“СВАКА БОЛЕСТ ЈЕ КРСТ“ ИЛИ ИСКРЕНО О ПСИХИЈАТРИЈИ

Шта представља савремена психијатрија? Зашто се особе са менталним поремећајима често третирају као губавци? Шта да урадите ако се разболите – Ви или неко Вама близак? На ова и слична питања одговорио је Василиј Глебович Каледа, доктор медицине, професор на Православној богословској академији  Св.Тихона и заменик директора Центра за ментално здравље. 

-Желим да наш разговор буде од користи људима који намеравају да траже медицинску помоћ, али из неког разлога оклевају – они или њихова родбина. Свесни смо да постоје одређени стереотипи везани за психијатрију у нашем друштву – хајде да бар покушамо да разговарамо, ако не можемо да их разбијемо. Људи верују да су ментални поремећаји један крајње редак феномен и зато само присуство такве болести гура људе на маргину друштва. Дакле, прво питање гласи:  колико људи пати од менталних поремећаја или болести?

 Ментални поремећаји су честа појава. Према извештајима  у Русији има 14 одсто оболелог становништа, од тога 5,7 одсто захтева психијатријску помоћ. Бројке су сличне у Европи и у Сједињеним Америчким Државама. Реч је о читавом спектру менталних поремећаја.

Неопходно је прво споменути депресивна стања, од којих болује око 350 милиона људи широм света и око 9 милиона Руса. Према проценама стручњака СЗО, до 2020. године депресија ће бити најчешће обољење. Скоро 40-45 одсто свих озбиљних соматских болести ( канцер, болести кардиоваскуларног система, итд.) праћено је депресијом. Скоро 20 одсто жена у пост порођајном периоду, уместо да осети радост материнства суочава се са депресијом. Неопходно је нагласити да у неким случајевима, када се не обезбеди медицинска нега, тешка депресија  може довести до фаталног краја – самоубиства.

Током протеклих деценија, због продужетка животног века и општег старења становништва, честе су појаве разних врста старосних деменција, међу којима је и Алцхајмерова болест као и поремећаји које је прате.

У последње време посебну пажњу привлачи стечени аутизам у дечјем узрасту (сада 1 случај на 88 деце). Често, када родитељи примете да се њихово дете знатно разликује од својих вршњака, спремни су да се са својим проблемом обрате неком другом, само не психијатру.

На жалост, у Русији је забележен висок проценат алкохоличара и наркомана.

Тренутно, због промена у начину живота и свакодневној изложености стресу, повећана је стопа граничних менталних поремећаја. Преваленција тзв. ендогених менталних болести, које се доводе у везу са генетским предиспозицијама ( за разлику од утицаја спољашњих фактора)  биполарни афективни поремећај, рекурентни депресивни поремећај, а такође и  шизофрени спектар, износи отприлике 2 одсто. Шизофренија се јавља код 1 одсто становништва. 

-Испоставља се да од шизофреније оболи један на сваких сто људи. Колико њих сачува социјализацију? Питам јер постоји стереотип да је особа са овом дијагнозом обележена друштвено – срамота је бити "луд."

Сасвим је непримерно да се за такву болест тврди да је срамна. То је неприхватљиво и са верске и са људске тачке гледишта. Свака болест је крст, послат човеку – свако има свој крст, савршено одређеног значења. Сетимо се речи Св. Игњатија Брајчанинова -  сваког човека морамо да поштујемо, без обзира на положај који заузима у друштву или његово здравствено стање, јер свако је створен по лику и подобију Божијем: „И слепом, и губавом,  и јуродивом, и разбојнику, и паганину укажи поштовање, јер је саздан по лику Божијем. Не узнемиравај се његовим недостацима и манама, већ стражи над собом, да не покажеш недостатак љубави.“ То је хришћански став према сваком човеку, без обзира на болест од које страда. Сетимо се односа Христа Спаситеља према губавцу.

Али, нажалост, дешава се да се према нашим болеснима често односима као према губавцима.

Психијатријска литература веома озбиљно разматра проблем дестигматизације ментално оболелих: став друштва према ментално оболелима, организацију система здравствених услуга, како би психијатријска помоћ била доступна свим слојевима становништва, како би се одлазак и консултација са психијатром сматрали као и одлазак неком другом лекару. Дијагноза "шизофренија" није крај – ова болест има различите форме, ток и исходе. Савремени лекови  радикално утичу на ток и исход болести.

Према епидемиолошким подацима, 15-20 одсто пацијената има само једну епизоду шизофреније и уз адекватну терапију може да очекује опоравак.

Код нас, у Центру за ментално здравље, постоје бројни примери оних који су оболели у адолесцентном добу, после 20-те, 25-те године, а касније достигли висок друштвени статус, засновали породице, остварили се као родитељи, изградили успешне каријере, стекли академски успех, одбранили тезу, стекли академска признања. Али треба схватити да је сваки случај и пригноза индивидуална.

Када говоримо о шизофренији, не смемо заборавити да пацијенти са овом болешћу захтевају дуготрајно, вишегодишње лечење,  као што особа оболела од дијабетеса мора да прима ињекције исулина.

Стога је сваки самостални покушај укидања терапије неприхватљив – то доводи до погоршања стања и неспособности пацијента. 

-Хајде да поразговарамо о настанку болести. Често човеку , а и његовој породици, треба времена да схвате шта се дешава. Како да прихвате да им је неопходна помоћ психијатра? Причали су ми како је у манастир једне од помесних цркава доведена болесна монахиња.  Дозволили су јој да не узима лекове. Стање болеснице се погоршавало. Тек тада је игуманија манастира схватила да је учинила грешку, па је осигурала да на даље сестра узима лекове редовно и на време. Чак и духовна лица не разумеју шта су то менталне болести.

Процес откривања менталних болести је веома озбиљан  и сложен. Пример који сте навели је типичан  -  у манастиру су мислили да ће својом љубављу и бригом бити у стању да се изборе са болешћу. На жалост, то се често дешава – људи не схватају да „наше“ болести имају веома озбиљну биолошку основу са значајним генетски утврђеним поремећајима. Пажња и љубав су веома битни, али стручна помоћ лекара је дефинитивно неопходна.

