Шта
представља савремена психијатрија? Зашто се особе са менталним поремећајима често третирају
као губавци? Шта да урадите ако се разболите – Ви или неко Вама близак? На ова и слична
питања
одговорио је Василиј Глебович Каледа, доктор медицине, професор на Православној богословској академији Св.Тихона и заменик директора Центра
за ментално здравље.
-Желим
да наш разговор буде од користи људима
који намеравају
да траже медицинску помоћ, али из неког разлога оклевају – они или
њихова родбина.
Свесни смо да постоје одређени стереотипи везани за психијатрију у нашем
друштву – хајде да бар покушамо да разговарамо, ако не можемо да их разбијемо.
Људи верују да су ментални поремећаји један крајње редак феномен и зато само
присуство такве болести гура
људе на маргину друштва. Дакле, прво питање гласи: колико
људи пати од менталних поремећаја или болести?
Ментални
поремећаји су честа појава. Према извештајима
у Русији
има 14 одсто оболелог становништа, од тога 5,7 одсто захтева психијатријску помоћ. Бројке су сличне у Европи и у Сједињеним Америчким Државама. Реч
је о читавом спектру менталних поремећаја.
Неопходно
је прво споменути депресивна
стања, од којих болује око 350 милиона људи широм света и око 9 милиона Руса. Према проценама стручњака СЗО, до 2020. године депресија ће бити
најчешће обољење. Скоро 40-45 одсто свих озбиљних соматских болести ( канцер, болести кардиоваскуларног
система, итд.) праћено је депресијом. Скоро 20 одсто жена у
пост порођајном периоду,
уместо да осети
радост материнства суочава се
са депресијом. Неопходно
је
нагласити да у неким случајевима, када се не обезбеди медицинска нега, тешка
депресија може довести до фаталног краја – самоубиства.
Током протеклих деценија, због продужетка животног
века и општег старења становништва, честе су појаве разних врста
старосних деменција, међу
којима је и Алцхајмерова болест као и поремећаји које је прате.
У
последње време посебну
пажњу
привлачи
стечени аутизам у дечјем узрасту (сада 1 случај на 88 деце). Често, када
родитељи примете да
се њихово дете знатно разликује од својих вршњака, спремни су да се са својим
проблемом обрате неком другом,
само
не психијатру.
На жалост, у Русији је забележен висок проценат
алкохоличара и наркомана.
Тренутно, због промена у начину живота и
свакодневној изложености стресу, повећана је стопа граничних менталних
поремећаја. Преваленција тзв. ендогених менталних болести, које се доводе у везу са генетским
предиспозицијама ( за разлику од утицаја спољашњих фактора) биполарни афективни поремећај, рекурентни депресивни поремећај, а такође и шизофрени спектар, износи отприлике 2 одсто. Шизофренија се
јавља код 1 одсто становништва.
-Испоставља
се да од шизофреније оболи један на сваких сто људи. Колико њих сачува
социјализацију? Питам јер постоји стереотип да је особа са овом дијагнозом обележена
друштвено – срамота је бити "луд."
Сасвим је непримерно да се за такву болест тврди да
је срамна. То је неприхватљиво и са верске и са људске тачке гледишта. Свака
болест је крст, послат човеку – свако има свој крст, савршено одређеног
значења. Сетимо се речи Св.
Игњатија Брајчанинова
- сваког човека морамо да поштујемо, без обзира
на положај који заузима у друштву или његово здравствено стање, јер свако је створен по лику и подобију Божијем: „И слепом, и
губавом, и јуродивом, и разбојнику, и паганину укажи поштовање, јер је саздан по лику Божијем. Не узнемиравај се његовим недостацима и
манама, већ стражи над собом, да не покажеш недостатак љубави.“ То је
хришћански став према сваком
човеку,
без обзира на болест од које страда. Сетимо се односа Христа Спаситеља према
губавцу.
Али,
нажалост, дешава се
да
се према нашим болеснима често односима као према губавцима.
