ТИ И ЈА ПОСТОЈИМО

ИМА ЛИ ИШТА ВЕЋЕ ОД ЉУБАВИ?

 АгионОрос.ру понудио је својим читаоцима разговор са светски познатим научником и аутором многих иновативних истраживања Никосом Сегриу. Професoр Сегриу је декан катедре за биомеханику на Небраска унивезитету у Омахи.

Многи научници сматрају да је немогуће веровати у Бога. Међутим, Ви сте човек науке, а истовремено и верник…

 -Убеђен сам да иза свега на свету стоји Божја промисао. Ништа се не дешава случајно.

Ослањам се на конкретне податке. Не можемо затварати очи пред многобројним чудима која се дешавају свакодневно – чудима која се свуда око нас. Одеш у цркву или отпутујеш на Свету Гору и свуда чујеш о чудима. Сва та чуда не могу бити измишљотине и плод фантазије. Шта, зар милиони људи широм света говоре неистину, као да су сви они у међународно организованој структури дезинформација? Зашто би лагали?

Сваке године у светогорски скит Св. Ане пристигне на стотине фотографија рођених беба, чији су се родитељи, претходно не могавши да имају пoрод, молили пред чудотворном иконом и над моштима Св. Ане. Постоје бројна сведочанства оваквих чуда, која су се догодила не пре ко зна колико векова, већ у наше време.

Научник треба да буде у стању да објасни оно што се око њега дешава. Човек науке нема право да умањује оно што се не уклапа у његове дугорочне идеје. Објашњавати чудесно натприродне догађаје као случајност јесте антинаучно. Најлогичније објашњење о ономе што се дешава јесте постојање Тројединог Бога. Када то прихватите, онда ћете увидети да постоји много невероватних феномена, као што је настајање непрекидне умне молитве. Осим тога, наћи ћете се на путу среће, где је Бог љубав. Какви бисмо били да немамо Христа?

Реците нам о Вашој повезаности са Светом Гором?

-Трудим се да одем на Свету  Гору сваки пут када посетим Грчку, понекад два, три пута годишње. На Светој Гори влада чудесан мир, као и на многим другим местима у Грчкој.

Атос вас уводи у тајанствени живот и учи вас молитви.

старац Јефрем

Имате срећу да познајете старца Јефрема Филотејског. Пренесите нам Ваше утиске о њему…

- Боравио сам неколико пута у манастиру којег је старац основао у Аризони. Такође, посетио сам и друге манастире које је подигао у Америци (има их укупно двадесет).

Имао сам прилику да неколико пута разговарам са њим. Нисам познавао Св. Пајсија нити Св. Порфирија, али сам пресрећан што ме је Господ удостојио да сретнем старца Јефрема.

Да ли људи у Америци живе духовним животом?

-Грчке православне цркве пуне су таквих.

Али, поставља се питање, да ли сви који одлазе у цркву живе духовним животом? Озбиљно сумњам у то. Старац Мојсије Светогорац написао је одличну књигу о томе. И ја сам, као и он, стекао исти утисак – многе ствари су ми стране у америчком Православљу. У неким црквама користе електричне оргуље (што је по мени незамисливо), многи се причешћују без икакве припреме и не живе духовним животом.

Цркве су се претовриле у клубове.

Често се могу срести свештеници без брада, са католичким обележјима на својим одеждама.

А најтежа ствар је разилажење у догматским питањима. Речено ми је да католици имају право да се причешћују у православним парохијама на Западу. Непојмљиво! Православац има благослов да се ожени лутеранком, под претпоставком да је крштена у име Св.Тројице.

Много оправдавају такве преседане из снисходљивости. Али, много можемо застранити на такав начин.

У Старечнику забележене су речи једног старца: «Грех започиње ласкањем». По овом старцу камење не може напунити сасуд, али сићушна зрна песка могу, до врха.

Радујем се када сретнем свештеника који није одступио од светог Парвославља. Старац Јефрем Филотејски не прихвата такав модернизам и гласно га осуђује. То је изазвало неке сукобе, али неко мора да остане на врху и ствари назове правим именом.

