и старцу Митрофану Хиландарцу, првом Светогорцу кога сам уживо, додуше издалека, као хорски певач, деведесетих година прошлог века, са балкона у цркви Александра Невског на Дорћолу, њега, у олтару, видео;
и преподобном старцу архимандриту Софронију Сахарову Агиориту Есешком, који је први од Светогораца превео тиховање-молчаније у Живу Реч и Неизрецивог уловио у мрежу од Речи и који је је после откривења и божанских виђења одлазио да попије чај.
ИСПУЊЕН САН
„Како да почнем са описом једног догађаја о којем је можда било најбоље не писати, јер: све што вреди и што је лепо, крије се од очију, од ушију, од језика? Чим га та наша грешна чула и органи дотакну, профанише се, губи у нашој слабости, нестаје у нашем забораву.
Па ипак, зар данас кад добра и лепог тако мало у свету има, исто „ставити под суд, а не на свијетњак"? И ја са устезањем почињем ову причу, јер песник нисам да бих о том догађају о којем се ради дао пун израз, а за прозу није, јер се нема много шта да каже. То се десило као сев муње на видику,као зов мајке у рано јутро.
А онда, највећа тешкоћа је у томе, што је оно централно у причи на први поглед материјалне природе, иако је, уствари, и то и све у вези са тим духовно. Зато молим читаоца да овај мој покушај само са те стране прихвати. Остављам по страни неке околности под којим се овај догађај одиграо..."
(Скинуто на слух са уотубе клипа аудио-књиге „Светогорски дневник 1 - Старац Митрофан Хиландарац; Духовник Библиотека, па интерпункција можда не одговара оној у штампаном издању)
https://m.youtube.com/watch?
УРАНОПОЛИС
Рађање Сунца и новог дана дочекују и славе својим цвркутом птице на пристаништу градића Уранополиса одакле се плови за Свету Гору. Јутрење је брзо, раздрагано, гласно и помало нервозно и нападно за слух тек пристиглих ходочасника који се сањиви и крмељиви протежу на паркиралишту испред тврђаве.
Прву улазницу на Свету Гору испруженим дланом иште брадати тамнопути просјак у инвалидским колицима. Ако прођеш поред њега, не ставивши пропусницу у виду металних новчића, игноришући његово постојање, то што си ушао у трајект, машући диамантирионом испред службеног лица, не значи и да си запловио ка Светој Гори. Значи управо супротно: да си омашио прст на Халкидикију.
ПРИБЛИЖАВАЊЕ ХИЛАНДАРУ
Када је већ постало извесно да ће се ходочашће на Свету Гору остварити, између осталог, јер је оверено печатом благослова мог духовног оца, ноћу је у сну Света Гора походила мене. Горео сам од нестрпљења да препознам чији су то прозори, чија је то фасада, којој то грађевини, цркви, кули и ком манастиру припадају. Хиландар се још увелико обнавља, и путеви до манастирске капије су друкчији него септембра 2011. када сам први и једини пут телесно походио Свету Гору.
Дуж макадамског пута постоје ископи у којима се полажу водоводне цеви и вероватно оптички каблови, па се прекривају песком и доводе до нивоа коловоза тако да обновом Хиландар као да добија крвоток за одржавање свог спољашњег, физичког, материјалног, такорећи телесног састава ако га видимо као жив организам, што он и јесте, јер ја лично не могу разлучити, одвојити зидове свих његових грађевина од братства које кроз зидове пролази бешумно као Христос кроз затворена врата.
И препознао сам задњи део спољњег дела манастирског зида кад се прођу радионице на отвореном и возило се успне уз прашњави пут, тик пре спуштања низбрдицом према капији. Гледао сам кроз леве бочне прозоре мини буса и слике из сна и зид са разиграним прозорима и осећања које сам у сну доживео и ово које ме је чекало су се склопила у нераскидиву целину.
Стигао сам кући.
унутрашња страна сневаног конака
ИМЕНА
Свакоме ко се успиње на Свету Гору ранац је препун и претежак од имена за спомињање на проскомидији Свете Божанствене Литургије. Свако име носи неку своју муку да је спусти као бреме пред Господом да га Он понесе, намученог одмори. Неко име виче у помоћ, неко благодари за ниспослане дарове. Имена упокојених усхићена ћуте и радују се што су их се ближњи сетили и увели их преко границе гроба без пасоша међу Свете, спремајући се да ускликну:„Свјат, свјат, свјат Господ Саваот!..."
