ТИ, ПРИЈАТЕЉ И БОГ

Да ли се може проживети без пријатеља? Како се пријатељство проверава? И шта је уопште пријатељство? О томе смо питали разне људе – од најдруштвенијих до најзатворенијих. Објављујемо најинтересантније одговоре:

Виктор Ржевски
- Имао сам пријатеља, којег сам недавно сахранио. На његовој сахрани је био велики број људи, при чему су то били људи разних рангова, од племића до заменика министра. Био је веома скроман, неприметан човек, али је у животу и срцу свих људи који су дошли на сахрану заузимао огромно место, и зато су они и дошли да га испрате. То говори о томе да је умео да се дружи. Ако си пустио човека у своје срце и он то осећа – онда чак и ако му будеш говорио непријатне ствари, он ће те слушати и разумети, јер га не осуђујеш, већ искрено саосећаш са њим. Чини ми се да је пријатељство овоземаљска пројава љубави која ће постојати међу људима у Царству Небеском.
Људи се често друже јер су повезани конкретним послом, рецимо бизнисом, али такви односи само личе на пријатељство. Њихов циљ је коначан и када се постигне пријатељство може да се заврши. Али постоји другачије пријатељство. За хришћанина је пријатељ онај како ми се чини ближњи, с којим он жели да из овог привременог живота пређе у вечност и заједно буде на трпези са Христом. Ми тражимо нешто за себе, а треба се научити себе давати пријатељима и не желети захвалност за то. Треба знати опраштати и испољавати трпљење, јер ако имаш велике претензије према неком човеку, које он не може да поднесе, почеће да се удаљава од тебе. Одсуство пријатељства и свађе су чини ми се ад на земљи.
Мислим да пријатељство с временом треба да задобије другу особину. Није обавезно да те са пријатељем повезују године заједничког живота. Пријатељ може да се појави сваког дана. Дешава се да сретнеш човека кога раније уопште ниси познавао, и поразговаравши мало схваташ да ти је то веома близак човек. Пријатељство и јесте у неком степену сједињење у Христу, јер другог човека можемо да пустимо у срце само кроз Бога и никако другачије. У пријатељству је увек присутан трећи – ти, пријатељ и Бог.

О.Владислав Свешников
- Интровертној особи је теже да нађе предмет своје љубави и пријатељства, јер је она у већој мери затворена у себе, али када наиђе на одзив уме благодарно да заволи много више него екстравертна особа.
Психолошка блискост није потпуно обавезна за пријатељство. Чак и погледи на свет могу да буду довољно далеки, и ако у дружењу двоје људи не долази до приближавања тих погледа, онда се пријатељство најчешће прекида. Прави супружници имају у почетку и у основи својих животних односа управо пријатељство. Права љубав има однос само према личности – једна особа може да воли другу, и то схватање познато у свим религијама, је посебно показано у божанском откровењу Старог Завета, али је свој коначни смисао добило у новозаветном расуђивању, јер се појавило схватање тога да је сваки човек створен по Божијем лику. Човек у свом пријатељу види јасније него у другим људима лик Божији, и зато бива снажно привучен к њему. И у том смислу се може рећи да уколико супружници нису пријатељи онда су они лоши супружници, и скоро не муж и жена, већ људи који играју те улоге. Права љубав је спремност да се у другом види Божији и сопствени изабран за себе. Права љубав, улазећи у срце, шири га тако да је оно способно да смести све више и више других људи, али предност најчешће даје једном или двома, с којима осећа неку посебну душевну сродност. Јер и Христос је издвојио Јована Богослова иако су сви остали ученици били Његови пријатељи.
У Светом Писму је речено: "Примајте једни друге, као што Христос прима вас у славу Божију". Примање другог у своје срце и јесте пријатељство. Избор пријатеља је увек тајна. Интуитивно се осећа нека близина за коју је тешко наћи речи којим би се изразила. Право пријатељство је увек чудо јер уме да воли друго биће као сопствено – и то је после греховног пада заиста чудо.

О.Јона (Зајмовски)
- Површински се може рећи да уколико човек нема пријатеља, то значи да је егоистичан и да је сам за то крив. Али на дубљем плану треба знати да над човеком увек делује Божија Промисао, и самоћа често бива неопходна човеку да би нешто научио.
Пријатељство се одржава када људи осећају једно друго, уважавају међусобне психолошке границе, и не прелазе на туђу територију. Најбоље пријатеље можете наћи у црквеним заједницама. Ван Христа људе могу да сједине нека заједничка интересовања, али најбоље пријатељство је – пријатељство у Христу.
Често се дешава да пријатељи долазе код човека као код послушника или монаха још пре његовог одласка у монаштво, увиђајући његову нову улогу, и обраћају му се као учитељу. Што се мене тиче, ја сам звао у манастир своје школске другове, али ниједан од њих није дошао нити се окренуо вери. И поред свега, један од њих ме је замолио да крстим његову усвојену ћерку, и она је постепено пришла вери – надам се не без нашег пријатељства. Слушао сам од једног искусног монаха да у почетку када човек долази у манастир има много пријатеља. Потом их је све мање и мање – неко је отишао из манастира, некога су пребацили, а што је старији човек остаје у некој мери сам. Али чини ми се да се и ван манастира број пријатеља с годинама смањује.

Олесја Николајева
- Проживети без пријатеља? Ја мислим да је то веома страшно. То је ситуација блиска окусу ада, јер човек у аду осећа страхоту апсолутног отуђења, унутрашње изолације, потпуног одсуства љубави. Дешава се наравно да Господ стави човека у посебно тешке околности. Али познато је да и у затвору и у логору човек може да састрадава и помаже ближњему, и воли га. Проблем одсуства пријатеља није спољашњи (“Немам с ким да се дружим!”, “Немам кога да волим!”, “Нико ме није достојан!”), већ унутрашњи. Пријатељство је вид дужног односа човека према ближњему. Та љубав је немогућа без самоограничења, без жртве и подвига.
Христос, називајући Своје ученике пријатељима ("Ви сте – пријатељи Моји” (Јн. 15, 14)), потврђује непроцењиву вредност људског пријатељства. У Јеванђељу се помиње да када је Лазар умро, Христов пријатељ, кога је Господ потом васкрсао, “Христос је заплакао” (погл. Јн. 11, 35). Дивне слике пријатељства су нам дате у Старом Завету а пре свега – пријатељство Јонатана, Сауловог сина, са Давидом: “…душа Јонатана се приљубила к души његовој, и заволео га је Јонатан, као своју душу” (1 Цар. 18, 1). Али има наравно и пријатеља попут тројице пријатеља Многострадалног Јова …
У пријатељству постоји неки ирационални моменат: не друже се увек људи који имају заједничке интересе и чак и заједничке животне вредности. То је задивљујућа ствар – како се пријатељи међусобно бирају? Зашто они одједном почињу да воле један другога? Због чега је мојем “ЈА” тако неопходно то друго “ТИ”? Зашто се управо кроз то “ТИ” човеку открива радост и Царство Божије?
Имам пријатеље с којима могу да се не видим годинама, али се показује да то није важно. На пример имам пријатеље који живе у Грузији, и нисам се с њима видела десет година, а када смо се срели – све је било исто – љубав, осећај унутрашње сродности, радост …
Ја и мој муж, отац Владимир Вигиљански, смо једном били сведоци дивног сусрета митрополита Антонија Сурожског и владике Јована Сничева. Владика Антоније је дошао у Русију 1990 године на Архијерејски Сабор, и ми смо дошли код њега у госте – одседао је у хотелу “Украјина”. И када смо били код њега посетио га је владика Јован – они су пријатељи одавно. Било је веома дирљиво видети како два архијереја опште – притом веома ауторитативна и значајна у Православној Цркви: називали су један другог “владикице”, шалили се, али тако како то раде блиски пријатељи, с љубављу, са огромним међусобним поверењем …
Наравно, ако ниси свештеник, заштићен двоструком благодаћу тајне, онда ти бива веома тешко да слушаш приче другог човека, фактички његову исповест. Али ако твој ближњи заиста осећа притом олакшање, мир, и ти саслушавши га помажеш му да разреши неке психолошке дилеме, и можда да се припреми за праву црквену исповест, онда треба претрпети и прећи са њим то поприште. Апостол Павле је за то рекао: “Носите бремена једни других, и тако испуњавајте закон Христов” (Гал. 6, 2). И ако се твој пријатељ нашао у тешкој ситуацији: или га треба посетити у болници, или помоћи новчано, или неке тешкоће преузети на себе то значи треба оставити своје сопствене послове и жртвовати нешто своје. Понекад то не желимо али се у томе састоји испитивање.
Да ли се број пријатеља смањује са годинама? Да, зато што пријатељи умиру ...И с њима умире један део живота. Али молећи се за њих настављаш с њима да општиш. Смањује се и због тога што се скраћује време трајања животних прича, које стоје иза сваког пријатељства – јер иза сваког пријатељства стоји задивљујући сиже о томе како Господ повезује људе. И заиста о сваком човеку који се појави у нашем животу треба да се замислимо – чини ми се да нам је сваки човек послат да бисмо га заволели и да бисмо нешто од њега научили. Тамо где постоји пријатељство, Господ је близу.