Психијатријска литература веома озбиљно разматра
проблем дестигматизације ментално оболелих: став друштва према ментално
оболелима, организацију
система здравствених услуга, како
би психијатријска помоћ била доступна свим слојевима становништва, како би
се одлазак и консултација са психијатром сматрали као и одлазак неком другом лекару.
Дијагноза "шизофренија" није крај – ова болест има различите форме, ток и
исходе. Савремени лекови радикално утичу
на ток и исход
болести.
Према епидемиолошким подацима, 15-20 одсто пацијената
има само једну епизоду шизофреније и уз адекватну терапију може да
очекује опоравак.
Код нас, у Центру за ментално здравље, постоје бројни примери
оних који су оболели у адолесцентном добу, после 20-те, 25-те године, а касније достигли висок друштвени статус, засновали
породице,
остварили се као родитељи, изградили успешне каријере, стекли академски успех,
одбранили тезу, стекли академска
признања.
Али треба схватити да је сваки случај и пригноза индивидуална.
Када говоримо о шизофренији, не смемо заборавити да
пацијенти са овом болешћу захтевају дуготрајно, вишегодишње лечење, као што особа оболела од дијабетеса мора да
прима ињекције исулина.
Стога је сваки самостални покушај укидања терапије
неприхватљив – то доводи до погоршања стања и неспособности пацијента.
-Хајде да
поразговарамо о настанку болести. Често човеку , а и његовој породици,
треба времена да схвате шта се дешава. Како да прихвате да им је
неопходна помоћ психијатра? Причали су ми како је у манастир једне од помесних
цркава доведена болесна монахиња. Дозволили
су јој да не узима лекове. Стање болеснице се погоршавало. Тек тада је игуманија манастира
схватила да је учинила грешку, па је осигурала да на даље сестра узима лекове
редовно и на време. Чак и духовна
лица не разумеју шта су то менталне болести.
Процес откривања менталних болести је веома озбиљан и сложен. Пример који сте навели је типичан - у
манастиру су мислили
да ће својом љубављу и бригом бити у стању да се изборе са болешћу. На жалост,
то се често дешава – људи не схватају
да
„наше“ болести имају веома озбиљну биолошку основу са значајним генетски утврђеним
поремећајима. Пажња и љубав су веома битни, али стручна помоћ лекара је
дефинитивно неопходна.
На несрећу, многи људи не схватају колико је то озбиљно стање.
Сетимо се трагичне смрти оца Павла у Пскову 2013. године. Убио га је душевни болесник који je, уместо у
болницу, послат код свештеника на разговор.
Сетимо се и
смрти три монаха у Оптини 1993. године, који су настрадали од
руке ментално оболелог.
Болесни од ендогених психоза често изражавају идеје
сумњивог и маштовитог садржаја (да их неко прогања, да им је живот угрожен, идеју о својој величини, или сопственој кривици). Они могу да чују у глави „ гласове“ - коментаришућег, наредбодавног, увредљивог
карактера. Често остају „замрзнути“ у бизарним позама, или доживљавају
стање психомоторне
узбуђености
– агитацију. Њихово понашање према родбини и
пријатељима може се,
с
времена на време, радикално мењати - болесник може заузети неосновано
непријатељски став или затвореност, може страховати за сопствени живот, а такав страх праћен је неоснованим
мерама заштите ( затварање прозора, закључавање врата, појављују се неразумљиве
смислене изјаве, које дају мистерију и значај обичним темама. Често пацијенти одбијају храну или њен садржај пажљиво проверавају, плашећи се да је
отрована. Дешава се да су преокупирани легалним радњама - имају тенденцију да подносе пријаве
полицији, да пишу писма разним агенцијама са притужбама на суседе...).
Са човеком који је у оваквом стању немогуће
је расправљати, доказивати, постављати му питања. Не само да је бескорисно, већ може да погорша његово стање. Ако је релативно смирен и безбрижан, спреман за
комуникацију и прихватање
помоћи, требало би га пажљиво саслушати, умирити и посаветовати да
посети лекара. Ако је његово стање праћено јаким емоцијама (страхом, љутњом,
анксиозношћу, тугом), онда је препоручљиво „признати“ постојање његових
имагинарних објеката, у намери да се болесник умири и утеши.
