РУСКИ ПРАВОСЛАВНИ МОНАХ ПОБЕДНИК ТАКМИЧЕЊА ПРВИ ГЛАС РУСИЈЕ

 

Када је четврта сезона Првог гласа Русије почела у септембру, публика је била шокирана учешћем јеромонаха Фотија. И његов ментор у емисији, певач Григори Лепс, био је збуњен; није био сигуран како да ради са тако необичним такмичарoм.

 

Међутим,  наступи о. Фотија потврдили су да може да пева различите музичке стилове, на различитим језицима; одушевио је свог ментора завршним наступом.

 

Након што је дошао до самог краја такмичења,  о. Фотије је одушевио жири отпевавши три песме (две на руском и једну на италијанском ) и освојио је прво место.

 

Током интервјуа (пре финалног наступа) изјавио је да дуго пева и да, иако је монах, жели да учешћем у овом такмичењу покаже људима свој таленат.

 

 

 

Додао је да зна да је цео манастир уз њега, да ће га сви гледати и гласати за њега - чак и његов исповедник.

 

Превод: Б.Србљак

Извор: http://www.pravmir.com/russian-orthodox-priest-wins-season-4-of-the-voice-russia/

КО СИ ТИ?

Знам твоје име и знам твоју породицу, али тебе не познајем. Уплашио ме је позив који сам због тебе примио. ”Оче, тај и тај се упокојио, и породица жели да зна када ће моћи да буде сахрана”.

Шта ја требало да одговорим? У овој прохији служим довољно дуго да сам видео и упознао свакога ко је имао макар и најмању везу са нашом црквим. Тебе никада нисам видео. Никада нисмо разговарали. Накада те нисам запазио на службама, венчању, крштењу или сахрани. Где си био?

Да ли си био верујући? Ако јеси, сигурно се тако ниси понашао. Оно што желим да кажем је да одувек постоје јасна очекивања од оних који себе називају хришћанима. Хришћани се исповедају  и причешћују бар једном годишње. Ти ниси. Хришћани помажу цркву, посвећују јој своје време, помажу прилозима и дарују јој своје таланте. Ти ниси. Хришћани присуствују редовно богослужењима. Колико је мени познато, а и свима са којима сам разговарао, ниси отворио врата храма годинама.

Из онога што сам чуо, био си веома успешан у послу којим си се бавио. Очигледно си много времена посветио каријери, радећи и зарађујући. По кући у којој живиш могу да закључим да си материјално био добро ситуиран. Али, чак ме и то збуњује. Наша парохија води евиденцију о свима који су цркви донирали чак и најмању суму новца;  твоје има никада, нигде није било забележено. Трошио си новац на политику и странке. Имао си довољно новца за храну. Имао си новац за одморе, викендицу, концерте и ресторане. И сада, када си мртав за цркву, исту цркву коју никада ниси посетио и помогао када си могао,  та иста црква треба да те сахрани. ”Али он је крштен у цркви”, рекоше ми. Понекад ми се чини да су припадници секти у праву. Можда би и ми требало да сачекамо да људи уђу у разумне године, па да свесно прихвате крштење са свим последицама и одговорностима које оно носи. Чињеница да си крштен у цркви само наглашава болну истину да је неко затајио – или твоја породица, или наша парохија, или ти сам, у твом хришћанском васпитању и развоју. Да ниси био крштен, ти (и твоји родитељи и кумови) бар би имао изговор за такво понашање.

У оваквим ситуацијама једноставно желим да побегнем на одмор, па да свештенику који ме мења оставим да договори сахрану. Пошто не познаје целу ситуацију, бар га савест неће разобличавати. Да ли си веровао у Бога или си му се ругао? Да ли си се с поштовањем односио према цркви и њеном учењу, или си активно подржавао друштвена и морална учења (као на пр. абортус), у основи анти-хришћанска. Не знајући ове ствари, не знам да ли је исправно да те сахраним. Хришћанско опело је за хришћане. Да ли си био хришћанин? Црква увек добро претпоставља, али своје претпоставке увек базира на нечему, на истини. У твом случају, све је испразно.