Наталија Загребина
- Жеља за пријатељима је повезана са савлађивањем људске затворености у себе, са савлађивањем егоизма. Словенска реч "друг" значи "ближњи". Жеља да стреми према неком другом је потпуно неопходна човеку. Човек може да се реализује само у међусобној вези са другима. Најважније две заповести су: љубите Бога и љубите ближњега као самога себе. Љубав према другом човеку и јесте стремљење ка пријатељству. Сваки човек теоретски и практично може и треба да буде пријатељ. Пријатељи се често појављују у младости, например на институту. Због чега је тако важно негде наставити учење после школе – поред осталог и ради тога да би се нашли добри пријатељи. Често човек најчешће у младости налази праве пријатеље за цео живот. Чак и пословица каже: какве пријатеље нађеш, такав ће ти и живот бити. И заиста тако често и бива – с ким си у младости на овај или овај начин повезао свој живот, случајно или свесно, с њим после и живиш. Пријатељство је у младости потребно због досаде, често је повезано са нерадом, чије су форме истина разне, али су често блиске правом стваралаштву. Ми смо например студентске дане провели весело и притом чини ми се садржајно. Показало се да без тог назови нерада нема ни дубљих међусобних односа. Лагано, површно пријатељство може ничему да не води, а може да буде и почетак веома дубоке људске повезаности. Данас је главни проблем наћи време за дружење.
Дирнуо ме је гест мојих пријатеља када се родио наш првенац и када сам се вратила из породилишта – у стану је стајала машина за прање веша, која не само да је била купљена и довезена, већ и прикључена! И то је био поклон пријатеља, који су за кратко време док сам била у породилишту скупили новац, купили, довезли и прикључили машину. Или када сам лежала са млађом ћерком у болници, а муж је остајао са старијима, такође малом децом, сваки дан ми је у болницу долазио неко од пријатеља, доносили су памперсе, разне производе које ми кући никада нисмо ни пробали. Долазили су и поред својих обавеза и своје деце – то је било веома дирљиво и за памћење. Као и сви остали важни моменти у животу – свадба, рођење деце, болести, сахране рођака – би без пријатеља били потпуно другачији.
Ја сам за верност пријатељима. С тим човеком си некад заједно провео део живота, и значи какав је он сада такав и јесте. Лична достојанства при пријатељству немају неку улогу, јер се многи људи са тешким карактерима одлично друже. Чини ми се да с годинама личних пријатеља не бива мање. Наравно појављују се нови пријатељи – на пример мужевљеви пријатељи или људи који су повезани са неком делатношћу. Постоје пријатељи које виђаш често и то је потреба да се виде често, а постоје и они с којима се видиши једном годишње, и то су такође пријатељи. Постоје један или два човека с којима треба заједно преживети све најтеже, нарадосније и најтужније. Некада је човеку потребна твоја пажња и треба нешто жртвовати. Треба се трудити да се не изгуби та пријатељска нит. Пријатељство није мали душевни труд. Веома су ми се свидело кога су моја деца одабрала за пријатеље. Питала сам их: да ли имате пуно пријатеља? Моја млађа ћерка која има пет година је рекла: «Да, веома!» и почиње да набраја: «Мама, тата, бака, дека, кумови, тета Лена, Катја, ...Сви они ми доносе поклоне!». С једне стране је то смешно, али сам одједном схватила да је пријатељ заиста онај који нешто дарује. Није битно да ли је то машина за прање или кутија бомбона. Пријатељство је дар за себе.


- Протојереј Владислав Свешников. Рођен у Москви 1937 године. Завршио ВГИК, одсек кинографије. 1976 године је рукоположен у свештенички чин. Настојатељ цркве Три Јерарха на Кулишкама. Доктор богословља, руководилац катедре моралног богословља ПСТГУ.

- Јеромонах Јона (Зајмовски). Рођен у Москви 1964 године. Студирао на Педагошком институту, завршио семинарију и Московску Духовну академију. Житељ Даниловског манастира, извршава послушање библиотекара. У данашње време руководи програмом духовне, психолошке и социјалне рехабилитације Патријаршијског центра духовног развоја деце и омладине при Московском Даниловском манастиру.

- Виктор Владимирович Ржевски. Рођен у Москви 1957 године. 1978 године је завршио одељење за глуму школе-студија МХАТ, где је после завршетка истог и играо, као и у Позоришту Совјетске Армије и “Савременику”. Затим је напустио глуму, и више од 20 година радио у грађевини. Данас је старешина цркве Три Јерарха на Кулишкама.

- Олесја Алесандровна Николајева. Песник, прозаик, есејиста. Аутор књиге “Православље и слобода”, “Савремена култура и православље”, романа “Инвалид детињства”. Члан Савеза писаца. Доцент Књижевног института Горког.

- Наталија Загребина. Рођена у Москви 1966 године. 1991 завршила филозофски факултет МГУ. Радила у новинама “Литерарно учење”, у издаваштву Валаамског манастира. Данас мајка четворо деце.

Извор: Манастир Лепавина

ПО ЧЕМУ СЕ ЉУБАВ РАЗЛИКУЈЕ ОД ЉУБАВНЕ ЗАВИСНОСТИ?

Овде ћемо говорити о проблему замене праве љубави у пријатељским и љубавним односима зависношћу.

Пријатељски, љубавни, супружнички и други родбински односи – то су односи у којима постоји посебна блискост са људима. Управо због тога се несавршеност наше хришћанске љубави у тим односима нарочито манифестује и то до таквог нивоа да нам може причињавати огромне патње. Такође, ту лежи узрок растанака, развода због тобоже «љубави» (а у ствари се то догађа због тога што не знамо како да волимо, о чему ћемо говорити у наставку текста). Исправљање те заблуде не само да ће помоћи нашем усавршавању у хришћанској љубави, него ће допринети и здрављу, чврстини и срећи наших брачних, родбинских и пријатељских односа.

Иако је главни циљ нашег хришћанског живота управо усавршавање у љубави, љубав се показује као толико суптилан феномен, да мало ко од нас уме да разликује њене нијансе. У руском језику и руској традицији обично се разликују само духовна и телесна љубав. Такође, под телесном љубављу се опет подразумевају различите ствари: понекад се мисли на телесну, брачну блискост, а понекад на страсти које немају ништа зајденичко с љубављу о којима ћемо говорити даље у тексту. У грчком језику постоје три речи које означавају различите врсте љубави: „агапи“– жртвена љубав, „филиа“ – пријатељска приврженост, „ерос“ – привлачност.

