ХРИШЋАНИН ЈЕ СВАГДА ОПТИМИСТА

 

Митрополит ми је дао детаљна упуства, како да дођем до њега –из последњег вагона десно, па још једном десно, па лево кроз пролаз – да сам цео пут размишљао: Да ли митрополит архангелски и холмогорски путује по Москви метроом? Приближавајући се наведеној кући, још једном, као што је био договор, позвао сам митрополита телефоном: ”Видим Вас,” чуо сам радостан глас преко телефона. Подигавши главу, иза осветљеног прозорског окна, енергично је махао високи мушкарац, одевен у црно.

Када разговарате са њим - чак и преко телефона - то је као да сте коначно пронашли веома блиског рођака, са којим се, из неког разлога, нисте видели годинама. Људи кажу за митрополита Данила да је човек веома једноставан, да сваки свештеник његове огромне митрополије може у сваком моменту доћи к њему на разговор, да он воли да путује, посећује митрополију. Ипак, морао сам да га питам за метро. Нудећи ми велику шољу чаја, одговорио ми је: ”У Москви долази до великог застоја у саобраћају, па понекад путујем метроом. Чак и уживам у томе.” У његовој, недавно оформљеној митрополији, води се активан црквени живот, активинији него било где на другом месту.

Ваше Високопреосвештенство, данас многи православни хришћани осећају потребу да учествују у ономе што се дешава око њих. Како да се укључимо у та догађања? Кроз молитву, или путем јавног изражавања?

-И једно и друго. Дужни смо и да се молимо и да говоримо, када је у питању наша вера, живот, васпитавање будућих поколења – када тиме утичемо на морал наших људи. Данас имамо приступ масовним медијима, интернету. И наравно, треба да изразимо наш активизам.

Често се стиче утисак да су интернет преузели људи који немају више од шест разреда школе, који ништа нису научили, који су напустили школу, и почели да живе на форумима и интернет сајтовима. Али, ако неко упорно хули на све, то мене не интересује, шта он пише, јер Бог не живи у његовој души. Дакле, има оптимиста, има песимиста, а има и хулитеља. Они хуле на веру, црквене власти, и целу нашу земљу – за њих је све лоше. Читајући тако нешто заиста бисте изгубили жељу за животом.

Наравно, хришћанин говори о проблемима – али он говори са надом у боље дане. Оно што ми говоримо другачије је од онога што неверници говоре. Предпоставимо да се и они и ми налазимо у некаквој безизлазној ситуацији. Али, ми имамо наду у помоћ Божију. Неверујући немају коме да се обрате.

Постоји мишљење да смо достигли некакву безповратну тачку и да је Русији не могуће да пронађе излаз из слепе улице. Са совјетске тачке гледишта – тако и јесте, јер је немогуће да се спасемо сопственим снагама.

Сећатели се места у Светом Писму – како су апостоли били ужаснути, када им је Господ рекао: ”Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство Небеско.” (Мат 19:23) На другом месту каже: ”Децо, како је тешко онима који су уздају у богатство ући у Царство Божије!” (Мк 10:24)

А важно је знати да се у старозаветна времена мислило да је човек, који је имао свега у изобиљу, и коме је Господ дао сва блага, живео по вољи Његовој. Ипак, одједном, испада да је богатим људима, онима који су очигледно живели по вољи Божијој, тешко да уђу у Царство Небеско. Природно, апостоли су поставили питање: “Ко се онда може спасити?”

А Господ им вели: “Човеку – то је немогуће.” Сопственим силама немогуће је. Али, с Богом, све је могуће.

Зато је хришћанин свагда оптимиста. Вечито. Јер он зна да је Господ над њим.

Али све што чинимо на овој земљи, морамо да чинимо с миром. Узмимо за пример наше свештеномученике, у земљи Архангелској, где ја сада живим. Они су отишли к Богу у миру, нису покушали да задаве своје мучитеље у последњим тренуцима свога живота...

Ово се односи и на наше изјаве – не треба да говоримо тако да нам пена удари на уста, већ јасно, аргументовано, дужни смо да лепо и достојно изнесемо свој став.

Ваше Преосвештенство, како помоћи људима да крену у Цркву? И како да помогнемо онима који долазе у цркву “да запале свећу,” да предузму следећи корак?

-Моја сестра, лекар, рекла ми је да је стандардно време потребно за преглед пацијента петнаест минута. У том кратком временском периоду лекар треба да слуша жалбе баке која је дошла на преглед, да утврди дијагнозу, напише лекарски рецепт и онда пацијент мора да има времена да напусти ординцију. А у стварности, док се пацијент смести, сконцентрише, одложи на страну своја ортопедска помагала, петнаест минута је већ прошло.

