БОГОСЛОВИ

Једном је оцу Јовану (Крестјанкину) дошао младић, дипломац богословије, и представио му се речима: „Ја сам богослов.“

Отац га је, видно изненађен, упитао: “ Како то – четврти по реду?!“

”Како то мислите  - четврти?” упитао је дипломац.

Отац Јован му је објаснио: „Ми у Цркви знамо за три богослова. Први је Св. Јован Богослов, апостол и љубљени ученик Христов, други је Св. Григорије Богослов, а трећи је Св.Симеон Нови Богослов. Толико је света Црква за време две хиљаде дуге историје, именовала богослова. Ви сте, значи, четврти?"

Kако и коме Господ шаље духовну мудрост? Човек не мора да дипломира на богословском факултету и да носи ризу да би био богослов. „Дух дише где хоће“, каже апостол Павле.

Једном  сам, са хором нашег Сретењског манастира, путовао на Исток, како бих  посетио војну базу стратешке авијације. Након службе  и концерта хора, официри су нас позвали на вечеру. Православна служба је, по први пут тада, служена у том далеком, војном граду. Разумљиво је онда зашто је локално становништво на нас гледало са интересовањем, као да смо дошли са другог света. Пре трпезе, као што обично чине хришћани, помолили смо се молитвом „Оче наш“. Заједно са нама помолио се  и прекрстио веома уважени генерал. Два сата касније, пред крај вечере, официри су га упитали:

„Поштовани генерале, видели смо како сте се прекрстили. Поштујемо Вас. Али не разумемо. Изгледа да сте мало размишљали о стварима  о којима ми нисмо. Реците нам, која је најважнија ствар  у животу, шта сте схватили током година. Који је смисао живота?“

Таква питања постављају се једино људима са којима се дуго седи за трпезом, у руском стилу – с поверењем и пријатељским осећањима.

А онда је генерал, прави војни генерал, мало размислио и одговорио: „Најважније је у животу сачувати чисто срце пред Богом.“

Био сам задивљен! Само прави, истински богослов, могао је да ово постави тако прецизно и дубоко. Али, мислим да војни генерал није био тога свестан.

Неки људи, који су далеко од богословске науке, могу чак и браћу свештенике да науче неким стварима, па чак и да их мало посраме.

У време преговора о уједињењу  Руске заграничне цркве  и Московске Патријаршије, Архиепископ берлински и немачки Марко (Руска загранична црква), признао ми је да су га одређени догађаји у Русији навели да размишља да духовне промене  у нашој земљи  нису пропаганда, већ стварност.

Једном га је један свештеник возио аутомобилом по предграђу Москве. Владика Марко је Немац, и било му је веома необично да упркос знаковима о ограничењу брзине на 90 км/ч, свештеник вози скоро 140 км/ч. Владика је дуго ћутао, али је коначно тактички изразио своју недоумицу. Свештеник се, међутим, само осмехнуо на наивно, простодушно питање странца.

„Али, шта ако нас заустави саобраћајац?“, упитао је владика зачуђено.

”Све ће бити уреду са саобраћајцима,” уверавао је забринутог госта његов возач.

Нешто касније, зауставила их је патрола. Отварајући прозор, свештеник је поздравио младог саобраћајца: „Добар дан, начелниче. Опростите, журимо!“

Али, саобраћајац уопште није одговорио.

„Ваша документа, молим“, изговорио је уместо поздрава.

„Па, добро, опростите, начелниче!“, почео је да се брани баћушка. „Зар не видите?...Знате, у журби смо.“

„Ваша документа, молим!“ поновио је саобраћајац.

Свештеник је био повређен и посрамљен пред гостом, али није могао ништа друго да учини – предао је саобраћајцу своју дозволу и додао:

„У реду, узмите! Наравно, ваш посао је  - кажњавање, а наш посао је помиловање  и опраштање.“

На ове речи саобраћајац га је хладнокрвно погледао и одговорио: „Пре свега, ми не кажњавамо, већ спроводимо закон. А ви нисте они који дају помиловање, већ Господ Бог.“

У том моменту је владика Марко схватио да, ако саобраћајци на аутопутевима размишљају у овом правцу, онда се нешто ипак променило у земљи. Али, овог пута на боље.

Превод: Б.Србљак