Када је реч о теми овог текста, није толико важно разматрање о нијансама љубави. Много је важније за нас чињеница да постоје ствари које уопште нису љубав а које ми сматрамо љубављу, и због тога имамо велике патње. Такође, сличне тешкоће проживљавамо и ми хришћани, јер спољашњи свет је скоро потпуно заборавио укус праве љубави – сматрајући под љубављу управо ту њену лажну замену заједно са сексуалном привлачношћу.

Та замена на психолошком језику се зове љубавна зависност. Прорађивање феномена љубавне зависности је вероватно нешто највредније што је психологија дала свету.
Уопште „зависност“ – то је прави аналог са речју „страст“. И јасно је да су и у руској класичној и духовној литератури под љубавном страшћу аутори често мислили управо на оно што психолози називају љубавном зависношћу. Али дијагноза проблема и схватање његових узрока није толико детаљно разрађено овде као што је у психологији. Због тога ћемо се због дубљег схватања проблема обратити психологији, допуњујући и продубљујући је оним што нам даје православље.


 

Провера истинитости љубави

Пре свега потрудимо се да одредимо какав однос ми то имамо према особи за коју нам се чини да ја волимо. По чему се љубав разликује од љубавне зависности?

1. Љубав поклања практично константну радост. У љубавној зависности еуфорија се стално смењује са патњом.
2. Љубав испуњава човека. Љубавна зависност је незасита: завистан човек је сличан бушном бурету у које колико год да сипаш добра и љубави увек му је мало.
3. У љубави је наша главна жеља – да вољени човек буде срећан. У зависности је главна жеља да «вољена» особа припада нама.
4. У љубави је човек сигуран у себе. У зависности наш доживљај себе зависи од тога како се «вољена» особа односи према нама, и због тога смо стално заокупљени тиме како се та особа понаша према нама.
5. Љубави је својствено поверење. Зависности је својствена – љубомора, страх да ће се изгубити „благо“.
6. Љубав даје слободу вољеној особи. Зависност нас подстиче да се бавимо спасавањем вољене особе.
7. Особи која уме да воли је добро и кад је сама и кад је у односу. Особи која болује од љубавне зависности је лоше кад је сама, она непрекидно жели да буде поред објекта своје зависности, чак иако долазе у сукоб.
8. Љубав је обично узајамна. Зависност је често једнострана.
9. Љубав не спречава одржавање старих пријатељских односа. Зависност доводи до избегавања дружења са старим пријатељима.
10. У љубави особа расте, развија се. У зависности – особа заостаје у свом развоју или деградира.
11. Особа која воли у случају раскида не губи сигурност у себе и осећај властитог достојанства. Зависна особа у случају раскида односа упада у чамотињу (униније, депресивност), предаје се мислима о сопственој безвредности.
12. Особа која воли у случају раскида чува пријатељска осећања према објекту љубави. Особа која болује од љубавне зависности у случају раскида гаји гневне чак и зле мисли према објекту своје зависности.

Овај списак показатеља није потпун, већ садржи само основне смернице. Зависним особама (у овој или оној мери зависна је већина људи) овај списак може послужити као драгоцена допуна дефиницији истинске љубави коју нам је дао апостол Павле и кроз коју ми исувише ретко себе проверавамо: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје…“ (1Кор. 13,4-8)
Одређујући свој однос према особи, треба разумети да се тај однос увек састоји од неколико елемената. У њему има и истинске љубави и зависности, и (у случају љубавних односа) телесне привлачности. Овде не делује принцип „да или не“, „црно или бело“, ово се питање састоји у пропорцијама свега оног из чега се састоје наши односи. Психолози говоре о томе да љубав у браку може постати истинска отприлике за петнаест година брака, због тога не треба да вас плаши ако откријете да су ваша осећања далекo од савршености, а тек се спремате за венчање. Смисао породичног живота се и састоји у томе да се прођу искушења и однегује у себи истинска љубав. Права хришћанска љубав – то је циљ породичног живота, а уопште није, како мисле многи нецрквени људи, земљиште које током породичног живота треба до крајње границе исцрпити а онда одбацити. На почетку односа у најбољем случају имамо заљубљеност – као садницу љубави, а да би та садница израсла у дрво љубави потребно је дуго и неуморно се трудити око ње.

Узрок љубавне зависности

Узрок љубавне зависности састоји се у томе што дете у детињству није добило од родитеља истинску безусловну љубав (о којој смо говорили у претходној глави). У суштини, то је узрок свих зависности – од алкохола, од дроге, коцкања и др.
Психијатри једнодушно потврђују: у свим случајевима без изузетака, кад се радило са младим човеком који је патио од алкохолизма или наркоманије, у родитељској породици није било нешто како треба, дете није добијало довољно истинске љубави од родитеља, чак иако је можда расло под „стакленим звоном“.
Одатле следи веома прост закључак: љубавна зависност као карактеристика нашег односа са одређеном особом, се пројављује и у свим нашим осталим односима, љубавним или пријатељским. Због тоге се не треба уздати у излечење од зависности мењањем једне особе (објекта зависности) другом. Проблем ће остати.
Механизам који покреће стварање љубавне зависности је доста једноставан. Нисмо добили довољно истинске, безусловне љубави од својих родитеља тако да се сада трудимо да је добијемо од других људи. То безусловно прихватање, као ваздух неопходно je да бисмо били у стању да прихватимо сами себе, помирили се са собом, избавили се тог страшног, одгојеног у нама осећаја од стране родитеља да нас цео свет одбацује и да је незадовољан са нама. И из жеђи за тим прихватањем и за таквом савршеном љубављу ми се понашамо као мали вампири. Споља гледано ми можемо да делујемо сами себи, и чак стварно да будемо, она страна у односу која даје, која обасипа објекат своје зависности свакојаком брижношћу – спремањем, пеглањем, кувањем и прањем судова – али на душевном нивоу остајемо емоционално незасити.
Авај, колико рупа на нашем бурету остаје незапушено, наша жеђ за прихватањем остаје неутољена а објекат зависности измучен нашом постојаном жеђи, нашим потребама да доказује свој однос према нама, изнзрен нашом љубомором, последњим снагама нас трпи. Ако је то душевно здрава особа, која не болује од зависности, она онда одлази, остављајући иза себе зјапећу рану. У случају да је у питању особа исто тако зависна као и ми онда се може створити симбиоза двоје људи који муче један другога, које се може одржати доста дуго но без икаквих корисних плодова.

Излечење од љубавне зависности

Превладати тешке последице детињства није лако, зато ћемо размотрити сва средства за превазилажење љубавне зависности које нам могу дати како Црква тако и психологија, тачније – легура тих средстава. Потребно је сврсисходно искористити све ове методе јер све оне помажу у хармонизацији и излечењу наше душе.

1. Побољшање односа са родитељима. Усиновљење родитеља.

Тај метод смо размотрили у претходној глави и он је главни рецепт психологије у превладавању љубавне зависности. Користити га у ситуацији зависности је сасвим неопходно.