Тај једва чујни шапат, мрмор запловиће из припрате ка олтару и Часном Престолу, претворивши се у мрве на Дискосу, мрве-ипостаси које ће се окупати у Чаши Крви Господње, спрати са себе прљавштину греха, где год се, крштени, задесе у том трену, да л у животу ил у неком месту где је пакао и мрак (јер немаш да ти светли лице ближњег твог), да ли на некој рајској ливади где се бере рајско цвеће или са дрвета, не забрањеног, најслађе јабуке.
Такви за које је Господ у свом срцу резервисао рајски кутак, одашиљу благодат натраг на испоручиоца имена и тај на Св. Литургији плаче као киша.
Други избељују душу и место где бораве већ је мало светлије љубављу оних који их се у молитви сећају. Најнесрећнији се прже на огњу Божанствене и наше љубави, јер је и овде својом слободном вољом не прихватају, јер она милује или спаљује.
Живи који не маре за Бога, а имена им у виду мрва пролазе кроз божанствене благодатне струје, обично и пролазе тако у наредним данима као да их је струја - електрична - ударила. Они који маре, у умиљењу проливају сузе, иза марамице скривајући се, као само да мало усекну нос, јер промаја је - највећи наш непријатељ - као учинила своје.
Сви заједно живи и упокојени, видљиви и невидљиви, свети и несвети, стоје пред Светом Тројицом и Мајком Божијом као једно Тело у Христу и приносе се као благодарна жртва коју приноси и који се приноси ПрвоСвештеник Господ наш Благи и Милостиви, Исус Христос.
Ко уз имена приложи нешто од срца и душе манастиру, за уздарје добија благослов из Светог манастира Хиландара:
МАНАСТИР ЕСФИГМЕН
У манастиру Есфигмен све што чулима додирнеш је друкчије него у осталим манастирима. Ратлук, чашица узоа, вода чак. Порта манастира, степенице које воде ка гостопримници. О манастирској продавници да и не причам. Најмириснији тамјан на Светој Гори је онај из њихове радионице, мени бар.
Све што хтедох даровати од хране братији преко нашег гостопримца оца Симеона, би ми љубазно враћено, јер је на амбалажи иштампан бар код. Али шајкачу и сувенир у виду минијатурно направљених пара опанака повезаних кожним врпцом као дар приложен од нашег дивног обућара Саше чији дарови, а да их он сам не тамо где и коме их је наменио не однесе, већ му се сами људи који тамо ходочасте понуде, јер га Бог тајанствено тако посећује и награђује, стижу до најсветијих места на овој планети (Христовог Гроба у Јерусалиму прошле године, Свете Горе сад), Саше обућара из Аранђеловца који је наследио радњу од обућара Раје Лазаревића у најстаријој згради у Главној улици, - о. Симеон од срца прихвати. На њима бар кодова још увек нема, а докле ће тако бити, Бог зна.
А нама отац свима дарова освећену вату на моштима Светог Партенија, епископа Лампасакијског из четвртог века коме се треба молити за заступништво пред Господом за исцелења од болести рака и за заштиту од демонских напада. Отац нам је дао занимљиво упутство о примени, како му помисао говораше у тренутку даривања. Од малог прстохвата вате направити куглицу, спустити је у чашу воде, држати је неколико минута у њој, извадити, помолити се Светом Партенију да Господ реши проблем који нас мучи или да нас исцели. Куглицу, честицу вате спалити, воду попити наште срца-на празан стомак, ујутро и увече и то чинити једном недељно. Остало је у Божијим рукама.
Из манастира у ком нећеш наћи струју, нити воду развучену по келијама конака и где се дух Византије конзервирао у облику какав је од постанка манастира, изађох са још пунијом кесом посне хране на чијој амбалажи су бар кодови, јер је, не знам како, ту доспело и паковање округлог, посног кекса. Мислиш, дароваћеш, а више си добио него што си донео. Дивни зилоти, бескомпромисни у додиру са светом, што им нимало не смета да поделе и пруже сву љубав према браћи, а којом их Господ Исус Христос и саме дарује.
ПЕЋИНА У КОЈОЈ СЕ ПОДВИЗАВАО СВЕТИ АНТОНИЈЕ ПЕЧЕРСКИ, ОТАЦ РУСКОГ МОНАШТВА
Пећина припада манастиру Есфигмен. Црква је у добром стању, поглед на манастир је фантастичан. Ипак, осећа се да је ово место мало запостављено и, грубо речено, запуштено.
