ТИ, ПРИЈАТЕЉ И БОГ

Да ли се може проживети без пријатеља? Како се пријатељство проверава? И шта је уопште пријатељство? О томе смо питали разне људе – од најдруштвенијих до најзатворенијих. Објављујемо најинтересантније одговоре:

Виктор Ржевски
- Имао сам пријатеља, којег сам недавно сахранио. На његовој сахрани је био велики број људи, при чему су то били људи разних рангова, од племића до заменика министра. Био је веома скроман, неприметан човек, али је у животу и срцу свих људи који су дошли на сахрану заузимао огромно место, и зато су они и дошли да га испрате. То говори о томе да је умео да се дружи. Ако си пустио човека у своје срце и он то осећа – онда чак и ако му будеш говорио непријатне ствари, он ће те слушати и разумети, јер га не осуђујеш, већ искрено саосећаш са њим. Чини ми се да је пријатељство овоземаљска пројава љубави која ће постојати међу људима у Царству Небеском.
Људи се често друже јер су повезани конкретним послом, рецимо бизнисом, али такви односи само личе на пријатељство. Њихов циљ је коначан и када се постигне пријатељство може да се заврши. Али постоји другачије пријатељство. За хришћанина је пријатељ онај како ми се чини ближњи, с којим он жели да из овог привременог живота пређе у вечност и заједно буде на трпези са Христом. Ми тражимо нешто за себе, а треба се научити себе давати пријатељима и не желети захвалност за то. Треба знати опраштати и испољавати трпљење, јер ако имаш велике претензије према неком човеку, које он не може да поднесе, почеће да се удаљава од тебе. Одсуство пријатељства и свађе су чини ми се ад на земљи.
Мислим да пријатељство с временом треба да задобије другу особину. Није обавезно да те са пријатељем повезују године заједничког живота. Пријатељ може да се појави сваког дана. Дешава се да сретнеш човека кога раније уопште ниси познавао, и поразговаравши мало схваташ да ти је то веома близак човек. Пријатељство и јесте у неком степену сједињење у Христу, јер другог човека можемо да пустимо у срце само кроз Бога и никако другачије. У пријатељству је увек присутан трећи – ти, пријатељ и Бог.

О.Владислав Свешников
- Интровертној особи је теже да нађе предмет своје љубави и пријатељства, јер је она у већој мери затворена у себе, али када наиђе на одзив уме благодарно да заволи много више него екстравертна особа.
Психолошка блискост није потпуно обавезна за пријатељство. Чак и погледи на свет могу да буду довољно далеки, и ако у дружењу двоје људи не долази до приближавања тих погледа, онда се пријатељство најчешће прекида. Прави супружници имају у почетку и у основи својих животних односа управо пријатељство. Права љубав има однос само према личности – једна особа може да воли другу, и то схватање познато у свим религијама, је посебно показано у божанском откровењу Старог Завета, али је свој коначни смисао добило у новозаветном расуђивању, јер се појавило схватање тога да је сваки човек створен по Божијем лику. Човек у свом пријатељу види јасније него у другим људима лик Божији, и зато бива снажно привучен к њему. И у том смислу се може рећи да уколико супружници нису пријатељи онда су они лоши супружници, и скоро не муж и жена, већ људи који играју те улоге. Права љубав је спремност да се у другом види Божији и сопствени изабран за себе. Права љубав, улазећи у срце, шири га тако да је оно способно да смести све више и више других људи, али предност најчешће даје једном или двома, с којима осећа неку посебну душевну сродност. Јер и Христос је издвојио Јована Богослова иако су сви остали ученици били Његови пријатељи.
У Светом Писму је речено: "Примајте једни друге, као што Христос прима вас у славу Божију". Примање другог у своје срце и јесте пријатељство. Избор пријатеља је увек тајна. Интуитивно се осећа нека близина за коју је тешко наћи речи којим би се изразила. Право пријатељство је увек чудо јер уме да воли друго биће као сопствено – и то је после греховног пада заиста чудо.

О.Јона (Зајмовски)
- Површински се може рећи да уколико човек нема пријатеља, то значи да је егоистичан и да је сам за то крив. Али на дубљем плану треба знати да над човеком увек делује Божија Промисао, и самоћа често бива неопходна човеку да би нешто научио.
Пријатељство се одржава када људи осећају једно друго, уважавају међусобне психолошке границе, и не прелазе на туђу територију. Најбоље пријатеље можете наћи у црквеним заједницама. Ван Христа људе могу да сједине нека заједничка интересовања, али најбоље пријатељство је – пријатељство у Христу.
Често се дешава да пријатељи долазе код човека као код послушника или монаха још пре његовог одласка у монаштво, увиђајући његову нову улогу, и обраћају му се као учитељу. Што се мене тиче, ја сам звао у манастир своје школске другове, али ниједан од њих није дошао нити се окренуо вери. И поред свега, један од њих ме је замолио да крстим његову усвојену ћерку, и она је постепено пришла вери – надам се не без нашег пријатељства. Слушао сам од једног искусног монаха да у почетку када човек долази у манастир има много пријатеља. Потом их је све мање и мање – неко је отишао из манастира, некога су пребацили, а што је старији човек остаје у некој мери сам. Али чини ми се да се и ван манастира број пријатеља с годинама смањује.