И све зато што немамо довољно лекара; то је разлог зашто наш народ није баш здрав.

Али, у духовној сфери, ситуација је још гора. Ту је катастрофална ”несташица” свештеника, а верника има много.

Наравно, човек би волео да има свештенике као оне на острву Сакхалин (од новембра 2001. до децембра 2012. митрополит Данило био епископ јужног Сакхалина и Курлских острва ) У овој парохији, црквене заједнице су мале. Парохијани који су се преселили са острва на копно кажу: ”Осећамо се веома непријатно у црквама ових великих градова. Цркве су старе, а иконе датирају из пре-револуционарног периода, долази много људи, па је немогуће разговарати са свештеником.”

Свештеник је као лекар. Он дође и одслужи Молебан, али то није довољно. Он треба да проведе бар пола сата до сат са својим парохијанима, да попије са њима чај, да разговарају. То је оно што им је потребно. Постоје Света Богослужења, али не постоји довољно свештеника, да омогуће једноставан разговор из срца. Често, само један такав разговор је довољан да доведе човека у цркву.

Такође је добро да имамо заједништво са људима изван црквених кругова. Лако је разговарати са људима који су тек дошли у цркву, али је много теже разговарати са људима који нису у њој. Међутим, то што они нису дошли у цркву не значи да јој се супротстављају. Сретнете се са људима, са њима поразговарате, и мало касније они упитају: ”Када служите? Можемо ли да дођемо да Вас видимо?” И у том тренутку, веза је већ успостављена.

Тако би требало да буде. Ви једноставно морате да се борите за људске душе – за сваку душу. Али, треба нам више свештеника, како би они слободно могли да имају заједништво са својом паством. Ми тренутно имамо мањак свештенства, активних мирјана и мисионара, и ми осећамо тај дефицит.

Али како свештеник да има заједништво изван цркве? И где?

-То је сасвим једноставно. Ако свештеник иде улицом у својој свештеничкој одећи– носећи мантију, а не ”цивилно” одело, он привлачи пажњу људи. Идете улицом или путујете авионом, возите се возом, или јавним превозом, или сте на бензинској пумпи, и ... људи вас виде. Они вам прилазе и почињу да постављају питања. Разговор почиње, и ето сусрета...Људи кажу да је то ‘случајан' сусрет. Међутим, ништа се у животу не дешава случајно.

Сећам се једног дана, када сам се као војник, враћао кући на одсуство Остало ми је било још шест месеци службе; тада нисам ни размишљао да идем на Богословију. Таква мисао никад ми није пала на памет. Међутим, моја мајка ми је рекла: ”Знаш, упознала сам једног изванредног свештеника. Рекла сам му о теби, и он жели да те види. Идемо да га посетимо!” – ”Шта, да идемо да га посетимо?” - “Да, једноставно идемо да га видимо.”

Ми се нисмо састали у храму. Сусрет се догодио у свештениковој кући. Седели смо и причали. Послужио нас је чајем. Не сећам се колико смо дуго остали, али био је то диван сусрет. Одузео сам му доста времена – то сам тек касније схватио – али он то ничим није показао. Пожелео сам да будем као он.

Знате ли како је један од наших свештеномученика, будући митрополит Нестор (Анисимов) срео св. Јована Кронштатског? Састао се са њим, да би га замолио да се моли за његову болесну мајку. Јован Кронштатски је дошао његовој кући, излечио његову мајку, и од тог тренутка, дете је пожелело да постане свештеник. Касније је постао свештеник, епископ, а онда митрополит. Коначно, примио је и круну мучениптва. Тај сусрет са св. Јованом Кронштатским догодио се не у цркви, већ у кући.

Дакле, за нас, цео свет је поље погодно за мисионарско деловање.

Људи у данашњем друштву воле да критикују свештенике. Како да одреагујемо, када чујемо такве критике?

-Понекад, особа која се изражава непријатељски другачије реагује када јој се одговори са смирењем. У мом искуству, било је много таквих случајева.

Када сам служио у Сакхалину, била је тамо један жена, на прилично високом положају, која је константно давала непријатне коментаре, поруге, примедбе. Међутим, схватио сам да је то њена дефензивна реакција: она је тако желела да оправда свој недолазак у цркву. До ток тренутка, она никада није ушла у храм Божији. Зашто? Зато што је пронашла мноштво несавршености у нама, свештеницима.

