ДАНИЛЕЈИ
Од келије о. Давида степеницама узбрдо као
серпентином савлађује се добар део разлике у котама надморских висина до скита
Данилеја. Оснивач је преподобни старац Данило Катунакијски од кога је старац
Јосиф Исихаста док је још био Франциско Котис примио духовно знање пре свега
примером, а потом поуком од неколико речи на коју се месецима као грумен злата
вредну чекало да је старац из олтара - чији је под после служења Свете
Литургије свакодневно био блатњав од суза - изнесе пред оце и будућег старца
који је препородио Свету Гору.
Окрепљени
јаким зеленим чајем и брижном љубављу о. Давида брзо стигосмо до улазне капије.
И она нам се широко у добродошлици отворише. За столом изнад кога је се
зеленела лоза, у дворишту за кога Кристијан рече да он овако замишља рај-рај са
погледом на море, седаху један отац у мантији или више у радном
комбинезону и високи, достојанствени старац за кога се касније испоставило да
је настојник скита, отац Данило. Поскидасмо ранце, а ја у неком тренутку
надахнућа, понет лепотом и усвојеном чињеницом из књиге да су овде најчувенији
иконописци на Светој Гори, усудих са да им подарим по каширану иконицу
Преподобног авве Јустина Поповића, скинуту са корица књижице његовог духовног
чеда, о. Илариона Ђурице о Авви Јустину као чудотворцу, а која је више личила
на дечји цртеж и старе коптске иконе, него на класичан иконографски рад. И тиме
отворих срце и жељу за разговором код о. Филипа за кога се испоставило да је
припада оближњем братству Томеја, јер авва Јустин код Грка својим именом и
делом отвара сва врата. И започе дивна размена између наше групе и отаца која
се кроз пола сата завршила даром оца Данила-иконом у форми разгледнице са свим
преподобним атонским оцима коме се панигир и свеноћно бдење служило од
прексиноћ до јуче ујутро. Настојник скита о. Данило је чувен и као иконописац и
као појац и игуман манастира Хиландар га често зове да поје када је празник
иконе Богородице Тројеручице. Отац Данило је иконописао доста икона баш
Тројеручице од којих су неке, на пример у црквама у Немачкој, по речима о.
Филипа, промироточиле. Овим узајамним даривањем започели смо на Светој Гори
једну духовну игру која има корен из нашег детињства када смо размењивали
сличице фудбалера које смо другима давали када смо код себе имали дупликат, а
да би добили још дражег фудбалера-оног који нам је баш недостајао.
О.
Данило нас је и о. Филипа испратио до све изван капије и до почетка степеница
које су нас водиле даље, према Скиту Свете Ане, благосиљајући нас сваког
појединачно. Било ми је неизрециво жао што сам морао да се одвојим од овог
места, за кога ми се срце по духу одмах, по уласку, прилепило. О, Боже, даруј
ми да видим о. Данила још неки пут док смо у телу, јер заборавих, вероватно и
по промислу, да му покажем своју икону Светог апостола и јеванђелисте Луке,
моје крсне славе, коју је насликала наша дивна и нежна пријатељица Светлана
Лана Војновић.
СКИТ СВЕТЕ АНЕ
Целивати стопало мајке Пресвете Богородице,
Господње баке по телу и њену чудотворну икону је благослов због кога је вредело
родити се на овај свет. Дошло ми је да подигнем руке у иступљењу и да завапим
Богу: „Зар ја, Господе? Овакав бедан, прљав и недостојан!" Њој, пред којом
сам у молитви годинама изливао своју тугу што Весна и ја немамо деце, њој која
ће ме једина на свету до дна душе видети и разумети!
http://carinik-veskoisrecna.blogspot.rs/2016/09/blog-post.html?m=1
МАНАСТИР СВЕТОГ ПАВЛА
Сви смо на крају снага. Стаза силази низбрдо, па
се пењемо или степеницама или стазом узбрдо. Сви отрови из тела одлазе кроз
зној који натапа мајицу, панталоне, доњи веш, пуни прашњаве патике. Ни штапови
више не помажу. Застајкујем да фотографишем степенице које воде ка Црквици
Светог Јована Претече где се подвизавао старац Јосиф Исихаста. У оваквом стању
и зато што већ каснимо да нас приме на преноћиште у манастиру Светог Павла, њен
обилзак остављамо за следећи долазак на Свету Гору.
Задњих две стотине метара до улазне капије манастира било је
најтеже прећи. Блага је узбрдица, пут је широк, али Кристијан и ја смо
умјетници, нисмо планинари. Некако стигосмо, уз чешће одмарање, наслоњени на
штапове, као скијаши на крају велеслалома.
