ЦРКВЕНА УМЕТНОСТ

У Цркви постоје многи видови сведочења истине Божије. Један од њих је и уметност. Најдубље истине о Богу, човеку и свету, доживљене кроз евхаристијско и подвижничко искуство, Црква исказује и кроз своје духовно најосетљивије ствараоце, богонадахнуте уметнике. Они су искуство живота у вери преточили у живу реч, па су настале химне и богослужбене песме, или у ноте, па су настале мелодије, или у боје, па су настале фреске  и иконе, или пак, у грађевине, па су настали велелепни црквени храмови.

(...)

Црквено појање

Не само у архитектури, сликарству, у фрескама, мозаицима и иконама, него се и у хвалоспевима, музичким и другим уметничким делима исказује једна јединствена истина Божија. Прослављање Бога песмом и хвалом је посведочено у Јеванђељу. Јеванђелисти Матеј и Марко пишу да су после Тајне Вечере Христос и Његови ученици отпевали песму и изашли на Маслинову Гору, (Мт.26, 30;  Мк.14, 26). Апостол Павле даје савет хришћанима у Ефесу: Певајте  и појте Господу у срцу свом; захваљујући свагда за све Богу и Оцу у име Господа нашег Исуса Христа (Еф.5, 19-20). У Новом Завету појање је средство за напредовање у духовном животу, у Христу – Божјој Премудрости. Стога исти Апостол говоти Колошанима: Реч Христова нека  обитава  у вама богато, у свакој мудрости учите и уразумљујте себе; псалмима, славопојима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својим (Кол. 3, 16).

О користи употребе псалама  и славопоја Богу говори и Св. Василије Велики: Има ли ишта благословеније него хитати на молитву у освит зоре и приности Творцу славословља и песме? Св. Јован Дамаскин, у петој песми Васкрсног канона каже: Устанимо рано у зору и уместо миомириса, песму принесимо Владици. Св. Атанасије Велики говори да нестаје немир у души и грубост и разгони се туга. Појање Богу не треба да буде само устима, него и умом да би користи имали не само они који певају него и они који слушају.

Оци Цркве су, у складу са примером појања Господа Христа и Апостола одредили да у црквама буде само вокална музика. Тумачећи 150. псалм, Св. Јован Златоусти вели: Бог је у оно време дозволио (Јеврејима) да се служе музичким инструментима због њихове слабости... Јер је у својој премудрости смислио да их на тај начин продрма из њиховог грубог, тромог стања клонулости. За стих из 143.псалма: Боже песму нову певаћу Ти, псалтиром од десет жица удараћу Теби... исти Светитељ додаје: Тада (у Старом Завету) они су изводили своје песме на музичким инструментима, а сада уместо инструмената ми употребљавамо људско тело.

Црквена музика је, пре свега, израз православне духовности и она, као и сви остали видови црквене уметности, подлеже, установљеним црквеним правилима и канонима уметничког стварања. Основно појачко правило је да певани текстови морају слушаоцима да буду разумљиви. Стога прави појци и композитори певају или стварају мелодије, не са циљем истицања својих способности, већ у улози преносиоца најдубњег смисла богослужбене речи. Они су саслужитељи и својеврсни преносиоци божанских дарова садржаних у речима молитава.

Химнографија

Појање је незамисливо без црквеног песништа. Другим речима, химнографија и појање су у нераскидивој вези. Химнографи су најчешће били и писци богослужбених песама и творци мелодија. Најпознатији су Св. Роман Мелод, Св. Јован Дамаскин и Св. Јосиф Химнограф. Често су као предложак за црквене химне преузимани делови из беседа великих Отаца Цркве, попут Св. Григорија Богослова.

Сва богослужбена химнографија је сабрана у следеће богослужбене зборнике: Октоих (Осмогласник), Триод, Пентикостар, Минеје, Часослов и Велики Требник. Октоих садржи на првом месту песме посвећене васкрсењу Христовом и каноне у славу Свете Тројице и Пресвете Богородице, као и друге каноне. Све песме су подељене у осам гласова и сваке седмице нови глас постаје владајући. У Триоду се налазе песме за Велики пост и за четири седмице пре његовог почетка. Химне  у овој књизи описују разне догађаје Старог и Новог Завета, а нарочите страдање Исуса Христа. Пентикостар садржи службе на празник Васкрсења и све службе до недеље свих Светих. У дванаест томова Минеја, за сваки месец по један, су песме посвећене непокретним празницима Господњим, Богородичним и Светих. У Часослову се налазе непромењена молитвословља за сваки дан која су распоређена према редоследу дневног циклуса богослужења: полуноћница, јутрење, часови, вечерње, повечерје. Велики Требник садржи свештенодејства, песме и каноне за вршење чинова Светих Тајни и за друге потребе.

Саборно и лично у црквеној уметности

Треба нагласити да се црквена уметност развијала у скалду са пресудним догађајима из живота Цркве. Нарочито место заузимају одлуке Васељенских и помесних сабора, у којима је сваки истакнути облик црквеног живота и уметничког стварања добио своју потврду и усмерење. Истина Божија, која се исказује у Цркви у делима њених уметника је једна  и иста, само су различита изражајна средства којима се пројављује. Иконописац, химнограф или мелод – појац могу не одступајући од правила уметничког стварања, које је прописала Црква, да по мери свог духовног раста и талента, стварају оргинална дела. Другим речима, црквена уметност не искуључује лично надахнуће, иако је њено полазиште богословско искуство и Предање Цркве.

“Катехизис”, Здравко Пено (стр.61-65)