Понекад се
запитамо да ли је уопште могуће сачувати истиниту
љубав.
У свету
гладном сазнања о правој љубави, милиони људи похрлиће у биоскопе да погледају филмску
верзију романа Е. Л. Џејмса „Педесет нијанси сиве,“ (први део филма "Педест нијанси мрачније") којом се велича насилна веза као модел искрене љубави.
Злостављање
као еквивалент истините љубави?
Младићи се удварају девојкама изводећи их у биоскопе како би погледали пројекцију филма о девојци коју младић манипулише и повређује. Какву поруку овакав филм шаље милионима људи, који су
доживели насиље у вези?
Роман „Педесет нијанси сиве“
продат је у преко 100 милиона примерака широм
света и сматра се једним од најпопуларнијих романа свих времена. Постао је део савремене културе, а читали су га
милиони младих и старих. Несумњиво, роман су читали и неки православни хришћани. Он говори o животу Анастасије Стил и о њеном богатом
дечку Кристијану Греју са којим остварује везу испуњену емоционалним манипулацијама и сексуалним
злостављањем. „Педесет нијанси сиве“ приказује
колико наше друштво, више него икада,
надмоћ и контролу погрешно тумачи као истиниту љубав.
Пут који су изабрали главни ликови филма делује забавно и узбудљиво, али његово крајње одредиште јесте празнина и очај. У ствари, „Педесет нијанси сиве“ показује да
супротно љубави није мржња, већ искориштавање других. Када говоримо о љубави,
сваки човек заслужује боље од испразног света који је креирао Е.Л. Џејмс. У односу на њега, хришћанско
православље нуди лепшу љубав.
Па овог
фебруара заборавимо на филм „Педесет нијанси сиве“ и откријмо љубав коју заговара православље.
Права љубав не искориштава – она даје
Оно што
православно хришћанство учи о љубави разликује се од савремене идеје љубави.
Савремена
љубав се усресређује на оно што други људи нама чине. Овакав доживљај љубави пројектује се и у филму где главни ликови константно искориштавају једно друго и такав однос доживљавају као
искрену љубав. Опасно је гледати на људе као на објекте, а не као на иконе Божије. Када мушкарац или жена изгубе сопствену вредност у очима оног
другог, лако бивају повређени. Истинска љубав у очима хришћанства никада не
искориштава. Мушкарац и жена нису створени
да искориштавају, већ да као пун сасуд дарују себе једно другом. То је темељ
здраве љубави и потврда да смо створени по лику и подобију Божијем. Свети Василије Велики говори о искреној
љубави „...да не иштете оно што је само вама на корист, већ на корист оног кога
љубите, његове душе и тела.“
Права љубав подразумева целомудреност
Православље сматра да је телесна љубав добра и да
је одувек била посебан дар стварања. Међутим, као и сваки дар, може се
искористити добро или лоше. Учење Цркве нам јасно ставља до знања како здраво доживљавати
дар сексуалности. Православље нуди најпрогресивније савете, када
је у питању телесна љубав. У основи ових савета јесте целомудреност. Савремени свет подржава сексуалну слободу као здраву и прихватљиву. Целомудреност пак учи
да праву слободу и истинску љубав налазимо тек када одступимо од необуздане телесне
слободе, ради онога кога ћемо волети у вечности. Из овог разлога целомудреност каже „не“ телесном односу ван брака, као и нездравом
односу у браку, јер права љубав тежи нечему много лепшем од самог телесног задовољства.
Св. Августин нас подсећа да: „чедност,
или чистота срца, има велико и посебно место међу врлинама. Она сама омогућава
човеку да спозна Бога и зато је речено: блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.“
Целомудреност нас штити да не постанемо објекти, да не изгубимо истински осећај
за љубав. Учи нас да волимо на начин који нашем животу даје смисао. Истинска
љубав практикује целомудреност, јер зна да иза сваког „не“ Бог даје веће и лепше
„да“. Сваки човек – без изузетка – у стању је да искуси „да“ истинске љубави,
коју нуди дар целомудрености. И таква љубав је далеко трајнија од сваке друге у
савременој култури. И супротно данашњим убеђењима, чедност и целомудреност води здравом сексуалном животу.
Права љубав не скрива сломљену реалност света.
Дар да волимо не чини нас савршенима, нити скрива наше мане. Истинска љубав нас
чини рањивим и открива наше најскривеније слабости, али их уједно трансформише
у нешто много лепше. Е.Л.Џејмс је написао следеће: „Љубав те чини рањивим. Љубав ће можда сломити твоје срце. Ако желиш да остане неповређено, немој га никоме даривати...Увиј га
пажљиво у хобије и луксуз; избегни све замке. Закључај га сигурно у ковчег
своје себичности. А у том ковчегу, сигурном, мрачном, безваздушном, оно ће се
променити. Никада неће бити повређено - постаће несаломиво, непробојно, непоткупљиво.“
Хришћанска љубав је трајнија од заљубљености,
романтичних осећања, већа је од телесне љубави. Права љубав је подвижнички начин
живота. Истинска љубав подразумева да сваки аспекат живота принесемо на добробит
онога кога волимо. На овакав начин, љубав
не повређује, већ исцељује.
Медијска помпа око „Педест нијанси сиве“ и комерцијални значај Дана заљубљених огромни
су. Православним хришћанима лакше је да себе ограде од свега. На крају, 14. фебруар
је само један обичан дан. Свако од нас треба да запамти речи
митрополита Калистоса Вера, који је написао: „ ...у најдубљем смислу љубав је
живот, енергија, сам Створитељ“. Историја нас учи да ова енергија има снагу да
мења свет. Искрена љубав је радикално променила небројено много живота, и то
може да учини изнова и изнова.
Дакле, ако неко следећи пут покрене причу о филму
„Педесет нијанси сиве“, обавезно издвојте који минут и упознајте га са православним учењем и
истином о правој љубави, са хришћанске тачке гледишта.
Аутор: Ендрју Естоцин
Превод: Б. Србљак
Извор: http://myocn.net/
Нема коментара:
Постави коментар