Али
кад видесмо да до гостопримнице води двадесетак степеница узбрдо, схватих по
први пут у животу шта стварно значи пасти у очајање!
Сат
времена после у гостопримници уз нашег оца Србина Владимира, сабрата ове
обитељи, уз маслинке, зелени парадајз, а пре тога незаобилазни ратлук, узо,
воду, па онда чај, много чаја, много воде, изгубљена снага нас је поново
удостојила свог присуства, а очајање се преовразило у тријумф. Био је је то
најнапорнији и и један од најлепших дана у мом животу који се већ ближио крају.
У
собама конака под тушем спрасмо остатке умора и телесних нечистоћа, а ја из
ранца сву преосталу посну храну и теглу меда тутнух у руке о. Владимиру, као са
брода кад се у море баца сувишан терет да не би брод потонуо и да би остао на
површини. Заузврат, и у знак благодарности, отац узе наша имена да их помене на
проскомидији. Ето, како се за мало труда задобија Царство Небеско! Мало пре
него нас је све узео сан, церекали смо се, штоно се каже, ко луд ни на брашно,
јер су демони смеха бежали кроз уста главом без обзира. Били смо пуни до
врха благодати, а опет лагани, што због одсуства терета на леђима, што
због зачетака крила која смо почели напипавати испод пазуха. Још ми кроз
главу надође помисао да ћемо сутра на литургији сви лебдети пола метра изнад
пода лађе цркве, и да ће сви желети да нас додирну као да смо свети, а
неће знати да је узрок томе само то што смо збацили ранчеве с леђа. А за
њом одмах и друга: а шта ако се сад заспимо и пробудимо се као седам ефеских
младића, стотинама година касније, такав нас је умор сколио...
Ујутро,
после заиста окрепљујућег сна, стигосмо тек на пола литургије, али је и то било
довољно да се осетимо као своји на своме. Осећа се да је ово стотинама година
био манастир кога су подизали и одржавали Срби, владари и монаси.
И
мошти, дарове Тројице мудраца-злато, ливан и смирну спуштених пред јасле у
којима је ножицама и ручицама млатарао Богомладенац, целивасмо и лобању Светог
великомученика Пантелејмона које су тако мирисале да то у животу никад нећу
заборавити. И мошти преподобног Павла Ксиропотамског, оснивача ове обитељи.
Сваке мошти и дарове и честице Часног Крста целивах уснама и крстом - радом
монахиње Норвежанке из манастира Манасије који ми око врата стајаше на
грудима.
Отац
Владимир нас изведе да нам покаже приказ како се Богородица јавила претходном
игуману манастира Светог Павла, старцу светог живота. И ту се, уз загрљај,
растадосмо, али на кратко..
.
До
овог места је стигла султанија Мара Бранковић са даровима Тројице мудраца. Даље
јој Богородица није дозволила и овде су дарови тадашњем игуману предати.
Група се по целивању моштију поделила, а њих тројица:
Радивоје, Бојан и Владимир се брзо спустише пречицом, јер су већ каснили на
чамац који би их одвезао на почетну тачку са које ће кренути у освајање
врха Атоса данас, уз договор да ћемо наћи сутрадан на капији једног од
манастира. И наравно да су на бродић стигли на време, јер их до пристаништа,
онако затрчане, сустигао и повезао један монах у манастирском возилу, а што нам
је Бојан касније испричао, по спуштању са Атоса.
Остатак
групе је лагано, сад низбрдо, сишао до пристаништа манастира. Од Дафнија време
као да се убрзало, и аутобус је одмах полазио чим би до њега пристигли и
укрцали се. Наша следећа станица био је Скит Светог Андреја у Кареји. Пут је
макадамски, па бетониран, мислим једино на овој деоници на читавој Светој
Гори.
Огроман
је скит. Види се да су га градили Руси. Али кад се уђе у гостопримницу, види се
други дух места: ватопедски метох је то.
Свети грчки старци, с обе стране гроба, под архангелским крилима
Сместисмо
се у широке, простране собе. Овде нема тушева у заједничком купатилу. Конаци се
лагано реконструишу. Време на Светој Гори час брже, час спорије тече, брзина
тока зависи од густине догађаја и продора вечности у његово меко ткиво.
МОНАХ НИКОДИМ
Мени најфантастичнији простори унутар манастира,
а да су приступачни поклоницима, су продавнице. Ту иконе, књиге, бројанице,
крстићи, свеће, тамјан у други производи бирају своје нове власнике, ма колико
се њима чинило да су они ти који бирају.