-Али
људи који се боје психијатра
рећи ће нешто попут: „Они ће
му дати (њиховом ментално оболелом рођаку) милион ињекција и оставити га у
вегетативном стању!“
На жалост, не постоје лекови који третирају озбиљну
болест без нуспојава
- ову чињеницу потврдио је још Хипократ. Данас се фармацеутске куће залажу да смање или
спрече штетне ефекте савремених лекова.
Подсетићу Вас да током хемотерапије коса
пацијента опада, али терапија продужава или чак спашава живот. Код неких обољења везивног ткива (на пр. систематски лупус, еритематоза) користи се хормонска
терапија која изазива
патолошку гојазност, али спашава живот. У психијатрији се такође суочавамо са
озбиљним обољењима,
када особа чује
унутрашњи глас у глави,
као радио, који га злоупотребљава, даје му различите наредбе, у неким
случајевима га наговара
да
скочи кроз прозор или да повреди
другог.
Човек се плаши прогона, утицаја, претњи по живот. Шта да радимо у таквим случајевима? Да само гледамо како човек пати?
У првој етапи лечења наш задатак је да избавимо човека од тог страдања. Ако у овој фази он постаје поспан и успорен, није то
ништа страшно. Значи да
лекови делују, то јест утичу на сам ток болести, а поспаност – у многим
случајевима то је само нуспојава лека.
Истина, постоје неосноване предрасуде о психијатрима, али то није јединствена особеност
Русије – тај
проблем постоји у целом свету. Као
резултат „нелечених психоза“ јављају се код ментално оболелог маничне идеје, али нити се такав човек обраћа лекару, нити се лекару обраћа његова родбина.
Овај проблем постаје израженији у
случајевима када тематика менталног растројства има религиозне тонове. Такви
пацијенти стално
говоре о некаквим
њиховим мисијама, да су посланици Божији, да спашавају људски род, спашавају Русију, да спашавају човечанство од духовне смрти и економске кризе. Они често верују
да морају да пате – нажалост, било је случајева, када човек са религиозном психозом окончава свој живот
самоубиством, сматрајући да жртвује себе за људски род.
Међу религиозним психозама најчешћа је стање илузорне огреховљености. Познато је да је свесност
греха фаза хришћанског духовног живота, стање када човек схвата своју
недостојност, своје преступе, када почне озбиљно да размишља о њима, исповеда
се, причешћује
се.
Али код
умишљене огреховљености
чини се да је човек
опседнут идејом о
свом греху; он губи наду на Божију милост и опраштање грехова.
Ми сви знамо да је послушање главна ствар потребна човеку који тежи духовном животу. Човек
не може сам себи да препише епитимију, нити може на своју руку, без
благослова свештеника,
да пости. Ово је строго правило духовног
живота. Младом најамнику
или искушенику у манастиру никада неће дозволити да испуњава монашко правило
или молитвено правило пустињака. Почетник ће имати различита послушања, а његово
молитвено правило биће
строго
регулисано, по тежини која
ће
му бити на корист. Међутим,
пацијент
са илузијом о својој грешности никога неће слушати. Он неће слушати ни свог духовника – јер верује да свештеник не разуме
тежину његових греха, не разуме његову ситуацију. Када му свештеник озбиљно
каже да не чита десет Акатиста дневно, он може закључити да је свештеник површан, и тада одлази другом свештенику.
Подразумева се да ће
му
и следећи свештеник исто
рећи,
па ће и
њега оставити
и тако у недоглед. Често овакав човек и не примети када се заврши Велики пост; уместо да прекине пост, радује се и ужива у Васкрсу, он наставља строгу
апстиненцију.
