ДРВЕНА ЧИНИЈА

Крхки старац одлучио је да живи са својим сином, снајом и четворогодишњим унуком. Старчеве су руке дрхтале, вид му је био замућен, а корак му је посртао. Обедовали су сви заједно за столом. Али, старац је имао потешкоћа за време јела због дрхтавих руку и губитка вида… Зрна грашка падала су са кашике на под. Кад би узео чашу, млеко би се просуло по столњаку. Тај неред је љутио сина и снају. “Морамо нешто учинити с оцем”, рекао је син. Доста ми је овог просипања млека, бучног једења и хране по поду.” Стога су муж и жена поставили мали сто у углу. Ту је деда јео сам док је остатак породице уживао у вечери. Након што је деда полупао тањир или два, храна су му служили у дрвеној чинији. Када би породица погледала у правцу деде, у његовом оку била би суза. Још су увек једине речи које су за њега имали – када би му пао тањир или је просуо храну – биле оштре опомене.
Све је то четворогодишњак проматрао у тишини.
Једном пре вечере, отац је приметио да се његов син игра с комадићима дрва на поду. Слатко је упитао дете: “Шта радиш?“ Исто тако слатко, дечак је одговорио: “Ох, правим чинијице за тебе и маму из којих ћете јести када ја одрастем.“ Четворогодишњак се затим насмешио и наставио посао.
Ове су речи тако погодиле родитеље да су остали без текста. Сузе су почеле потоцима тећи низ њихове образе… Иако нису изговорили ни једну реч, знали су шта морају учинити. Те вечери је муж узео деду за руку и нежно га довео назад за породични сто. Све остале дане деда је јео сваки оброк с породицом. А из неког разлога, чинило се да ни муж ни жена нису бринули када је пала виљушка, када се млеко просуло, или се столњак запрљао…

Непознати аутор