Али, после свега, ми смо живи људи, жива заједница. Црква је заједница људи који пате од истих болести, као и сви остали. Ако је вирус јак, онда он напада све около. Ако ми видимо лекара како шмрца и узима лекове, да ли кажемо: “Ох, он је болестан. Нећу да идем код њега.” Наравно да не.

То је у основи како сам ја тој жени објаснио ситуацију. Рекао сам: ”Зашто сте изненађени? Отворите Јеванђеље и видећете да је међу дванаест апостола Христових био и Јуда.” И у најкритичнијем тренутку, чак се и Петар одрекао свог Учитеља и издао Га.

Не би свако био спреман да опрости такве ствари. Предпоставимо да је муж преварио своју жену или жена мужа. Врли често, породице се распадају из таквих разлога. “Издао си ме, био си неверан, и сви већ знају о томе?! То је, то је неопростиво.”

Ипак, Петар се јавно одрекао Господа, и Господ му је опростио! И Он није изразио свој опроштај рекавши: ”Па, добро, иди с Богом и склањај ми се с очију.” Све му је опростио. Прочитајте те редове, заиста су невероватни. А шта са разбојником на крсту?

Само помислите колико се људи помолило Богу речима: ”Господе, уништи тог човека. Он је чудовиште! Он убија људе, отима децу од њихових очева, њихових мајки, отима чак и корицу хлеба. Тај човек је упрљан људском крвљу. Ипак, Бог није чуо ове молитве, а злочинац је наставио да напредује у свом злу! Неки би се чак окренули од Бога, говорећи: ”Ја ти се, Господе, више нећу обраћати, јер Ти си неправедан.”

Али Бог има своје сопствене планове. Водио је разбојника ка крсту, како би он ту могао да сретне Бога. Тај сусрет се није догодио у цркви, већ на месту страдања. И тај, у основи, злочинац, човек без савести, одједном се преобразио. Он је подржао Христа у тренутку када никога није било у близини; он је јавно изговорио речи подршке.

Жене мироносице су стајале у подножју крста, али оне су ћутале. Али овде, лопов, говори са крста као са подијума. Он објављује: ”овај човек ништа лоше није учинио.”

А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим делима, као што смо заслужили, а он никакава зла не учини.” (Лк. 23:41). Тај разбојник је јавно исповедио да је Он био Човек без греха.

И када је он признао да је био грешник, и да је Господ био без греха, његово срце се потпуно преобразило. Благодат га је дотакла, а пре свега, он је исповедио Бога Оца, и рекао је “Сети ме се Господе, кад дођеш у Царство твоје.” (Лк. 23:40-43) Шта може бити узвишеније од овога?

Често не знамо зашто Господ не жели да нас послуша. Ми кажемо: ”Господе, уради ово или оно!” У Дневницима св. Јована Кронштатског он каже: “О, Господе, обори тог човека! Он чини толико зла нашој земљи.” Св. Јован Кронштатски био је ватрене природе. Ипак, Господ је чекао. И човек мора да буде дуготрпељив.

Међутим, људи често пореде дуготрпељење са лењошћу. Један архиепископ једном је изјавио да људи често доборту називају слабошћу, а стрпљење статичношћу.

Дуготрпљење, смирење, је када се неко моли за другу особу и покушава да исправи неке неадекватности, али води рачуна да то не пређе границу и да не дође до личне осуде и непријатељства. Он не обасипа критикама таквога, јер то га не би призвало памети или га просветлило.

Ваше преосвештенство, говорисли сте колико је важан сусрет са свештеником за људе који се налазе изван цркве. Али, постоје места где су овакви сусрети немогући – на пример, изолована села, којима се најближи храм налази на 100 километара удаљености. Села у која продавнице на точковима, три пута недељно, допремају вотку на кућну адресу, и где постоји страшан проблем - алкохолизам.

-Где год да постоје цркве, води се одређена битка: један човек пије а други не; трећи пије, али себи замера због тога. У селу са црквом, људи постају привржени тој цркви и живот почиње. Где уопште нема цркве, настаје безнађе. Људи немају снаге да се боре са грехом. То је оно што сам приметио на Северу.

Мало сам разишљао о томе. Мора да се организују мисионарска путовања, на која ће кренути активни хришћани – локални свештеници не могу испунити сваку потребу. На пример, група од неколико људи, укључујући свештеника и лекаре (на крају и тело и душа пати) требало би да оду у такво једно удаљено село, да разговарају и помогну људима. Мислим да је то могуће и неопходно да учине, али уз подршку државе. То је нешто што превазилази црквене пројекте – његова скала је исувише висока, па би то требало да буде заједнички пројекат.