На ово треба обратити пажњу. Таква ревност, која
није по разуму, ревност
без
послушања, јесте важан симптом озбиљног менталног поремећаја. На жалост, има
случајева када људи са илузијом огреховљености, због велике исцрпљености заврше на
интензивном одељењу,
јер им је живот у
опасности. Нама, који радимо у Центру за ментално здравље, познати
су примери појединаца са депресивним бременом огреховљености, који су покушали да
изврше самоубиство или убиство својих
ближњих
(проширено самоубиство).
-Вратимо се
на тему страха од психијатрије. Наравно, постоје болнице у Русији, посебно у
удаљеним провинцијама, у којима су услови страшни. Али, са
друге стране, живот је драгоцен. По
некад је
боље по ментално здравље болесника да буде послат и у такву болницу,
него да умре.
Пружање благовремене медицинске помоћи није само психијатријски
проблем, већ општи медицински проблем. На жалост, има много примера када човек
са алармантним симптомима одлаже своју посети лекару, а када на крају реши да
се обрати за помоћ, буде прекасно.
Ово се односи и на разна онколошка обољења, која су данас веома распрострањена. Скоро сви пацијенти
кажу да су се њихови симптоми појавили пре годину, годину ипо, две године, али
да они нису обраћали пажњу, да су их игнорисали. У психијатрији имамо исту
слику.
Међутим, имајмо на уму, постоје ситуације које су опасане по живот: гласови – халуцинације,
како ми кажемо, звучне или вербалне, које су често праћене
приказама. Човек чује глас у глави, који му говори да искочи кроз прозор – то
је конкретан пример – или да повреди другог човека.
Ту је и стање дубоке депресије са суицидалним мислима,
које
се
врло тешко подноси.
У овом стању човеку је толико лоше да уопште не слуша своју околину – он не
може да чује њихове речи због своје болести. Његов душевни бол , психички бол
је толико јак,
да не види никакав смисао у животу. Оне који осећају веома јаку анксиозност,
немир нико и ништа не може одговорити
од асоцијалног
понашања – ни родбина, ни мајка,
ни жена, ни деца која
ће
много патити. Зато, када човек изрази мисао о самоубиству, неопходно је да се
одведе лекару. Адолесценти захтевају посебну пажњу, јер је граница између
изражавања суицидалних мисли и њихове
имплементције танка. Штавише, јака депресија у овој старосној групи не манифестује се споља: немогуће је рећи
за тинејџера да је меланхоличан, тужан. Ипак, он може да прича како „живот нема
смисла“
и да је боље „ да побегне од живота“. Свака изјава овакве врсте разлог је за посету стручњаку – психијатру.
Да, у нашем друштву постоји предубеђење према
психичким болесницима. Али,
када је у питању људски живот, главна ствар је да човеку пружимо помоћ. Боље га
је повести у психијатријску
болницу него носити цвеће на његов гроб. Чак и ако не постоји опасност од
смрти, што га пре одведемо
психијатру,
он ће пре превазићи своју психозу. То се односи на дугорочне прогнозе депресије
: новија истраживања показују - што пре почне терапија, то су прогнозе
повољније.
-У једном Вашем интервјуу читала сам о Вашем оцу, протојереју
Глебу Каледи: „Говорио ми је да је веома важно да међу психијатрима има
верујућих људи.“ О истој ствари читамо и у писмима архимандрита оца Јована
(Крестјаникина), који је благословио особе са менталним поремећајима да се
редовно исповедају и причешћују и да нађу православног психијатра. А зашто је
то толико важно?
Да, отац Глеб
је говорио да је веома важно да психијатар буде верујући човек. Такви психијатри, које сам
лично познавао, били су професор Дмитриј Евгенијевич Мелехов (1899-1979) и
Андреј Александрович Шуховски (1941 – 2012); последњи од њих је касније постао
свештеник. Али отац Глеб никада није рекао да човек треба да иде само код верујућег
лекара. Због тога, ми у нашој породици поштујемо традицију: када било ко од нас
мора да затражи медицинску помоћ, он се прво моли Лекару (са великим словом), а
затим смирено одлази код доктора, кога
ће му послати Господ Бог. Постоје посебне молитве,не само за болесне, већ и за
лекаре, да им Бог пошаље разум и да им помогне да одреде праву дијагнозу. Морамо
да тражимо добре лекаре, професионалце, посебно када су у питању психичка
обољења.