Шта да одговорим твојој породици? Уцвељени су, сломњеног срца. Свако од нас разуме да је смрт ту, иза угла, да слабо срце, пијани возач или било који други узрок могу угасити живот чак и када се осећамо младима и здравима, када мислимо да све ”конце судбине” држимо у својим рукама. Твоја изненадна смрт, без прилике да кажеш најближима ”збогом, волим вас”, потпуно их је дотукла. Надам се да иза себе ниси оставио нерешене сукобе, јер у таквим случајевима они који остају, остају повређени, а понекад такве ране никада не зацеле.

Једина ствар коју засигурно тврдим је да имаш неколико побожних рођака, људи који истински љубе Бога и служе му на најбољи могући начин. За разлику од те мале групе побожних, велики број твојих рођака и пријатеља неће се много узнемирити ако те не сахраним. (Уствари, мислим  да ће бити срећнији, јер ће погребна служба много брже обавити чин сахране, а након тога ће уследити приче како је свештеник био ”нефер”,  или ”престрог”, приче којима ће покушати да оправдају  своја уверења да не треба да имају ишта са црквом). И тако све док им не буде било потребно раскошно венчање у цркви, или крштење, или сахрана). Због твојих побожних рођака најпре размишљам шта је најбоље да учиним.

Изрека каже: “Бог има децу, али не и унуке”. Небитно је да ли наши родитељи или стрине или тетке живе светим животом, или свештеници, или епископи, битно је шта ми чинимо с временом, талантима и материјалним богатством које нам је Бог дао, а којим или отворамо  или заувек затварамо врата раја. Ако ми сами не желимо да будемо спасени, ни Бог нас неће присиљавати на спасење.

На крају, видиш, не осећам се пријатно да било тебе, или себе или цркву учиним лицемером. Господ  је проповедао о љубави, али је проповедао и о истини и о одговорностима. Примао је највећег грешника када би се покајао, али је осуђивао сваког лицемера. Дакле видиш, мој проблем није у томе што си био грешник. И ја сам један од њих. Мој проблем је што си, током целог свог живота, бирао да немаш ништа са црквом. Црквена сахрана би те учинила лицемером. Ако одлучим да те сахраним само да не бих ”правио сцене” у парохији, онда бих и ја био лицемер. А aко лицемерни свештеник сахрани лицемерног парохијанина, и сама црква Христова постаје лицемерна, зар не?

”Али, црква је пуна лицемерних људи”, могао би рећи. Управу си. И опет, ја сам један од таквих. Радије бих се бавио искреним агностиком него номиналним верником. Сама чињеница да је неко спреман да Богу да оно што му припада, чак и у сумњи, да плаћа своју парохијску чланарину, да буде макар мало наклоњен цркви, да се бар повремено појави на верским и друштвеним скуповима може превагнути тас. Научени смо да, ако само једним кораком кренемо к Богу, Он ће нам трчећи кренути у сусрет (можда си чуо за причу о блудном сину). У овом моменту заиста бих желео да  знам о твом, и најмањем, свесном кораку, којим си кренуо Богу у сусрет, као одрастао човек. Немам баш много среће.

Тако да не знам шта да чиним. Не знам  да ли би твоја хришћанска сахрана  била Богу на славу или би  била компромис. Знамо да сахрана апсолутно нема ништа са тим да ли неко одлази у рај или не. Многи светитељи никада нису имали хришћанску сахрану, али су у рају. Остали, који су били сахрањени уз помпу и церемоније, а који су имали смртне, непокајане грехе, нису имали много помоћи од такве сахране, јер покајање и опроштај је једна од неколико ствари  које можемо да учинимо себи. У свакој другој сфери поставњена су  различита очекивања од живота – ако нисам у војсци, а питам за војну сахрану, официр у локалној војној бази не само да би ме одбио, помислио би да сам луд. Али црква,  претпостављамо, треба да буде другачија.      

(...)