Православље није само одлазак у цркву недељом. Поседујемо велико духовно благо – Исусову молитву, аскетизам, метанија, пост…

Многи научници у Америци окрећу се Православљу. Читају Старечник и друге светоотачке књиге. У Грчкој, ми по некад критикујемо цркву и свештенство, али пре свега, треба да завиримо у дубину своје душе и да прво себе исправљамо. Врт има и трња и цвећа. А права истина је пред нама – то је Христос. Бог је љубав. Има ли ишта веће од  живота у љубави? Достојевски је рекао:  - Без Бога  све је дозвољено. Можда су поремећај и конфузија у модерном свету настали услед чињенице да смо изгубили сва правила, вредности, орјентацију?

Шта желите да поручите младима о религији и хришћанству?

- Дај Боже да сви људи на живот гледају исправно, да сваког новог дана кажемо себи: «Данас ћу покушати да дарујем љубав»,  и да се потрудимо да обуздамо грех. Трудимо се да не повређујемо – ни ближње, ни државу. Ако се будемо трудили да деламо на овакав начин, наша домовина ће испливати из ове мочваре.

проф.Никос Стергиос

разговарао Џорџ Далиарис

превод: Б. Србљак

Извор: http://www.orthochristian.com/104409.html

РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ЗАЉУБЉЕНОСТИ, ЉУБАВИ И СТРАСТИ

Која је разлика између заљубљености и љубави, и између љубави и страсти? Неки годинама чекају велика осећања, а други бирају себи супружника међу онима који их окружују. Ко је у праву? И шта радити када ти се чини да не можеш да волиш, треба ли чекати и надати се да ћеш наћи човека кога тражиш? Одговара протојереј Максим Козлов...

По правилу страст је то што је ради мене, ради себе самога, то је оно без чега ја не могу, а љубав - то је оно што смо спремни да дамо другоме. Још пре хришћанске епохе Аристотел је дао тачну дефиницију љубави: то је «када другоме желимо добро». А за хришћанина, то је живот ради добробити других. И ако неко каже «желим му (њој) не само земаљску срећу него и благу вечност, и више од тога мени није неопходно» - то јесте љубав.  А ако он или она каже да жели то исто, али само заједно са њим самим, и то по сваку цену - то је страст.

Такође,  љубав се може показати као трагедија, људска унутрашња драма у случају неузвраћености или у случају страшне болести вољенога, а страст - то је несрећа коју особа доноси у животе других, од које посебно страда тај други, а и он сам у извесној мери.

Наравно, било би неразумно потхрањивати романтизам ''Ружичастих једара'' своје кћери: чекај принца који ће допловити на броду и одвести те "у далеку земљу", где ћеш бити изузетно срећна са њим и окружена свим оним о чему човек сања. Ово је непромишљена крајност.

Са друге стране, напротив, постоји крајњи прагматизам, који каже да никаквог осећања не би требало да буде, већ само рационално смишљен рачун: године младе особе су погодне, спољашњост, чини се - није лоша, социјални статус близак и по питању карактера - ништа. Ово им делује као спремно за свадбу. А после ће мо да видимо како ће породични живот да почне. Ово је друга крајност.

Вероватно да за већину младих православних људи пут лежи у средини: с једне стране душевна (мада не увек духовна) емоционална везаност за човека, стремљење ка њему, а са друге - процена да смо ми углавном сложни, да између нас нема принципијалних светоназорних разлика. Када се све то слаже, онда је ово најтрезвенији, најмудрији приступ устројењу породичног живота.

А шта радити када ти се чини да не можеш да волиш, треба ли чекати и надати се да ћеш наћи себи човека кога тражиш?

Зависи од тога шта сматрате љубављу . Ако у љубав сврстате то што је описано у "Евгенију Оњегину", а посебно у "Ромеу и Јулији" или чак  у "Јунаку нашег доба", онда је сигурно боље да се не очекују таква емотивна стања. Може да се деси, али срећом Господ не благосиља такве страсти, које се у светској литератури сматрају љубављу . Не морају бити грубо телесне и непристојне, чешће су, барем до XX века, душевне, али то су свеједно страсти. И зато чекати и стремити ка таквим осећањима ни на који начин није препоручљиво.