2. Усиновљење себе Богу

Зашто људи – објекти наше зависности – не могу испунити нашу жеђ за истинском љубављу и прихватањем? Зато што је њихова љубав несавршена. Она не може издржати тај терет ни од једне особе, тако захтевне и гладне љубави као што смо ми.
Постоји само једно такво биће које поседује савршену и неисцрпну љубав и које је способно да нас поднесе. То Биће нас већ воли и није потребно освајати Његову љубав. То биће је Бог. Како је рекао у једном од својих чланака написаних за наше сајтове православни кризни психолог Михаил Хасмински „човек је по природи својој зависно биће, и једина здрава зависноcт која не доводи до патње јесте – зависност од Бога».
Не свиђа ми се много како звучи фраза „зависност од Бога“, она више одговара за објашњавање истине нецрквеним људима (чиме се и бавимо на нашим сајтовима). За нас који смо православни боље је да говоримо о синовству Богу. Лоши смо Хришћани ако се не задовољавамо Његовом савршеном љубављу и тражимо љубави по некој својој мери. Надам се да ће нам откриће о нашој љубавној зависности постати за нас подстицај да постанемо хришћани , не само формални, већ истински – да видимо у Богу Оца, најблискије и најрођеније биће.
То је за нас тако природно и лако. Када патимо од недостатка разумевања и топлине од стране родитеља (било да су живи или умрли, близу или далеко) уздахнимо од срца: „Отац мој и мати моја оставише ме, али ме Господ прихвати.“ (Пс. 26,10) – топлије ће нам тада постати у души, и ми не само да нисмо сироти, већ имамо најбољег, волећег и најмоћнијег Оца, о каквом смо могли само да маштамо. Чија љубав нам је још онда потребна?

3. Мењање природе нашег односа према људима

Ми немамо пет слободних година да се користећи претходна два метода избавимо од љубавне зависности и да , као да окрећемо потуно нов лист папира, да заснујемо здраве односе са људима. Ми живимо већ данас, већ данас учествујемо у различитим односима, можда само чак у браку. Због тога је неопходно већ од данас мењати природу својих односа с људима. Те тешкоће које притом осећамо биће за нас одличан тренинг, показатељ колико смо постигли када је наша душа у питању.
Најбољи савет је – трудити се да поклањамо свим људима ту исту прихватајућу љубав,од чијег недостатка сами патимо. Што је јача код особе зависност то је код њега слабије прихватање других људи. При јачем степену зависности нама се чини да смо буквално окружени непријатељима. Ако дакле примећујемо код себе непријатељство макар и према једном човеку сетимо се да је узрок томе у нама, да смо болесни ми, а не неко други, да нам је крајње неопходно излечење од тога, да је према сваком човеку без изузетка неопходно да се односимо по принципу: „Грех мрзи, грешника воли.“
Постоји добра реч која веома помаже да се правилно односимо према људима – снисхођење. Не у том смислу да јачи попушта слабијем. Већ у том смислу да се увек сећамо својих грехова и да не „подносимо рачун“ другим људима за њихове слабости. Потрудимо се да све прихватимо, да према свима будемо снисходљиви. Тада, када се трудимо да снисходимо људима, убрзо откривамо да ми заправо и нисмо на позицији да снисходимо другима већ да ћемо много чешће морати да се уздижемо ка њима, а не да им снисходимо.
Избављење од осећаја непријатељства – то је први ниво. На њему се не заустављамо, него идемо даље – потрудимо се да покажемо прихватајућу љубав. Ми православни имамо непроцењиво, несавладиво, силно оружје, која обезбеђује тријумф љубави у нама. Заповеђено нам је да чинимо свима добро, нарочито онима који нас вређају. То и јесте то оружје које неће издржати ниједан непријатељ – мислим на зле духове (демоне). Ви и ја схватамо да, највероватније, нас нико и не вређа, да нам све «непријатности» шаље Бог ради нашег излечења.Пуно помаже и савет да се молимо за оне који нас вређају и да им чинимо добро – тај савет има за циљ пре свега наше избављење од увређености и злобе коју осећамо према људима, и на тај начин тријумфује љубав у нама.
На тај начин потребно је да се трудимо да доведемо себе у такво нормално стање да док се крећемо у маси на улици или се налазимо у радном колективу или са пријатељима, да не осећамо ни према коме никакво непријатељство, већ да према свима осећамо љубазност и спремност да помогнемо или једноставно да другоме упутимо добру и љубазну реч.
Нарочито је потребно да са пажњом приступамо пријатељским и љубавним односима у којима се већ налазимо. Потрудимо се да се сконцентришемо на то да желимо добробит (како спасење душе тако и просте земаљске среће) нашим пријатељима и вољеним особама. Потрудимо се да имамо у себи мир и радост независно од тога у каквим односима се налазимо – преузмимо потпуну одговорност за своје душевно стање. Потрудимо се да угасимо у себи помисли љубоморе које ће долазити. Будимо у односима захтевнији према себи него према другима и више пружајмо него што примамо. При томе треба да пружамо управо оно што нам је најтеже пружити – љубав, а не да покушавамо да се извучимо дајући искључиво материјалне видове брижности, као својеврсни „мито“.
Не треба се хватати за сваки однос. Погледајмо критички на те односе у којима се налазимо. Да ли они заиста имају у себи бар неко здраво семе или су у целости и потпуно покушај компензације наше зависности? Можемо ли се замислити у здравом односу с том особом, постоји ли основа за пријатељство или љубав међу вама?
Зависна особа по правилу бира себи за објекат љубави или објекат пријатељства потпуно другачији тип особе од оног типа особе коју би изабрала да је здравија. Зато је природно да се по мери оздрављења мења и круг особа према којима осећамо приврженост.
При јакој склоности према зависности не препоручује се започињати нове љубавне односе пошто је сувише велика вероватноћа да ће погрешити при избору особе.
Разуме се да под љубавним односим подразумевамо целомудрене односе заљубљености – то је стадијум упознавања човека пред могућим ступањем у брак с њим.

Извор:http://www.imanade.org/

СВ. СИЛУАН СВЕТОГОРАЦ: Како одгајати светитеља

Већина нас била би пресрећна да одгаји дете које ће бити и остати прави верник. То није увек лак посао и сваки родитељ који успе у томе, требало би да се много радује. Не постоји метод који би нам помогао да то остваримо, јер је то дато по Божијој промисли и милости.
Међутим, читајући списе Св. Силуана и приче о његовом оцу остао сам задивљен. Чини се да најосновније духовне лекције он није стицао од старaца него од једноставног сељака, који је поседовао веру светитеља -сељака који је био његов отац.


Ево примера:
Немојмо бити тужни због губитка земаљских добара, такви губици су неважни. Мој отац научио ме је овоме у најранијем детињству. Када би се нека штета догодила у кући, он је увек остајао смирен. Када је нашу кућу захватио пожар и када су комшије повикале:
„Иване Петовичу, изгоре ти кућа!” он је одговорио: „Уз Божју помоћ поново ћу је саградити.”
Једном смо шетали поред нашег кукурузног поља и ја сам повикао: ”Погледај, лопови нам односе снопове!”
„Да сине”, одговорио је. ”Господ нам је дао кукуруза на претек. Ако неко краде, значи да оскудева.”
Следећег дана сам му рекао: ”Оче, дајеш велику милостињу, а они који си богатији од нас дају много мање.”
Одоговорио је: „Да сине, али даће Бог!” И Господ никад није изневерио његове наде.

Нема бољег начина да се дете учи хришћанству, до кроз животни пример, али искрен и из срца. Не можеш учити друге оно што у свом животу не примењујеш.