Зато, опрости ми. Да сам мудрији и саосећајнији и светији, знао бих шта да чиним, шта да кажем. Али, не знам. Да ли ћу служити опело? Не знам ни то. Једино шта са сигурношћу знам је да се у овом моменту надам и молим свим срцем да твоја тренутна дилема буде мање трауматична од моје. Али... сумњам у то.

Превод: Бојана Србљак

 

Извор: http://www.pravmir.com/who-are-you/

 

 

 

ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ МАНАСТИРИМА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

Недељу, 6. септембра 2015. године, када наша Црква прославља и празнује: Светог свештеномученика Евтихија, Свету мученицу Сару и друге са њима, чланови хора „Света Анастасија Српска“ провели су на поклоничком путовању светињама Епархије шумадијске.  Предвођени свештеником, о.Александром Миловановићем, вођени истом духовном радошћу број од око 50 путника су, уз хорске појце, чинили и  верујући наши суграђани.

Након заједничке молитве у храму Светих апостола Петра и Павла, кренусмо на пут у раним јутарњим часовима. Из више разлога чланови хора су кренули на пут добро расположени: одзив чланства је био преко 80%, план путовања је био садржајан и занимљив, свако ново сазнање и искуство су драгоцени и интересантни, временске прилике су нам биле наклоњене, имали смо ту част да својим појањем учествујемо на Светој Литургији у манастиру Каленић, првом од шест манастира планом путовања предвиђених за нашу посету.

Шест векова богате и бурне историје, изузетна лепота манастирске цркве посвећене Ваведењу Пресвете Богородице, представника моравског стила српске средњовековне архитектуре, са свим спољашњим и унутрашњим детаљима, сведоче о изузетном значају овог манастира за духовност и традицију нашег народа, као и о општепризнатој архитектонској и уметничкој вредности. У склопу манастира налази се и капела посвећена Светој Анастасији Српској.

Били смо почаствовани што смо у својству хора били део Свете Литургије коју је служио о. Александар, потрудивши се да својим појањем будемо складан део Литургије и самог амбијента у храму. У каснијој размени утисака имали смо једнодушно мишљење да је Литургија имала посебно пријатан и складан ток; надахнути свеукупним доживљајем стекосмо уверење да ће нам та служба остати у дугој и посебно лепој успомени. По завршетку Литургије у цркви смо се поклонили светогорској чудотворној икони Богородице Герондисе, упознали се са историјатом манастира, а затим у добром расположењу, уз послужење, у пријатном манастирском амбијенту провели време до наставка нашег похода светињама.

Следеће одредиште на нашем путовању био је женски манастир Прерадовац, посвећен Светом Симону монаху - првом српском краљу Стефану Првовенчаном, сину Ане Немањић - Свете Анастасије. Манастир је подигнут у средњем веку, обнављан у 19-ом и крајем 20-ог века, са довршењем обнове  2004. године. Игуманија, мати Текла, нас је упознала са појединостима везаним за овај манастир богате традиције, а ми смо, након отпеваног „Достојно јест“ и поклоњења реликвијама у манастирској цркви – међу којима је и део моштију Свете Анастасије, провели пријатно време уз послужење, добро расположење и предиван поглед на околну природу који се пружао са узвишице на којој се налази манастир. Срдачно дочекани – исто тако смо и испраћени, и испуњени лепим утисцима наставили смо наш пут.

Народна традиција у једном предању повезује три манастира: Денковац (посвећен Успењу Пресвете Богородице), Саринац (посвећен Вазнесењу Господњем) и Ралетинац (посвећен Светим апостолима Петру и Павлу). Сачувана је легенда о томе како су три кћери непознатог племића погинулог у Косовском боју сазидале по једну задужбину, које су по њиховим именима – Дена, Сара и Рала – добиле називе. Манастири су у временима ропства претворени у рушевине, али су, упркос свим историјским неприликама и прохујалим вековима, дочекали своју обнову, на радост верујућих, као потврда богатства наше духовне и народне традиције и речи васкрслог Господа: „Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека“ (Мт. 28,20). У манастирима су нас дочекали срдачни домаћини и свете мошти које смо целивали; чули смо занимљиве податке о богатој духовној традицији ових светиња – од њиховог заснивања до данашњег дана, а такође смо се дотакли и одређених животних тема посматраних из духовне перспективе, које су нас подстакле на продубљеније размишљање и лично напредовање. До манастира Ралетинац стаза нас је водила кроз интересантан природни амбијент, те, пешачећи, у шали констатовасмо да ово поклоничко путовање има, осим оне основне – духовне, и другу – физичку компоненту, као што и, иначе, човек у свом напредовању савлађује животне препреке и духовним и физичким трудом.