На несрећу, многи људи не схватају колико је то озбиљно стање. Сетимо се трагичне смрти оца Павла у Пскову 2013. године. Убио га је душевни болесник који je, уместо у болницу, послат код свештеника на разговор.  Сетимо се и смрти три монаха у Оптини 1993. године, који су настрадали од руке ментално оболелог.

Болесни од ендогених психоза често изражавају идеје сумњивог и маштовитог садржаја (да их неко прогања, да им је живот угрожен, идеју о својој величини, или сопственој кривици). Они могу да чују у глави „ гласове“  - коментаришућег, наредбодавног, увредљивог карактера. Често остају „замрзнути“ у бизарним позама, или доживљавају стање психомоторне узбуђености – агитацију.  Њихово понашање према родбини и пријатељима може се, с времена на време, радикално мењати -  болесник може заузети неосновано непријатељски став или затвореност, може страховати за сопствени живот, а такав страх праћен је неоснованим мерама заштите ( затварање прозора, закључавање врата, појављују се неразумљиве смислене изјаве, које дају мистерију и значај обичним темама. Често пацијенти одбијају храну  или њен садржај пажљиво проверавају, плашећи се да је отрована. Дешава се да су преокупирани легалним радњама - имају тенденцију да подносе пријаве полицији, да пишу писма разним агенцијама са притужбама на суседе...).

Са човеком који је у оваквом стању немогуће је расправљати, доказивати, постављати му питања. Не само да је бескорисно, већ може да погорша његово стање. Ако је релативно смирен и безбрижан, спреман за комуникацију и прихватање помоћи, требало би га пажљиво саслушати, умирити и посаветовати да посети лекара. Ако је његово стање праћено јаким емоцијама (страхом, љутњом, анксиозношћу, тугом), онда је препоручљиво „признати“ постојање његових имагинарних објеката, у намери да се болесник умири и утеши.

-Али људи који се боје психијатра рећи ће нешто попут: „Они ће му дати (њиховом ментално оболелом рођаку) милион ињекција и оставити га у вегетативном стању!“

 

На жалост, не постоје лекови који третирају озбиљну болест без нуспојава -  ову чињеницу  потврдио је још Хипократ. Данас се фармацеутске куће залажу да смање или спрече штетне ефекте савремених лекова.

Подсетићу Вас да током хемотерапије коса пацијента опада, али терапија продужава или чак спашава живот. Код неких обољења везивног ткива  (на пр. систематски лупус, еритематоза) користи се хормонска терапија која изазива патолошку гојазност, али спашава живот. У психијатрији се такође суочавамо са озбиљним обољењима, када особа чује унутрашњи глас у глави, као радио, који га злоупотребљава, даје му различите наредбе, у неким случајевима га наговара да скочи кроз прозор или да повреди другог. Човек се плаши прогона, утицаја, претњи по живот. Шта да радимо у таквим случајевима? Да само гледамо како човек пати?

У првој етапи лечења наш задатак је да избавимо човека од тог страдања. Ако у овој фази он постаје поспан и успорен, није то ништа страшно. Значи да лекови делују, то јест утичу на сам ток болести, а поспаност – у многим случајевима то је само нуспојава лека.

Истина, постоје неосноване предрасуде о психијатрима, али то није јединствена особеност Русије – тај проблем  постоји у целом свету. Као резултат „нелечених психоза“ јављају се код ментално оболелог маничне идеје, али нити се такав човек обраћа лекару, нити се лекару обраћа његова родбина.

Овај проблем постаје израженији у случајевима када тематика менталног растројства има религиозне тонове. Такви пацијенти стално говоре о некаквим њиховим мисијама, да су посланици Божији, да спашавају људски род, спашавају Русију, да спашавају човечанство од духовне смрти и економске кризе. Они често верују да морају да пате –  нажалост, било је случајева, када човек са религиозном психозом окончава свој живот самоубиством, сматрајући да жртвује себе за људски род.

Међу религиозним психозама  најчешћа је стање илузорне огреховљености. Познато је да је свесност греха фаза хришћанског духовног живота, стање када човек схвата своју недостојност, своје преступе, када почне озбиљно да размишља о њима, исповеда се, причешћује се. Али код умишљене огреховљености чини се да је човек опседнут идејом о свом греху;  он губи наду на Божију милост и опраштање грехова.

Ми сви знамо да је послушање главна ствар потребна човеку који тежи духовном животу. Човек не може сам себи да препише епитимију, нити може на своју руку, без благослова свештеника, да  пости. Ово је строго правило духовног живота. Младом најамнику или искушенику у манастиру никада неће дозволити да испуњава монашко правило или молитвено правило пустињака. Почетник ће имати различита послушања, а његово молитвено правило биће строго регулисано, по тежини која ће му бити на корист. Међутим, пацијент са илузијом о својој грешности никога неће слушати. Он неће слушати ни свог духовника – јер верује да свештеник не разуме тежину његових греха, не разуме његову ситуацију. Када му свештеник озбиљно каже да не чита десет Акатиста дневно, он може закључити да је свештеник површан, и тада одлази другом свештенику. Подразумева се да ће му и следећи свештеник исто рећи, па ће и њега оставити и тако у недоглед. Често овакав човек и не примети када се заврши Велики пост;  уместо да прекине пост, радује се и ужива у Васкрсу, он наставља строгу апстиненцију.

На ово треба обратити пажњу. Таква ревност, која није по разуму, ревност без послушања, јесте важан симптом озбиљног менталног поремећаја. На жалост, има случајева када људи са илузијом огреховљености, због велике исцрпљености заврше на интензивном одељењу, јер им је живот у опасности. Нама, који радимо у Центру за ментално здравље, познати су примери појединаца са депресивним бременом огреховљености, који су покушали да изврше самоубиство  или убиство својих ближњих  (проширено самоубиство). 

-Вратимо се на тему страха од психијатрије. Наравно, постоје болнице у Русији, посебно у удаљеним провинцијама, у којима су услови страшни. Али, са друге стране, живот је драгоцен. По некад је боље по ментално здравље болесника да буде послат и у такву болницу, него да умре. 

