Прича о исцељењу душе на Свeтој Гори
Догодило
се ово у манастиру Ватопед, док је у њему живео старац Јосиф "млађи". Био је
крај новембра. Ја сам тада испуњавао послушање гостопримца. Тих дана на
Политехничком факултету у Атини дошло је до сукоба између полиције и студената. Неколицина њих –
студената анархиста, кренуло је на Свету Гору, како би се склонили од власти. Један о њих, анархиста са зеленим чирокијем,
имао је ујака који се подвизавао у манастиру Есфигмену. Предложио је да се сви
они склоне на Свету Гору и тамо бораве неко време.
Нормално,
нису добили дозволу да посете Атос. Нису имали ни идеју како да стигну тамо .
Покушали су бродом, али су са њега били избачени. Одлучили су да крену пешице.
На
крају, стигли су у Есфигмен. Потребно је напоменути да је то манастир са врло
строгим типиком, па када су монаси видели младиће обријаних глава и са минђушама, избацили су их напоље. Једва корачајући, пред само вече, стигли су у
Ватопед. Вратар се припремао да затвори манастирску капију када је угледао ту
децу. Природно је да се и он уплашио њихове појаве– такве на Атосу било је
тешко видети. Био је приморан да се обрати свом старцу:
"Оче,
шта да радим са њима? Да ли да их отерам? Али где ли ће отићи? Где ће провести
ноћ? Сви манастири се у ово доба затварају."
Старац
је одговорио: "Мајка Божија их је нама послала. Само их све смести у исту собу,
не дозволи да их остали поклоници виде и немој их испуштати из вида."
Био
сам гостопримац, те сам се побрину да се сви сместе у једну спаваоницу. Изгледали су ми уплашено, збуњени ситуацијом у
којој су се нашли и уморни од многочасовног пешачења. Када су мало одморили, одвео сам их у трпезарију на освежење. Монаси су кратко попричали са њима, а онда им саопштили да сутра морају да
крену даље, јер манастир прима поклонике само на једну ноћ. Старац им је рекао
да је Бог љубав, и да без обзира на то шта су чинили у својим животима, и даље
могу да се покају.
Следећег
дана, младић са зеленим чирокијем ми се обратио: "Оче, желео бих да овде
останем још један дан. Да ли је то могуће?"
Остали
нису желели да остану. Питао сам старца за благослов и он му је дозволио да
остане још један дан - али требало је да стави капу на главу како својим
изгледом не би саблазнио монахе и поклонике.
Петар,
како се звао зеленооки студент, остао је два дана, а затим и трећи. Једном,
током вечерње службе, чуо сам гласне јецаје у нартексу храма – чак не ни јецаје
већ гласно ридање. Пришао сам да видим шта се дешава и видео Петра на коленима
како плаче.
Упитао сам га шта се десило. Помислио сам да га је можда неко повредио.
"Не,
ништа се није догодило," одговорио је. "Оче, желим да поразговарам са тобом." Након вечерње службе напустили смо храм.
«"Оче,
да ли је могуће да се и ја спасем?"
"Петре,
спасење је свима могуће. Разбојник на крсту се покајао и Господ га је спасао."
Онда
ми се Петар поверио. Испричао ми је да му се породица распала; да је отац
злостављао мајку и да је Петру то било веома тешко да гледа. Са дванаест
година напустио је дом; живео на улицама Екзархија. Тамо се упознао са
анархистима, почео да употребљава наркотике и упустио се у све врсте грехова.
Живот му је дуго био веома стресан.
Упркос
свему овом, душа овог младог човека била је и даље прекрасна.
Браћо,
говорим вам ово да не бисмо одвратили
лица свога ни од последњег грешника! Јер такве, којих се ми одрекнемо, Господ "приводи" к Себи. Велику грешку правимо ако себе сматрамо достојнијима од њих.
Старац Пајсије је говорио да ћемо на Страшном суду бити изненађени јер оне,
које очекујемо да видимо, нећемо видети у Рају, већ оне за које смо мислили да га најмање заслужују. Да
нам се ово никада не догоди! Ми се надамо де ће се сви спасити љубављу
Христовом.
Након
ове промене у Петру, која се догодила молитвама Пресвете Богородице, рекли смо
му да мора да оде на исповест. На исповести био је преплављен умиљењем, патос под
њим био је мокар од суза.
Петар
је дуго остао у манастиру. Старац му је рекао да би требало да обрије своју
чироки фризуру. Петар му је одговорио: "Не, нећу док се не вратим назад у
град, како момци не би рекли да су ме монаси обријали. Када се вратим у свет,
сам ћу је обријати."
Капу није скидао.
Петар
је напустио манастир и наставио да живи духвним животом. Једном се вратио, али
тада је био нормалног изгледа. Онда је поново нестао.
Знали
смо да мајку није видео од дана када је напустио дом, да је никада није
потражио, па смо покушали да обновимо њихову везу. Потражили смо њен
телефон и позвали је, испричавши јој све. Била је изгубила наду да ће га икада
поново видети живог. Наша прича ју је веома потресла. За нас, ово је био
посебно радостан моменат.
Две
године након ових догађаја, неколико монаха и ја посетили смо за празник један
други манастир на Светој Гори. Са нама је био и преосвећени владика Григорије касторијски. Његово преосвештенсто нас је замолило да никоме не говоримо да је
владика – није желео да му се указују специјалне почасти, нити да додатно
оптерећује братију.
Стигли
смо у манастир и донето нам је традиционално светогорско послужење. Када смо се
спремали да кренемо кући, један монах ми је пришао и упитао, «Оче Нифонте, да
ли ме препознајеш?»
Погледао
сам га и одговорио: «Не, не познајем те!»
«Мало
боље погледај.»
И
шта сам угледао?! Те крупне зелене очи! Биле су Петрове.
Петар
је постао искушеник тог светогорског манастира. Наравно да смо од радости пали једно
другом у загрљај. Обојица смо били ганути до суза! Захвалан сам
Пресветој Богородици за њен велики благослов и сва чуда која су се догодила њеним посредовањем! Испричао сам вам само једно од њих.
За нас, промена његовог
начина живота било је истинско чудо.
Из
архиве манастира Ватопед.
монах
Нифонт ватопедски
Превод:
Б.Србљак
Нема коментара:
Постави коментар