Превод: Бојана Србљак

Извор: http://www.diakonima.gr/2009/05/05/raising-a-saint/

ДУХОВНЕ ПОУКЕ САВРЕМЕНИХ РУМУНСКИХ СТАРАЦА МИРЈАНИМА, МОНАСИМА И СВЕШТЕНИЦИМА

ИНТЕРВЈУ СА СТАРЦЕМ ПАЈСИЈЕМ (ОЛАРУ) ИЗ СКИТА СИХЛЕ

Слава недавно упокојеног старца, јеросхимонаха Пајсија (1897-1990), пронела се кроз Молдавију као слава његовог ученика, Клеопе (Илије). Обојица су имала исту ревност за Христа, за очување православне вере, за молитву, пост, љубав и тиховање. Њиховим подвижничким животом и личним, огромним духовним искуством, стекли су духовну величину, коју ретко можемо срести у данашње време. Својим светим животом, беседама и мудрим саветима, они су укрепљивали хришћане свих генерација, који би долазили у њихове келије, ради душекорисних савета. Отац Пајсије je биo исповедник срца. Започињао би свету Тајну исповести молитвом, а потом би саслушао покајника и посаветовао га. Плакао је док би људи исповедали своје грехе, а они, видевши њега, и сами би, понизно, заплакали над својим гресима. Ретко је говорио о паклу; његове утешне речи више су се односиле на милост Божију и блаженства праведника. Зато се опраштао са својом духовном децом речима: "Срешћемо се опет на капији Раја!" Био је отац опраштања, љубави и рајске радости.

Попут претходног разговора, текст који следи преузет је из књиге "Духовни разговори са румунским старцима" оца Јоаникија Балана.

Рана сећања

- Оче Пајсије, реците нам нешто о Вашем родном месту?

- Рођен сам 1897. године у селу Стројешти, у жупанији Ботошањи. Био сам најмлађи од петоро деце у кући. Моји родитељи, Јован и Катарина, живели су мирно. Научили су ме да љубим Христа, водећи ме често у цркву, на службе Божије.

- Који савете су Вам давали родитељи, док сте били дете?

- Били су обични људи, и углавном су ме учили примером свог живота. Никада их нисам чуо да се свађају или да злостављају једно друго. Мој отац је знао напамет Молебни канон Богородици, као и друге молитве; молио се гласно да смо га сви могли чути. Имао је обичај да, као свештеник, каже: "Господу, помолим сја!" Плакао би и песницом се ударао о груди. Моја мајка била је пријатељ свима, и много пута нам је говорила: "Децо моја, будите добри, да немојте нас осрамотити!"

- Ко Вас је упутио на монашку стазу?

- Житија Светих су ме привела монаштву, и моја љубав према Господу Христу. Године 1921, након рата, отишао сам прво у скит Козанчеу. Мој духовник био је отац Калиник, велики подвижник и заљубљеник у молитву. Уобичајавао је да ме пробуди у поноћ, велећи ми: "Хајде, идемо у цркву, јер жетве је много, а жетелаца мало." Истина да ми је било тешко да устанем тако рано, али када сам долазио у цркву, налазио сам га како ме чека у припрати...

Желео сам да живим у тишини. Желео сам да одем у манастир Сихастрију, где је тиховање било заступљеније, али игуман, отац Јоаникије (Морој), ме не би примио без благослова мог игумана. Зато сам остао у Козанчеу, где сам, са благословом мог старца, подигао једну кућицу и малену капелу у долини, па сам се ту подвизавао у тишини и молитви, без напуштања црквеног послушања. Тамо сам живео осамнаест година, до 1948. године, када сам отишао у Сихастрију.

- Који су били Ваши најнапреднији ученици?

- Имао сам њих неколико, али је најнапреднији био брат оца Клеопе, Георги (Илије). Сећам се да је живео у келији са једним старијим братом, који није знао да чита. Увек је ћутао, и присиљавао себе на молитву и пост. Једном, када су се заједно молили у вечерњим сатима, брат Георги је себи ударио два шамара, како би отерао сан. Тада се старац уплашио и побегао са молитве. Дошао је код мене, узнемирен, и рекао како је Георги сишао с ума, и да више, заједно, не могу да врше молитвено правило. Отишао сам и измирио их. Сутрадан сам са братијом радио у винограду. Увече, послали смо искушеника Георија да припреми вечеру за све. Када смо се вратили, нашли смо писмо на столу: "Опрости ми, оче Пајсије, идем у шуму на пет дана, да оплакујем своје грехе." Братија је обедовала заједно, испунили смо своје вечерње правило и отишли на спавање. У поноћ сам чуо да неко куца на врата моје келије. "Ко је?" упитао сам. "Благослови оче Пајсије, то сам ја, грешни брат Георги." "Брат Георги је отишао да тихује и пет дана да се каје за своје грехе!" одговорио сам. Онда је он ушао у моју келију, преплашен и исцрпљен. "Шта се догодило?" упитао сам га. А он ми одговори: "Отишао сам у најдубљи део шуме и одлучио да останем тамо пет дана у молитви и посту. Али, када сам почео да читам вечерње са Акатистом Архангелима, чуо сам страшан глас: - Шта радиш овде? - То је био сам ђаво! Уплашио сам се, узео црквени Часлослов и не знам како сам доспео овамо. Молим за опроштај, оче Пајсије." "Бог да прости, брате Георги," одговорио сам. "Тако се дешава онима који раде ствари без благослова свога старешине."

После је брат Георги отишао за Сихастрију, и Бог ми је послао другог доброг ученика, такође Георгија. Он је дошао из села Фламжини; био је веома стар, седе браде и косе. Целог свог живота био је пастир. Наш први сусрет догодио се једне зимске вечери, након вечерњег. Појавио се предамном на прагу цркве, босоног и спокојног лица. Стресао је снег са својих босих стопла. Остао је покрај мене, као мој ученик, осам година. Све што имам да кажем је, да ме је надмашио у свему, у посту, молитви, смирењу. Никада ништа није урадио без благослова. Увек ће остати у мом сећању као истински пустињак. Није бројао своја метанија, и по сву ноћ се молио. Једном ме је упитао: "Оче Пајсије, колико метанија треба да учиним за оног који ми да једну леју (новчаницу) са молбом да га помињем у молитву?" "Око десет метанија је довољно," одговорио сам. "Не оче," рекао је, "ја чиним сто метанија за леју..." Не могу да се присетим и запишем све што сам доживео, и што ми је било на духовну корист за тих осам година, колико сам живео са овим вољеним и светим старцем.

- Које сте духовне савете давали ученицима?

- Пре него што сам постао свештеник и исповедник, нисам много давао духовне савете мирјанима. Позивао сам оне који су ми долазили да се што више моле, да читају Псалтир, чине метанија, посте, да живе у миру једни с другима, и слао би их скитском свештенику на исповест. Исто је било и са мојим ученицима; био сам дужан да их више поучавам делима, а мање речима. Када би ме видели да устајем на молитву, да постим, да ћутим, и да се према њима односим са кротошћу, они су такође присиљавали себе да чине чак и веће ствари. Након што сам рукоположен, био сам дужан да покушам да их упућујем и речима, иако моје речи нису одговарале мом духовном животу. Али, милошћу Христовом, настојао сам да сваког пошаљем назад у његову келију умиреног.

- Пошто сте волели да бринете о болеснима, реците нам нешто о мирној кончини појединих монаха, или ученика, о којима сте бринули.

- Да, волео сам да помажем болеснима, не из љубави према Богу, већ што је то била моја људска дужност. Ако бих писао о мирној кончини свих монаха о којима сам бринуо, морао бих да напишем целу књигу. Али, могу да дам неколико примера. Сећам се једног брата, по имену Георгија Косамнчука, великог подвижника. Када се разболео, позвао ме је и замолио да га пострижем у монаха. Трећег дана по његовом постригу, примио је причешће Пресветим Тајнама, затражио опроштај од свих, и на мојим рукама предао своју душу у наручје Божије. Извесни јерођакон, по имену Герасим Виеру, када се разболео, замолио ме је да прочитам Молебни канон Богородици. Када сам стигао негде до средине, предао је своју душу у наручје Божије. Други јерођакон, Никон Драгулеану, велики подвижник, позвао ме је једног дана и рекао да закључам његову келију и да дођем сутрадан у осам " да заједно са анђелима појем алелуја."Следећег дана, задржали су ме неки људи, па нисам мога да стигнем у његову келију у договорено време. Отишао сам у девет, али отац Никон се баш тада упокојио, јер је његово тело још увек било топло. Плакако сам и јадиковао толико много, што нисам дошао сат раније, да појем алелуја са анђелима! Такође, познавао сам дивног старца, монаха Германа Контурача, који је имао скоро деведесет година. Био је чиста душа; читавог живота био је пастир. Много је волео св. Николаја, и молио му се овако: "Св. Никола, буди са мном, грешним. Ја сам стар човек и ти си стар човек - помилуј ме!" 