Пружање благовремене медицинске помоћи није само психијатријски проблем, већ општи медицински проблем. На жалост, има много примера када човек са алармантним симптомима одлаже своју посети лекару, а када на крају реши да се обрати за помоћ, буде прекасно. Ово се односи и на разна онколошка обољења, која су данас веома распрострањена. Скоро сви пацијенти кажу да су се њихови симптоми појавили пре годину, годину ипо, две године, али да они нису обраћали пажњу, да су их игнорисали. У психијатрији имамо исту слику.

Међутим, имајмо на уму, постоје ситуације које су опасане по живот: гласови – халуцинације, како ми кажемо, звучне  или вербалне, које су често праћене приказама. Човек чује глас у глави, који му говори да искочи кроз прозор – то је конкретан пример – или да повреди другог човека.

Ту је и стање дубоке депресије са суицидалним мислима, које се врло тешко подноси. У овом стању човеку је толико лоше да уопште не слуша своју околину – он не може да чује њихове речи због своје болести. Његов душевни бол , психички бол је толико јак, да не види никакав смисао у животу. Оне који осећају веома јаку анксиозност, немир нико и ништа не може одговорити од асоцијалног понашања – ни родбина, ни мајка, ни жена, ни деца која ће много патити. Зато, када човек изрази мисао о самоубиству, неопходно је да се одведе лекару. Адолесценти захтевају посебну пажњу, јер је граница између изражавања суицидалних мисли  и њихове имплементције танка. Штавише, јака депресија у овој старосној групи не манифестује се споља: немогуће је рећи за тинејџера да је меланхоличан, тужан. Ипак, он може да прича како „живот нема смисла“ и да је боље „ да побегне од живота“. Свака изјава овакве врсте разлог је за посету стручњаку – психијатру.

Да, у нашем друштву постоји предубеђење према психичким болесницима. Али, када је у питању људски живот, главна ствар је да човеку пружимо помоћ. Боље га је повести у психијатријску болницу него носити цвеће на његов гроб. Чак и ако не постоји опасност од смрти, што га пре одведемо психијатру, он ће пре превазићи своју психозу. То се односи на дугорочне прогнозе депресије : новија истраживања показују - што пре почне терапија, то су прогнозе повољније. 

-У једном Вашем интервјуу читала сам о Вашем оцу, протојереју Глебу Каледи: „Говорио ми је да је веома важно да међу психијатрима има верујућих људи.“ О истој ствари читамо и у писмима архимандрита оца Јована (Крестјаникина), који је благословио особе са менталним поремећајима да се редовно исповедају и причешћују и да нађу православног психијатра. А зашто је то толико важно?

Да, отац Глеб је говорио да је веома важно да психијатар буде верујући човек. Такви психијатри, које сам лично познавао, били су професор Дмитриј Евгенијевич Мелехов (1899-1979) и Андреј Александрович Шуховски (1941 – 2012); последњи од њих је касније постао свештеник. Али отац Глеб никада није рекао да човек треба да иде само код верујућег лекара. Због тога, ми у нашој породици поштујемо традицију: када било ко од нас мора да затражи медицинску помоћ, он се прво моли Лекару (са великим словом), а затим смирено одлази код доктора,  кога ће му послати Господ Бог. Постоје посебне молитве,не само за болесне, већ и за лекаре, да им Бог пошаље разум и да им помогне да одреде праву дијагнозу. Морамо да тражимо добре лекаре, професионалце, посебно када су у питању психичка обољења.

Још да кажем, када човек доживи психозу, сваки разговор на религиозну тему може бити некористан, ако не и контра-продуктиван. У таквом стању човек једноставно неће бити у могућности да разговара. Истина, у наредној фази , када се његово стање поправи, пожељно је да пронађе православног психијатра, али поновићу, ово није обавезан услов. Од суштинског је значаја да такав човек пронађе духовника, који ће га подржати и препознати да му је неопходно лечење. Имамо доста компетентних психијатара, професионалаца, који поштују верска убеђења својих пацијената и могу да пруже адекватну помоћ. 

-Како можемо да проценимо стање руске психијатрије у односу на светску психијатрију? Да ли је оно добро или лоше?

 

Тренутно, сва најновија достигнућа светске психијатрије су на располагању сваком лекару на било којој тачки земљине кугле. Ако говоримо о психијатрији као науци, може се закључити да је руска психијатрија на светском нивоу.

Проблем који ми имамо јесте стање многих наших психијатријских болница, недостатак  лекова за пацијенте, који су под медицинским надзором, а требало би да их добију бесплатно, као и пружање социјалне помоћи. На жалост, у некој фази болести неки од наших пацијената постају инвалиди – и ово се односи како на Русију, тако и на неке стране земље. Овим људима не треба само лечење, већ и социјална помоћ, нега, рехабилитација од стране надлежних служби. А ситуација  у земљи је далеко од жељене.

Требало би напоменути да у нашој земљи дефинитивно долази до промене у организацији психијатријских услуга. Код нас су недовољно развијене амбулантне јединица – тзв. Неуролошко – психијатријски диспанзери, ординације за консултацију са психијатрима и психотерапеутима, које су повезане са болницама и клиника. Дакле, сада се специјална пажња посвећује овој сфери и то је добро. 

-Василиј Глебовичу, хоћу да Вам поставим последње питање. Предајете пасторалну психијатрију на Православној богословској академији Св. Тихона. Зашто је уведен и зашто је неопходан тај предмет? 

Као што сам рекао, менталне болести су честа појава, и свештеник ће се неминовно срести са људима који имају менталне поремећаје током своје пастирске службе. У цркви се чешће срећемо са људима који имају психичке поремећаје, више него у било којој другој институцији и то је разумљиво. Када несрећа обузме човека, долази у цркву, да у њој нађе утеху.

Пасторална психијатрија је изузетно важан предмет. Он је доступан не само на нашем факултету , већ и на Московској православној духовној академији, Белгородском  и Сретењском богословском факултету. О неопходности увођења овог предмета и обуци пастира говорили су митрополит Антоније (Блум), проф. архимандрит Кипријан (Керн) и многи други истакнути пастири Цркве.

