Живимо у фејсбук свету – тј. у свету друштвених мрежа. Много
мастила је утрошено на писање о овом револуционарном, новом феномену; неки га
хвале, неки критикују. Али, без обзира да ли га хвалили или не, фејcбук је ту да
опстане. Ми углавном комуницирамо преко фејсбука, твитера, порукама,
имејловима. Моја намера није да овим разговором осудим. (...)
Друштвени медији имају своје позитивне стране.
Омогућавају нам да останемо у контакту са људима који су далеко, да са њима комуницирамо чешће него што бисмо то
чинили писмима. Лично, имам фејсбук профил и волим да погледам што људи које
познајем, а који су далеко, деле са својим пријатељима. Међутим, постоје и добре и лоше стране фејсбука.
Првa негативна ствар могла би бити: шта подразумевамо под
фејсбук комуникацијом? Да ли се неко сећа
старе рекламе ”Пружи
руку, додирни некога,”
коју је 1979. године емитовала телефонска компанија Бел систем? Приказује људе
како се поздрављају и грле, а завршава слоганом “Пружи руку, додорни некога – позови га.”
У овом рекламном охрабрењу било је несвесне ироније. Једина
ствар коју не можемо учинити путем телефона је да физички допремо до некога и
додирнемо га. Изрази љубави и блискости као и физички контакt који је приказан
на реклами није могућ путем телефонског разговора. Разговор телефоном пре
скајпа био је најближи контакту уживо. Али, недостатак физичког контакта и даље је постојао.
Овај недостатак још је уочљивији у фејсбук свету. Током
телефонског разговора бар можемо чути саговорника, његову боју гласа, иако смо ”слепи” за говор његовог тела. На фајсбуку, твитеру...губимо чак и то. Некада, (у недостатку смајлија), тешко је
одредити да ли је саговорник ироничан или озбиљан. Ако говор тела чини битну
компоненту човекове комуникације, онда саме речи, написане на екрану,
подразумевају да се већина наше комуникације губи – а ипак, оваква куминикација
се све више доживљава као нормална.
Нисам једина особа која је приметила да људи на фејсбуку
имају слободу да кажу ствари које не би ни сањали да кажу једни другима у лице.
Присуство другог човека обично ограничава наше понашање. Али, када особа није у
нашој близини, већ седи испред компјутерског екрана, далеко, даје слободу себи да по некад разговара
непријатно и дрско. Изгледа да сваки делић нове технологије има мрачну страну
коју проналазимо довољно брзо -
измишљамо нуклеарну силу па је онда користимо да правимо бомбе; измишљамо начин
да разменимо мисли, а онда вичемо једни на друге користећи ВЕЛИКА СЛОВА.
Одбацујемо љубазност (или љубав, ако се користимо јеванђелским језиком). На
фејсбуку користимо и одређен степен анонимности. Многи не постављају своје
праве фотографије на профил, већ стављају туђе или фотографије животиња. Када
користимо овако велику друштвену мрежу, наше право лице је под маском. Та
сигурност коју осећамо иза маске даје нам храброст да будемо и груби. Пошто
наше друштво постаје зависно од оваквих друштвених мрежа почињемо да дајемо
нове дефиниције ”нормалној
комуникацији.”
Навикавамо се на маску коју носимо док куцамо по тастатури и на вештине које
нас дегенеришу.
А истина је да јединствена, права комуникација може да се
оствари само лицем у лице. Зато се искрено обрадујемо и загрлимо када се видимо
после дужег времена. На пример, замислимо сусрет и загрљај блиских пријатеља на
аеродрому. Зар се они нису дописивали преко фејсбука док су били далеко један
од другог? Зар се нису чули телефоном? Зар нису слали имејлове један другоме?
Могу да се кладим да јесу, али њихов топли загрљај открива да стварном сусрету
не можемо наћи замену. Потребно је да видимо лице драге особе, а не само да
читамо њене написане речи.
(...)
Творац је у човеково срце дубоко усадио потребу за
физичким контактом и комуникацијом. Ми се радујемо сусрету са другима, радујемо
се да погледамо једни другима у очи
(које се често називају и огледалом душе). Као што су аутомобили
дизајнирани да се покрећу на бензин, тако је и нама, да бисмо функционисали,
потребна комуникација. Патимо ако смо лишени комуникације са људима. Међутим,
ми данас живимо у свету који је лишен живе речи. Често време проводимо
изоловани једни од других, не знајући
ни како нам се зове комшија. Радимо у засебним канцеларијама, до посла се
одвозимо сами, а одмарамо се играјући видео игрице или седећи пред
компјутерским екраном. Заједнички породични ручкови постају реткост, па чак и
онда, шаљемо поруке пријатељима током обедовања. Комуницирамо једни са другима
телефоним, порукама, мејлобима, преко фејсбука. Права и животодавна
комуникација постаје све ређа и то нарочито међу млађим генерацијама. У фејсбук
свету једва да пружимо руку да неког додирнемо. Физички контакт је постао непотребан.
Човек се може запитати: шта има погрешно у свему овоме? Ако
људи више воле дописивање од сусрета, у чему је проблем!? Само ово – постоји
опасност да почнемо да одбијамо да живимо на начин на који смо створени да
живимо. А створени смо да комуницирамо са другима. И људско срце и душа још
увек чезну за тим. Ако та потреба, да кажем ”глад” за комуникацијом није задовољена кроз здрав људски однос, онда ће
постојати потреба да се та глад ”утоли” на
мање здрав начин...а када је човек изгледнео, јешће било шта. Ако људско срце
одбија тај
аутентичан однос, временом ће почети да се храни нечим другим, постаће подложно
пропаганди, лажима, култовима и многим другим мрачним стварима. Одбацујући
аутентичну комуникацију и односе са људима, нећемо имати снаге да се одупремо
неаутентичним. Наравно, ово не значи да, ако једна тинејџерка проводи своје
време пишући пријатељима телефонске поруке, потпашће под утицај култа за три
недеље. Али значи да, ако наше друштво почне да замењује аутентично
неаутентичним, одбациће основну компоненту духовног здравља. (...) А, нема
сумње, ако се и то догоди, неко ће, извесно је, отворити фејсбук страницу и
почети да пише о томе.
Превод: Б.Србљак