Олесја Николајева
- Проживети без пријатеља? Ја мислим да је то веома страшно. То је ситуација блиска окусу ада, јер човек у аду осећа страхоту апсолутног отуђења, унутрашње изолације, потпуног одсуства љубави. Дешава се наравно да Господ стави човека у посебно тешке околности. Али познато је да и у затвору и у логору човек може да састрадава и помаже ближњему, и воли га. Проблем одсуства пријатеља није спољашњи (“Немам с ким да се дружим!”, “Немам кога да волим!”, “Нико ме није достојан!”), већ унутрашњи. Пријатељство је вид дужног односа човека према ближњему. Та љубав је немогућа без самоограничења, без жртве и подвига.
Христос, називајући Своје ученике пријатељима ("Ви сте – пријатељи Моји” (Јн. 15, 14)), потврђује непроцењиву вредност људског пријатељства. У Јеванђељу се помиње да када је Лазар умро, Христов пријатељ, кога је Господ потом васкрсао, “Христос је заплакао” (погл. Јн. 11, 35). Дивне слике пријатељства су нам дате у Старом Завету а пре свега – пријатељство Јонатана, Сауловог сина, са Давидом: “…душа Јонатана се приљубила к души његовој, и заволео га је Јонатан, као своју душу” (1 Цар. 18, 1). Али има наравно и пријатеља попут тројице пријатеља Многострадалног Јова …
У пријатељству постоји неки ирационални моменат: не друже се увек људи који имају заједничке интересе и чак и заједничке животне вредности. То је задивљујућа ствар – како се пријатељи међусобно бирају? Зашто они одједном почињу да воле један другога? Због чега је мојем “ЈА” тако неопходно то друго “ТИ”? Зашто се управо кроз то “ТИ” човеку открива радост и Царство Божије?
Имам пријатеље с којима могу да се не видим годинама, али се показује да то није важно. На пример имам пријатеље који живе у Грузији, и нисам се с њима видела десет година, а када смо се срели – све је било исто – љубав, осећај унутрашње сродности, радост …
Ја и мој муж, отац Владимир Вигиљански, смо једном били сведоци дивног сусрета митрополита Антонија Сурожског и владике Јована Сничева. Владика Антоније је дошао у Русију 1990 године на Архијерејски Сабор, и ми смо дошли код њега у госте – одседао је у хотелу “Украјина”. И када смо били код њега посетио га је владика Јован – они су пријатељи одавно. Било је веома дирљиво видети како два архијереја опште – притом веома ауторитативна и значајна у Православној Цркви: називали су један другог “владикице”, шалили се, али тако како то раде блиски пријатељи, с љубављу, са огромним међусобним поверењем …
Наравно, ако ниси свештеник, заштићен двоструком благодаћу тајне, онда ти бива веома тешко да слушаш приче другог човека, фактички његову исповест. Али ако твој ближњи заиста осећа притом олакшање, мир, и ти саслушавши га помажеш му да разреши неке психолошке дилеме, и можда да се припреми за праву црквену исповест, онда треба претрпети и прећи са њим то поприште. Апостол Павле је за то рекао: “Носите бремена једни других, и тако испуњавајте закон Христов” (Гал. 6, 2). И ако се твој пријатељ нашао у тешкој ситуацији: или га треба посетити у болници, или помоћи новчано, или неке тешкоће преузети на себе то значи треба оставити своје сопствене послове и жртвовати нешто своје. Понекад то не желимо али се у томе састоји испитивање.
Да ли се број пријатеља смањује са годинама? Да, зато што пријатељи умиру ...И с њима умире један део живота. Али молећи се за њих настављаш с њима да општиш. Смањује се и због тога што се скраћује време трајања животних прича, које стоје иза сваког пријатељства – јер иза сваког пријатељства стоји задивљујући сиже о томе како Господ повезује људе. И заиста о сваком човеку који се појави у нашем животу треба да се замислимо – чини ми се да нам је сваки човек послат да бисмо га заволели и да бисмо нешто од њега научили. Тамо где постоји пријатељство, Господ је близу.