Последње одредиште на овом садржајном путу био је манастир Липар – посвећен Светом великомученику Георгију, где присуствовасмо вечерњој служби. И овај манастир са вишевековном традицијом је поново изникао из рушевина након ропства под Турцима. Црква, саграђена средином 19. века, 2003. године прерасла је у манастир - прво мушки, а од 2013. године женски. Од игуманије, мати Тавите, сазнали смо и о моштима још увек непознатог светитеља које се налазе у храму, о месту које манастир заузима у антологијама српске поезије кроз дело песника Ђуре Јакшића, а затим нас је заинтересовала прича о Светом Фанурију – до тог момента нама углавном слабо познатом,  која нам је својом занимљивошћу веома заокупила пажњу. У идиличном амбијенту манастирске порте, док је полако наступао смирај дана, уживавши у гостопримству и пријатном разговору, отпевали смо неколико духовних композиција, а затим смо испраћени уз жељу да неће проћи много времена до нашег поновног доласка.

Сумирајући утиске на повратку у Аранђеловац били смо задовољни садржајем тог дана; о. Александар нас је саветовао да се потрудимо да носимо у себи што дуже духовну компоненту овог путовања, и да је искористимо за лични напредак и добро, уместо да се цео тај пут сведе само на један туристички доживљај, који остаје на фотографијама и у причама. И најмлађи наш сапутник, деветомесечни Михаjло, син чланова нашег хора – Маје и Десимира, са задивљујућим миром је провео с нама цео тај дан, сведочећи о миру који сакуписмо на духовним станицама нашег путовања. Било нам је драго што смо открили, још увек у довољној мери неоткривено, духовно благо, нама релативно близу – али нашем интересовању и знању понекад прилично далеко. И врло брзо пожелесмо да неком (надамо се - што скоријом) приликом сакупимо још духовних драгоцености на сличном путовању. Захвални Богу на дару тог садржајно богатог и драгоценог дана, растали смо се у добром расположењу до неке будуће сличне драгоцене прилике. 

 

                                                                        аутор текста и хорски путописац:  Павле Вуковић

СМЕРНИЦЕ ЗА РАД ЦРКВЕНОГ ХОРА

Сваки диригент зна колико је важно  имати посвећене певаче у хору. У случају да чланова у хору нема много, њихова мотивација могла би бити кључ постојања и опстанка хора. Можда не можемо да задржимо сваког ко приступи хору, ипак, можемо и морамо да се потрудимо да певање, било на проби или на богослужењу, буде богоугодно и лепо. Како ће се певачи односити према хору, индивидуално је и зависи од сваког појединца. Оно што следи су идеје, које могу послужити као смернице у раду:

1.Пробе треба да буду продуктивне. Свакоме ко цени своје време познат је осећај задовољства након пробе која је била успешно одржана. Овај концепт може условити да се чланови боље организују и да континуирано планирају своје доласке.

2.Чланови хора треба да осете задовољство у ономе што раде. Пријатно искуство на проби обично доводи до тога да певачи жељно долазе на сваку следећу.

3.Чланови треба да се осете безбедно у хору. Намерне непријатности или вербално омаловажавање не треба да буде присутно у комуникацији како међу члановима, тако ни између чланова и диригента.

4.Диригент треба да има висока очекивања и да од певача захтева да на пробама дају свој максимум. Хорска проба није тренутак када Богу нудимо ”мрвице са стола”, већ тренутак да понудимо оно најбоље.