У
хиландарској продавници пре шест година када сам се у грчу због количине новца
ломио којих димензија икону Богородице да узмем за себе и другу за ближње, и када
сам, неодлучан, кренуо ка пулту да дежурног оца питам за цену, иза себе сам чуо
тресак. И у продавници је пар секунди настала тишина. Вечност се зарила у меко
ткиво времена, а пред иконом која је пошла за мном, ево већ годинама гори
неугасиво кандило, јер без помоћи Пресвете Богородице Тројеручице величину
искушења не бисмо могли поднети, ни имати снагу да оволико дарова у загрљај
примимо, кад се искушења, замало, повуку. И дан-данас на њеном раму стоји траг
оштећења када је она преко оштре ивице полице где је била изложена сишла, пала
на под.
Монах
у хиландарској продавници са толико истанчаности и вештине манастирске
производе који су нас изабрали пакује у кесе са именом и ликом манастира, а
начин како збраја коначни збир је за мене који некад заврших средњу школу
математичко-техничког смера био је фасцинантан и неописив.
Никодим
је Грк који је одскора монах и кога сам прво упознао преко књиге нашег водича
Ненада Андрића „Пешке кроз Свету Гору", а привукло ме је ка њему то што је
неко време боравио у Аранђеловцу и тамо упознао људе које и ја знам. Па кад је
питао ко је из групе из Аранђеловца, за идентификацију извукох пластичну
флашицу минералне воде „Књаз Милош", што је њему и било намењено, а
преживело је евакуацију терета у манастиру Светог Павла. Био је то аперкат
директ у браду овог дивног, комуникативног човека, човека какав и треба да буде
на овом фантастичном месту какво је манастирска продавница. Знао сам да воли
Преподобног Авву Јустина Поповића чија је огромна икона била у манастирској цркви
и готово све моје иконице Преподобног Јустина Ћелијског изабраше баш оца
Никодима. Питасмо се за неке заједничке познанике, и за нашег драгог епископа
кога је у једном покрету главе отац на духовит начин описао, али се већ морало
даље у Кареју, на такси за Ивирон.
„Време
живота мога је при крају, јер проведено је било у сујети и срамним помислима.
Време живота мога достигло је већ једанаести час. Управи, Господе, лађу са
иметком мојим, и даруј уразумљење немоћноме трговцу да бих окончао трговину
своју док још за мене има времена. Јер настао је час разлучења,- он је пред
очима мојим, и ја се безмерно бојим, увиђајући беду своју."
Преподобни
Јефрем Сирин
МАНАСТИР ИВИРОН И ИКОНА ПОРТАИТИСА
Када ми се очи сретоше са Богомајчиним ликом,
знао сам да је она та која ће бити заувек на вратима мога срца, да га заштити
од свих демонских утицаја. Та радост и блискост се распострла на тај начин што
сам само њене пластичне иконице делио драгим људима, да их Богородица
Портаитиса кроз живот штити као што је кроз векове и овај свети манастир.
Капљице крви на њеном лицу испод браде сведоче да и се и
најдрскији грешник може покајати, у смирењу до смрти себе сматрајући
варварином.
КА СТАВРОНИКИТИ СТАЗОМ ПОРЕД МОРА
Чисто да останемо у кондицији. Без пртљага, по
великој врућини и високој влажности стигосмо лагано до једно од, како књига
каже, најмањих, али и најлепших манастира на Светој Гори. Дочекаше нас уморне
пчеле на појилишту и брижни монах гостопримничар. Мали осећај тескобе дворишта
манастира разбија на иконостасу, кад се уђе у цркву, чувени лик иконе Светог
Николе за кога се била залепила шкољка, икона која је стотинама година лежала у
морским дубинама, па кад је време сазрело испливала на светлост дана. Најлепша
икона Светог Николаја Мирликијског. Никад му се ватреније нисам помолио, и
Свети ни недељу дана није чекао, а да ми горућу, хитну молитву не услиши.
Велики си, Свети, и тако близу Бога!
СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ И СТАРАЦ ТИХОН
Као што књига „Пешке кроз Свету Гору"
вели, пут од манастира Ставрониките до Кареје је дуг, прашњав, са ту и тамо
хладовином дуж ивица коловоза. Ал, „где су млади, ту је и шала", па се
лакше издржи. Сад имамо даха и да се испричамо и боље упознамо, па и да
задиркујемо једни друге. Само то избегавамо да чинимо са Кристијаном, кога смо
изабрали за игумана нашег малог братства, јер чим смо то покушали, следила је
претња: „Доћи ћете ви мени вечерас на исповест!". Теретни џипови иду
углавном у супротном смеру, или кад иду у истом, скрећу одмах ту, лево, пар
метара иза кривине, мада се по траговима на путу то не би могло са сигурношћу
утврдити. Кад смо већ неколико метара прошли излазак једног споредног пута на
главни друм, сустигао нас је један монах (да л беше под шеширом?) који нам се
представи као Пајсије и усмери наше кораке, низбрдо, низ споредни пут, до
Келије посвећене Воздвижењу Часног Крста у којој су се подвизавали Старац Тихон
Рус и његово чедо монах Пајсије Светогорац.
