ПРАВОСЛАВЉЕ И РОКЕНРОЛ

Морамо стално да се мењамо да бисмо остали исти, да не бисмо појели себе, да се не бисмо рециклирали... Људи себе не изненађују, живе у равној линији кардиограма... А ствар је само у томе да следимо свако искуство које је надахнуто Богом, као укус нашег живота. 

Три деценије трајања једне од најзначајнијих српских рок група, најава осмог албума и излазак монографије су довољан разлог да разговарамо са фронтменом групе „Партибрејкерс“, харизматичним Зораном Костићем-Цанетом. Генерације су одрастале на њиховој правој, искреној рокенрол енергији која је неуморно критиковала друштво, свакодневицу лишену искрених емоција и слободе. Њихов мото „Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој“ је својеврсна химна генерација које су презирале јавно мњење и волеле бритак језик на граници провокације и замерања лидера групе који је урбана легенда екс Југославије. Концерти у Сплиту, Дубровнику, Загребу, Косовској Митровици или у корист изградње Ђурђевих Ступова су увек распродати.

И данас има оних који постављају питање: Хришћанство или рокенрол, и хришћанство и рокенрол. Какав је Ваш одговор?

– То су лажне дилеме. Рођен сам у време рокенрола и оглашавао сам се кроз ту врсту музике. Наше приватне склоности нису важне, битно је шта дајемо јер је то наше искупљење за све оно што радимо. Та музика и наша уметност нас представљају у најбољем светлу. То је оно најбоље из нас. Даје нам гас да не потонемо у себи самима. Исто као и одлазак у Цркву. Нисам довољно духовно узрастао али се надам да ћу наћи вертикалу за своју хоризонталу, јер – што зарадиш доле, бодује се горе.

Да ли рок генерација са лакоћом носи Православље? Ви сте у веру ушли у својим тридесетим годинама, колико је то било лако?

– Одрасли смо у времену у коме ништа нисмо знали о Православљу. Осећали смо да постоји Бог. Видели смо преко панк рока какав је свет у коме живимо. Наша глава је била наша брига. Нисмо дали да је гласноговорници система пуне својим глупостима. Тај систем није био добар за суштину човековог бића, онеспособио га је тиме што му је однео хигијену душе. А мене је интересовало – да ли сам у коресподенцији са самим собом, какав сам човек, куда идем и шта радим, има ли бесмртности душе?! Таква размишљања су ме довела у Цркву. Узмеш духовну литературу, прочиташ пасус и то ти је довољно. Можеш о њему да размишљаш цео дан. Тај пасус може да откључа твој случај, да ти омогући да избациш из себе своја размишљања. Од људи се сакрива њихов живот. Потчињени су и служе нечему о чему не размишљају, узимају ту датост здраво за готово и тако им пролази живот. Читава моја генерација је имала песме у којима трага за личном и друштвеном истином. Ја се мучим настојећи да нађем доброг човека у себи. Да нађем небо на земљи, да нађем мудрог међу људима, човека међу људима. Стално се трудим. Цитирао сам песму која ће се појавити на нашој следећој плочи „Сиротињско царство“. Имам мало дете и видим у његовом животу почетак искуства које сам ја прошао. То ме чини забринутим. На Земљи је паклено а не би требало, јер нас је Бог створио и дао нам шта нам треба. Али, човеку није било довољно. Почео је самог себе да дорађује.

Када нађеш сродну душу, када нађеш човека на свом путу који ће са тобом да подели твој пут до краја, вероватно до Раја, то је пут који даје слободу. Овде је слобода једнака дивљаштву, животу без одговорности, уништавање лепог у естетској борби где ружно хоће да седне на место лепог и узме круну Његову.

Познати београдски рокери урадили су плочу „Изнад Истока и Запада“ , на стихове Владике Николаја. Ваш бенд је био део пројекта са песмом „Кога ћу да хвалим“. Да ли је ова плоча помогла да се оцркове данашње генерације?

– Не верујем, или јеси или ниси. Људи су радо чули стихове у новом тону и своје бендове у другој тематици. Када сам узео у руке „Духовну лиру“ стр. 21 знао сам да метрика одговара рокенрол сажимању, песма је лепа за све вероисповести, за све који верују у Бога. Сама се појавила и рекла – „Ајде,“ и све је било супер, баш као кад тече вода.

Остало је упамћено да сте изјавили „Нисам мислио да ћу дуго да живим. Мислили смо да ће живот да буде једна песма и кад она престане, неће бити ни нас. И преживиш ту фамозну 27. годину“. Када сте спознали да је музика слављење живота и пожелели Вечност?