Циљ овог предмета је да будући свештеници препознају основне симптоме менталних обољења, њихов ток и да знају које лекове доктори преписују за лечење. Свештеници не смеју да дозволе себи да буду вођени од стране своје духовне деце  (што је често случај) не смеју да им дозволе да престану са терапијом или да смањују дозу лека без консултације са лекаром. Нажалост, то се често дешава.

Свештеник треба да зна, у складу са основним друштвеним законом Руске православне цркве ( који је службени документ) да постоји јасно разграничење између области надлежности свештеника и лекара - психијатра. Он би требало да познаје специфичности пасторалне бриге над особом проблематичног менталног здравља. Потребно је нагласити  да је најефикаснија брига над ментално оболелом особом када је прати и лечи искусан психијатар, а  духовно руководи искусан духовник. 

Превод: Бојана Србљак

Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/100971.htm

ЗАБОРАВИТЕ ФИЛМ „ПЕДЕСЕТ НИЈАНСИ СИВЕ“ И ОТКРИЈТЕ ЉУБАВ НА ПРАВOСЛАВНИ НАЧИН

Понекад се запитамо да ли је уопште могуће сачувати истиниту љубав.

У свету гладном сазнања о правој љубави, милиони људи похрлиће у биоскопе да погледају филмску верзију романа Е. Л. Џејмса „Педесет нијанси сиве,“ (први део филма "Педест нијанси мрачније") којом се велича насилна веза као модел искрене љубави.

Злостављање као еквивалент истините љубави?

Младићи се удварају девојкама изводећи их у биоскопе како би погледали пројекцију филма о девојци коју младић манипулише и повређује.  Какву поруку овакав филм шаље милионима људи, који су доживели насиље у вези?

Роман „Педесет  нијанси сиве“  продат је у преко 100 милиона примерака широм света и сматра се једним од најпопуларнијих романа свих времена. Постао је део савремене културе, а  читали су га милиони младих и старих. Несумњиво,  роман су читали и неки православни хришћани.  Он говори o животу Анастасије Стил и о њеном богатом дечку Кристијану Греју са којим остварује везу испуњену емоционалним манипулацијама и сексуалним злостављањем. „Педесет нијанси сиве“ приказује колико наше друштво, више него икада, надмоћ и контролу погрешно тумачи као истиниту љубав. 

Пут који су изабрали главни ликови филма делује забавно и узбудљиво, али његово крајње одредиште јесте празнина и очај. У ствари,  „Педесет нијанси сиве“ показује да супротно љубави није мржња, већ искориштавање других. Када говоримо о љубави, сваки човек заслужује боље од испразног света који је креирао Е.Л. Џејмс. У односу на њега, хришћанско православље нуди лепшу љубав.

Па овог фебруара заборавимо на филм „Педесет нијанси сиве“ и откријмо љубав коју заговара православље.

Права љубав не искориштава – она даје

Оно што православно хришћанство учи о љубави разликује се од савремене идеје љубави. 

Савремена љубав се усресређује на оно што други људи нама чине. Овакав доживљај љубави пројектује се и у филму где главни ликови константно искориштавају једно друго и такав однос доживљавају као искрену љубав. Опасно је гледати на људе као на објекте, а не као на иконе Божије. Када мушкарац  или жена изгубе сопствену вредност у очима оног другог, лако бивају повређени. Истинска љубав у очима хришћанства никада не искориштава. Мушкарац  и жена нису створени да искориштавају, већ да као пун сасуд дарују себе једно другом. То је темељ здраве љубави и потврда да смо створени по лику и подобију Божијем.  Свети Василије Велики говори о искреној љубави „...да не иштете оно што је само вама на корист, већ на корист оног кога љубите, његове душе и тела.“

Права љубав подразумева целомудреност

 

Православље сматра да је телесна љубав добра и да је одувек била посебан дар стварања. Међутим, као и сваки дар, може се искористити добро или лоше. Учење Цркве нам јасно ставља до знања како здраво доживљавати дар сексуалности.  Православље нуди најпрогресивније савете, када је у питању телесна љубав. У основи ових савета јесте целомудреност. Савремени свет подржава сексуалну слободу као здраву и прихватљиву. Целомудреност пак учи да праву слободу и истинску љубав налазимо тек када одступимо од необуздане телесне слободе, ради онога кога ћемо волети у вечности. Из овог разлога целомудреност  каже „не“ телесном односу ван брака, као и нездравом односу у браку, јер права љубав тежи нечему много лепшем од самог телесног задовољства. Св. Августин нас подсећа  да: „чедност, или чистота срца, има велико и посебно место међу врлинама. Она сама омогућава човеку да спозна Бога и зато је речено: блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.“

Целомудреност нас штити да не постанемо објекти,  да не изгубимо истински осећај за љубав. Учи нас да волимо на начин који нашем животу даје смисао. Истинска љубав практикује целомудреност, јер зна да иза сваког „не“ Бог даје веће и лепше „да“. Сваки човек – без изузетка – у стању је да искуси „да“ истинске љубави, коју нуди дар целомудрености. И таква љубав је далеко трајнија од сваке друге у савременој култури. И супротно данашњим убеђењима, чедност  и целомудреност  води здравом сексуалном животу. 

Права љубав не скрива сломљену реалност света. Дар да волимо не чини нас савршенима, нити скрива наше мане. Истинска љубав нас чини рањивим и открива наше најскривеније слабости, али их уједно трансформише у нешто много лепше. Е.Л.Џејмс је написао следеће: „Љубав те чини рањивим. Љубав ће можда сломити твоје срце. Ако желиш да остане неповређено, немој га никоме даривати...Увиј га пажљиво у хобије и луксуз; избегни све замке. Закључај га сигурно у ковчег своје себичности. А у том ковчегу, сигурном, мрачном, безваздушном, оно ће се променити. Никада неће бити повређено - постаће несаломиво, непробојно, непоткупљиво.“

Хришћанска љубав је трајнија од заљубљености, романтичних осећања, већа је од телесне љубави. Права љубав је подвижнички начин живота. Истинска љубав подразумева да сваки аспекат живота принесемо на добробит онога кога волимо. На овакав начин, љубав не повређује, већ исцељује. 