Пронашао сам га упокојеног у келији једног лета; донео сам га у цвећем украшену цркву, док су звона звонила. Не могу да заборавим ни монаха Генадија Аватамаништеја, који је био мој келејни прислужитељ осам година. Иако је био стар, он би чинио метанију поред моје постеље, када бих се разболо, како бих оздравио, да се не бих упокојио пре њега. Много пута ми је рекао: "Оче Пајсије, целог свог живота нисам спавао у кревету и нисам узимао лекове." Када му се приближила кончина, питао ме је да га изнесем из келије. Положио сам га на траву, лицем према истоку и тако је уснуо, на голој земљи, као што је навикао да чини у својој младости, као пастир. Нека им Бог душу прости. Смирење и једноставност остају неизбрисиви у мом сећању, јер они нису били школовани људи, али су са побожношћу испуњавали ствари које су примили од својих предходника - келејно правило, црквене службе, и рукодељу. Верујем да су напредовали и у умносрдачној молитви.

- Када сте стигли у манастир Сихастрију, какав је био духовни живот отаца у то време?

- Стигао сам у Сихастрију 1948. године. Тада је игуман био отац Клеопа. Био је то истински живот у општежићу. Знао сам оце који нису поседовали ништа у својим келијама, изузев кревета и неколико књига. Отац Доментијан, честити стари монах, никада није изостајао са црквених служби, и увек је благовремено почињао са полуноћницом. Други понизни монах, отац Кристофор, који је бринуо о болеснима, ноћу је уобичајавао да донеси непокретног оца Михаила, на лађима у цркву. Сва братија је морала да присуствује вечерњем. Ако не би дошли, нису могли да приступе трпези следећег дана. Сви су били захвални због мира и тишине, који је владао у манастиру Сихастрији.

- Оче Пајсије, какав је био духовни живот у манастир Слатини, када сте тамо прешли?

- Прешао сам у Слатину у јесен 1949. заједно са још 23 монаха из Сихастрије, на челу са оцем Клеопом. Срео сам тамо продуховљене монахе, какав је био архимандрит Пајсије Козма. Пре његове смрти, отац Пајсије је позвао све очеве и затражио опроштај од свих. Рекао сам му да у тим тренуцима изговара Исусуову молитву. Одговорио ми је: "Оче Пајсије, је сам човек, велики грешник, али никада нисам знао ни за једног другог бога. Ја сам се молио једном Богу целога свог живота, и верујем да ће Он да се побрине за мене!" и рекавши ово, предао је своју душу, ту пред свима нама.

Познавао сам такође једног светог монаха, звао се Јувенал Бирисан. Увек је читао Псалтир, волео је послушање и тишину. Био је црквењак и правио је кољиво, и никада није направио ни једну грешку. Такође је љубио сиромаштво и није има ништа у својој келији, осим две мантије, мали тепих за метанија, и Псалтир, и увек је био радостан. Много браће је дошло у Слатину у то време, и међу нама је владала послушност и хармонија. Шта је на земљи лепше и боље од љубави!

- Такође, неко време сте живели у скиту Рарау. Каква сте духовна сећања понели оданде?

- Живео сам у скиту Рарау, који је био метох манастира Слатине, око годину дана. Тамо је боравило неколико монаха, од којих је, чини ми се, наистакнутији био слепи монах Никодим. Био је јак у вери и вешт у духовним беседама. Једног дана, игуман скита ме је упитао да ли сам стекао умну молитву. Одговорио сам му да нисам чуо ништа о томе. Он ме је тада закључао у малену келију, чији су прозори били затворени, и наредио ми да непрестано изговарам Исусову молитву. Остао сам затворен тамо недељу дана. После тога, испитао ме је да ли сам стекао умну молитву. Одговорио сам му да нисам у стању да се навикнем на њу. Када је то чуо, био је узнемирен и рекао ми је: "Ти си плитак и празан сасуд! Још једну недељу ћеш остати у келији да се научиш умној молитви." Остао сам тамо још недељу дана, а када је дошао у суботу и упитао ме да ли сам стекао молитву, да га опет не бих узнемирио, одговорио сам му да јесам. Био је срећан и наложио ми да и друге научим овој молитви. Али, чак и сада, ја нисам стекао навику да се молим умносрдачном молитвом, јер ја немам духовни живот и не љубим Бога колико треба...

- Које друге, душекорисне усмопене носите из скита Рарау?

- Једном, када сам са мојим учеником ишао у Рарау, прошли смо кроз једно село, у планинама Слатуре. Пришла ми је једна жена и рекла да једна стара жена не може да умре, јер је била у завади са комшијом. Отишао сам до те куће, позвао комшију, прочитао молитву опроштења грехова над њима, измирио их, и када сам напустио кућу, жена је предала душу у миру. Њена душа је чекала да буде у миру са свима, јер без опраштања не можемо бити спашени.

О духовном очинству

- Били сте отац исповедник у манастиру Сихастрији 30 година; шта бисте могли да нам кажете о том тешком послушању?

- Духовно очинство је најтеже послушање у монашком животу. Од духовног оца зависи спасење или казна душе, која му је поверена, монашки постриг братије у манастиру, дозвола да мирјани и монаси приме свето Причешће, као и давање јемства да је одређени кандидат достојан да постане свештеник. Духовни отац има велику одговорност, и због тога њему је много теже да се спасе него монаху или мирјанину. Као исповедник у Сихастрији, имао сам многе духовне радости, али такође и искушења, па и разочарења. Већина очева и браће долазила је код мене на исповест. Они ревноснији, којих је било у већем броју, узимали би у обзир мој благослов, искрено се исповедајући, и предавали су своје душе у руке игумана и духовног оца. То ми је причинило највећу радост, јер сам их примао као своју духовну децу. Тешио сам их, смиривао када су имали искушења, и саветовао да више љубе послушање, црквена богуслужења, тиховање, понизност и молитвено правило у келији. Међутим, неки од њих су на исповест долазили ретко, тешко су опраштали другима, жалили се на своја послушања, а понекад бивали и веома незадовољни. Са њима сам имао више посла. Много стрпљења и вештине било је потребно да их придобијем духовно. Понекад сам одлазио у њихове келије. Понекад сам им давао лакше молитвено правило, охрабривао их, и много сам се молио за њих. Неки од њих су имали користи, док сам друге барем чувао да не падну у веће зло и да не напусте манастир. Али, колико сам успео, колико сам добио или изгубио, сам Бог зна. Ја знам да ћу морати да одговарам за све оне које сам исповедио и које сам саветовао на суду Христовом.

- Да ли је лакше бити духовни отац мирјанима или монасима?

- Теже је духовно руководити монахе и свештенике него мирјане, јер они су дали завет и имају велику одговорност пошто познају реч Божију и свете каноне, али и даље не обављају свој посао како треба. То јест, они греше својевољно; знају да греше. Мирјани имају мање одговорности, јер греше из незнања. Овде се испуњавају речи из Јеванђеља: "Коме је много дано, од њега ће се много и тражити."

