СМЕРНИЦЕ ЗА РАД ЦРКВЕНОГ ХОРА

Сваки диригент зна колико је важно  имати посвећене певаче у хору. У случају да чланова у хору нема много, њихова мотивација могла би бити кључ постојања и опстанка хора. Можда не можемо да задржимо сваког ко приступи хору, ипак, можемо и морамо да се потрудимо да певање, било на проби или на богослужењу, буде богоугодно и лепо. Како ће се певачи односити према хору, индивидуално је и зависи од сваког појединца. Оно што следи су идеје, које могу послужити као смернице у раду:

1.Пробе треба да буду продуктивне. Свакоме ко цени своје време познат је осећај задовољства након пробе која је била успешно одржана. Овај концепт може условити да се чланови боље организују и да континуирано планирају своје доласке.

2.Чланови хора треба да осете задовољство у ономе што раде. Пријатно искуство на проби обично доводи до тога да певачи жељно долазе на сваку следећу.

3.Чланови треба да се осете безбедно у хору. Намерне непријатности или вербално омаловажавање не треба да буде присутно у комуникацији како међу члановима, тако ни између чланова и диригента.

4.Диригент треба да има висока очекивања и да од певача захтева да на пробама дају свој максимум. Хорска проба није тренутак када Богу нудимо ”мрвице са стола”, већ тренутак да понудимо оно најбоље.

5.Потребно је да хор редовно учествује на богослужењима.

6.Певање различитих композиција, не само духовних, треба да буде заступљено на проби, како би се избегла монотонија.

7.Сви чланови морају да разумеју важност службе коју врше. То разумевање ће их уздигнути изнад личног осећаја испуњености и задовољства, и повезати их с Богом. Када хорско појање постане важан и устаљен део богослужења недељом, празницима и ка год је то потребно, онда хор заиста испуњава своју мисију и сврху.

8.Успех је оно по чему хор треба да постане препознатљив. Наравно да је и неуспех могућ, и не треба га трагично схватити. Успех се може дефинисати на много различитих начина. Без обзира да ли о успеху говорили или га једноставно осетили, он  је увек свима јака мотивација. Неуспех, с друге стране, треба да буде само тренутан. Једини истински неуспех за сваког члана јесте одустајање од хорског певања у потпуности.

9.Диригент певачима треба јасно да стави до знања шта од њих очекује. Да ли им је дозвољено да певају на богослужењу ако пропусте пробу? Да ли могу да закасне на богослужење или на пробу и да се прикључе осталима одмах или након паузе? Да ли је потребно да напев науче напамет или могу да певају и из нота? Да ли могу да напусте цркву одмах по завршетку службе?, итд. Певачи треба да поштују постављене стандарде понашања и да се труде да испуне оно што се од њих очекује.

10.Чланови треба да знају да  ће недостајти хору уколико одсуствују са пробе или изостану са богослужења. Њихов долазак, односно недолазак, прави разлику у квалитету певања.

11.Диригент треба да ословљава сваког члана именом. Сви чланови заједно чине хор, али свако има свој идентитет.

12.Пробе би требало да почну и да заврше на време. Иако ово можда многима изгледа небитно, на такав начин се односимо с поштовањем и према члановима, и према проби.

13.Чланови треба да осећају припадност групи кроз дате им шансе и одговорнсти. Добар дригент не ради све сам. Хор треба да има свој одбор (на пр. секретара, благајника), оне који прихватају да посвете своје време и таленат потребама хора. Групни пројекти су као камен на коме се темељи рад хора. Заузврат, хор постаје ”наш хор”, а не само црквени хор или диригентов хор.

14.Диригент треба да покаже захвалност члановима. Сви знамо колико је важан вербални говор и говор тела у  комуникацији са људима. Чланове хора треба охрабрити, ако је охрабрење потребно, и безрезервно похвалити када ту похвалу заслуже.

Проф. Роберт. Н. Хан

Превод: Б.Србљак

ОБАВЕШТЕЊЕ

ХОР СВ. АНАСТАСИЈА СРПСКА

OРГАНИЗУЈЕ

ПРИЈЕМ НОВИХ ЧЛАНОВА.

ДОБРОДОШЛИ СУ СВИ КОЈИ ВОЛЕ ДА ПЕВАЈУ, ДРУЖЕ СЕ И ПУТУЈУ. 