Медијска помпа око „Педест нијанси сиве“  и комерцијални значај Дана заљубљених огромни су. Православним хришћанима лакше је да себе ограде од свега. На крају, 14. фебруар је само један обичан дан. Свако од нас треба да запамти речи митрополита Калистоса Вера, који је написао: „ ...у најдубљем смислу љубав је живот, енергија, сам Створитељ“. Историја нас учи да ова енергија има снагу да мења свет. Искрена љубав је радикално променила небројено много живота, и то може да учини изнова и изнова. 

Дакле, ако неко следећи пут покрене причу о филму „Педесет нијанси сиве“, обавезно издвојте који минут  и упознајте га са православним учењем и истином о правој љубави, са хришћанске тачке гледишта.

Аутор: Ендрју Естоцин

Превод: Б. Србљак

Извор: http://myocn.net/

ШТА ЈЕ ЉУБАВ, 2. део

Љубав и слобода увек иду заједно

 

"Ја волим своје дете," – каже једна мајка. И зове га петсто пута на дан. "То чиним из љубави, да видим како је и где је." Међутим, није тако. У ствари, она једноставно не може да поднесе кад дете оде од ње. Не подноси кад дете нестаје из њеног видокруга и живи сопственим животом. "А с ким си? А зашто си се задржао? А какве гласове то чујем? Ко то прича? А ко је та девојка?" То је очигледна подозривост и болестан однос. И разуме се, нема ту никакве љубави. Зато што је љубав жртва. То је "желим да рашириш своја крила, желим ти добро". 
 
"Он треба да расте, а ја да се умањујем" (Јн. 3: 30), – рекао је свети Јован Крститељ кад је угледао Господа. Волим Господа. И пошто га волим неће ме узнемиравати то што се налазим на извесној удаљености од њега. Јер куд год да кренем Он зрачи таквом светлошћу да нема више ни раздаљине, ни сенке. И док га волим увек ћу бити у светлости. Зато сам спреман да идем било куда и да будем тамо где ме Он одведе. Радујем се ономе кога волим. Волим га и нека изгледа да се гасим и нестајем. Волим га и издалека, осећам то својим срцем. Остављам место за другог да би могао да дише, да би могао да се креће и да се осећа слободно. Не повређује ме ако он разговара с другим. Не гуши ме то, не узнемирава ме, нисам љубоморан и не мучим се. 

А да ли знаш како то делује на човека? Он ће те више заволети и неће се удаљити од тебе. Зашто? Па зато што му дозвољаваш да то учини. А кад човеку даш могућност да се удаљи од тебе, он то не чини. Кад га вучеш себи на силу, кад инсистираш, постижеш супротно. Разумеш ли? То се дешава у нашим односима с разним људима. Видиш то на примеру својих односа. Кажеш: "Љубоморна сам због мужа, не могу, патим..." Али ако га волиш, погледај себе. И прво стекни сопствену лепоту која ће те испунити осећајем сигурности и мира. А онда научи да истински волиш свог мужа, да се молиш за њега и да осећаш оно што он осећа. Односно, да се стално питаш: "Да ли му прија оно што сад радим? Ево ово, досађујем му, замарам га, вршим притисак на њега, да ли му то прија? Односно, да ли је мом мужу (или мојој жени) пријатно то што сад приморавам његову (њену) душу на нешто?"

Кад читаш Јеванђеље, немој га читати формално, већ се стално питај: а где сам у ономе што је овде речено ја? Шта је повезано с мојим животом? Христос каже: "И као што желите да људи поступају према вама, тако и ви поступајте према њима" (Лк. 6: 31). Примени ову Христову истину на свој живот и размисли: да ли би ти се то свидело? Да ли би ти се свидело, на пример, да сваки пут кад идеш да прошеташ и да поразговараш с другом, да мало живиш својим животом, или кад идеш сам у шетњу, осећаш да те стално неко прати и за нешто сумњичи? Зашто идеш тамо? Зашто ме остављаш? Не говориш ми све... Зашто кришом разговараш телефоном? Зашто си се окренуо тамо? Зашто си прекинуо свој разговор? Сумње, сумње, сумње... Али на такав начин ништа нећеш постићи. Љубав и слобода увек иду заједно. 

Реци: "Волим те и дајем ти слободу да радиш шта хоћеш." И човек ће одговорити: "То је права љубав! Тако се односиш према мени да желим да будем с тобом, зато што ме поштујеш!" 

(...)


 Љубав никад не рањава

Једном си ми рекао: "Ранила ме је љубав. Заволео сам и био сам рањен." Не знам сећаш ли се шта сам ти одговорио? Не у своје име, већ на основу свог животног искуства и онога што сам прочитао и видео: љубав сама по себи никад не рањава. Љубав је живот. Љубав је светлост и дах нашег срца. То је снажна циркулација крви. Кад волиш осећаш како крв стиже у твој мозак, у твоје срце, у твоје ћелије. Кад волиш испуњава те живот. Љубав те не рањава. И без обзира на то верујем ти кад кажеш да си "рањен". Али не љубављу. Ранила те је неостварена нада у то да ћеш и ти бити завољен као што си заволео, и да ћеш заузврат бити награђен љубављу. Зато си био рањен очекујући оно што ниси добио. То те је ранило. 

А кад схватиш да љубав, истинска љубав, не моли, не очекује ништа за узврат, нећеш се толико жалостити. Бићеш миран и у случају да добијеш награду, и да је не добијеш. Ако се испостави да ти је љубав узвраћена, сигурно ћеш бити радостан и биће ти добро (разуме се, то је најбоља варијанта!). Али ако остане неузвраћена, нећеш патити. Немам у виду да треба да будеш бестрасан, равнодушан и тврд као камен. Не желим да те буде баш брига да ли те људи воле или не. Човек си, а за човека је природно да се радује кад га воле. На пример, спремио си укусну храну и желиш да ти кажу: "Како је укусно!" Не радујеш се само због тога што су те похвалили за спремљено јело, већ осећаш да те осим овог разлога – захвалности за храну – још и воле. Кроз храну молиш за љубав, желиш да даш како би добио. И не добијајући захвалност патиш. То се дешава често и многим поводима. "Видиш, није ме погледао! Гледај, није чак ни попричао са мном! Жао ми је што није одговорио, значи да ме не воли!"