Наталија Загребина
- Жеља за пријатељима је повезана са савлађивањем људске затворености у себе, са савлађивањем егоизма. Словенска реч "друг" значи "ближњи". Жеља да стреми према неком другом је потпуно неопходна човеку. Човек може да се реализује само у међусобној вези са другима. Најважније две заповести су: љубите Бога и љубите ближњега као самога себе. Љубав према другом човеку и јесте стремљење ка пријатељству. Сваки човек теоретски и практично може и треба да буде пријатељ. Пријатељи се често појављују у младости, например на институту. Због чега је тако важно негде наставити учење после школе – поред осталог и ради тога да би се нашли добри пријатељи. Често човек најчешће у младости налази праве пријатеље за цео живот. Чак и пословица каже: какве пријатеље нађеш, такав ће ти и живот бити. И заиста тако често и бива – с ким си у младости на овај или овај начин повезао свој живот, случајно или свесно, с њим после и живиш. Пријатељство је у младости потребно због досаде, често је повезано са нерадом, чије су форме истина разне, али су често блиске правом стваралаштву. Ми смо например студентске дане провели весело и притом чини ми се садржајно. Показало се да без тог назови нерада нема ни дубљих међусобних односа. Лагано, површно пријатељство може ничему да не води, а може да буде и почетак веома дубоке људске повезаности. Данас је главни проблем наћи време за дружење.
Дирнуо ме је гест мојих пријатеља када се родио наш првенац и када сам се вратила из породилишта – у стану је стајала машина за прање веша, која не само да је била купљена и довезена, већ и прикључена! И то је био поклон пријатеља, који су за кратко време док сам била у породилишту скупили новац, купили, довезли и прикључили машину. Или када сам лежала са млађом ћерком у болници, а муж је остајао са старијима, такође малом децом, сваки дан ми је у болницу долазио неко од пријатеља, доносили су памперсе, разне производе које ми кући никада нисмо ни пробали. Долазили су и поред својих обавеза и своје деце – то је било веома дирљиво и за памћење. Као и сви остали важни моменти у животу – свадба, рођење деце, болести, сахране рођака – би без пријатеља били потпуно другачији.
Ја сам за верност пријатељима. С тим човеком си некад заједно провео део живота, и значи какав је он сада такав и јесте. Лична достојанства при пријатељству немају неку улогу, јер се многи људи са тешким карактерима одлично друже. Чини ми се да с годинама личних пријатеља не бива мање. Наравно појављују се нови пријатељи – на пример мужевљеви пријатељи или људи који су повезани са неком делатношћу. Постоје пријатељи које виђаш често и то је потреба да се виде често, а постоје и они с којима се видиши једном годишње, и то су такође пријатељи. Постоје један или два човека с којима треба заједно преживети све најтеже, нарадосније и најтужније. Некада је човеку потребна твоја пажња и треба нешто жртвовати. Треба се трудити да се не изгуби та пријатељска нит. Пријатељство није мали душевни труд. Веома су ми се свидело кога су моја деца одабрала за пријатеље. Питала сам их: да ли имате пуно пријатеља? Моја млађа ћерка која има пет година је рекла: «Да, веома!» и почиње да набраја: «Мама, тата, бака, дека, кумови, тета Лена, Катја, ...Сви они ми доносе поклоне!». С једне стране је то смешно, али сам одједном схватила да је пријатељ заиста онај који нешто дарује. Није битно да ли је то машина за прање или кутија бомбона. Пријатељство је дар за себе.


- Протојереј Владислав Свешников. Рођен у Москви 1937 године. Завршио ВГИК, одсек кинографије. 1976 године је рукоположен у свештенички чин. Настојатељ цркве Три Јерарха на Кулишкама. Доктор богословља, руководилац катедре моралног богословља ПСТГУ.

- Јеромонах Јона (Зајмовски). Рођен у Москви 1964 године. Студирао на Педагошком институту, завршио семинарију и Московску Духовну академију. Житељ Даниловског манастира, извршава послушање библиотекара. У данашње време руководи програмом духовне, психолошке и социјалне рехабилитације Патријаршијског центра духовног развоја деце и омладине при Московском Даниловском манастиру.

- Виктор Владимирович Ржевски. Рођен у Москви 1957 године. 1978 године је завршио одељење за глуму школе-студија МХАТ, где је после завршетка истог и играо, као и у Позоришту Совјетске Армије и “Савременику”. Затим је напустио глуму, и више од 20 година радио у грађевини. Данас је старешина цркве Три Јерарха на Кулишкама.

- Олесја Алесандровна Николајева. Песник, прозаик, есејиста. Аутор књиге “Православље и слобода”, “Савремена култура и православље”, романа “Инвалид детињства”. Члан Савеза писаца. Доцент Књижевног института Горког.

- Наталија Загребина. Рођена у Москви 1966 године. 1991 завршила филозофски факултет МГУ. Радила у новинама “Литерарно учење”, у издаваштву Валаамског манастира. Данас мајка четворо деце.

Извор: Манастир Лепавина