УКОЛИКО СТЕ ЗАИНТЕРЕСОВАНИ ДА ПОСТАНЕТЕ ЧЛАН ХОРА, ДОЂИТЕ У 
ХРАМ СВ. АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА. 
ПРОБЕ СЕ ОДРЖАВАЈУ 

ПЕТКОМ ОД 17:30 ДО 19:00 ЧАСОВА.

OЧЕКУЈЕМО ВАС!

ПЕВАЊЕ КАО ЛЕК

Нешто се десило у хору прошле недеље – ослободила сам се свих својих страхова, кочница, и дете у мени дошло је до изражаја. Помислила сам “Хеј, могу да певам, добро ми иде, постала сам део великог хора”, и моје самопоуздање је почело да расте. Као да сам освојила највећи врх света!

(...)

Када сам имао 14 година, очајнички сам желео да кренем на приватне часове соло певања. У том периоду, моја најбоља другарица већ је похађале исте. И једне вечери, након школе, свратио сам до ње и замолио да ме научи једну од песама којe је увежбавала. Рекла ми је да никада више не покушавам са певањем, јер нисам довољно добар у томе! Поверовао сам јој (баш као што многи од нас поверују када им се каже да не умеју да певају), али коначно, са 16, сакупио сам храбрости и отишао на аудицију за школски мјузикл “Оклахома”. Добио сам главну улогу. Од тада, певање је моја највећа радост и потпора.

Тихи гласови

 Да ли не умеш да певаш или нећеш да певаш? Да ли ти је речено да је боље да ћутиш?  Људима,  тј. 85 одсто њих, речено је од стране родитеља, деце, супружника, наставника да не умеју да певају. И мени је речено. Наши гласови су утихнули, a то нам није на корист.

Некада су сви певали. Седело се крај логорских ватри и певало, певало се у цркви, у школи... певале су се приче, певало се о сновима. Певали смо сами, певали у групи. Данас многи од нас не певају, ћуте. Бринемо да ће људи помислити да смо чудни, да ће нас оцењивати, и да нећемо бити ни приближно добри као познате личности које идеализујемо.

Циљ певања није у томе да постанемо звезде, или да будемо савршени. Циљ певања је да уживамо у дару наших гласова и да тај дар поделимо са другима. Ми смо рођени да певамо. То је исконско и оно племенско у човеку. Глас је језик нашег срца. Певање је начин изражавања. Певање је веома важно за наше ментално, физичко и социјално благостање.              

Певање од срца је добро за наш мозак

Неуронаука доказује да певање у групи људе чини срећнијим, здравијим, паметнијим и креативнијим. Сваки пут када певамо, десни темпорални режањ постаје активнији, ослобађа ендорфин, укључујући и окситоцин, који изазивају емоције као што су задовољство, блаженство и љубав.

Ови хормони такође утичу на неуропластичност мозга, подижу имуни систем, ублажавају депресију, мождани удар и помажу да лакше поднесемо бол. Најбитније, доказано је да хорски певачи имају бољу способност учења, синхронизоване откуцаје срца и правилније дисање. Дакле, шта има боље од дневне дозе добре песме за нечије ментално здравље? Певање у групи је супер лек, који интегрише, уједињује ум и тело и исцељује мозак, а побољшава и наше способности учења. И то бесплатно, јер сви имамо глас!

Око 85 одсто нашег времена ми проведемо у левој страни мозга, бавећи се логиком и аналитиком. То исцрпљује наше менталне батерије. Десна страна нашег мозга, која је задужена за интуицију, емоције, креативност и машту, мора да се напуни.

Активности које доприносе томе јесу боравак у природи, дружење са драгим људима  и предпоставићете – певање са другима. Ево десет разлога да певање постане ваш лек. 

Певање:

1.    ослобађа ендорфин и повећава ниво окситоцина, хормона среће.

2.    побољшава држање тела, дисање  и крвоток.

3.    штеди новац: људски глас је бесплатан инструмент.

4.    креира нова нервна влакна (путеве) и побољшава мождану мета-пластичност.

5.    успорава деменцију  и ”вежба” мозак.

6.    лечи депресију, ублажава мождани удар и помаже у лечењу говорних поремећаја.

7.    утиче позитивно на друштвене везе.

8.    утиче позитивно на ментално здравље.

9.    повезује људе у заједници.

10.утиче да човек буде паметнији, здравији, срећнији и креативнији.

Песма за будућност

Наш мозак се развијао уз песму и музику, који су били механизми преживљавања. Пре него што су настале владе и нације, племена су користила песму и плес како би изразила своју лојалност групи, преносила виталне информације и терала непријатеља. Они који су певали, преживљвали су.