– Човек прво сретне ђавола, па га ђаво одведе до Бога. После животних ломова увек нам се укаже та права страна. Ја сам са деветнаест година написао „Хиљаду година...“ То су несвесне ствари, то су шифре које су у нама записане, носи их сваки човек. Али нас збуњује огромна глупост коју нам намеће потрошачко друштво. Диктатори моде, диктатори тренутка... Тренутак често не занима Вечност. Тренуци су пролазни, мада могу да имају честицу Вечности. Жао ми је што ме ка Богу није довела срећа. Боље живети од Божије милости, него од милостиње малих „богића“ на Земљи. Ствари без духовног смисла које им додају праву вредност су исто што и новац који се штампа а ништа не вреди, јер у себи нема златну нит. За мене је вера раздраганост, озарење, откривање своје праве природе доброг човека, детета у себи. Не морамо да тражимо комбинације за своје ситуације, да се лажемо и глумимо оно што у бити нисмо. Људи се понашају као да имају резервни живот, и проведу га а да не знају да су га живели. Не прате унутрашњи Христов глас у себи, не размишљају шта је то, не виде да је хлеб који једу комад Неба. Можда људи и немају времена да размишљају о Смислу јер су у егзистенцијалним проблемима. Увек је било тешко живети. Морамо да се определимо. Када се добровољно определиш, лакше носиш своју рану коју време непрестано ствара.

Ако је музика својеврсно богословље народа у једном времену, каква је наша музика данас и где видите своје место?

– Такви смо. Тражимо мир, правећи буку. Тражимо правду, а изгледа као да тражимо кавгу. Такво је време. Нисам рођен уз звуке славуја, ја сам дечко из бетона, из неког блока са Новог Београда. Када сам почео да се хладим, нешто ми је загрејало срце. Чинимо задовољство неком и после дведесетдевет година свирке. Ја сам почео да свирам не да бих имао своје социјално место. За мене је бављење музиком нужда. Као да пијем воду. Морам да искористим шансу која ми је дата – да нешто људима кажем, да им помогнем, да будем од користи. Ако си другом од користи – бићеш и себи. Нахраниш неког из срца – и тебе ће неко да нахрани када дође гладно време. Све је као један мозаик, лепим комаде своје стварности и правим слику своје реалности. „Да ли је ово прави живот, или можда варка нека? Да ли је ово живот достојан човека?“ – то су стихови са наше будуће плоче. Живот је победа над самим собом. Не угушити своју природу, али не дати да те она угуши, да не изгубиш вертикалу која ће ти помоћи да се издигнеш, да победиш самог себе. Стално смо у неким жељама и страстима, што нас не сломи то нас подигне. А ствар је само у томе да следимо свако искуство које је надахнуто Богом, као укус нашег живота. Не сме човек да бежи из свог огледала, од Божијег лика. Обично се човек горди када су у питању грехови, а онда стари живот шапне – шта је, фолираш се, мислиш да си бољи?! Треба истрпети критику старог живота ако хоћеш да будеш приватник свог живота. Јер твој живот је једина неотуђива имовина коју поседујеш. Твоје је духовно право да пазиш на свој живот. И да дајеш пример, као и да следиш добре примере.

Људи себе не изненађују, живе у равној линији кардиограма. Често загледам људе на улици. Кад пролазимо – делимо информације један другом, људи су забринути јер нису добили ништа од живота, а мисле да су му дали самим тим што неће да краду, неће да псују, неће да пожеле зло другима. Свима нама помоћ треба. Одакле стиже – дал са Земље, или с Неба?!
А покајање?

– Рок покајања је неограничен. Као што је наш рок трајања ограничен. Људи погрешно тумаче покајање. Стресем се када се сетим разних ствари које сам радио. Какав сам у односу према другим људима, према својој деци?! Колико сам дете према њима, а они моји родитељи?! Стално падамо. Није ствар у падању, него у устајању! Многи не устају, него се ваљају у свом паду. Моје су бриге велике, јер у породици депонујемо све што можемо. Излаз у свет је виша сила. Одговоран је онај чији је живот у питању – колико ће да има интелигенције, духовне кондиције, колико ће распознати разлику између добра и зла?! Људи не узимају одговорност за свој живот, него одговорност предају другом и чекају да он направи решење за њих.
„Уметност је трагање за истином, бележи крст времена, жели да назре бољу стварност...“, говорио си запањеним критичарима који су тешко разумевали твој пут срцем Богу у сусрет.
– То је непрестана игра посматрања. „Ко су ови људи поред нас, ко смо ми поред њих, има ли кога овде, има ли Бога овде?!“ Ми се посматрамо док наш живот пролази. А оно што прође тешко може да се надокнади. Ту је и питање – како да се охладиш од страсти, увек куља природа, а ти тражиш мир правећи буку, тражиш неку руку да те уведе у луку. И одеш у Цркву. У мир. Тишину. Гледају нас свети са олтара. Запалимо свеће за живе и мртве, за пријатеље и непријатеље, за нашу душу, за нашу природу да поштеди оне који живе са нама, да моја жена издржи са мном, да моја деца знају с ким живе а да их то не умори. Волим када је цика и вика код куће, стално се чује музика, померање, сви смо слободни, кућа је довољна за све који ту живе – за моју ћерку, за моју мачку, за мог пса. Мој син живи на другом месту, али је у срцу, он је увек са нама. Још нико није успео да се сакрије од смрти. А док она не дође по нас у само њој познати час, хоћемо да урадимо нешто за то драгоцено време које је само сада и више никад.