Старац Пајсије (Олару)

Један свештеник-духовник је упитао старца за савет и ево шта му је старац Пајсије одговорио:

- Најтежи посао за свештеника јесте Света Литургија и исповест. Неки свештеници су били повређени, чак су и пали због исповести. Духовни отац треба да буде светлост свима и сасуд благодати Светога Духа. Ако има Светога Духа, он неће бити повређен слабостима људским, јер поседује Божанску благодат у себи, која може да излечи душе хришћана. Али, ако га обузимају страсти, ако Свети Дух не пребива у њему, он ће бити лако повређен, када чује грехе људи. Такав свештеник не треба да исповеда. Према канонима, духовно очинство је дато само онима који су стари и испитани у врлинама. Духовни отац треба да буде светлост свима, отац свима, добар саветник и вешт водич душа. Он треба да буде истински пастир, а не најамник, који служи свете ствари за новац или земаљска добра. Он мора да буде као свећа, да обасјава све, а не да се ставља под суд. Духовни отац, чак и ако је понекад узнемирен током исповести гресима људским, никада не треба да срамоти верујућег, јер ће тако да изгуби сав свој труд. Кад год исповедамо, морамо да се молимо и да имамо кротост, и онда, разборитошћу и милошћу Божијом, многе можемо да приведемо спасењу.

О молитвеном правилу

- Какво правило дајете искушенику, монаху, схимонаху, јеромонаху?

- Обично, браћи која се код мене исповедају дајем келејно правило, као што је Акатист светитељу за одређени дан, Молебни канон Богородици или неком другом светитељу, и ако су у могућности, катизму из Псалтира. Осим тога, кажем искушеницима у манастиру да начине 40 метанија, монасима 100, а схимонасима дајем дупло правило, јер су они примили пет таланата и треба да их умноже. Како сам једном пропатио због молитвеног правила! Након што сам примио постриг, отишао сам своме духовнику и питао га које правило да испуњавам. Он ми је рекао: "Пошто имате послушност у манастиру, чините онолико колико можете." Али, ја нисам био задовољан овим одговором, и по други пут сам му отишао и питао га да ми да молитвено правило. Онда ми је мој духовник рекао по мало строго: "Пошто си ме по други пут питао, од сада па на даље чини оно што не можеш." Послушање у манастиру и рад у општежићу покрива део правила!

- Које правило дати болесноме, који не може да чини метанија?

- Старима и болеснима дајем правило по њиховим снагама. Ако не могу да се труде својим телом, ја им кажем да удвоструче Исусову молитву. Једном, схимник Никанор Битилица, који је живео у Сихастрији, који је био у годинама, није мога да начини метаније, али је чинио поклон из столице. Након што је пао са кревета, више није могао да чини метанија. Могао је само да се осени крсним знамењем и тако је испуњавао своје правило Зато, свако треба да уради он што може, по савету свог духовног оца, јер "Бог воли радосног дародавца."

Болесна жена, након исповести код старца, питала га је за правило. Рекао јој је:

- Правило за болесну особу је њена постеља. Ако издржиш своју болест са захвалношћу, спасићеш се. Колико год можеш изговарај Оче наш, Исусову молитву, Трисвету песму, Вјерују, и ако се уздржиш од гунђања и одлазиш редовно на исповест, ускоро ћеш задобити живот вечни.

- Какво правило дајте мирјанима, родитељима са децом, и младима, који желе да ступе у брак?

- Мирјанима дајем правило према околностима у којима живе. За оне који имају много деце, најважније правило је да подижу своју децу у страху Божијем, да их не убијају абортусима, или да их не повређују. Они који немају децу, морају да дају милостињу, ако могу; ако су сиромашни, њихово правило је да не краду и да редовно одлазе у цркву. Младим људима говорим да сачувају своју трезвеност и целомудреност пре брака, и пошто ступе у брак да имају децу, онолико колико им Бог да. Саветујем им да не врше абортусе, да не избегавају рађање вештачким средствима, да имају доброг духовног оца, коме ће се исповедати, и да прате законе Цркве што се тиче поста, умерености и скромности.

- Коју епитимију дајете онима који су се одрекли вере, а затим се покајали?

- Оне који не верују у Бога, не одлазе на исповест, ни ја не примам. Али, ако се искрено покају, наложем им да изговоре прво Вјерују три пута. Онда им кажем да оду у цркву, да се поклоне светим иконама, и моштима светитеља. Након тога их исповедим, дајем им правило по њиховим снагама, и ако у будућности они љубе и поштују цркву и њене законе, дајем им дозволу да се причесте. То зависи од њихове вере и покајања. Ако они и даље имају недоумице у вери, дајем им одговарајуће књиге да читају, како би ојачали у вери.

О монаштву

- Које је најважније дело манастира и монаха?

- Да се моле без престанка за себе и цео свет. Да увек славе Бога, и пружају утеху верујућима. У манастирима Марта треба да буде послушна Марији, а не супротно, и да њих две живе у слози. Ако ово чинимо, "ништа не може разорити наш град."

- Зашто је ревност за молитву и добра дела ослабила у данашње време, у манастирима и међу мирјанима?
- Вера је ослабила у целом свету. Данас сваки мирјанин и монах исповеда да не може да се моли као што се некада молило. Само са великим трудом и боловима неки добри монаси и мирјани могу да одрже чисту молитву ноћу и дању. Ми, други, увек смо окружени бригама, људима, слабостима; када се молимо, наш ум лута. Размислите о искушењима, које је Спаситељ прошао када га је Сатана кушао у пустињи- прво је прождрљивост, друго гордост, а трећа неверје. У сваком случају, Он је одговорио: "Ја се Господу Богу моме клањам, и Њему једином служим." Данас, велика расправа постоји између 'Марте&рсљуо; и 'Марије', ко је од њих две изабрао бољи удео. У манастирима, као и свуда, &лсљуо;Марта&рсљуо; доминира над &лсљуо;Маријом,&рсљуо; не да јој да се много моли, а &лсљуо;Марија&рсљуо; неутешно плаче. Ако бисмо цркву и похвале Богу ставили на прво место, (Марију) а послушање и рукодељу на друго (Марту), онда би сви наши манастири и цркве били духовно препорођени и демон би побегао од људи. Духовни напредак почиње речима. "Господе, помози ми да видим своје грехе и да не осуђујем брата својега..."

- Какву милостињу да дају монаси?

- Монаси који имају нешто да дају морају да помажу другима. Верујем да ће они који помажу странцима и својим непријатељима имати већу награду. Али, највећа милостиња монаха је да чува завет сиромаштва, у свим материјалним стварима, и да се моли за све. Они који ништа немају да се осећају као да имају све, и они који имају морају живети као да немају, и морају давати другима. Ако стекнемо нешто неодговарајуће нашем стању, требало би да дамо сиромашном, у име Господње. Милостиња сигурно има велику силу, али за монахе, сиромаштво и чиста молитва су веће.

Монах почетник рекао је старцу: - Шта да чиним, оче? Не могу да издржим послушање које сам добио.

- Ако можеш да га испуниш, а не желиш, то је грех. Али, ако не можеш да га испуниш, јер је исувише тешко за тебе, или ако си болестан, онда то није грех. Само реци игуману и он ће организовати друго послушање за тебе, како га Бог просветли. У манастиру не би требало да радиш ништа без благослова. Ако живимо у послушности, и ако одсецамо своју вољу, сигурно ћемо се спасити.

О понизности

- Шта је смиреноумље, оче Пајсије? - упитао га је једном неки од његових ученика.

-Смиреноумље је мисао и уверење нашег срца да смо грешнији од других људи и недостојни милости Божије. Они које говоре ружно о себи не значи да имају праву смиреноумље. Истинско смиреноумље је када нас неко вређа и злоставља јавно, а ми то подносимо и кажемо: "Бог је наложио овом брату да ме срамоти због мноштва мојих грехова." Ми треба све да примамо као заповест Божију. Када вас неко срамоти, кажу да му Бог заповеда да тако чини. Када неко узме нешто ваше, Бог му заповеда да то учини, како би вас начинио монахом. Када си уклоњен са већег места, Бог те је уклонио, како би се променио у својим страстима и лошим навикама. То је истинско смиреноумље.