Ово
је дар кога вам Господ преко Светих уручи из чисте милости и љубави. Келију
нико не посећује због строге забране исписане на табли на капији да, ко
се усуди да уђе у двориште без позива, следи му депортација са Свете Горе.
То
можда пали код Руса. Ми смо Срби и волимо да кршимо забране, што свесно, што
несвесно, без обзира на читко исписане и предочене последице. Ко да одоли? Ко
чита знаке, зна да нас Преподобни Старац Пајсије награђује пријемом на месту
где је провео око петнаест година живота. За гостопримничара задужио је две
мачке. Мања је била у послушању другој, већој са огрлицом око врата, која није
трпела непослушност и фрктала је и залетала се на послушника који би се сав
згрчио. По дворишту је било развучено танко пвц црево за воду за заливање
баште, а од монаха није било ни трага. На куцање звекиром уз молитву на
врата келије нико није отварао. Атмосфера овог места мене је неодољиво
подсећала на сеоско домаћиство у Шумадији, рецимо у Копљарима. И овде сам био
код куће. Тишина је била тако густа. И док су остали брзо напустили двориште,
Ненад и ја смо се дали у потрагу за гробом Старца Тихона. Наравно да га нисмо
нашли. Нисмо имали из себе чувену књигу Старца Пајсија „Света Гора и
Светогорци". А и да смо је имали, не би нам помогла. Старац Тихон се
смешкао, „да ли у телу, да л ван тела, не знам, Бог зна", седећи на једном
камену, док нас је гледао како тумарамо двориштем, тражећи знаке. Молио сам се
оцима и у души се рађало умиљење. Време је било да се изађе из дворишта. Када
већ навукосмо ланац са закључаним катанцем кога је лако било скинути са оквира
два крила капије и тако их држао заједно, Ненад се сети да је на зидићу испед
келија остала моја флаша са водом са ознаком и натписом манастира мог духовног
оца. Брзо се вратих и узех је, већ мало у страху да ће нас тек сад открити и да
ће моје путовање напрасно завршити депортацијом. Или заувек останком на
овом месту, чему би ми се душа радовала, а жена ми би данима плакала, плакала,
па престала. Само шљиве уместо четинара и то би било то. Рај на земљи!
Успут
сам Ненаду објаснио зашто је Старац Пајсије мој, а старац Порфирије старац који
је њеном срцу ближи.
Мене
Суроти и небо изнад њега подсећа на моју Рисовачу и небо изнад њега и „као из
завичаја, трешње.", подсећа ме и дочек који нам је приредио преподобни
Старац Пајсије на свој празник, а наш Петровдан у манастиру Светог Мине на
Егини када се по први пут у историји, сем датума самог проглашења за Светог,
славио, а сад и ова ненадана посета. Као да сам дете које вољени деда
води да му све лепо на овом свету покаже и да га, успут му говорећи,
научи свим стварима које ће му, кад одрасте, помоћи да се у вртложном свету
снађе.
Веснин
Старац Порфирије уселио се у њено срце преко фотографије коју јој је монахиња,
без речи, са смешком, у манастиру Светог Мине у збуњене, дрхтаве дланове
спустила. Значење тог догађаја отворило се и тек ће се отворити годину и годинама
касније.
40-44
Ћутасмо дуго, до келије Буразери, тек овлаж умом додирујући
значај управо доживљеног. А од келије, сморене нас повезе у приколици камиона
један Грк који је више вукао на десно.
И стигосмо ми до Кареје и у Кареји, у ресторану, до пасуља,
јер у Скиту је већ било касно за вечеру Игуман Кристијан се брине о свом
братству које је више зевало у екране мобилних телефона него у тањир, јер је
вај фај био слободан, са лозинком осам осмица „малих" што би рекао Душан,
на шта су га, многи, испитивачки, мало подигнутих обрва у стилу:„Је л ти то
мене...", а на моју силну радост што нас после свих напора бритак ум не
напушта.
Умор
нас је, окупане влажним марамицама, покосио по креветима. Трећа ноћ на Светој
Гори.
БОГОСЛУЖЕЊЕ У СКИТУ СВЕТОГ АНДРЕЈА
Савладао сам страх од мрака и непознатог
простора и већ у четири сата од полуноћнице пратих богослужење, углавном на
ногама.