У огледу „О музици и васпитању“ Владика Јован Ћулибрк је написао: „Тренутак када је извршен најопсежнији удар на хришћанско устројство космоса српског народа био је осамдесетих година са новокомпонованом народном музиком на једном полу, и Бијелим дугметом на другом“. Јесте ли спасавали образ нације у годинама самоурушавања нације, да ли је музика добро оружје у борби за слободу?

– Борба за слободу је да имаш право да кажеш шта мислиш и да стојиш иза тога. Рокерска недоследност је направила турбо фолк. Многи истакнути музичари који су се бавили рокенролом су се показали као Тројански коњи. Не може се седети на две столице. Све последице чињења и нечињења долазе као стари рачун који мора да се плати. Постоји рок култура, али и рок некултура. Фаворизоване су неке групе да би се направила вештачка музика. Ја никад нисам својој публици излазио у сусрет са најнижим инстиктима, да их тетошим, а да видим да је то њихова пропаст. Ценим све људе који се баве овим послом – ово је тежак посао, велико одрицање, доживиш све. Али, нема кокетирања са злом. Сва обраћања према Богу иду кроз музику. И речи носе музику у себи. Музика је живот, виталитет, да будеш раздраган и тужан, да те наведе на размишљање. Музика је велика могућност да се попнеш на сцену и нешто кажеш људима. Ја ништа не одлучујем, мене нешто носи. „Опрости нам сва сагрешења, вољна и невољна и даруј нам Царство Небеско!“ То је важна порука. Човек у Богу може да буде миран. Богу хвала на музици.
 
Савремена електронска музика је уклонила глас из музике, шта она казује?

– То је ропски рад, као Галиоти – неко стоји и даје одређени ритам, а Галиоти царске галије својим веслима померају галију док се Газда башкари како му воља, а други раде за њега. Што више раде, њему је боље. То је ствар укуса – људи воле да их боли. Што више знам, мање се себи допадам. Свако време има своју музику. Лоша музика – лош народ. Добра музика – добар народ.

Објављена је монографија „Срце куца ту је“, која обухвата три деценије постојања бенда Партибрејкерс. Јесте ли током свих ових година били прави одраз времена?

– Како није одраз времена? „Оно што покушавам сад, ти нећеш за цео свој живот“. Не можеш да будеш другачији. Не правим компромисе који ће да ме унизе као човека и ствараоца. Морамо стално да се мењамо да бисмо остали исти, да не бисмо појели себе, да се не бисмо рециклирали. Као Божији закони – ништа спутавајуће, ограничавајуће, али знаш, ако не радиш како Бог заповеда шта ће ти се десити. Било је потребно да се деси и дрога, и алкохол и ноћни живот, јер другачије нисмо знали како да дођемо до нечег стварног. Све је то живот споља, али се споља и потроши и онда схватиш да све што ти треба је унутар тебе. И мораш да сиђеш у подрум и видиш. А тамо је мрачно.

Па се преселите из Београда у Зрењанин. Зашто у Вашем граду више није било места за Вас?

– Цео живот сам желео да будем поред неког од ког бих могао нешто да научим. Жена је била из тог града. Њено срце. Чекала је свог човека, и сазнала да сам то ја. Некад морамо мало да будемо романтични, да маштамо. Уметност нам помаже да видимо даље, даје нам шансу. А када направиш цео круг, видиш да ни уметност не може да парира животу.

Најавите нови албум, осми по реду, шта нас очекује?

– Добра свирка, добро расположење, тишина при приповедању. Важно је да са неким поделимо емоцију, мишљење, осећања, да људи осете да нису сами. Да има још неко ко мисли на њих. Као што има још Неко ко мисли на нас. Бог најгорима даје шансу да се поправе. Спасава се појединац који идеју о Спасењу даље предаје као нешто јако важно, као велику духовну вредност. Гледајте у Небо, не само на Земљу. Са Неба стиже све што нас у Небо диже. Што више вере и не очајавајте!