Шта нам можете рећи о пројекту под називом ”Наш заједнички рад,” о обнови цркве брвнаре на Северу?

-То је веома добар пројекат. Ми често живимо поред нечег лепог, али не успевамо да ту лепоту примтимо. И одједном, људи долазе у село и кажу његовим становницима: ”Имате овде непроцењиви бисер! Ово је место где су се ваши очеви, деде, предеде молили Богу!” И они почињу да схватају. Почињу да помажу у обнови цркве, учествују у послу, и како они почињу да учеству у том раду, живот постаје уреднији, живот постаје све бољи и бољи.

После свега, Црква има све што је неопходно за исцељење човекове душе. Када сте у рату, треба да истерате непријатеља, да га избаците из равнотеже. То је оно што се сада дешава. Човек губи равнотежу. А мир може бити само на једном месту – другог нема. “Мир вам!” говори Христос, када се појавио пред својим ученицима.

То је мир Христов, који је у стању да заустави најезду страсти. Црква је основана у циљу да лечи, да излечи, да угаси те страсти. А те страсти су бројне, да нас просто ломе. А то човек често не жели да призна себи. Он не разуме шта му се дешава. Често, он је једноставно играчака у рукама ђавола.

Али, човек се бори, труди, моли, и настоји да буде добар житељ своје домовине, добар отац, или мајка својој породици, добар пријатељ, све просто долази на своје место код те особе. Процес постављања ствари исправно не постиже са владањем, већ сопственом душом, са самим собом, својом породицом, са децом. Главна ствар је да схватите ту чињеницу.

Када сам служио у Сахаладину, неки значајни људи би посећивали острво једном годишње. Они су били лекари, укључујући ту и високо образоване стручњаке. Колико су људи спаслили од смрти! Иако нису имали код себе сву неопходну опрему, поседовали су ризницу искуства и добро, отворено срце. Виђали би се са пацијентима од јутра до вечери. На основу њихових налаза, објаснили би онима које су прегледали да, ако такви и такви симптоми настану, морају брзо да оду на копно и обрате се доктору.

Болест се може зауставити ако се обратите специјалисти на време. Али исто тако, болест може да напредује до тачке када више нема помоћи.

Посматрамо нешто аналогно и у духовном животу. Људима треба рећи шта им се дешава. Њима треба послати мисионарску силу. Можда, они у селима, не би слушали прве године, ни следеће. Али пете године, или десете, они ће почети да слушају.

Особа, која је целог свог живота радила оно што је требало, лако може рећи: ”Ја сам свој живот проживео. Видим да оно за шта сам се молио није по вољи Божијој, и зато више нећу за то да се молим.” Али, они настављају да се моле, до самог краја.

А ми желимо да имамо све, одмах. Уосталом, ми живимо у потрошачком друштву, где можемо да научимо ”страни језик у петнаест лекција.” То не може тако. Све што смо некада имали, разбијено је и уништено током многих деценија. А обнова траје свега двадесетак година.

Делић секунде - и човек доживи саобраћајну несрећу. А потом су потребни месеци, па чак и године, да се организам опорави. Потребно је време и трпљење.

Анастасија Рахлина

Превод: Бојана Србљак

 

Извор: http://www.pravoslavie.ru/srpska/57590.htm

 