ХРУСИЈА СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ НА МОРУ
Поново, после скоро шест година, идем готово истим путем, удаљен од групе да бих био сам, ка западној обали и хиландарском скиту. Сачекала ме песма с којом сам се готово на истом месту прошли пут опростио на тај начин што је она, текући из ума, преко срца, грла, језика и усана уврла испред мојих ногу у прашњави друм као река понорница да би, ето, изронила, сада, поново млада, бистра и свежа да опет потече са усана, тихо, тек толико да је слуша Она која, невидљива, корача поред мене: „Возбраној војеводје, Побједитељнаја..."
УДАЉАВАЊЕ ОД ХИЛАНДАРА
Започело је самосликом са Душаном, једним од нас, из наше групе и са човеком који је на јутрошњој литургији у Милутиновој цркви изговарао Вјерују и Оче наш:
Црни ми
СТРАШНА КАРУЉА
На каруљском доку су нас дочекале муле спремне за покрет. Са нама на броду били су и оци Срби Симеон и Гаврило, а уза зид су биле прислоњене котур пвц цеви за воду, пластичне канте напуњене неким пластичним деловима непознате намене. Ненад, организатор путовања и вођа наше групе је, као у својој књизи „Пешке кроз Свету Гору" поново имао прилику да се нађе користан каруљским оцима, пребацивши смотане цеви преко рамена као да су од папира. Ја сам већ имао свој огромни терет-пакет хране за каруљске пустињаке: ражано, пшенично брашно, овсене и јечмене пахуљице, печени кикирики, разне семенке и суво воће, пасуљ и ђувеч посни у конзервама, два пара книнских опанака од оног истог обућара (један сам од њега купио почетком пролећа за себе, али ми се није дало да их носим, стезале су ме) које су тако квалитетно ручно одрађене са ђоном од гуме са камиона тако да пролазе као монашка обућа скроз, а поготово за овај терен, стрме камените степенице ниског газишта, и земљане стазе пуне џомбастог камења.
Муле, захваљујући нама, овог пута одмарају и срећне су због тога, срећне као и Владимир Илић, који је члан наше групе, и који је срећан због њих, а коме се због имена и презимена и фантастичних апликација на мајицама на предњој и задњој страни истих о руско српском братству у загрљај бацају ганути Руси. Нема који није, а свештеници поготово.
Сви смо у голој води, висока је температура, као и влажност, успон је константан, ранац је све тежи. Молим старца Јефрема Филотејског и Аризонског да замоли свог старца Јосифа Исихасту да и мени Господ пошаље снаге да издржим, а још и више да ми каишеви на ранцу издрже. И помаже ми брат Душан превезавши каиш на прави начин, спасивши ме даље беде и душевне муке, на чему ћу му вечно бити захвалан.
УНУТРАШЊА КАРУЉА
Она је та страшна Каруља. До келија-гнезда, пећина, рупа, удубљења у стенама које служе као пушкарнице са којих се у невидљивом рату мотри на демоне, спушта се мердевинама, придржавајући се за ланце. Стене су готово окомите, то што је као стаза јесу избочине где је сваки следећи корак мора бити добро промишљен.
Од детета имам страх од висине, на вашару се ни рингишпилу са седиштима окаченим о ланце, ни на балерини нисам смео возити, а овде сам се спуштао и припијао уз стену као Спајдермен, без трунке страха, или корачао сигурно као да идем ауто-путем. Толика је сила молитве каруљских пустињака која покрива ходочаснике најсветијег дела на Светој Гори!
Ранчеви су остављени на почетку спуста, а моја кенгур торба на стази изнад мердевина. Колико сам био усредсређен на стазу у повратку, торбу сам 'ладно прескочио, нисам је видео. И опет брат Огњен прискаче у помоћ и одлази по њу. Права братија. Кроз какво место и са колико смо труда и љубави прискакали једни другима у помоћ, односно сви углавном мени најнеспремнијем, иконе Светог Саве и Симеона и Млекопитатељнице као дарови за манастир мог духовног оца и наш манастир посвећен Светим Архангелима које смо у три кесе вукли чак са Хиландара има да промироточе!