Плакао
сам као киша на литургији када је братија окупљена испред Богородичине иконе
окупила око протопсалта параплегичара у колицима отпевала „Достојно
јест" док је мени који сам неколико метара стајао иза срце горело истом
ватром као протопсалту уздигнутих руку, главе на страну накривљене са уредно
поткресаном брадом, руку које се диктирале ритам, висину, прелазе, жар и
секле мелодију на крају у копља која се у срца заривају, срца која ће на ову
слику у времену у сећању увек болети и горети.
После
завршене литургије и ручка, време је да кренемо даље, уз поздрав оца Никодима
на српском:„Видимо се!"
ПРОТАТСКА
ЦРКВА И ИСПОСНИЦА СВЕТОГ САВЕ
Поклонити се једној од најстаријих икона
Богородице „Достојно јест" и икони Богородице Млекопитатељнице у испосници
Светог Саве, из срца излити, на најсветијем месту где је Свети Сава у пећини
своје тело у подвизивању допола у земљу закопавао, своје најватреније молитве,
оставити своје живе и упокојене у виду имена да се купају у благодати овог
места, док ти мораш даље, а најрадије би остао да, уз благослов о. Никодима
прочиташ целу шесту катизму у Псалтиру (дотле се данас у овом трену на овом
месту стигло), али се не може, недостојни смо, зујимо као осе, не као пчеле.
Горе и наше запаљене свеће пред лицем Светога Саве.
Протатска црква и камен где је пала од Латина посечена глава
светогорског прота
Испосница Светог Саве
Путем низбрдо, поред пекаре где се управо испекао
најмириснији хлеб, идемо, као војска, према манастиру Кутлумуш.
Тамо нас дочекује чесма испред манастира чија нас вода освећује и освешћује и
порта са цвећем које ћутећи све говори. Очекујем да ћу, одмах ту иза зида
цркве, налетети и на Старца Пајсија Светогорца и од њега узети благослов. Није
немогуће, води рачуна Преподобни старац и о овом светом месту, стара се,
уређује ствари, дрводеља прави је он да се све и свако уклопи и прионе једно уз
друго како Бог то заповеда.
Таксијем за нашу групу специјално возимо се до Велике Лавре, пролазећи успут
поново поред манастира Ивирон. Целивам мисаоно Богородицу Портаитису, врата и
Велике Лавре да ми отвори.
Прво осећање кад се ступи у порту манастира је древност и лепота која се не
може речима описати. Као у времеплову, у трену стигнеш да видиш Светог
Атанасија Атонског у градитељском заносу како подиже зграде, конаке, цркве и
душе на овом месту окупљене братије.
55
После окрепљења традиционалним послужењем, у жељи да што више
манастира, скитова, келија видимо и доживимо, крећемо пут Скита посвећеног
Светом Јовану Претечи. Не знам како и због чега, ваљда због обиља информација и
утисака, ја сам овај скит прекрстио у Скит Светог пророка Илије. Ни сад док
пишем, не знам, тако су ми у уму ова два светитеља близу један другом. Чак
нисам могао ни да се, и данима после, сетим имена цвећа кога је врсни
монах-баштован електричним маказама дотеривао, режући прецветале изданке и удаљавајући
се пар корака уназад, процењујући како сада тај део цветне баште изгледа,
надесно мало накрививши, под шеширом, главу.
Скитске гладиоле
У цркви целивасмо нерукотворену икону Богородице и на мене намрштеног и љутог
Светог Јована Претечу, толико да и у више покушаја не успесмо да наиђемо на
откључана врата продавнице где би се копија ове иконе могла купити и мојој жени
даровати, јер сам тај израз често виђао на њеном лицу кад нешто згрешим. Изван
дворишта кроз подрум, па стазом измеђи зида конака и манастирских башти, кроз
жбуње, и низ три стотине степеника стигосмо до пећине Светог Атанасија
Атонског, у црквици где је замонашен Франциско Котис-старац Јосиф Спилеот.
Врата цркве су закључана, али папирићи за имена су нас чекали празни. Поменух
сва свештена лица, упокојена и у служби активна, жива да их Свети помилују и
окрепе, у служењу подрже.
Група је поново цела, придружили су нам се подвижници који
освојише јуче врх Атоса. Били су с нама, али још са врха нису сишли.
КЕЛИЈЕ ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ И СВЕТОГ
МИНЕ
Близу смо најјужније тачке полуострва и овде се
близу Светогорске заставе највише фотографишемо. У келији настављена је размена
у стилу: Ви мени игуманију Атонску, а ја вама иконицу Свете Анастасије, мајке
Светог Саве, и самог Светог Саву. Ту ме изабраше и дрвени крстићи-плодови
рукодеља.