ВРЕМЕПЛОВ - 2015. година

хор Св. Анастасија Српска

10. 01.  –   10. Света архијерејска Литургија, у храму Светих апостола

                   Петра и Павла у Аранђеловцу

15. 02.   –   11. Света архијерејска Литургија, у храму Вазнесења Господњег

                   у Орашцу

30. 03.   –   Наступ на приредби поводом Васкрса, у школи „Светолик

                    Ранковић“

07. 06.   –   12. Света архијерејска Литургија,  у храму Светих апостола

                   Петра и Павла у Рачи, уз појање 11 хорова Епархије

                   шумадијске, и друго учешће на фестивалу хорова Епархије

                   шумадијске у Дому културе у Рачи

18. 06.   –   13. Света архијерејска Литургија, у манастиру Венчац

                   посвећеном Светим архангелима Гаврилу и Михаилу, и

                   освећење темеља манастирске капеле посвећене Светом

                   Јоаникију, митрополиту црногорско-приморском

21. 06.   –   14. Света архијерејска Литургија, у Врбичкој цркви Светог

                    архангела Гаврила

24. 06.   –   15. Света архијерејска Литургија, у храму Светих апостола

                   Вартоломеја и Варнаве у Раниловићу поводом славе храма

05. 07.   –   Света Литургија у храму Светих апостола Петра и Павла у

                      Аранђеловцу и прослављање по други пут Крсне славе хора 

12. 07.   –   16. Света архијерејска Литургија, у храму Светих апостола

                   Петра и Павла у Аранђеловцу поводом славе храма

02. 08.  –   17. Света архијерејска Литургија, у храму Светог пророка Илије

                  у Гарашима поводом славе храма

23.08.   –   18. Света архијерејска Литургија, у Буковичкој цркви  Светог

                   архангела Гаврила, и освећење палионице свећа

06. 09.   –   Света Литургија у манастиру Каленић посвећеном Ваведењу

                   Пресвете Богородице, обилазак манастира: Прерадовац,

                   Денковац, Саринац, Ралетинац и Липар.

13. 09.   –   Света Литургија у храму Светих апостола Петра и Павла у

                   Аранђеловцу и Молебан за почетак нове школске године.

                   Епископ шумадијски Г. Јован крстио Софију, кћи ђакона  

                   Немање Искића.

20. 09.   –   Света Литургија у храму Светих апостола Петра и Павла у

                   Аранђеловцу и крштење Василија, сина чланице хора, Наташе

                   Кикановић

21. 11.   –   19. Света архијерејска Литургија, у храму Светих апостола

                   Петра и Павла у Аранђеловцу

29. 11.   –   20. Света архијерејска Литургија, у Врбичкој цркви Светог

                   архангела Гаврила

13. 12.   –   21. Света архијерејска Литургија, у храму Светог Симона

                   Монаха у Даросави

Аутор: Павле Вуковић

ПЕВАЊЕ - НОВИ ЛЕК ЗА ШТИТНУ ЖЛЕЗДУ

 

Доктор Олег Торсунов саветује свима који имају проблема са штитном жлездом, а посебно пацијентима са смањеном функцијом, да помогну свом оболелом органу тако што ће – певати.

Он каже да су штитна жлезда и уопште, цео ендокрини систем, тесно повезани са људским емоцијама, посебно са емоцијом љубави. Штитна жлезда болује код особа које снажно преживљавају све што им се догађа, које на лоше поступке других одговарају осећањем дубоке повређености и огорчења. Негативне емоције остају "залеђене" у организму, сакупљају се у штитној жлезди и она почиње да болује.

Емоције морају да буду покренуте. Ослободите се нагомиланих негативних емоција певањем. Звук их врло лако износи из организма.

-Певајте! Певање ће учинити да попусте емоционалне стеге у  штитној жлезди. Чворићи у штитној жлезди нестаће сами од себе. Певајте веселе песме, без обзира какве проблеме иматe. Певајте с радошћу и љубављу. Стално певајте, играјте, радујте се другима, усрећите друге  и оздравићете!  - наводи др. Олег Торсунов.

 

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ

 

 

 

 

музички састав "Ступови" -  Анђели певају

 

 

 

ЗАДРЖИМО СВОЈЕ ПРАВО ЛИЦЕ НА ФЕЈСБУКУ

 

Живимо у фејсбук свету – тј. у свету друштвених мрежа. Много мастила је утрошено на писање о овом револуционарном, новом феномену; неки га хвале, неки критикују. Али, без обзира да ли га хвалили или не, фејcбук је ту да опстане. Ми углавном комуницирамо преко фејсбука, твитера, порукама, имејловима. Моја намера није да овим разговором осудим. (...)

Друштвени медији имају своје позитивне стране. Омогућавају нам да останемо у контакту са људима  који су далеко, да са њима комуницирамо чешће него што бисмо то чинили писмима. Лично, имам фејсбук профил и волим да погледам што људи које познајем, а који су далеко, деле са својим пријатељима. Међутим,  постоје и добре и лоше стране фејсбука.

Првa негативна ствар могла би бити: шта подразумевамо под фејсбук комуникацијом? Да ли се неко сећа старе рекламе ”Пружи руку, додирни некога,” коју је 1979. године емитовала телефонска компанија Бел систем? Приказује људе како се поздрављају и грле, а завршава слоганом “Пружи руку, додорни некога – позови га.”