Извор: Православље

ЉУБАВ ЈЕ ВАЖНИЈА ОД СРЕЋЕ

Средином осамдесетих година прошлог века Ненад Илић био је далеко од цркве и вере. Родитељи, лекари, живели су на Хаџипоповцу, близу Новог гробља, славили су крсну славу, али тек да наставе традицију и испоштују обичај, а он је улазио у цркву или у какав манастир само као туриста.

Крајем осамдесетих почеле су да се дешавају крупне друштвене промене па је и он тада променио став према животу. Имао је тридесет и нешто година када је, како каже, постао свестан Христовог позива.

– Нисам био борбени атеиста, имао сам неку нејасну свест о Богу која ме није обавезивала, али то надолазеће национално буђење мене је одвело на пут вере. Било је деведесетих година јако много страдања и несреће, много глупих ствари, али оно што је у том националном осећању било најбитније јесте православна вера– каже наш саговорник, београдски ђакон.
Ненад Илић је потомак зидара Срба из западне Македоније, који су још у 19. веку градили зграде по Београду. Са мајчине стране било је неколико просветара у лози, а деда је био професор математике у Првој београдској гимназији. Ненад се веома успешно бави режијом као слободан уметник, а пре Факултета драмских уметности студирао је архитектуру. Пошто је дипломирао уписао је и последипломске на Филолошком факултету. Међутим филологију није привео крају, одустао је после неког времена, а кратко се задржао и на историји уметности. Студије теологије је схватио много озбиљније из неких својих унутрашњих потреба, па је још као апсолвент Богословског факултета рукоположен у чин ђакона.

– У 34. години отишао сам код мог парохијског свештеника на разговор и са његовим препорукама уписао теологију на Богословском факултету. Није било лако да се, као што каже јеванђеље, одрекнем свега и предам Христу, али сам успео да у томе нађем скоро све одговоре на питања која су ме мучила. У то време сам се забављао са будућом супругом, глумицом Весном Лончаревић, која се касније крстила и добила крштено име Анастасија. Уписала се на исти факултет, а недавно је на теологији положила и мастер – каже нам ђакон.
У међувремену породица Илић је неко време живела у Врању. Ненад је у Врањској епархији и рукоположен је 1996. године. Тамо је са групом младих верујућих људи основао илустровану православну ревију „Искон”, планирао је да отвори и радио-станицу али је после неколико година морао да се врати у Београд.

Уз све то требало је подизати децу. Најстарији Павле сада је на студијама софтверског инжењеринга на Електротехничком факултету, Јелисавета је у трећем разреду гимназије, Богдан у првом Музичке гимназије, а Наталија седми основне. Анегдотски звучи прича да деца имају највише проблема када треба да попуњавају школске обрасце и да уписују занимање оца. Он сам истиче да је најбоља одредница „слободан уметник, редитељ и писац”. Мада се опробао и у области стрипа (писао је сценарио за „Светитеље”, а најпознатији је „Владар”, о животу преподобног Симеона Мироточивог, владара Србије Стефана Немање). У београдском Одбору за верску наставу, који води владика Атанасије Ракита, руководи медијским тимом.
Он каже да се последњих година највише бави телевизијском режијом, док је његова супруга дала већи допринос у малој породичној мануфактури писања занимљивих књига са религиозном тематиком за децу и одрасле.

Каријеру позоришног редитеља наставио је у Београдском драмском, ЈДП-у, Атељеу 212... али од класичних позоришних представа више га је привлачио нови талас, и дисидентска енергија коју је носио Студентски културни центар.

Сада, као верујући човек, учествује у телевизијским пројектима Српске православне цркве. Уз подршку и благослов владике нишког Јована завршио је серију „Икона” која ће ускоро почети да се емитује на Другом програму РТС-а, и већ је, такође са владиком Јованом, започео следећи пројекат, документарну серију о православној култури, а поводом обележавања јубилеја хришћанства, под називом „Константиново наслеђе”.

– У серији говоримо и о данашњем човеку и његовим културним потребама које нису задовољене него су искривљене, о проблемима доживљаја феномена времена, простора, телесности, здравља, младости и старости, животних прича. Раније је живот био предвидив: идем у школу, па на факултет, оженим се, добијем децу, купим аутомобил... Данас такве приче више не постоје, све је у непрекидној промени, укидању, преквалификацијама, ускраћености, више се ништа не може планирати – каже наш саговорник, и наводи пример једне епизоде у којој се говори о феномену среће, коју данас доживљавају као врхунску вредност.

– Наравно да свако хоће да буде срећан, али ако само срећу имамо на уму, ако нисмо у стању нечега и да се одрекнемо у животу, нешто да истрпимо и да се понекад жртвујемо, онда нећемо ни бити у стању да будемо срећни. Ако се срећа истакне као највиша вредност онда се из тога нужно рађа осећај неиспуњености и празнине. Љубав је важнија од среће, иако није увек са њом повезана. Љубав је божанско стање човека. Човек је најближи Богу управо кад воли, кад је пун љубави тад је Божји – истиче ђакон.