О.
Јосиф, онај што поздравља пилоте машући жутом заставом са двоглавим црним
орлом, нас је, поседале уза зид Келије Светог Мине, одакле су кроз врели јунски
дан благоухале мошти овог светитеља, почастио поуком зашто нам се све ово
сад овако у свету дешава са чувеном алегоријом о разговору близанаца у мајчиној
утроби и њиховој неверици да спољашњи свет, па и сама мајка, уопште и постоје.
А праву истину сазнају кад се роде на свет и мајка их на своје груди положи да
их, изгладнеле, напита.
ВЕЛИКА ЛАВРА, ПОНОВО
У продавници Велике Лавре први пут се сретох са иконом Богородице
Домостројитељке. Њен акатист за уређење породичног дома и монашких обитељи би
ми најдражи од оних које читах пред ходочашће на Свету Гору, али у књизи
акатиста посвећеној Богородици једино ова икона није приказана. У цркви се
потпуно у својох својој величанствености тек може наслутити њена лепота. Али
моћ њена се сваким даном изнова показује, јер, мене и мој дом ни на небу, ни на
земљи избра. Ту ме, поред ње, свог присуства и сељења на зид моје спаваће
собе-келије, удостоји и Богородица Вратарка, каширана на лаком дрвету.
ИЗА ЗАВЕСЕ
Радовао сам се што, коначно, могу да се смирим и да отпратим вечерња
богослужења на миру.
Ми, Срби смо незналице и ненавикнути на пун дневни богослужбени циклус и на
распоред и улогу припрате и наоса и њихову одељеност и где се која служба чита
и богослужбене радње одвијају, па још све то на Светој Гори, па још све то у централној
цркви Велике Лавре. Мене је читање деветог часа затекло заваљеног у стасидији у
наосу цркве испод фреске Св. Атанасија Атонског, друге до улаза са леве стране
у лађу цркве. Мало сам се чудио што су ме монаси који су пристизали с лева, с
бочног улаза, малко изненађено погледали, али ја сам то приписивао томе што сам
био у мајици кратких рукава, мада то није било забрањено, али је пожељно бити
дугих рукава на светоме месту и све више ми је било непријатно, јер сам се
осећао као да сам за овај део цркве и уопште неприкладно обучен. Спорим, тешким
кораком, вукући ноге, ослањајући се о штап са металним држачем, у једну
од бочних стасидија сместио се стари монах. Нисам смео ни поглед да подигнем и
остао сам прикован на уском седишту. Из припрате се зачу појање и читање
деветог часа, тихо, једноставно, природно. Завеса између припрате и наоса се
навуче.
Кроз пар минута чу се тресак. Звук је допрео сдесна, и ја испод ока видех
деку-монаха како се са напором сагиње да дохвати штап који се заглавио на поду између
ногица стасидија. Приђох хитрим кораком да му помогнем да штап извуче и време
поче да се успорава. Штап и није био заглављен, али је тај додир вечности био
довољан да се осетим да сам пропао до најдубљег пакла и да ми овде, у наосу,
необучен у монашку одежду, није место. И као гоњен огњеним архангелским мачем
дођох до завесе, померих је мало руком, провирих и шмугнух у припрату.
Погнуте главе монаха у припрати поскочише, а један од њих ме преко стомака
погледом пресече. Кад поред њега прођох, у знак извињења слегох раменима. Већ
је било касно. Већ сам био „унутар, иза завесе".
Душан је то све мало друкчије видео. Појавила се прво рука, па глава, као пред
излазак глумца на сцену, а онда је кренуо пуни наступ. Како ли се сад монаси по
келијама, уз међусобни разговор, силно забављају, одгонећи од себе униније
вреле летње вечери!
П.С.
Кад на Светој Гори или на месту које на неки начин има везе са њом око тебе
почну да падају иконе, палице и штапови, то значи, а искуство Светог Саве нам
то најбоље говори, да Небеске Силе имају нешто важно да ти поруче. Или је то,
или си у тешкој прелести, заврзен као пиле у кучине у сатанској гордости.
Нешто слично се десило када је штап који је у Господу уснули дуговечни,
неуморни монах Јован, хиландарски баштован, користио до смрти да се ослања на
њега приликом молитве, а који је, Богу знаним путем, доспео у руке мог оца
Серафима из Бјелих Вода, поклонио уз тресак пред иконом Богородице Тројеручице
у нашем дому ни на небу ни на земљи, Тројеручицом пред којом гори неугасиво
кандило, павши поред фотеље у којој је седео отац, одмарајући се пред концерт
групе „Србче" у цркви Светог Ђорђа на Опленцу.