У овом рекламном охрабрењу било је несвесне ироније. Једина ствар коју не можемо учинити путем телефона је да физички допремо до некога и додирнемо га. Изрази љубави и блискости као и физички контакt који је приказан на реклами није могућ путем телефонског разговора. Разговор телефоном пре скајпа био је најближи контакту уживо. Али, недостатак физичког контакта и даље је постојао.

Овај недостатак  још је уочљивији у фејсбук свету. Током телефонског разговора бар можемо чути саговорника, његову боју гласа, иако смо ”слепи” за  говор његовог тела. На фајсбуку, твитеру...губимо чак и то. Некада, (у недостатку смајлија), тешко је одредити да ли је саговорник ироничан или озбиљан. Ако говор тела чини битну компоненту човекове комуникације, онда саме речи, написане на екрану, подразумевају да се већина наше комуникације губи – а ипак, оваква куминикација се све више доживљава као нормална.

Нисам једина особа која је приметила да људи на фејсбуку имају слободу да кажу ствари које не би ни сањали да кажу једни другима у лице. Присуство другог човека обично ограничава наше понашање. Али, када особа није у нашој близини, већ седи испред компјутерског екрана, далеко, даје слободу себи да по некад разговара непријатно и дрско. Изгледа да сваки делић нове технологије има мрачну страну коју проналазимо довољно брзо  - измишљамо нуклеарну силу па је онда користимо да правимо бомбе; измишљамо начин да разменимо мисли, а онда вичемо једни на друге користећи ВЕЛИКА СЛОВА. Одбацујемо љубазност (или љубав, ако се користимо јеванђелским језиком). На фејсбуку користимо и одређен степен анонимности. Многи не постављају своје праве фотографије на профил, већ стављају туђе или фотографије животиња. Када користимо овако велику друштвену мрежу, наше право лице је под маском. Та сигурност коју осећамо иза маске даје нам храброст да будемо и груби. Пошто наше друштво постаје зависно од оваквих друштвених мрежа почињемо да дајемо нове дефиниције ”нормалној комуникацији.” Навикавамо се на маску коју носимо док куцамо по тастатури и на вештине које нас дегенеришу.

А истина је да јединствена, права комуникација може да се оствари само лицем у лице. Зато се искрено обрадујемо и загрлимо када се видимо после дужег времена. На пример, замислимо сусрет и загрљај блиских пријатеља на аеродрому. Зар се они нису дописивали преко фејсбука док су били далеко један од другог? Зар се нису чули телефоном? Зар нису слали имејлове један другоме? Могу да се кладим да јесу, али њихов топли загрљај открива да стварном сусрету не можемо наћи замену. Потребно је да видимо лице драге особе, а не само да читамо њене написане речи.

(...)

Творац је  у човеково срце дубоко усадио потребу за физичким контактом и комуникацијом. Ми се радујемо сусрету са другима, радујемо се да погледамо једни другима у очи  (које се често називају и огледалом душе). Као што су аутомобили дизајнирани да се покрећу на бензин, тако је и нама, да бисмо функционисали, потребна комуникација. Патимо ако смо лишени комуникације са људима. Међутим, ми данас живимо у свету који је лишен живе речи. Често време проводимо изоловани једни од других,  не знајући ни како нам се зове комшија. Радимо у засебним канцеларијама, до посла се одвозимо сами, а одмарамо се играјући видео игрице или седећи пред компјутерским екраном. Заједнички породични ручкови постају реткост, па чак и онда, шаљемо поруке пријатељима током обедовања. Комуницирамо једни са другима телефоним, порукама, мејлобима, преко фејсбука. Права и животодавна комуникација постаје све ређа и то нарочито међу млађим генерацијама. У фејсбук свету једва да пружимо руку да неког додирнемо. Физички контакт је постао  непотребан.

Човек се може запитати: шта има погрешно у свему овоме? Ако људи више воле дописивање од сусрета, у чему је проблем!? Само ово – постоји опасност да почнемо да одбијамо да живимо на начин на који смо створени да живимо. А створени смо да комуницирамо са другима. И људско срце и душа још увек чезну за тим. Ако та потреба, да кажем ”глад” за комуникацијом није задовољена кроз здрав људски однос, онда ће постојати потреба да се та глад ”утоли” на мање здрав начин...а када је човек изгледнео, јешће било шта. Ако људско срце одбија  тај аутентичан однос, временом ће почети да се храни нечим другим, постаће подложно пропаганди, лажима, култовима и многим другим мрачним стварима. Одбацујући аутентичну комуникацију и односе са људима, нећемо имати снаге да се одупремо неаутентичним. Наравно, ово не значи да, ако једна тинејџерка проводи своје време пишући пријатељима телефонске поруке, потпашће под утицај култа за три недеље. Али значи да, ако наше друштво почне да замењује аутентично неаутентичним, одбациће основну компоненту духовног здравља. (...) А, нема сумње, ако се и то догоди, неко ће, извесно је, отворити фејсбук страницу и почети да пише о томе.