Жао му је што је недовољан број људи из културе пришао цркви. Уметност је каже, у једном тренутку преузела од вере трон културе, али је данас доста изгубила од своје снаге, сви видови уметности, од књижевности до сликарства. Зато се нада да ће доћи време да се уметници и људи из културе више баве религиозним темама, да проналазе инспирацију у духовности и тако потпуније доприносе и себи и заједници.

------------------------------------------
Нова религија: Размишљајући о феноменима данашњице ђакон Ненад Илић посебно истиче некритичко прихватање такозваних нових вредности које се сервирају данашњем човеку. Од индивидуализма, страначке демократије, толеранције, ствара се нова религија као што се то у комунистичком систему чинило од самоуправљања, братства и јединства, партије...

Индивидуализам: „Најгоре је што се људима данас у време индивидуализма усађује да су они једини и у потпуности криви за своје неуспехе. Значи, човек ни крив ни дужан остане без посла, па још има и грижу савести јер је наводно неуспешан. То је сад, забога, време кад сам себе креираш. Како, на пример, може човек који је завршио факултет да сам себе креира кад не може да добије посао, зашто је стотине хиљада њих отишло у иностранство? О томе нико неће да прича. Индивидуализам те врсте је у ствари превара. Требало би да се он коригује заједништвом цркве, вере, породице. Данас се проповеда да све можете да бирате, чак и пол, ништа ни од родитеља ни од Бога не зависи, све ћу ја сам да изаберем. Све могу сам, а на крају се испостави да сам изгубио све и да сам беспомоћан од силне привидне слободе. Такво стање духа је неодрживо, или ће се десити неки апокалиптички полом или ће такве ствари морати да се исправе.”

Толеранција: „Та наша ранија пословична ружна жеља да ’комшији цркне крава’ ипак је изражавала неки наш емотивни однос према другоме. Комшија ме нервира, можда га чак и мрзим, али ја се бавим тим комшијом, он је мени важан и ја желим да њему цркне крава... А сад је дошла толеранција која каже ма баш ме брига и за комшију и за његову краву, гледам ја своја посла. Погрешно је веровати у толеранцију као апсолутну категорију која може да замени љубав”.

Лажна веровања: „Као друштво понекад реагујемо хистерично и то бисмо морали да коригујемо. Или смо за „Звезду” или за „Партизан”, за четнике или партизане, социјализам или капитализам... Требало би још у школи да учимо децу да их кроз живот не води хистерија. Она има мало шарма и део је неке националне одлике али штете су велике. Док се Ђоковић трудио само да шармира на својим мечевима није био први рекет, најбољи је постао када се одрекао шармирања по сваку цену, кад је поднео неку жртву своје природе. Тако ни ми не можемо као нација дозвољавати себи много тих такозваних спонтаности јер нам се то после обије о главу. То некритичко препуштање час комунизму, час капитализму је опасно. Све су то ствари измишљене да трају неко време, и много је смешно имати у друштву радикалне вернике тих појава. Кад погледамо уназад данас су нам смешне те приче из комунизма, мада су неке и страшне...

И данас је стварно комично веровање у нешто што је заправо уговор, јер и демократија и капитализам су уговор. Вера у пролазни уговор, било да је то страначка демократија, било да је овакав капитализам је комична. Достојније је човека веровати у Бога и Богочовека, и на основу те суштинске вере бити рецимо и демократа, зашто да не, али не да то постане врхунска категорија, то је онда опасно и смешно, то је горко-смешна прича. Јер и данас као некада, опет неки пионири и активисти вршљају, али они пионири су то макар понекад радили из наивности, или зато што су морали, нису сви одмах долазили иза сцене да узму паре што су рецитовали, а ови нови сада одмах траже кеш. Ако данас стварно има неких искрених верника новог, накарадног доба – онда ми их је искрено жао”.

Извор: http://www.politika.rs/

ВАСКРШЊИ КОНЦЕРТ ХОРА "СВ. АНАСТАСИЈА СРПСКА"

 

У организацији Цркве Светих апостола Петра и Павла и Центра за културу и образовање, 18. априла у Дому омладине у Аранђеловцу је уприличен Васкршњи концерт.

Већ пар година за редом, у Аранђеловцу се на трећи дан прослављања празника Васкрс одржава духовно вече у Дому омладине у Аранђеловцу. Ове године су учешће узели чланови хора „Света Анастасија Српска“ под вођством диригента Бојане Србљак. Они су извели сплет духовних и традиционалних песама за све окупљене.

