11. 5. 2015.

ЦРКВЕНА УМЕТНОСТ



У Цркви постоје многи видови сведочења истине Божије. Један од њих је и уметност. Најдубље истине о Богу, човеку и свету, доживљене кроз евхаристијско и подвижничко искуство, Црква исказује и кроз своје духовно најосетљивије ствараоце, богонадахнуте уметнике. Они су искуство живота у вери преточили у живу реч, па су настале химне и богослужбене песме, или у ноте, па су настале мелодије, или у боје, па су настале фреске  и иконе, или пак, у грађевине, па су настали велелепни црквени храмови.

(...)

Црквено појање


Не само у архитектури, сликарству, у фрескама, мозаицима и иконама, него се и у хвалоспевима, музичким и другим уметничким делима исказује једна јединствена истина Божија. Прослављање Бога песмом и хвалом је посведочено у Јеванђељу. Јеванђелисти Матеј и Марко пишу да су после Тајне Вечере Христос и Његови ученици отпевали песму и изашли на Маслинову Гору, (Мт.26, 30;  Мк.14, 26). Апостол Павле даје савет хришћанима у Ефесу: Певајте  и појте Господу у срцу свом; захваљујући свагда за све Богу и Оцу у име Господа нашег Исуса Христа (Еф.5, 19-20). У Новом Завету појање је средство за напредовање у духовном животу, у Христу – Божјој Премудрости. Стога исти Апостол говоти Колошанима: Реч Христова нека  обитава  у вама богато, у свакој мудрости учите и уразумљујте себе; псалмима, славопојима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својим (Кол. 3, 16).

О користи употребе псалама  и славопоја Богу говори и Св. Василије Велики: Има ли ишта благословеније него хитати на молитву у освит зоре и приности Творцу славословља и песме? Св. Јован Дамаскин, у петој песми Васкрсног канона каже: Устанимо рано у зору и уместо миомириса, песму принесимо Владици. Св. Атанасије Велики говори да нестаје немир у души и грубост и разгони се туга. Појање Богу не треба да буде само устима, него и умом да би користи имали не само они који певају него и они који слушају.

Оци Цркве су, у складу са примером појања Господа Христа и Апостола одредили да у црквама буде само вокална музика. Тумачећи 150. псалм, Св. Јован Златоусти вели: Бог је у оно време дозволио (Јеврејима) да се служе музичким инструментима због њихове слабости... Јер је у својој премудрости смислио да их на тај начин продрма из њиховог грубог, тромог стања клонулости. За стих из 143.псалма: Боже песму нову певаћу Ти, псалтиром од десет жица удараћу Теби... исти Светитељ додаје: Тада (у Старом Завету) они су изводили своје песме на музичким инструментима, а сада уместо инструмената ми употребљавамо људско тело.

Црквена музика је, пре свега, израз православне духовности и она, као и сви остали видови црквене уметности, подлеже, установљеним црквеним правилима и канонима уметничког стварања. Основно појачко правило је да певани текстови морају слушаоцима да буду разумљиви. Стога прави појци и композитори певају или стварају мелодије, не са циљем истицања својих способности, већ у улози преносиоца најдубњег смисла богослужбене речи. Они су саслужитељи и својеврсни преносиоци божанских дарова садржаних у речима молитава.

Химнографија


Појање је незамисливо без црквеног песништа. Другим речима, химнографија и појање су у нераскидивој вези. Химнографи су најчешће били и писци богослужбених песама и творци мелодија. Најпознатији су Св. Роман Мелод, Св. Јован Дамаскин и Св. Јосиф Химнограф. Често су као предложак за црквене химне преузимани делови из беседа великих Отаца Цркве, попут Св. Григорија Богослова.

Сва богослужбена химнографија је сабрана у следеће богослужбене зборнике: Октоих (Осмогласник), Триод, Пентикостар, Минеје, Часослов и Велики Требник. Октоих садржи на првом месту песме посвећене васкрсењу Христовом и каноне у славу Свете Тројице и Пресвете Богородице, као и друге каноне. Све песме су подељене у осам гласова и сваке седмице нови глас постаје владајући. У Триоду се налазе песме за Велики пост и за четири седмице пре његовог почетка. Химне  у овој књизи описују разне догађаје Старог и Новог Завета, а нарочите страдање Исуса Христа. Пентикостар садржи службе на празник Васкрсења и све службе до недеље свих Светих. У дванаест томова Минеја, за сваки месец по један, су песме посвећене непокретним празницима Господњим, Богородичним и Светих. У Часослову се налазе непромењена молитвословља за сваки дан која су распоређена према редоследу дневног циклуса богослужења: полуноћница, јутрење, часови, вечерње, повечерје. Велики Требник садржи свештенодејства, песме и каноне за вршење чинова Светих Тајни и за друге потребе.

Саборно и лично у црквеној уметности


Треба нагласити да се црквена уметност развијала у скалду са пресудним догађајима из живота Цркве. Нарочито место заузимају одлуке Васељенских и помесних сабора, у којима је сваки истакнути облик црквеног живота и уметничког стварања добио своју потврду и усмерење. Истина Божија, која се исказује у Цркви у делима њених уметника је једна  и иста, само су различита изражајна средства којима се пројављује. Иконописац, химнограф или мелод – појац могу не одступајући од правила уметничког стварања, које је прописала Црква, да по мери свог духовног раста и талента, стварају оргинална дела. Другим речима, црквена уметност не искуључује лично надахнуће, иако је њено полазиште богословско искуство и Предање Цркве.

Катехизис”, Здравко Пено (стр.61-65)

7. 5. 2015.