 

Превод: Б.Србљак

 

Извор: http://www.pravmir.com/keeping-our-faces-in-a-facebook-world/

 

РУСКИ ПРАВОСЛАВНИ МОНАХ ПОБЕДНИК ТАКМИЧЕЊА ПРВИ ГЛАС РУСИЈЕ

 

Када је четврта сезона Првог гласа Русије почела у септембру, публика је била шокирана учешћем јеромонаха Фотија. И његов ментор у емисији, певач Григори Лепс, био је збуњен; није био сигуран како да ради са тако необичним такмичарoм.

 

Међутим,  наступи о. Фотија потврдили су да може да пева различите музичке стилове, на различитим језицима; одушевио је свог ментора завршним наступом.

 

Након што је дошао до самог краја такмичења,  о. Фотије је одушевио жири отпевавши три песме (две на руском и једну на италијанском ) и освојио је прво место.

 

Током интервјуа (пре финалног наступа) изјавио је да дуго пева и да, иако је монах, жели да учешћем у овом такмичењу покаже људима свој таленат.

 

 

 

Додао је да зна да је цео манастир уз њега, да ће га сви гледати и гласати за њега - чак и његов исповедник.

 

Превод: Б.Србљак

Извор: http://www.pravmir.com/russian-orthodox-priest-wins-season-4-of-the-voice-russia/

КО СИ ТИ?

Знам твоје име и знам твоју породицу, али тебе не познајем. Уплашио ме је позив који сам због тебе примио. ”Оче, тај и тај се упокојио, и породица жели да зна када ће моћи да буде сахрана”.

Шта ја требало да одговорим? У овој прохији служим довољно дуго да сам видео и упознао свакога ко је имао макар и најмању везу са нашом црквим. Тебе никада нисам видео. Никада нисмо разговарали. Накада те нисам запазио на службама, венчању, крштењу или сахрани. Где си био?

Да ли си био верујући? Ако јеси, сигурно се тако ниси понашао. Оно што желим да кажем је да одувек постоје јасна очекивања од оних који себе називају хришћанима. Хришћани се исповедају  и причешћују бар једном годишње. Ти ниси. Хришћани помажу цркву, посвећују јој своје време, помажу прилозима и дарују јој своје таланте. Ти ниси. Хришћани присуствују редовно богослужењима. Колико је мени познато, а и свима са којима сам разговарао, ниси отворио врата храма годинама.

Из онога што сам чуо, био си веома успешан у послу којим си се бавио. Очигледно си много времена посветио каријери, радећи и зарађујући. По кући у којој живиш могу да закључим да си материјално био добро ситуиран. Али, чак ме и то збуњује. Наша парохија води евиденцију о свима који су цркви донирали чак и најмању суму новца;  твоје има никада, нигде није било забележено. Трошио си новац на политику и странке. Имао си довољно новца за храну. Имао си новац за одморе, викендицу, концерте и ресторане. И сада, када си мртав за цркву, исту цркву коју никада ниси посетио и помогао када си могао,  та иста црква треба да те сахрани. ”Али он је крштен у цркви”, рекоше ми. Понекад ми се чини да су припадници секти у праву. Можда би и ми требало да сачекамо да људи уђу у разумне године, па да свесно прихвате крштење са свим последицама и одговорностима које оно носи. Чињеница да си крштен у цркви само наглашава болну истину да је неко затајио – или твоја породица, или наша парохија, или ти сам, у твом хришћанском васпитању и развоју. Да ниси био крштен, ти (и твоји родитељи и кумови) бар би имао изговор за такво понашање.

У оваквим ситуацијама једноставно желим да побегнем на одмор, па да свештенику који ме мења оставим да договори сахрану. Пошто не познаје целу ситуацију, бар га савест неће разобличавати. Да ли си веровао у Бога или си му се ругао? Да ли си се с поштовањем односио према цркви и њеном учењу, или си активно подржавао друштвена и морална учења (као на пр. абортус), у основи анти-хришћанска. Не знајући ове ствари, не знам да ли је исправно да те сахраним. Хришћанско опело је за хришћане. Да ли си био хришћанин? Црква увек добро претпоставља, али своје претпоставке увек базира на нечему, на истини. У твом случају, све је испразно.

