или, колико пута си и сам, говорећи о некоме са ким имаш тек по нешто заједничко, рекао: ”Ох! Мој пријатељ тај и тај, ....” итд.? Мислим да, ако бисмо требали да набројимо све познанике, које сврставамо у групу ”пријатеља”, већина људи у свету била би једна радосна група ”пријатеља”.

Међутим, узмимо у обзир Исусове речи: ”Ово је заповест моја, да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за  пријатеље своје”. (Јов. 15:12-13)

Психолог Абрахам Маслов (1970) писао је да је карактеристика такве љубави ”дубоко интерперсонални” однос. Он указује да такав однос ”није ствар тренутка”, да ”изискује много времена”, што опет указује да је ”круг (истинских) пријатеља релативно мали”. Ратни ветерани су наводили примере дубоког, дуготрајног, истинског пријатељства међу друговима по оружју, који су буквално жртвовали своје животе за пријатеља.

Хиљаде година пре ове психолошке опсервације, интензивно, посвећено, истинско пријатељство доживео је Соломон , који је написао у својим Причама (18:24), ”Постоје пријатељи који су само привидно пријатељи, али има и пријатеља који су приврженији од брата”. Цар Соломон такође бележи последице неискреног пријатељства: ”Богатство прибавља много пријатеља, а сиромаха и пријатељ оставља” (19:4).

Духовни оци Источне цркве добро су разумели Исуса и Соломона. Евгарије Понтијски (345-399) вели: “Пријатељи треба да вам буду од користи и да позитивно доприносе вашем начину живота. Избегавајте дружење са лукаво агресивним људима...нека ваш пријатељ буде човек мира, духовни брат...”(Добротољубље 1). Један други монах Источне цркве има много јаснијa очекивања од пријатељства. Св.Максим Исповедник (580-662) вели: “Прави пријатељ је онај који смирено састрадава са ближњим у невољама, као да су његове”(Добротољубље 2). Даље, светитељ говори: “Одан пријатељ нема цену, јер такав преживљава невоље пријатеља као сопствене и састрадава са њим, делећи његова искушења до смрти. Бројни су пријатељи, али у временима благостања. У времену беда и невоља тешко ћеш  пронаћи и једног. Одан пријатељ је као бедем, јер кад ти добро иде биће ти добар саветник и одан сарадник, а кад ствари крену низбрдо, биће ти највернији помагач и саосећајно ће те подржавати” (Св.Максим Исповедник, Добротољубље 2).

Зато,  размислимо ко су наши истински пријатељи. Нелицемерно, требало би да приметимо да већину наших пријатеља заправо чине само познаници.  Али, то нас не лишава ”сламке спасења”. Присетимо се и ових речи Христових: “Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чинити и ви њима” (Мт.7:12). И последње ”...молите се за оне који вас вређају и гоне” (Мт. 5:44). Савремени сведок ове радикалне љубави, који је избегао конвенционалне границе класа и политике, биограф (Александар 1998) савременог светитеља о. Арсенија - православног свештеника, који је протеран у совјетски гулаг- препричава да је, након виђења које је светитељ имао, а која су се односила на хуманост његових другова затвореника (политичара, бруталних лопова и убица, неких затворских службеника и стражара који су га мучили у совјетском логору) молио Бога: “О Господе, Господе мој! Не остави их, помози им и спаси их”.

Превод: Б.Србљак

 

 Извор: http://www.antiochian.org/node/19981