УЛОГЕ И ОДГОВОРНОСТИ ЧЛАНОВА ХОРА




Учествовати на богослужењу као члан хора јесте света одговорност, коју не треба олако схватити. Чланови хора нуде свој Богом дан талент Цркви из много разлога. Посвећујући своје веме и таленат хору, некима је то начин да служе Богу, неки певају зато што у томе уживају, а некима је та активност друштвени вентил. У православним службама, хор представља народ, који одговара на литургијски дијалог, који започиње свештеник. Ово на чланове хора ставља свету одговорност током богослужења. Хорски певачи треба да буду познаваоци не само химни и богослужбених одговарања, већ треба да познају и поредак богослужења. Хору је поверено да учествује у црквеној служби и његови чланови морају да том, указаном поверењу, одговорно приступе.


Св. Јован Златоусти вели: “Када појемо црквене химне, морамо бити опрезни да не изговарамо речи само уснама, док наша срца лутају”. Свака химна, свака фраза, сваки стих у црквеној служби мора да буде јасно отпеван. А ово захтева певаче који су посвећени не само музици, него и вери.


Чланови хора имају неколико различитих улога, а најважније су литургијска и музичка улога. Наравно, за рад у хору важна је и образовна улога. Чланови хора, иако волонтери, треба да буду предани овој улози и свим пратећим одговорностима.


Литургијска улога



Музика је саставни део богослужења у Православној цркви. Хорска музика мора да придода лепоти богослужења, а не да скрене пажњу на себе са молитвеног окружења. Свештенство, који стоји на месту Христа, ствара од Литургије рај на земљи. Они су вође и служитељи тајни Христових. Они који поју представљају анђеле, који стоје око Његовог престола, приносећи му химне и хвале. Св. Павле пишући Коринћанима вели: ”Молићу се Богу духом; а молићу се и умом: хвалићу Бога духом, а хвалићу и умом”, (1. Кор. 14:15). Прво и основно, чланови хора морају да процењују своју литургијску улогу по следећим смерницама:


-         да пронађу време да се духовно усресреде пре почетка богослужења.

-         да дођу на време и припреме се за појање пре почетка богослужења.

-         да се усресреде на богослужење, активно учествују осењујући се крсним знамењем стојећи, клањајући се, молећи се кад год је то потребно.

-         да науче структуру и значење служби, као и промене које се дешавају у току године.

-          да разумеју значење химни.

-         да траже духовни смисао у свему што поју. Певање у храму није наступ, већ део службе – ”појање је наша вера”.

-         да учествују у богослужбеном животу Цркве, тј. да се редовно причешћују.

-         да се уздржавају од стварања нереда, а тиме и да деконцентришу остале (комешање, додавање нота, разговор).


Музичка улога



Нису сви чланови хора музички описмењени, способни да читају ноте и певају у групи. Међутим, чак и са аматерима или волонтерима, хор може да узраста. Чланови хора који немају музичко образовање могу да узрасту у свом познавању музикичког језика.  Појање, иконе, одежде – све то тежи да буде савршено и лепо, док ми узносимо своје молитве Господу. Чланови хора могу да побољшају своје певање придржавајући се следећег:


-         да редовно долазе на пробе. Хор није група појединаца који носе исте хаљине; то је тим – једни подржавају друге. А тимски рад се учи редовним присуством на пробама.

-         да поштују једни друге, свештеника и диригента. Иако певачи можда имају добре предлоге, које би понудили током пробе, свештеник и диригент имају коначну реч и они координирају и планирају шта ће се певати на богослужењима у парохији. Ако чланови хора имају предлог, најбоље би било да га изнесу пре или након пробе, како би се дискусија избегла током времена које је предвиђено за вежбање.

-         да буду спремни за учење нових композиција. Да се уздржавају од коментара: ”Ми смо раније то певали на овај начин.”

-         да гледају у диригента како би знали када да почну и како би пратили све његове смернице током појања.

-         да означе партитуре по упутству диригента и да их поређају по редоследу.

-         да размишљају о темпу, динамици, артикулацији, о фразирању током певања, а по упутству диригента.

-         да користе свој певачки глас и током недеље.

-         да се распевају пре пробе и богослужења.


Мисионарска улога



Чланови хора нуде много од свог времена и талента Цркви, и тако служе као пример другима. Њихова улога не престаје у недељу, када се заврши Литургија – напротив, они треба да инспиришу друге да се прикључе хору.

Чланови хора треба:


-         да подстакну друге да се прикључе хору.

-         да подржавају нове чланове, како би се они осетили добродошлим и како би им учешће на пробама учинили пријатним.

-         да буду ”ментори” новим члановима, да им помажу да науче своје деонице, да им помажу са хорском униформом, поставком, итд.

-         да буду великодушни у својој помоћи и подршци новим члановима, поготово млађима од себе.


Образовна улога



Опет, пошто већина чланова у хору нису школовани музичари, они треба да се потруде да узрастају у знању, да усаврше своју вокалну технику, да се упознају са новим репертоаром, да науче више о богослужењима, музици, нашој вери. Тако и диригенти, свештеници и парохијани, требало би да подржавају чланове хора у стицању тог знања.

Чланови хора треба:


 - да усавршавају читање нота и вокалну технику уз помоћ диригента.

-  да се усавршавају у богословском знању, да уче о Литургији, црквеним службама, и о годишњим променама у црквеном циклусу уз помоћ свештеника.


Св. Атанасије Велики, свети отац наше Цркве, који је живео у 4. веку, прелепо је рекао о улози чланова хора: ”Када певачи поју језиком али и умом, они не доносе корист само себи, већ и онима који их слушају. Мелодично изговарање псалама не треба да буде из жеље за прелепим звуком, већ би требало да буде пројава хармоније језика и душе.”


Превод са енглеског: Б. Србљак



Извор: http://churchmusic.goarch.org/assets/files/PP_Choir_Member_Roles.pdf