Још да
кажем, када човек доживи психозу, сваки разговор на религиозну тему може бити некористан,
ако не и контра-продуктиван. У таквом стању човек једноставно неће бити у могућности
да разговара. Истина, у наредној фази , када се његово стање поправи, пожељно
је да пронађе православног психијатра, али поновићу, ово није обавезан услов. Од
суштинског је значаја да такав човек пронађе духовника, који ће га подржати и
препознати да му је неопходно лечење. Имамо доста компетентних психијатара,
професионалаца, који поштују верска убеђења својих пацијената и могу да пруже
адекватну помоћ.
-Како можемо да проценимо стање руске
психијатрије у односу на светску психијатрију? Да ли је оно добро или лоше?
Тренутно,
сва најновија достигнућа светске психијатрије су на располагању сваком лекару на
било којој тачки земљине кугле. Ако говоримо о психијатрији као науци, може се
закључити да је руска психијатрија на светском нивоу.
Проблем који
ми имамо јесте стање многих наших психијатријских болница, недостатак лекова за пацијенте, који су под медицинским
надзором, а требало би да их добију бесплатно, као и пружање социјалне помоћи.
На жалост, у некој фази болести неки од наших пацијената постају инвалиди – и
ово се односи како на Русију, тако и на неке стране земље. Овим људима не треба
само лечење, већ и социјална помоћ, нега, рехабилитација од стране надлежних
служби. А ситуација у земљи је далеко од
жељене.
Требало би
напоменути да у нашој земљи дефинитивно долази до промене у организацији
психијатријских услуга. Код нас су недовољно развијене амбулантне јединица –
тзв. Неуролошко – психијатријски диспанзери, ординације за консултацију са
психијатрима и психотерапеутима, које су повезане са болницама и клиника.
Дакле, сада се специјална пажња посвећује овој сфери и то је добро.
-Василиј Глебовичу, хоћу да Вам поставим последње
питање. Предајете пасторалну психијатрију на Православној богословској
академији Св. Тихона. Зашто је уведен и зашто је неопходан тај предмет?
Као што сам
рекао, менталне болести су честа појава, и свештеник ће се неминовно срести са
људима који имају менталне поремећаје током своје пастирске службе. У цркви се
чешће срећемо са људима који имају психичке поремећаје, више него у било којој
другој институцији и то је разумљиво. Када несрећа обузме човека, долази у цркву,
да у њој нађе утеху.
Пасторална
психијатрија је изузетно важан предмет. Он је доступан не само на нашем факултету
, већ и на Московској православној духовној академији, Белгородском и Сретењском богословском факултету. О
неопходности увођења овог предмета и обуци пастира говорили су митрополит
Антоније (Блум), проф. архимандрит Кипријан (Керн) и многи други истакнути
пастири Цркве.
Циљ овог
предмета је да будући свештеници препознају основне симптоме менталних обољења,
њихов ток и да знају које лекове доктори преписују за лечење.
Свештеници не смеју да дозволе себи да буду вођени од стране своје духовне
деце (што је често случај) не смеју да им дозволе да престану са терапијом или да смањују дозу лека без
консултације са лекаром. Нажалост, то се често дешава.
Свештеник
треба да зна, у складу са основним друштвеним законом Руске православне цркве (
који је службени документ) да постоји јасно разграничење између области
надлежности свештеника и лекара - психијатра. Он би требало да познаје
специфичности пасторалне бриге над особом проблематичног менталног здравља.
Потребно је нагласити да је
најефикаснија брига над ментално оболелом особом када је прати и лечи искусан
психијатар, а духовно руководи искусан духовник.
Превод: Бојана Србљак