Шта да одговорим твојој породици? Уцвељени су, сломњеног срца. Свако од нас разуме да је смрт ту, иза угла, да слабо срце, пијани возач или било који други узрок могу угасити живот чак и када се осећамо младима и здравима, када мислимо да све ”конце судбине” држимо у својим рукама. Твоја изненадна смрт, без прилике да кажеш најближима ”збогом, волим вас”, потпуно их је дотукла. Надам се да иза себе ниси оставио нерешене сукобе, јер у таквим случајевима они који остају, остају повређени, а понекад такве ране никада не зацеле.

Једина ствар коју засигурно тврдим је да имаш неколико побожних рођака, људи који истински љубе Бога и служе му на најбољи могући начин. За разлику од те мале групе побожних, велики број твојих рођака и пријатеља неће се много узнемирити ако те не сахраним. (Уствари, мислим  да ће бити срећнији, јер ће погребна служба много брже обавити чин сахране, а након тога ће уследити приче како је свештеник био ”нефер”,  или ”престрог”, приче којима ће покушати да оправдају  своја уверења да не треба да имају ишта са црквом). И тако све док им не буде било потребно раскошно венчање у цркви, или крштење, или сахрана). Због твојих побожних рођака најпре размишљам шта је најбоље да учиним.

Изрека каже: “Бог има децу, али не и унуке”. Небитно је да ли наши родитељи или стрине или тетке живе светим животом, или свештеници, или епископи, битно је шта ми чинимо с временом, талантима и материјалним богатством које нам је Бог дао, а којим или отворамо  или заувек затварамо врата раја. Ако ми сами не желимо да будемо спасени, ни Бог нас неће присиљавати на спасење.

На крају, видиш, не осећам се пријатно да било тебе, или себе или цркву учиним лицемером. Господ  је проповедао о љубави, али је проповедао и о истини и о одговорностима. Примао је највећег грешника када би се покајао, али је осуђивао сваког лицемера. Дакле видиш, мој проблем није у томе што си био грешник. И ја сам један од њих. Мој проблем је што си, током целог свог живота, бирао да немаш ништа са црквом. Црквена сахрана би те учинила лицемером. Ако одлучим да те сахраним само да не бих ”правио сцене” у парохији, онда бих и ја био лицемер. А aко лицемерни свештеник сахрани лицемерног парохијанина, и сама црква Христова постаје лицемерна, зар не?

”Али, црква је пуна лицемерних људи”, могао би рећи. Управу си. И опет, ја сам један од таквих. Радије бих се бавио искреним агностиком него номиналним верником. Сама чињеница да је неко спреман да Богу да оно што му припада, чак и у сумњи, да плаћа своју парохијску чланарину, да буде макар мало наклоњен цркви, да се бар повремено појави на верским и друштвеним скуповима може превагнути тас. Научени смо да, ако само једним кораком кренемо к Богу, Он ће нам трчећи кренути у сусрет (можда си чуо за причу о блудном сину). У овом моменту заиста бих желео да  знам о твом, и најмањем, свесном кораку, којим си кренуо Богу у сусрет, као одрастао човек. Немам баш много среће.

Тако да не знам шта да чиним. Не знам  да ли би твоја хришћанска сахрана  била Богу на славу или би  била компромис. Знамо да сахрана апсолутно нема ништа са тим да ли неко одлази у рај или не. Многи светитељи никада нису имали хришћанску сахрану, али су у рају. Остали, који су били сахрањени уз помпу и церемоније, а који су имали смртне, непокајане грехе, нису имали много помоћи од такве сахране, јер покајање и опроштај је једна од неколико ствари  које можемо да учинимо себи. У свакој другој сфери поставњена су  различита очекивања од живота – ако нисам у војсци, а питам за војну сахрану, официр у локалној војној бази не само да би ме одбио, помислио би да сам луд. Али црква,  претпостављамо, треба да буде другачија.      

(...)

Зато, опрости ми. Да сам мудрији и саосећајнији и светији, знао бих шта да чиним, шта да кажем. Али, не знам. Да ли ћу служити опело? Не знам ни то. Једино шта са сигурношћу знам је да се у овом моменту надам и молим свим срцем да твоја тренутна дилема буде мање трауматична од моје. Али... сумњам у то.

Превод: Бојана Србљак

 

Извор: http://www.pravmir.com/who-are-you/