ТРПЕЗАРИЈА-ДРУГА ЦРКВА
У древној трпезарији преко пута бочног излаза из цркве где су столови и клупе
од камена још из времена оснивача Лавре, на столовима где се све прелива од
богатства хране и телесне утехе, јер у овом манастиру је Богородица економ-иса
и до свршетка века ће тако бити и никад ничега неће недостајати-наставља се
Богом установљени поредак, Њему служећи.
Сладост вечерње службе уносимо кроз храну у своја тела да је у енергију за нове
подвиге и испуњавање врлина, ако Бог да, искористимо. Чак су у тањирима биле
послужене крупне јабуке, рајског укуса. И после звона оглашеног за крај
трпезе монаси у беспрекорном реду први устају и погнуте главе слушају
прописану молитву благодарења за ове земаљске плодове, па излазе из трпезарије
један по један, а ми за њима. Најогњенијем међу нама није промакло како је, за
свако друго око неприметно, један тањир пун прекрасних плодова јабука, завршио
у широком рукаву расе једног од црноризаца. И земаљски анђели су слаби на
јабуке рајског укуса! Прекривамо слабост брата љубављу огромном, толико нам је
људског показао, а у постојање његових анђелских крила овим што написасмо
нимало не сумњамо!
Наставља се повечерје, целивасмо најбогатију ризницу Светих моштију на Светој
Гори и пођосмо на починак. Врело је вече, акатист смо из собе одслушали
несједален, већ лежећи, чак се занесосмо и гласно смејасмо, да се то сигурно у
цркви пред иконом Богородице Кукузелисе, чуло. Опрости нам, Мати, немадосмо ни
снаге, ни памети да ову количину благодати до краја, на ногама, ћутећи, до
краја дана изнесемо!
ПОСЛЕДЊА НОЋ И ЈУТРО НА СВЕТОЈ ГОРИ
Буђење, облачење уз звуке клепала, излазак из собе у којој су још сви спавали,
ходање готово на прстима поред мање цркве где је је још спавала икона
Богородице Кукузелисе, неузнемиравана ни смехом, ни гласним хркањем
полуонесвешћених ходочасника, улазак у припрату без грешке, усправно стајање
далеко од свих стасидија, а близу читача, на полуноћници, улазак у наос,
прилазак монаха који ме нешто прича на грчком, а ја слежем раменима, његово
моментално схватање мог несналажења у мраку, одводи ме, својим телом ме
наводећи до стасидија полукружно постављених уз зид северне певнице, на место
које ми стварно припада. Слике иза капака се претапају једна у другу, и пратим
ток службе, упијајући светлост надолазећег дана, у умиљењу чистећи срце, душу и
ум сузама што, кришом, још у полумраку, брисах унутрашњом страном дланова, подижући
наочаре које ми на овом месту ништа не вреде.
Коначно ми је свануло у Светој Великој Лаври.
СТАРИ РУСИК И СВЕТИ ПАНТЕЛЕЈМОН
Место где се замонашио наш Свети Сава, место келије са чијег су прозора
полетеле сад више непотребне, господствене одежде Расткове , право пред
ноге верних слугу и сабораца Немањиних, огромна троједна стабла изникла на
месту где су похрањене главе монаха, бачене прво у бунар, а одвојене од тела од
стране Турака на месту где је био олтар и Часна Трпеза првобитне цркве. Све је
ново, обновљено и све има посебну атмосферу, сасвим друкчију од свих других
места које досад обиђосмо. Русија у Србиновом срцу! Свети Сава и монах Георгије
Витковић у Старом Русику!
Поклонисмо се свим светим ликовима осликаним у цркви. Задржах се посебно испред
Старца Амвросија Оптинског који ме чека код куће да га упознам путем писама
којима је руководио људе у свету.
Црква Светог Пантелејмона
и моштионица
Манастир Светог Пантелејмона је огромних димензија и својим обновљеним изгледом
сведочи моћ и снагу Русије која се подиже и православља које у њој цвета. Горим
од нестрпљења да се поклоним моштима и пре целе групе, са неким Русима обраћам
се дежурном монаху да ми испуни жељу. Али прво треба целивати све иконе у
централној цркви посвећеној Светом великомученику Пантелејмону.
Црква-моштионица је још напред и монах, водећи нас уз степенице, доводи нас до
врата која откључава и уводи нас у најбогатију неземаљску ризницу пред којом
само на коленима могу да будем. Целивам лобању Светог Силуана Атонског и
говорим му све што ми на срцу, одавно запретено, лежи. Свет Силуан Атонски и
његов ученик, Старац Софроније Есешки! Душе моје душе! И Свети великомученик
Пантелејмон, и на крају круга, дочекује ме својим моштима и моја крсна
слава-Свети Апостол и јеванђелиста Лука.