 

Вече је посебно улепшао и наш драмски уметник Александар Саша Дунић који је произнео рецитал „Тако је говорио Владика Николај Велимировић“.

Окупљена публика је са одушевљењем пратила низање духовних и традиционалних песама и сваку испратила са громогласним аплаузом.

 

 

 

ђакон Немања Искић

ПРИЧА О ИРИНИ СЕНДЛЕР

Ова истинита и потресна ратна прича говори о истинској храбрости и љубави, које надрастају сва национална, верска и људска ограничења, али и о томе да земаљске награде не добијају увек они најхрабрији и најдостојнији... Кроз животну причу једне изванредно одважне жене може се јасно сагледати разлика између људске и Божије правде. Обично бива да Господ одузима земаљска удостојења тамо где је наменио најдивнија небеска блага...

Ирина Сендлер, пољска Немица, за време Другог светског рата радила је у Варшавском гету, као медицинска сестра и социјални радник. Хитлерови нацисти подигли су овај гето 1940. године и спровели у њега 500.000 Јевреја, одакле су их одводили у концентрационе логоре. Иринин отац некада је управљао болницом у предграђу Варшаве, лечећи сиромашне Јевреје, оболеле већином од тифуса. Упокојио се када је Ирина имала 9 година, а очев пример оставио је дубок траг на њој. 

Ирина Сендлер је, са својих 29 година, тајно износила децу из Варшавског гета, у камионету који је служио за снабдевање кантина. Сакривала их је у џакове за кромпир или сандуке. Са собом је увек водила свог пса, кога је обучила да лаје кад год би је стража пропуштала кроз капију гета. Псећи лавеж је прикривао звуке које су мала деца производила, првенствено плач за родитељима. Имала је развијену мрежу помоћника, те је већину деце збрињавала по манастирима и црквама, као и хранитељским породицама и сиротиштима. Нико јој никада није одбио старање ни за једно дете. Велики део њих проводила је кроз цркву у гету, која је имала два излаза. Децу би одвела тамо, уз сагласност родитеља, ради примања хришћанске вере, а одатле их је одводила на сигурно. Брижљиво је водила документацију са именима спасене деце, њихових родитеља и места на којима су збринута и настављала даљи живот. Ирина Сендлер је на тај начин извела из гета и спасила више од 2500 деце...

Године 1943, 20. октобра, Ирину је ухапсио Гестапо, сазнавши за њене ратне подухвате. Њено име одао је један од њених помагача, подлегавши мукама на које су га ставили. Ирина је брутално мучена у затвору, ломљене су јој руке и ноге, али није одала име ни једног детета ни помагача. Спискове са подацима о деци сакрила је у теглу и чувала је под јабуком у својој башти. Осуђена је на смрт стрељањем. Њени савезници су је у последњем тренутку избавили, подмитивши једног од Немаца да заустави њену егзекуцију. Званично је заведена у документацији Гестапоа као стрељана.

По завршетку рата, наставила је да ради свој посао и бавила се педагошким радом. Покушала је да пронађе преживеле родитеље и да их повеже са њиховом децом, желећи да поново окупи породице. Међутим, већина родитеља је окончала живот у гасној комори. Свих 2500 деце које је, уз Божију помоћ, спасила из логора, преживело је рат... Ирина је провела свој век у тишини, далеко од пажње јавности. Нико није знао за њу и њене надљудске ратне подвиге.

Тек почетком овог века, захваљујући случајним препознавањима деце коју је спасила, тада већ одраслих људи, јавност је полако сазнавала за њу. Наравно, Ирину признања и награде нису интересовале. Штавише, читав живот била је опхрвана жаљењем за свом оном децом коју није успела да спасе, а у сновима је чула плач спасене деце за родитељима. Тек 2007. године, одликована је од стране Пољског сената. Исте године, Ирина Сендлер је номинована за Нобелову награду за мир. Но, награду није добила ова истинска хероина, чији је подвиг несравњив кроз историју, већ бивши амерички потпредседник Ал Гор, за слајд-шоу о глобалном загревању...

"Божија правда увек надвлада", говорио је Старац Пајсије Светогорац. "Она понекад може бити спора, али ће се на крају ипак показати у људском животу". Ирина Сендлер земаљске почасти није дочекала. 

Упокојила се 12. маја 2008. године у Варшави, у 98. години живота. Но, будући да никакве земаљске почасти не могу дометнути до несагледивог значаја њених подвига, очито је да је Господ, по Своме јеванђељском обећању, ову старицу овенчао вечним блаженствима...