Како нас свакодневни стресови и медији чине све изолованијим, стопе анксиозности и депресије све више расту. Дакле, веома је важно да негујемо атрибуте људскости, које нас чине другачијим од машина, а то су; љубав, саосећајност, креативност, храброст итд. Када редовно певамо, или радимо неке друге креативне ствари, градимо мостове разумевања међу различитим народима и постајемо део већег, повезаног универзума.

Срећни, здрави и снажни појединци, а тиме и заједница, могу боље да решавају неке од највећих изазова друштва, као што су менталне болести, усамљеност и изолованост, културну напетост, незапосленост...

Заједно можемо мењати свет.... постаните део локалног хора, постаните креативни, певајте са другима!

Превод: Б.Србљак

Извор:  http://www.huffingtonpost.com/tania-de-jong/10-reasons-to-make-singing-your-happiness_b_6203630.html

ИСКРЕНО ПРИЈАТЕЉСТВО

 

Колико пута те је саговорник, кога једва познајеш, ословио ”пријатељем”? Или, колико пута си и сам, говорећи о некоме са ким имаш тек по нешто заједничко, рекао: ”Ох! Мој пријатељ тај и тај, ....” итд.? Мислим да, ако бисмо требали да набројимо све познанике, које сврставамо у групу ”пријатеља”, већина људи у свету била би једна радосна група ”пријатеља”.

Међутим, узмимо у обзир Исусове речи: ”Ово је заповест моја, да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за  пријатеље своје”. (Јов. 15:12-13)

Психолог Абрахам Маслов (1970) писао је да је карактеристика такве љубави ”дубоко интерперсонални” однос. Он указује да такав однос ”није ствар тренутка”, да ”изискује много времена”, што опет указује да је ”круг (истинских) пријатеља релативно мали”. Ратни ветерани су наводили примере дубоког, дуготрајног, истинског пријатељства међу друговима по оружју, који су буквално жртвовали своје животе за пријатеља.

Хиљаде година пре ове психолошке опсервације, интензивно, посвећено, истинско пријатељство доживео је Соломон , који је написао у својим Причама (18:24), ”Постоје пријатељи који су само привидно пријатељи, али има и пријатеља који су приврженији од брата”. Цар Соломон такође бележи последице неискреног пријатељства: ”Богатство прибавља много пријатеља, а сиромаха и пријатељ оставља” (19:4).

Духовни оци Источне цркве добро су разумели Исуса и Соломона. Евгарије Понтијски (345-399) вели: “Пријатељи треба да вам буду од користи и да позитивно доприносе вашем начину живота. Избегавајте дружење са лукаво агресивним људима...нека ваш пријатељ буде човек мира, духовни брат...”(Добротољубље 1). Један други монах Источне цркве има много јаснијa очекивања од пријатељства. Св.Максим Исповедник (580-662) вели: “Прави пријатељ је онај који смирено састрадава са ближњим у невољама, као да су његове”(Добротољубље 2). Даље, светитељ говори: “Одан пријатељ нема цену, јер такав преживљава невоље пријатеља као сопствене и састрадава са њим, делећи његова искушења до смрти. Бројни су пријатељи, али у временима благостања. У времену беда и невоља тешко ћеш  пронаћи и једног. Одан пријатељ је као бедем, јер кад ти добро иде биће ти добар саветник и одан сарадник, а кад ствари крену низбрдо, биће ти највернији помагач и саосећајно ће те подржавати” (Св.Максим Исповедник, Добротољубље 2).

Зато,  размислимо ко су наши истински пријатељи. Нелицемерно, требало би да приметимо да већину наших пријатеља заправо чине само познаници.  Али, то нас не лишава ”сламке спасења”. Присетимо се и ових речи Христових: “Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чинити и ви њима” (Мт.7:12). И последње ”...молите се за оне који вас вређају и гоне” (Мт. 5:44). Савремени сведок ове радикалне љубави, који је избегао конвенционалне границе класа и политике, биограф (Александар 1998) савременог светитеља о. Арсенија - православног свештеника, који је протеран у совјетски гулаг- препричава да је, након виђења које је светитељ имао, а која су се односила на хуманост његових другова затвореника (политичара, бруталних лопова и убица, неких затворских службеника и стражара који су га мучили у совјетском логору) молио Бога: “О Господе, Господе мој! Не остави их, помози им и спаси их”.

Превод: Б.Србљак

 

 Извор: http://www.antiochian.org/node/19981