5.Потребно је да хор редовно учествује на богослужењима.

6.Певање различитих композиција, не само духовних, треба да буде заступљено на проби, како би се избегла монотонија.

7.Сви чланови морају да разумеју важност службе коју врше. То разумевање ће их уздигнути изнад личног осећаја испуњености и задовољства, и повезати их с Богом. Када хорско појање постане важан и устаљен део богослужења недељом, празницима и ка год је то потребно, онда хор заиста испуњава своју мисију и сврху.

8.Успех је оно по чему хор треба да постане препознатљив. Наравно да је и неуспех могућ, и не треба га трагично схватити. Успех се може дефинисати на много различитих начина. Без обзира да ли о успеху говорили или га једноставно осетили, он  је увек свима јака мотивација. Неуспех, с друге стране, треба да буде само тренутан. Једини истински неуспех за сваког члана јесте одустајање од хорског певања у потпуности.

9.Диригент певачима треба јасно да стави до знања шта од њих очекује. Да ли им је дозвољено да певају на богослужењу ако пропусте пробу? Да ли могу да закасне на богослужење или на пробу и да се прикључе осталима одмах или након паузе? Да ли је потребно да напев науче напамет или могу да певају и из нота? Да ли могу да напусте цркву одмах по завршетку службе?, итд. Певачи треба да поштују постављене стандарде понашања и да се труде да испуне оно што се од њих очекује.

10.Чланови треба да знају да  ће недостајти хору уколико одсуствују са пробе или изостану са богослужења. Њихов долазак, односно недолазак, прави разлику у квалитету певања.

11.Диригент треба да ословљава сваког члана именом. Сви чланови заједно чине хор, али свако има свој идентитет.

12.Пробе би требало да почну и да заврше на време. Иако ово можда многима изгледа небитно, на такав начин се односимо с поштовањем и према члановима, и према проби.

13.Чланови треба да осећају припадност групи кроз дате им шансе и одговорнсти. Добар дригент не ради све сам. Хор треба да има свој одбор (на пр. секретара, благајника), оне који прихватају да посвете своје време и таленат потребама хора. Групни пројекти су као камен на коме се темељи рад хора. Заузврат, хор постаје ”наш хор”, а не само црквени хор или диригентов хор.

14.Диригент треба да покаже захвалност члановима. Сви знамо колико је важан вербални говор и говор тела у  комуникацији са људима. Чланове хора треба охрабрити, ако је охрабрење потребно, и безрезервно похвалити када ту похвалу заслуже.

Проф. Роберт. Н. Хан

Превод: Б.Србљак

ОБАВЕШТЕЊЕ

ХОР СВ. АНАСТАСИЈА СРПСКА

OРГАНИЗУЈЕ

ПРИЈЕМ НОВИХ ЧЛАНОВА.

ДОБРОДОШЛИ СУ СВИ КОЈИ ВОЛЕ ДА ПЕВАЈУ, ДРУЖЕ СЕ И ПУТУЈУ. 

УКОЛИКО СТЕ ЗАИНТЕРЕСОВАНИ ДА ПОСТАНЕТЕ ЧЛАН ХОРА, ДОЂИТЕ У 
ХРАМ СВ. АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА. 
ПРОБЕ СЕ ОДРЖАВАЈУ 

ПЕТКОМ ОД 17:30 ДО 19:00 ЧАСОВА.

OЧЕКУЈЕМО ВАС!

ПЕВАЊЕ КАО ЛЕК

Нешто се десило у хору прошле недеље – ослободила сам се свих својих страхова, кочница, и дете у мени дошло је до изражаја. Помислила сам “Хеј, могу да певам, добро ми иде, постала сам део великог хора”, и моје самопоуздање је почело да расте. Као да сам освојила највећи врх света!

(...)