Из "Саборника" бр. 34

Извор: https://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=354&Itemid=289

 

ВАСКРШЊИ КОНЦЕРТ

ДУХОВНИ ЗНАЧАЈ ВАСКРСА

Који је духовни значај Васкрса и зашто се назива највећим хришћанским празником?

Васкрс је највећи празник зато што је сам чин Васкрсења Христовог највеће чудо, чудо над чудима, највећи догађај у људској историји.

Као догађај, који се десио у конкретном тренутку, обрађен је онако како то чине историчари. Као изванредно чудо, Васкрсење остаје изнад времена и простора, необјашњиво за људски разум. Зато Црква и не покушава да објасни Христово Васкрсење, већ га прихвата вером.

Апостоли, очевици Васкрсења Христовог, нису се обраћали својим слушаоцима као пуки приповедачи овог чудесног догађаја, већ као неустрашиви проповедници Истине. Са вером у васкрсење, они су скончали своје овоземаљске животе, „Јер ми не можемо да не говоримо оно што видесмо и чусмо“, како је већ написано у Делима апостолским.

Васкрсење, дакле, може бити доказано као историјска чињеница, али само као чудо које не може бити објашњено људским умом, људским мерилима. Васкрсење Христово је основа целокупног хришћанског учења кроз векове. Сама Црква је живо сведочанство аутентичности Христовог Васкрсења, јер како би другачије могла постати и опстати? Заиста, наше проповедање би било празно да није било Спаситељевог Васкрсења. Апостоли Христови нису проповедали Хришћанство заснивајући га на митовима и рационалистичким спекулацијама, већ на чињеницама које су они сами искуствено доживели као непобитне што и сам апостол Петар у посланици наглашава: „Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа следујући измишљеним бајкама, него смо сами били очевици величанства Његовога“.

Христово Васкрсење, као нешто што се десило у границама времена и простора, није посведочено само постојањем Цркве, већ и нашег обичног, секуларног окружења у коме Црква већ две хиљаде година има непорециво велики утицај. Ако би се Васкрсење Христово могло порећи, онда би се то могло учинити и са сваким другим историјским догађајем. Христос лично „показа себе жива многим истинитим доказима“; говорио је четрдесет дана и ноћи својим апостолима, појављивао се пред њима, допуштао им да га додирну, обедовао са њима, шетао са њима и поучавао их. Апостоли су осећали Његово присуство тако дубоко да су им „срца горела“.

Да ли је ико икада чуо да је мртав човек имао тако велики утицај на живе, наоружавајући их снагом и мудрошћу, охрабрујући и просвећујући обичне, необразоване људе? Свети Јован Хризостом пише: „Велики доказ Христовог васкрсења јесте велика моћ коју је Он манифестовао после своје смрти. Његово васкрсење је убедило живе људе да напусте своју земљу, своју кућу, своје пријатеље, своју родбину, своје супруге, децу и родитеље, и да узму свој крст... Све ово нису заслуге мртвог човека који је остао у свом гробу, већ Васкрслог Бога.“

Христово Васкрсење није само историјски догађај, нити чудо које је имало неког ефекта само у апостолским временима, већ део свакодневице свих епоха, па и ове наше. Познато је да је велики број људи из наше блиске историје радије прихватао да умре него да порекне велику истину Христовог Васкрсења.

Јеванђељска прича о Христовом Васкрсењу је сведочанство историјске вере апостола, мученика и праведника. Оно је оправдање свих њихових борби, осмишљење њихове крви проливене због хришћанске вере. Апостоли су знали да је Христос васкрсао. Зато је и настао поздрав „Христос васкрсе – Ваистину васкрсе“ којим се већ 2000 година, од Васкрса до Спасовдана, хришћани поздрављају.

Какав је смисао Христовог страдања данас, и какво страдање би данас донело искупљење свакоме од нас појединачно и народу у целини?

Христос је добровољно пристао да буде разапет и да издахне на Крсту како би, нас ради и ради нашег спасења, својом смрћу победио смрт, а све наше животне голготе учинио привременим и преобразио их у вечну радост.

Да је хтео, Исус је могао да избегне сопствено страдање, али у том случају не би извршио мисију због које је заправо и дошао међу људе. Они би и даље остали ван заједнице са Богом, безнадежно погружени у каљугу греха, проклетства и смрти. И сама Његова крсна смрт била би бесмислена да јој није уследило Васкрсење.

Шта је то што данас разапиње сваког човека на земљи? То је грех.

Али страшније од тога је када човек оправдава свој грех и не осећа никакву потребу за кајањем и променом стања у којем се налази. Код нас Велики петак траје прилично дуго, деценијама. Могао бих да кажем да ми Срби још увек на различите начине распињемо Христа. А то управо чинимо прогонећи Бога из својих срца, некад свесно, а некад несвесно. Само као мали пример, навешћу да у једној црквеној песми, која се пева на Велики петак, стоји да „сва творевина треба да ћути“ имајући пред собом распетог Христа. А шта се дешава код нас?