Али ако под одсуством љубави или под неспособношћу за њу ми подразумевамо емотивно и душевно одбијање од неког човека, који је по свим логичким закључцима за нас добар, али га душа не прихвата и не жели да буде блиска са њим, и ако бројимо сваки минут када он или она коначно одлази, онда је, наравно, присиљавати себе на везивање са њим/њом на цео живот, крајње непожељно.

Свако ко са вером и надом на Бога може да живи, молећи се, тражећи и очекујући сусрет који ће послати Господ, он ће тај састанак и наћи. О томе говори целокупно искуство Цркве.

протојереј Максим Козлов

извор: Православна породица

У БЛАГОДАТИ ТУМАНСКЕ СВЕТИЊЕ

У недељу 28. маја манастир Тумане у Епархији браничевској био је стециште верног народа из свих наших крајева. Импозантно сабрање од око десет хиљада присутних чинили су и Аранђеловчани – наш хор и суграђани, који смо се у рано јутро упутили ка светињи смештеној на око 9 километара од Голупца. Повод овој величанственој светковини био је освећење испоснице Светог Зосима Туманског, чије свете мошти, уз мошти Светог Јакова Новог Туманског и чудотворну икону Курске Мати Божије, представљају непроцењиву вредност коју чува овај средњевековни манастир. 

Свети Зосим је био монах синаит који се у другој половина 14. века у молитвеном тиховању подвизавао у испосници око километар удаљеној од манастира Тумане, која је обновљена и овом приликом освећена. Нетрулежне мошти преподобнога су обретене 1936. године и током свих ових година забележени су бројни примери исцељења  верујућих који су кивоту приступали са молбом за помоћ. Одлуком са овогодишњег редовног заседања Светог архијерејског Сабора Српске Православне Цркве вечном Сабору светих прибројан је и Преподобни Јаков Нови Тумански (у свету Радоје Арсовић (1894-1946), доктор философије са Сорбоне) чије су, у целости сачуване, мошти обретене 2014. године у манастиру Тумане. Као датум празновања светитеља одређен је 8.(21.) август, дан када Света Црква прославља и Светог Зосима Туманског. Чудотворну икону Курске Мајке Божије, многопоштовану светињу,  у манастир су донели руски монаси тридесетих година 20. века.

Свету архијерејску Литургију служио је Архиепископ михаловско-кошицки Г. Георгије, уз саслужење Епископа браничевског Г. Игњатија и Епископа тимочког Г. Илариона. Пре Свете Литургије пресвучене су мошти Светог Зосима. У току Литургије извршен је чин проглашења Светог Јакова Туманског. У свечаној литији мошти Светог Зосима су пренете у испосницу, где им се народ поклањао током читавог дана. У манастирској цркви, посвећеној Светом архангелу Гаврилу, верни народ је целивао чудотворну икону Мајке Божије и приступао моштима Светог Јакова Новог.

Радује сазнање о светој драгоцености смештеној у том живописном пределу – манастира са вишевековном традицијом и реликвијама које са свих страна сабирају богочежњив свет, који им приступа с љубављу, поштовањем, молитвом и надом и добија дарове помоћи и утехе. Радује и приљежност младог четворочланог братства, које је успешно уложило и даље  улаже велики труд у обнови и изградњи манастирског комплекса. Са великим стрпљењем и умешношћу су изнели велики терет организације свих појединости овог значајног догађаја. Ми Аранђеловчани смо још и додатно поносни на чињеницу да игуман Димитрије, наш земљак, даје допринос свим овим значајним дешавањима. 

Импозантност молитвеног скупа захтевала је додатни труд, стрпљење, смирење, истрајност присутних током боравка на отвореном осунчаном простору током службе, чекања у редовима за поклоњење светињама, успона ка испосници; али све је то имало додатни смисао у подсећању на ове врлине које треба да буду део наших свакодневних живота у стремљењу ка Царству Небеском. Иако нисмо, ограничени временом, успели да све постигнемо што смо желели и планирали, облагодаћени лепотом и пуноћом дешавања чији смо део тога дана били, радосни за једно ново искуство и сазнање вратили смо се својим домовима. Свакако и уз наду да неће протећи много времена до нашег поновног доласка туманској светињи. 

Молитвама Светог Зосима и Светог Јакова Новог Господ нек нас помилује и спасе.

Аутор текста: Павле Вуковић