Када сам имао 14 година, очајнички сам желео да кренем на приватне часове соло певања. У том периоду, моја најбоља другарица већ је похађале исте. И једне вечери, након школе, свратио сам до ње и замолио да ме научи једну од песама којe је увежбавала. Рекла ми је да никада више не покушавам са певањем, јер нисам довољно добар у томе! Поверовао сам јој (баш као што многи од нас поверују када им се каже да не умеју да певају), али коначно, са 16, сакупио сам храбрости и отишао на аудицију за школски мјузикл “Оклахома”. Добио сам главну улогу. Од тада, певање је моја највећа радост и потпора.

Тихи гласови

 Да ли не умеш да певаш или нећеш да певаш? Да ли ти је речено да је боље да ћутиш?  Људима,  тј. 85 одсто њих, речено је од стране родитеља, деце, супружника, наставника да не умеју да певају. И мени је речено. Наши гласови су утихнули, a то нам није на корист.

Некада су сви певали. Седело се крај логорских ватри и певало, певало се у цркви, у школи... певале су се приче, певало се о сновима. Певали смо сами, певали у групи. Данас многи од нас не певају, ћуте. Бринемо да ће људи помислити да смо чудни, да ће нас оцењивати, и да нећемо бити ни приближно добри као познате личности које идеализујемо.

Циљ певања није у томе да постанемо звезде, или да будемо савршени. Циљ певања је да уживамо у дару наших гласова и да тај дар поделимо са другима. Ми смо рођени да певамо. То је исконско и оно племенско у човеку. Глас је језик нашег срца. Певање је начин изражавања. Певање је веома важно за наше ментално, физичко и социјално благостање.              

Певање од срца је добро за наш мозак

Неуронаука доказује да певање у групи људе чини срећнијим, здравијим, паметнијим и креативнијим. Сваки пут када певамо, десни темпорални режањ постаје активнији, ослобађа ендорфин, укључујући и окситоцин, који изазивају емоције као што су задовољство, блаженство и љубав.

Ови хормони такође утичу на неуропластичност мозга, подижу имуни систем, ублажавају депресију, мождани удар и помажу да лакше поднесемо бол. Најбитније, доказано је да хорски певачи имају бољу способност учења, синхронизоване откуцаје срца и правилније дисање. Дакле, шта има боље од дневне дозе добре песме за нечије ментално здравље? Певање у групи је супер лек, који интегрише, уједињује ум и тело и исцељује мозак, а побољшава и наше способности учења. И то бесплатно, јер сви имамо глас!

Око 85 одсто нашег времена ми проведемо у левој страни мозга, бавећи се логиком и аналитиком. То исцрпљује наше менталне батерије. Десна страна нашег мозга, која је задужена за интуицију, емоције, креативност и машту, мора да се напуни.

Активности које доприносе томе јесу боравак у природи, дружење са драгим људима  и предпоставићете – певање са другима. Ево десет разлога да певање постане ваш лек. 

Певање:

1.    ослобађа ендорфин и повећава ниво окситоцина, хормона среће.

2.    побољшава држање тела, дисање  и крвоток.

3.    штеди новац: људски глас је бесплатан инструмент.

4.    креира нова нервна влакна (путеве) и побољшава мождану мета-пластичност.

5.    успорава деменцију  и ”вежба” мозак.

6.    лечи депресију, ублажава мождани удар и помаже у лечењу говорних поремећаја.

7.    утиче позитивно на друштвене везе.

8.    утиче позитивно на ментално здравље.

9.    повезује људе у заједници.

10.утиче да човек буде паметнији, здравији, срећнији и креативнији.

Песма за будућност

Наш мозак се развијао уз песму и музику, који су били механизми преживљавања. Пре него што су настале владе и нације, племена су користила песму и плес како би изразила своју лојалност групи, преносила виталне информације и терала непријатеља. Они који су певали, преживљвали су.

Како нас свакодневни стресови и медији чине све изолованијим, стопе анксиозности и депресије све више расту. Дакле, веома је важно да негујемо атрибуте људскости, које нас чине другачијим од машина, а то су; љубав, саосећајност, креативност, храброст итд. Када редовно певамо, или радимо неке друге креативне ствари, градимо мостове разумевања међу различитим народима и постајемо део већег, повезаног универзума.