Код нас су сви кафићи отворени, игра се, пева се, пије и разуздано понаша. И уместо да тога дана, једном у години, Богу угодимо, ми угађамо својим себичним жељама. Чак се ни намера не назире да желимо да будемо у најмањој заједници са Богом и учесници Царства небеског, ради чега је човек и створен и назначен. Овде се види системски проблем. Јер, ако у ове дане „ћутања“ школе и друге институције не раде, а продавнице и апотеке су само за нужне потребе отворене, зашто то не би важило и за кафане и ноћне клубове? Нажалост, они који су за то одговорни имају изговор „за грех свој“ – уносна зарада.

Где су решења проблема која нам се кроз разне системе намећу? Најпре у личном, а затим у свенародном покајању, тј поправљању себе набоље. За то је потребна истинска жртва која увек доноси добре и здраве плодове.
   
С обзиром на бројна политичка, друштвена, социјална и морална посрнућа, колика је лична одговорност свакога од нас, а колика друштвена одговорност свих нас заједно да такво стање променимо?

Да би било које наше лично предузимање имало смисла, потребно је да се ослободимо предрасуде од које многи пате: да су призвани у овај свет због неке велике и важне мисије. Понесени бајкама и филмовима, многи проведу живот маштајући о јуначким делима због којих ће их славити цео свет, и тако превиђају безбројне прилике да стварно учине нешто добро и племенито у свакодневном животу.

Нисмо сви ми призвани ни да спасавамо свет од природних стихија ни да зидамо цркве, палате и остале материјалне задужбине. Наше задужбине су да у свакодневном животу учинимо нешто добро и корисно своме ближњем. Да будемо „верни у малом“, као што вели наслов једне прелепе беседе блаженопочившег браничевског владике Хризостома. Јер Господ баш то и вели у оној јеванђељској причи о талантима: „Слуго мој добри и верни, у малом си ми био веран, над многима ћу те поставити“. Препознајмо зато своје „таланте“ и ставимо их у службу својих ближњих, а Господ ће нам то примити као да смо Њему самом учинили.

Васкршња порука за крај?

Христово Васкрсење је наш једини мост за прелазак из смрти у живот. Али, Васкрсење Христово и Његова победа над смрћу никога не спасава аутоматски; она само даје, до тада непостојећу, могућност избора, опредељења између вечног пребивања у Божјем царству или у царству таме. Коначан избор је на човеку.

Па, како бирамо? Свакојако. Откако је света и човека, наше слабости су универзалне: частољубље, властољубље, сластољубље. Мењају се само њихови пројавни облици, у зависности од поднебља и епохе.

Наше време и наше поднебље обележени су сваковрсним подвајањем, партикуларизмом и партократијом (обе ове речи, као, уосталом, и сама реч „партија“, и јесу настале из корена који значи „одвајање“). Све је подређено партији, па кад нека партија освоји власт у неком граду, општини, или узме „под своје“ неко предузеће или чак читаву делатност као да јој је то дедовина, онда немилице гази пред собом све који су политички, идеолошки или на било који други начин неистомишљеници. За општу штету, која неминовно настаје при таквом поимању власти и владавине, нико никада не одговара.

Напротив, то је нешто што се подразумева: „Мучио сам се да се докопам власти, хајде сада да то максимално искористим, јер ко зна докле ћу бити у тој позицији!“.

У ове празничне дане, нећемо о именима и „делима“ оних који су изабрали такву животну философију. Уместо тога, размишљајмо о онима који су, на чињеницу „Живот је кратак“, одлучили да одговоре: „Хајде да га испуним доброчињењем!“. Са материјалистичког становишта, њихов избор је чудан, несхватљив, јер се они добровољно одричу неких „пречица“ којима се много тога у животу остварује брже и лакше. Али те „пречице“ по правилу подразумевају да неко други треба да буде оштећен, уцвељен, да бих ја нешто добио, а то је у потпуној супротности са оним чему нас је учио, на шта нас је призвао Господ Исус Христос.

Он нам је, не само својим речима, него и самим својим овоземаљским животом, оставио најјачи пример како се живот може провести чинећи добро ближњима, и како се, када за то дође време, ова „долина суза“ може напустити чисте савести, без размишљања „да ли сам оштетио и уцвелио ближњега свога да би мени било боље?“. Ето, то је наш призив, то је човекова главна и највећа мисија.

Христос воскресе, радост донесе!

 разговарамо са протојерејем-ставрофором Миодрагом Поповићем, парохом Светосавске цркве у Београду.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

"Христос воскресе"

Певница цркве Св. Николе у Расу