Поново ћу се на истом месту обрести пола сата касније са својом групом да
освештам иконице Светог Силуана Атонског и Св. Великомученика Пантелејмона на
њиховим моштима. Хоћу да буду стално уз мене!
За то време, док сам ја у религиозном заносу витлао час тамо-час овамо на путу
од продавнице до манастирске продавнице, наш игуман и његов помоћник пробали су
крадом како би им стајала покривала за главу-као ознаке њиховог новог, мало
самопроглашеног, а од нас јуродивих подржаног достојанства...
Игуман Рокхентије
Муфтије Душан и Кристијан
Церић
Да нас не би силом депортовали из манастира, кретосмо на док
боље сами, претходно појевши сав понуђени кекс у гостопримници уместо ратлука и
пописмо литре црног, јаког руског чаја, уместо узоа који нас је држао и подизао
из мртвих све ове дане.
И попесмо се на трајект, и сиђосмо са Свете Горе, напустисмо је...
A на броду монах Владимир из манастира Светог Павла, срећан што
нас поново види, срећан што му је Ненад на поклон и на читање донео књигу о
Јасеновачком логору, коју је час поносно показивао, час испод мало раскопчане
мантије, у радости, скривао.
На
трајекту је увек гужва и на тераси је вавилон језика, пометња која траје од
градње те Куле, пометња која нам је приступила, чим искорачисмо са Свете Горе.
Чух приче о колебању, таласању, раздорима, о томе колико се ненавидник труди да
расцепа јединство међу Светогорцима и схватих колико је овај свет у опасности.
Света Гора је последњи бастион изворног, истинског православља. Кад се та
тврђава уруши, нестаће и овај свет. Кад Богородица Портаитиса напусти сама
Свету Гору, кад се осуши чудотворна лоза Светог Симеона Мироточивог, кад испаре
мора у која се сливало миро Светог Нила Мироточивог...Архангелске трубе су већ
допола подигнуте у рукама Небеске Војске. Сваком архангелу је близу усана
писак. Од нас зависи да ли ће нам се Господ смиловати и продужити нам
време. Неки на овом острву тврде да времена, заправо, више и нема...
Али не треба се плашити. Господ о сваком свом верном детету брине. Страх је
оруђе демонско, Антихриста.
Можда овим темама треба приступити као што би пришао Артур Дент, главни јунак
„Аутостоперског водича кроз галаксију" Дагласа Адамса кад се, запловивши
бродом на погон бесконачне невероватноће, затекне у ресторану на крају
васељене, седећи за мермерним столом - лагано испијајући пангалактички гргољ
бластер, пазећи при том да се иједна кап не разлије по столу, јер мермер ту
текућину не трпи. Кулирај, брате, Господ је Врховни Играч, без његовог знања,
ни воље ниједна длака са главе не пада, ни један врабац не угине, а камоли ви,
маловерни! А опет, страшно је пасти у руке Бога живога!
На изласку из трајекта на доку Уранополиса стајала је група од око
тридесетак жена-туристкиња које су све углас истовремено причале. Збогом,
тишино! Враћам ти се, свете!
ЕПИЛОГ
Десет (Александар је остао на доку да некако стигне до
летовалишта у Неос Мармарасу) неокупаних мушкараца, раскисељених полусатним
освежавањем у топлом Егејском мору у Ставросу, свраћањем на хиландарски метох
Каково одморених да видимо како се се купају корњаче и шарани у језеру,
опраштањем од ратлука и ракије са мирисом аниса од којих постасмо овисни и
добисмо шећер, разгаљених топлим помфритом са македонском салатом у најбољем
ресторану у Ђевђелији, по препоруци возача, коме у главу није стигла помисао да
је у току Петровски пост и да је топла јагњетина само њему (и још по неком, још
по неком) посластица која се неизоставно мора конзумирати, путују у комбију за
Србију својим домовима, ближњима, деци и женама, носећи у својим кесама и
ранцима дарове умотане у измешане мирисе тамјана и допола од зноја осушених
мајица, тренерки, гаћа и чарапа. Важно је да је све то на броју, а да ли баш
све твоје, Бог зна. Ипак смо ми Светогорци једна братија. Чак и игумана
имадосмо, који се својих дужности, силаском са брода одрекао, узевши поново
своје световно име од миља скраћено на Кики, једва чекајући да се врати у
загрљај своје вољене жене.
То се и мени десило. То-загрљај вољене жене. Вратио сам се.
Аутор текста: Срећко Урошевић