Срећни, здрави и снажни појединци, а тиме и заједница, могу боље да решавају неке од највећих изазова друштва, као што су менталне болести, усамљеност и изолованост, културну напетост, незапосленост...

Заједно можемо мењати свет.... постаните део локалног хора, постаните креативни, певајте са другима!

Превод: Б.Србљак

Извор:  http://www.huffingtonpost.com/tania-de-jong/10-reasons-to-make-singing-your-happiness_b_6203630.html

ИСКРЕНО ПРИЈАТЕЉСТВО

 

Колико пута те је саговорник, кога једва познајеш, ословио ”пријатељем”? Или, колико пута си и сам, говорећи о некоме са ким имаш тек по нешто заједничко, рекао: ”Ох! Мој пријатељ тај и тај, ....” итд.? Мислим да, ако бисмо требали да набројимо све познанике, које сврставамо у групу ”пријатеља”, већина људи у свету била би једна радосна група ”пријатеља”.

Међутим, узмимо у обзир Исусове речи: ”Ово је заповест моја, да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за  пријатеље своје”. (Јов. 15:12-13)

Психолог Абрахам Маслов (1970) писао је да је карактеристика такве љубави ”дубоко интерперсонални” однос. Он указује да такав однос ”није ствар тренутка”, да ”изискује много времена”, што опет указује да је ”круг (истинских) пријатеља релативно мали”. Ратни ветерани су наводили примере дубоког, дуготрајног, истинског пријатељства међу друговима по оружју, који су буквално жртвовали своје животе за пријатеља.

Хиљаде година пре ове психолошке опсервације, интензивно, посвећено, истинско пријатељство доживео је Соломон , који је написао у својим Причама (18:24), ”Постоје пријатељи који су само привидно пријатељи, али има и пријатеља који су приврженији од брата”. Цар Соломон такође бележи последице неискреног пријатељства: ”Богатство прибавља много пријатеља, а сиромаха и пријатељ оставља” (19:4).

Духовни оци Источне цркве добро су разумели Исуса и Соломона. Евгарије Понтијски (345-399) вели: “Пријатељи треба да вам буду од користи и да позитивно доприносе вашем начину живота. Избегавајте дружење са лукаво агресивним људима...нека ваш пријатељ буде човек мира, духовни брат...”(Добротољубље 1). Један други монах Источне цркве има много јаснијa очекивања од пријатељства. Св.Максим Исповедник (580-662) вели: “Прави пријатељ је онај који смирено састрадава са ближњим у невољама, као да су његове”(Добротољубље 2). Даље, светитељ говори: “Одан пријатељ нема цену, јер такав преживљава невоље пријатеља као сопствене и састрадава са њим, делећи његова искушења до смрти. Бројни су пријатељи, али у временима благостања. У времену беда и невоља тешко ћеш  пронаћи и једног. Одан пријатељ је као бедем, јер кад ти добро иде биће ти добар саветник и одан сарадник, а кад ствари крену низбрдо, биће ти највернији помагач и саосећајно ће те подржавати” (Св.Максим Исповедник, Добротољубље 2).

Зато,  размислимо ко су наши истински пријатељи. Нелицемерно, требало би да приметимо да већину наших пријатеља заправо чине само познаници.  Али, то нас не лишава ”сламке спасења”. Присетимо се и ових речи Христових: “Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чинити и ви њима” (Мт.7:12). И последње ”...молите се за оне који вас вређају и гоне” (Мт. 5:44). Савремени сведок ове радикалне љубави, који је избегао конвенционалне границе класа и политике, биограф (Александар 1998) савременог светитеља о. Арсенија - православног свештеника, који је протеран у совјетски гулаг- препричава да је, након виђења које је светитељ имао, а која су се односила на хуманост његових другова затвореника (политичара, бруталних лопова и убица, неких затворских службеника и стражара који су га мучили у совјетском логору) молио Бога: “О Господе, Господе мој! Не остави их, помози им и спаси их”.

Превод: Б.Србљак

 

 Извор: http://www.antiochian.org/node/19981