Шта се дешава? Зашто те толико јако боли кад те нико не воли? Мислим да је то зато што још нисмо осетили да нас Бог воли. Кад бисмо стално осећали Христову нежност и то да Он додирује наше срце, све би било другачије. Замисли сад у уму, у срцу, извесну мислену шему како Христос држи твоје срце у Својим рукама. Или да те Христос додирује Својим рукама, да додирује твоје срце и непрекидно га милује. Нежно га мази и каже: "Ту сам, ту сам. Волим те, волим. Прихватам те. Кажем ти да си Ми драгоцен, зато што ти Ја дајем ту вредност, јер Ја сам те створио. Ја се бринем за тебе. Веома те волим и од свег срца желим да те подржим у животу, да ти и даље дајем све оне дарове које ти дајем. Стално сам с тобом, стално."

Можеш ли то да осетиш? Кад осетиш да све то потиче од Христа и храни твоју душу, да си човек којег Он воли, вољено створење Божије, много више ће те хранити љубав, твоја душа ће бити испуњена, а суд твог срца ће се преливати! И више те неће бити брига да ли ти други дарују љубав и признање како би тиме испунио душу. Твоја душа ће већ бити пуна. А кад људи почну да показују љубав према теби, рећи ћеш: "Веома сам вам захвалан", биће ти драго због братске љубави и општења с другима. Наслађиваћеш се општењем, топлим погледом и пољупцем другог, његовим загрљајем. Радоваћеш се свему томе, зато што си човек. Али ћеш добити чудесну могућност и привилегију да се не узнемираваш кад ти не дају љубав. Зато што ће твоје срце и твој ум бити приковани за искључиву вредност коју ти даје Христос! И чућеш у себи глас Христа Који ти каже: "Волим те. Волим те."Твој Творац, твој Саздатељ, Бог, Који је апсолутно несебичан, Христос, Чија су искреност у односу према нама несумњиви, Који може да нас спаси и да одржава живот у нама! 

Желиш да те људи воле зато што си човек. Праведно је то што желиш. Али не очекуј много од њихове љубави, зато што ће она у извесном тренутку нестати. У извесном тренутку други човек ће се уморити. Твој муж устаје ујутру, иде на посао, и губиш га на дуги низ сати. Једни млади људи који су се недавно венчали рекли су ми: "Ах, како нам недостаје љубав! Растајемо се, срећемо се касно увече, цео дан смо одвојени." Видиш ли? Волети и осећати љубав другог је, разуме се, могуће, али без Бога није могуће непрестано осећати заједништво које ти даје вредност. А овде је Сам Бог цео дан и целу ноћ поред тебе и даје ти живот. И кад се ноћу пробудиш и жудиш за нежношћу и топлином, кад желиш да поразговраш, видиш поред себе свог мужа, видиш своју жену, али не можеш да поделиш своја осећања с блиским човеком зато што он или она спава. Али пролазе тренуци и ти одлучујеш да пробудиш онога кога волиш. Питаш: "Реци ми да ли ме волиш?" И чујеш у одговор: "Јеси ли полудела, погледај на сат! Погледај колико је сати, а ти ме питаш да ли те волим! Па добро, волим, волим, само хајде да већ једном спавамо! Треба да устанем у седам ујутру!" Видиш? Он те воли, али не може то да ти каже ако га пробудиш у два или три сата после поноћи. А Господ ти о Својој љубави говори увек. Љубав Божија је она љубав која ти даје вредност, она је стално присутна у твом животу. 

Кад се залупе врата, кад ти муж каже: "Здраво!" и одлази, или кад се опрашташ од њега, затвараш за собом врата и одлазиш из куће, и идеш на посао, и шаљеш децу у школу, ова љубав и ова нежност су све време с тобом. 

Кад би то осећао, осећао би се као цар. Богати владар и важан човек, изузетна личност. Не егоистички, већ с осећањем да сам "дете Небеског Цара! Ја сам дете Бога и дело Христове љубави. Имам вредност. И ако ме људи све време буду пљували, ако ме буду мрзели, ако ми буду желели зло мој Бог ме свеједно воли. Воли ме Онај Ко је достојан да ме воли. Онај Чија је љубав несумњива и истинита, она ме држи у овом животу и даје ми живот." Ако то схватиш, нећеш бити тако лако рањив, нећеш се секирати узалуд. Усмерићеш свој ум ка вољеном Господу, вољеном Христу. Осетићеш Христову љубав у свом срцу и никаква људска љубав те неће збунити. Ако ти је дају и ако ти је не дају. Знаш како је то дивно! И тада ће се десити чудо: почећеш да привлачиш и људску љубав. Зато што ћеш постати слободан човек. Нећеш више бити нервозан и досадан, напет и потиштен. Бићеш пријатан свима. 

(...)
 

 Заволи себе и заволећеш брата

Таква је љубав. Тешка је то ствар. Дакле, чуј сад шта ти је чинити, па да завршимо. Шта да радиш? Да ме заволиш! Пре свега. Знаш ли зашто? Зато што осећам да данашњу емисију нисам добро водио. Али ако будем знао да ме волиш смирићу се. Јер знаш да и у мени постоји несигурност. Она постоји у сваком од нас. Стално се питамо разноразним поводима. "А да ли нас воле? А да ли је с нама све у реду? А да ли ће нас похвалити или неће?" Сви ми заувек остајемо деца у души. 