А гордост је када верујемо у себе, у нашу памет, наше снаге, када мислимо да смо способнији од других људи, бољи, лепши, врлински, угоднији Богу. Онда је сигурно да смо надвладани ружним грехом гордости, од којег нас Бог, који је понизио себе ради нашег спасења, може једино сачувати. Смирујмо се, браћо, јер се горд човек не може спасити. Оплакујмо наше грехе овде, како бисмо се радовали вечно у будућем животу, јер када напустимо овај свет, сви ће нас заборавити. Не полажимо своју наду у људе, већ само у Бога. Човек је променљив. Данас вам даје, а сутра тражи од вас. Данас те хвали, а сутра те осуђује. Нашу наду полажимо у милост Божију, и никада нећемо кренути странпутицом.

Један мирјанин упитао је старца да му да корисну реч:

- Брате, животиње су често мудрије од човека. Научимо се воловској послушности и стрпљењу, јагњећој смирености и кротости, чисоћи и раду од пчелице и мрава. Можемо научити лекцију о животу од свих животиња.

Најбоље за човека је да постане глинени сасуд, онај који је од користи свим људима, и за све врсте свакодневног посла, за храну, воду, итд. А златни сасуди су стављају у сефове и закљуцавају на скровита места. Због страха од лопова они се ретко користе, можда само једном годишње. Глинени сасуд користи се за свакодневну употребу, и користи човеку. Такав је смирен човек, који не тражи част и славу. Он остаје неприметан чак и међу људима нижих од себе, он користи, саветује и помаже свакоме, и сви га траже и радују му се. Смиреноумље је велики дар монасима и свим хришћанима.

О зверима Апокалипсе

- Шта нам можете рећи о јеретицима, оче Пајсије? - питао га је један од монаха из Сихастрије.

- Апокалипса каже да ће две звери обманути свет. Једна ће доћи из земље, а друга из мора. Прва звер из земље су јеретици који веле: "Гле, Христос је овде, Христос је тамо, Христос је свуда!" Друга звер из мора су неверници и богохулници. Море је свет, а земља је Свето Писмо, из којег су рођена искривљена учења јеретика. Прва звер, јеретици, служе другој, наиме служе неверницима. Али, ко зна на који начин и којим средствима ће Бог сачувати своју Цркву и свет! То је био Он који каза: "На овом камену сазидаћу Цркву своју и врата пакла (тј. уста јеретика) неће је надвладати." (Мт. 16:18) Помолимо се нашем добром Богу и Спаситељу Исусу Христу да сачува свет и Његову Цркву од ове две велике звери пропасти.

Савети о искушењима

Ожалошћени хришћанин упитао је Старца за реч утехе, и он му је одговорио:

- Слушај брате, без искушења и плача нема спасења. Али, ми не треба да тиме будемо ометени и да постанемо раслабљени у вери, јер сада демон људе напада суровије него у прошлости, јер зна да има још само мало времена да влада у овом свету. Помолимо се, издржимо, и сетимо се речи Господњих, који је рекао да ће бити са нама до свршетка века. Ми не треба да очајавамо у време наших страдања, јер нас Бог није напустио. Као у време пророка Илије, када Бог имађаше још 7,000 изабраника Својих, који се не поклонише Валу, тако и данас, Господ има много изабраних хришћана са јаком вером, који нису своје душе предали на служење страстима. Бог има изабранике своје, у селима у градовима, који Га прослављају и дању и ноћу, који живе у девствености и уздржљивости, пружајући милостињу сиромашнима и удовицама. Али, само су Богу позната њихова имена.

- Како можемо да измиримо оне који се у завади?

- Прво, треба да се молимо за њих. Онда, треба да их подстакнемо да се исповеде духовнику, и да их утешимо речима из Јеванђеља да склопе мир, по речима Господњим: "Блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати."(Мт.5:9) Колико год је то у нашој моћи, морамо да се трудимо да склопимо мир, јер смо синови Божији и у нама носимо мир Духа Светога. Они који нису у миру, не могу се причестити. Ако један од завађених умре не измиривши се са својим непријатељем, онда онај који је у животу, мора да оде на његов гроб за четрдесет дана, и моли за опроштај. Наравно, ово је прилично тешко. Ми утичемо на живе да праве метанија за умрле, са којима су били у завади, и надамо се у молост Божију, да ће им он опростити.

О абортусу

Једна жена, која није желела да има много деце, отишла је старцу и упитала га за савет шта да чини. Он јој је одговорио:

- Ако избегавате децу, избегавате спасење. Једно дете није довољно, јер га можете изгубити. Више деце у дому је обично здравије од једног или два, јер оно једно или два често бивају размажени и болесни. Овде се испуњавају речи Господње: "Ко шкрто сије, шкрто ће и жњати, а ко са благословом сије, са благословом ће и жњати." (2.Кор 9:6)

Малопре ми је била једна старија жена на исповести и питао сам је "Сестро, колико деце имаш?" "Оче, родила сам осамнаест! Бог је узео осам док су били мали, а осталих десет су први мештани у селу." Једна друга жена дошла је из далека, и упитао сам је. "Колико деце имаш, хришћанко?" "Ни једно, оче." "А колико си абортуса починила до сада?" "Оче, имала сам четрдесет." "Иди и исповеди се владици, дете моје, и покај се док још имаш времена, јер је суд Божији страшан!" После одрицања вере, грех абортуса је највећи у свету. Ова два греха брзо доносе гнев Божији и казну на људе.

- Коју епитимију дајете особама које су починиле абортусе?

- Казна за абортус и убиство уопште је доживотно покајање. Покајање се састоји од дневних метанија, поста до вечери сваке среде и петка, потпуног избегавање овог греха у будућности, као и рођење и крштење друге деце уместо погубљених. Такође, онима који су починили абортус забрањује се да приме Свето Причешће седам година, осим ако је у питању породиља, која може да прими причешће под посебним околностима.

Неки хришћани су упитали старца шта ће бити са душама деце убијеним абортусом, а он је са уздахом одговорио:

- Верујем да су ова деца мученици. Они ће надоместити број мученика у последњим временима, како каже Апокалипса. Умирући абортусом, они се крштавају крвљу, али Цкрва их не помиње у својим молитвама, да не би подстакла абртус, које је за родитеље чин чедоморства.

Духовни пријатељство

Ученик га је упитао: - Какве духовне везе имате са старцем Клеопом?"

- У јесен 1935. године, отац Клеопа се вратио из војске и посетио ме у скиту Козанчеу, да прими благослов. Док сам га пратио кроз шуму на растанку сам га упитао:"Па, шта сада планираш да чиниш брате Константине (јер тада још није био монах)? Да ли ћеш остати у Козанчеу или ћеш назад у Сихастрију?"

"Вратићу се у Сихастрију, оче Пајсије, где сам живео пет година, на гробове моје браће. Тамо ћу такође имати и више мира и тишине..."

Онда смо обојица скинули наше скуфије, клекли, начинили по три метаније и изговорли молитву: "Господе, благослови наш завет да ћемо бити заједно, како у овом, тако и у будућем животу. Ако умрем први, он ће бити у мојим мислима, и ако он умре први, ја ћу бити у његовим. Амин." Онда смо се загрлили и растали. Свим срцем сам везан за оца Клеопу, колико год је то могуће у овом животу...

Из "Православне речи" вол. 28, бр.1 (њ162 јан-феб 1992), стр. 15-42,
објављено 6. децембра 2005. (НС)

Превод: Б. Срвљак

Извор: http://orthodoxinfo.com/praxis/counselromanianelders.aspx