ОТАЦ СИМЕОН
Прилаз келији је прави пустињачки, тако да се овде одмах суочаваш са чињеницом да овде материјалне ствари имају само употребну вредност, а кад она прође, од ствари остане само љуштура, ту и тамо згомилане са другима: дашчице, гајбе, празне флаше, празне тегле и конзерве, кесе, амбалажа. Отац Симеон има најлепши поглед на пучину са своје клупице испред келије, а када заједно коначно упарисмо која са којом сандала-опанак иде заједно и кад поменух да је кнински, старац рече да је он војску у Сплиту служио. Показује прстом лист на нози који га боли. И мени кроз главу одмах прође наш добри деда, архимандрит Георгије, из нашег манастира. Богородице Геронтиса, помози им! А кад се ја у журби кретох да што пре стигнем групу која је већ подобрано поодмакла, отац је узео један од штапова за планинарење на расклапање да ми помогне да га припремим, а ја други. Шта ми тад с њима урадисмо, ни данас не знам. Само знам да коначно профункционисаше и сваки зглоб је легао где треба и ја , на жалост, веома брзо морах даље, остављајући оца у друштву са о. Јованом да пробају који пар коме одговара, мада се млади монах Јован, мрзовољно, готово са отпором, нећкао, да то њему не треба и тако заличио на једног другог, сабрата архимандритовог.
ОТАЦ ДАВИД
До келије о. Давида постоје две препреке. Прво огромна стенчуга преко које са пртљагом не можеш, тако да она има функцију камиле кроз иглене уши и друга клизава стена без ланца за ослонац сем три шипа за стопала забодена у стену; горе не можеш ни да погледаш, доле такође, јер је провалија и море, и само усмена молитва Богородици и чврста, братска, очинска рука може те превести на страну где борави отац Давид.
Сви смо прешли, спаковали се у гостопримницу која се састоји од лименог крова на једну воду уз стену наслоњеног, импровизоване бараке минијатурних димензија и терасице где се може на пањићима сместити пар посетилаца, с тим што смо због тога што напољу пржи сунце сви остали унутра. Док се кувао јаки зелени чај и док је отац бројао колико нас има да би било чаша за све, свако од нас је гледао како би се спустио да се одмори, а поготово ја. И лако отац нађе јастуче за мене и намести место за мене прво. Снимио који ми је најомиљенији положај у животу. Али пре тога отпевасмо у црквици поред Тропар Светим Архангелима, тражио је отац да се прво сви заједно помолимо. На путу до црквице пред мојим очима као да су два попришта најтежих и најжешћих битака у свим световима: ово овде, оца Давида и Горња испосница Светог Саве изнад Студенице, на кратко заменила места. Свети Сава и на Каруљи. Моји оци, што ме усинише, такође. На цедуљчету за помињање, а и овако. Јер сам на Каруљу јутрос кренуо у њиховом дресу, носећи мајицу са апликацијом Цркве манастира Свете Тројице у Бјелим Водама. Отац крете с тропаром, а ја за њим, па се некако, при крају, ускладисмо. Певасмо само он и ја. После молитве је чај сипан свима у разне чаше за које нам је најмање било битно да ли су чисте и да ли по чају нешто плива. Са сваким гутљајем враћала се снага. И онда почиње прича и развија се и иде у круг, о премијеру -рки Србије, о „ситуацијама", о свему што нормалне мушкарце занима, а ја се у себи све безгласно питам, пошто ме те ствари општег типа мало смарају и испуштене ми бивају из мисаоне пажње, како се отац снабдева водом, вртећи ми се у глави слика-сећање на прочитано како је то чинило братство старца Јосифа Исихасте, а описано у књигама његових духовних чеда. „Па седиш ми на води, брате!" у причи на сасвим другу тему окреће се ка мени о. Давид и то ми уз весео осмех одговара.
На Светој Гори свака спознаја удара директно у главу и буди успавани ум. И мораш да хваташ поруке у лету брзо као Брус Ли метак у „У змајевом гнезду". Јер, отац Давид једном речју отвара запретена врата и из пера лепезе могућих будућности изабира оно које је за тебе (оно са оком), у руку ти из врта Пресвете Богородице пружа стручак најмириснијег цвећа да те греје кад наступи зима.
Припремљени смо за будуће догађаје и већ један по један од нас како одлази појединачно из џепа душе спушта пред оца завежљајчић на чворове чврсто увезаног најинтимнијег проблема који га мучи, а који ће он, данима, уз Божју помоћ, покушати да расчвори и у срце нам врати Божије Име и нетварну светлост.
Из келије оца Давида изашао сам окрепљен, пошто сам му испразнио пола цистерне воде лоциране испод нивоа пода, а на чијем сам мало уздигнутом, вешто наткривеном отвору, као на престолу, седео.
Наставиће се...
Аутор текста: Срећко Урошевић
Извор: http://carinik-veskoisrecna.blogspot.rs/
Нема коментара:
Постави коментар