Чак и свештеник, ако је добро обрадио иверје и некоме га је показао, жели да чује лепу реч: "Како ти је то добро испало, оче! Баш лепо, много ми се свидело!" То се назива охрабривањем. То није егоизам. Нежност није егоизам, нежност, коју дајеш души неког другог. Понекад замењујемо појмове и постајемо тврдокорни. И ову тврдокорност називамо аскезом. Понашамо се неприступачно и ову неприступачност називамо стражењем. Ми смо "само стражење и молитва", а у ствари смо неприступачни и тврдокорни. Човек долази код нас, жели да нас дотакне, али је то исто што и дотаћи бодље кактуса. И он одлази. Знај да су наш изглед и понашање попут бодљи кактуса. А ми сматрамо да нас то чини великим аскетама и старцима данашњице. Не, то није љубав. И није аскеза. 

Аскета је сладак човек. Према себи има аскетски приступ, али истовремено воли себе. "Воли ближњег свог као себе самог" (Мт. 22: 39), – каже Христос. Заволи ближњег свог као себе самог. Ту нема глагола, али се он подразумева. О чему говоре ове речи? Заволи свог брата исто онако као што волиш самог себе. Да ли си обратио пажњу на то? Бог жели да заволиш себе самог. На другом месту, Он наравно, каже да треба омрзнути своју душу. Шта се тамо има и виду? Да треба да омрзнеш страсти свог срца, злобу која живи у теби. Односно, да увидиш свој егоизам и да га омрзнеш. Али то не значи да треба да мрзиш самог себе, зато што твој егоизам није исто што и ти. Ти си оно што је Бог створио. А Бог није створио егоизам. Бог ти није дао зло. Бог ти није дао твоје слабости. Оне су се појавиле за време твог одрастања, твог васпитања, твог путовања кроз живот, израсле су из свега што си доживео. Другим речима, да би умео да заволиш свог брата као самог себе прво треба да заволиш себе. 

Сад још нешто и завршавам. Размисли о оним људима које због нечега не волиш довољно, за које нема посебног места у твом срцу. Понекад ми кажеш: овај се лоше понашао према мени и зато ме је наљутио. Размисли о таквим људима у твом животу: о родбини, о ташти која је била брбљива, која се мешала у твој породични живот и није испуњавала своја обећања. Или размисли о својој заови која те је оговарала. Размисли о њима. Јер има и таквих, зар не? Можда су то једно, двоје, троје људи. Размисли о њима и смести их у своје срце. И осећај како их својим срцем грлиш, како их примаш дубоко, како их чиниш својим друштвом, доводиш до Бога и остављаш их у Његовом присуству и светлости и кажеш: "Господе, ове људе, овог човека..." Не можеш то да изговориш, а? Тешко ти је. Али не одбијаш. Потруди се да учиниш то ма колико да ти је тешко. Узми овог човека и реци Богу: "Боже мој, смилуј му се, помози му. А прво помози мени, безосећајном човеку." Тако реци: "Не могу да га заволим! Реци ми, Христе, шта осећаш према њему? Помози ми, Христе мој, да га заволим као што га Ти волиш! Зато што га Ти, Господе, волиш, зар не?"

Христос поново не изговара ни реч. Дира ме ово Христово ћутање. Христос ћути, зато што је поново на Крсту, ћутке нас гледа. Сад Христос не говори, али се сећам као је тада на Крсту рекао: "Оче, опрости им" (в.: Лк. 23: 34). И на Крсту је зрачио љубављу. У последњим тренуцима Његовог живота сва наша злоба је била усмерена на Њега. Донели смо му сву нашу злобу, а Христос је и на њу одговорио љубављу, опраштањем, добротом и милосрђем. Тако и ти поступај. Реци: "Христе мој, онај ко ми је нанео зло, она која ме је увредила, онај ко ме је раставио, она која ми је нанела бол – шта год да ми учине, чак и најстрашније, молим Те, помози и да моје срце постане попут Твог. И дај свима онима који су ми задали бол и који су ми причинили штету, дарове Твоје љубави. Дај им здравље, дај им радост, дај им доброту, дај им другове и другарице, дај им диван живот. Немој се никоме светити, Господе. И ако сам проклео онога ко ми жели зло и ако сам пожелео да му се деси нешто рђаво, и ако сам сазнао да му се нешто десило, па сам се обрадовао у души, све то, Господе, промени! Промени ме, Господе, учини моје срце попут Твог, научи ме да волим тако као што Ти волиш. Иначе нисам хришћани. Иначе, чак и ако све испуним, ако о свему могу да разговарам, да размотрим црквене теме, догматске, светоотачке, монашке, ако дивно говорим, али то не чиним, – како ћу стати пред Тобом? Шта ћу рећи? Шта ћу рећи ако не научим да волим?"

Учини још нешто. Кад те неко ражалости, призови човека који ти је нанео штету у својој молитви и замоли га за молитве да се код тебе све среди. Учини оно што је учинио свети Зосима кад је сазнао да га је један човек оптужио. А знаш ли да је онај који га је оптужио свега неколико дана пре то га говорио: "Оче Зосимо, веома те волим. А отац Зосима му рече: 

– Сад ме волиш зато што је између нас све у реду. А ако се деси нешто чудно, хоћеш ли ме и тада волети? 

– У том случају, оче, не знам. 

– А ја ћу те, чедо моје, волети како год да поступиш са мном! И не само сад, кад ме волиш и кад те ја волим, већ и у будућности, ако се промениш према мени, наставићу да те волим. 

Тако се и десило. Овај човек је оклеветао светог Зосиму и говорио је рђаве ствари о њему. Свети Зосима је сазнао за то, али се у његовом срцу није десила никаква промена. Наставио је да га воли. И знате ли шта је светац урадио једном кад га је заболело око? Закрстио је око и рекао: "Христе моје, по молитвама мог брата, који ме клевеће, исцели моје око." И љубав је учинила чудо: око је оздравило. 

И ти тако поступај и све ће ти бити добро. Зато што нас осветољубивост, мржња, проклетства и негодовање понекад воде у болест. Лекари нам стално говоре о томе да рак и разне друге болести: чиреви, крварење желуца, хипертонија, притисак – изазива душевна напетост. Шта је душевна напетост? Њен корен је у недостатку љубави. Осећаш у другом свог непријатеља. Не осећаш да сте једно, да смо сви једно. Нисмо непријатељи. Зашто да се растајемо? Чему поделе? Где ћеш за сто година бити ти, и где ћу бити ја? Где ћемо сви бити пред Богом? Зашто онда да се свађамо? Зашто да се не волимо? Зашто да не опраштамо? Глупост је не волети другог. А волети – значи имати велику памет, мудрост и светост. Божански је волети. 

Љубав које у нашем свету има све мање и која је погрешно схваћена – једна је од главних тема предавања и беседа архимандрита Андреја Конаноса. Ово је одломци из његове књиге "Нека Бог говори".

Извор:  http://www.pravoslavie.ru

ШТА ЈЕ ЉУБАВ?

Волети значи желети добро другоме
 

Свакоме своје. То што се мени не свиђа не значи да се неће свидети нeкоме другом. И напротив: уопште није чињеница да ће се оно што се допада мени обавезно допасти и теби. Зато имамо право на слободан избор: коју емисију да гледамо, шта да волимо, какву музику да слушамо. Нисмо у стању да променимо друге. Зар није тако? 

Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ -смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима. 

Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубави међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете Литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав. 

А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог...» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг.

Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита - који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао: 

— Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље сагледао себе.

— Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо!

— Да, али сам јуче постао свестан нечега.

— Шта сте спознали, старче? — упитали су.

— Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију, приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе.

— Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно?

— Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим једнако. И да се пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се никог не плашим, да се пред једним не повијам и да не будем смео пред другим. Треба да будем у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања,то престао да чиним.

И он је на неко време отишао из обитељи, како би пронашао у себи одговор на питање: да ли воли? И шта воли? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све? 

На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако мени то није «од користи». 

Размисли: «Желим да моје дете напредује, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било коју земљу света, ако то жели. Јер га волим и желим му добро. Ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додирнути, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.» 

Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, сине мој. То ти причамо ради твог добра, бринем се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се љутимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалица у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с кћерком неког колеге и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.» 

Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли. 

(...)

Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе. 

Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак:

— Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом.

— И шта предузимаш? — упитао сам га.

— Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања.

— Зашто?

— Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам. 

Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и умити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Човека чиниш изузетно осетљивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње! 

(крај 1. дела)

Извор:  http://www.pravoslavie.ru

ОДРАСТАЊЕ УЗ ЕКРАНЕ МЕЊА НЕУРОНСКЕ СКЛОПОВЕ У МОЗГУ

Док се мозгови данашњих младих дигиталних домородаца адаптирају на брзе претраге Интернета, њихови неуронски склопови и неки делови мозга који се обично прилагођавају традиционалнијим методама учења постају све мање развијени.

Многи студенти признају да су им рад у учионици и уобичајeни систем предавања и хватања белешки досадни. Већина тинејџера више не пише дневник већ радије дели своје најдубље мисли са пријатељима – а често и странцима – на веб сајтовима и блоговима. Они не оклевају да баце дигитални уређај који су недавно купили како би набавили новији, бржи, са јаснијом сликом, бољом тастатуром или већим капацитетом за меморију – поготово ако изгледа „кул“.

Осетљиви мозгови у развоју

Чак и пре него што се беба роди, здравље њеног мозга је под огромним утицајем животних навика мајке. Пијење алкохола може довести бебу у опасност од фетусног алкохолног синдрома, најчешћег узрока менталне заосталости који се може спречити. Пушење цигарета током трудноће може инхибирати пренатални развој мозга. Мајке које не уносе довољно фолне киселине, нарочито пре него што затрудне, могу родити бебе са дефектом неуралне цеви, а чак и емоционални стрес током трудноће може да ослаби координацију новорођенчета, успори његове реакције и оштети способност фокусирања пажње.

Већина синапси у бебином мозгу формира се током првих шест месеци живота, када мозак троши више од шездесет одсто укупних калорија које се унесу у организам. Премало стимулације мозга током овог периода води до формирања мањег броја синапси; превише стимулације може поставити оштећене синапсе и неприлагођене неуронске склопове.

Мала деца имитирају понашање својих родитеља, одраслих и својих вршњака, док слушају и уче да обраћају пажњу, да комуницирају и учествују у социјалним интеракцијама. Свакодневно читање детету, често изражавање наклоности и друге негујуће интеракције стимулишу млади дечји мозак тако да се нови дендрити развијају и гранају један према другоме. Функционална магнетна резонанца (фМРИ) и позитронска емисиона томографија (ПЕТ) показују да се специфична неуронска кола репрограмирају тако да се активирају када мала деца обраћају пажњу на другу децу и одрасле.

Без довољно интерперсоналне стимулације лицем у лице, дечја неуролошка кола могу атрофирати, а мозак може да не развије нормалне интерактивне социјалне вештине.

Међутим, прекомерна стимулација може такође негативно утицати на развој дечјег мозга. Превише додатних активности, превише надзирања или изузетно хаотична атмосфера код куће могу омести развој неуронских кола код детета и довести до ниског самопоштовања, анксиозности и растројености. Када је дететов мозак превише изложен утицају телевизије, компјутера, видеа и других врста дигиталне стимулације, то може узроковати хиперактивност, раздражљивост и поремећај дефицита пажње (в. четврто поглавље).  

Америчка академија педијатара заправо препоручује да деца млађа од две године уопште не гледају телевизију нити видео.

Како новорођенчад расте, њихов мозак је све мање осетљив на спољну стимулацију, али и старија деца и адолесценти још увек имају да пређу много корака у развоју на свом путу одрастања. Француски психолог из деветнаестог века Жан Пијаже (Пиагет) представио је ове кораке одрастања (в. табелу), почевши од прве две године живота, када дете развија свет о другим људима и учи како да остварује односе са њима. Од друге до шесте године дете учи основне језичке вештине. Мишљење је релативно конкретно све до тинејџерских година, када способност за апстрактно мишљење и разум почињу да преовладавају. Ако дигитална технологија настави да одвлачи осетљиве младе умове садашњом брзином, мораћемо да редефинишемо традиционалне фазе развоја.

Одломак из књиге: "Интернет мозак: Како дигитална цивилизација обликује мозгове наше деце"