Задатак васпитања долазећег покољења у духу заповести Божијих се увек налазио у центру пажње и бриге Руске Православне Цркве. Последњих година су запажени одређени помаци у црквено-државним односима у области образовања - штавише данас су веома тражена дела православних педагога, вероучитеља, катехизатора, мисионера: „Реч ваша да бива свагда у благодати да знате како треба свакоме одговорити“ (Кол.4:6).
Данас је много урађено у просветној и образованој делатности Јекатеринбуршке епархије, православном просвећивању деце у државним образовним установама. Један од ових корака је – издавање уџбеника „Моралне основе породичног живота. Култура породице.“ за 10. разред општеобразовне школе. Презентацију уџбеника је на секцији Уџбеничког одељења Јекатеринбуршке епархије „Основе православне културе у свету државних стандарда образовања новог поколења“, извршила кандидат психолошких наука, сестра Средњеуралског женског манастира у част Иконе Божије Матере „Умножитељка жита“, монахиња Нина (Кригина).
- Предмет „Моралне основе породичног живота“ има своју специфику предавања у школи: рачуна на посебно поверење. Сећам се реченице једног научника који је рекао: проблем наше школе је у томе што смо мудрост заменили знањима, а знања информацијом. Уместо мудрости ове културе у којој живимо, врло често ученицима просто преносе информацију на коју срце не реагује.
Тако да смо у односу на овај предмет ми себи поставили задатак да то не буде пренос информација, већ да код деце формирамо породичне вредности које су традиционалне за нашу културу. А ако радимо са вредностима, то значи: да ми то морамо да урадимо тако да се на њих одазове срце код наших ученика - вредности су оно што је човеку вредно (драгоцено), у односу на шта се он оријентише.
Да бисмо схватили шта је вредност за дете са којим ћемо почети да радимо, ми морамо да сазнамо његово мишљење о свим проблемима о којима ћемо говорити. Ја сам 18 година држала предавања „Психологија породичног живота“ и у школи, и на универзитету сам се сусретала са оваквим проблемом: када почнеш да предајеш, не смеш да говориш са младим људима са позиције свог животног искуства, узраста и професије. Уколико будемо говорили управо са ових позиција: „како ја схватам, како је правилно, како ја сматрам“ - разговор ће кренути у смеру „ ушло на једно уво, изашло на друго“. Они ће седети у одељењу и размишљати о својем, а учитељ ће говорити о својем.
Да бисмо исправили грешку великог броја учитеља који почињу да предају овај предмет, потребно је да нагласимо важан аспект. Човек се не састоји само од нерава, човек има и душу. И ако и њу не будемо укључили, нећемо постићи резултат.
Да бисмо открили животне приоритете савремене омладине, направили смо анкету. Предвиђено је да се на крају првог часа да анкета ученицима да одговоре код куће на њена питања. Најбитније је да ученици одговоре најискреније, и та искреност је такође карактеристика предавања предмета.
Потребно је да млади одговоре на питања: шта је то срећа, ради чега човек живи, каква је права љубав, шта је руши и шта помаже да се она сачува, шта је важније - бити вољен или волети сам? Како они замишљају своју будућу жену или мужа, какве се особине карактера најчешће срећу код савремених жена и мушкараца, ко од савремених или историјских жена и мушкараца је за њих идеал и пример подражавања...
Потребно је да учитељ одговоре ученика прегледа не истовремено, већ према одређеним темама програма. Анкетирање ученика даје учитељу реалну слику одељења којима он предаје и у тој ситуацији има веома много изненађења.
Рећи ћу са каквим сам се изненађењима ја лично сусрела. На пример, тема „Грешке предбрачних односа“. Питање анкете гласи овако: „Да ли мислите да бисте могли да живите у пробном браку?“ Када деца одговарају на ово питање, наилазимо на интересантну закономерност: 93% деце би желело да имају многодетну породицу, а када питаш: „Да ли би ти желео да ступиш у пробни брак?“, већина одговара: ''Не''. Али, 47% одговара: ''Да, могуће''. То су та деца са којима надаље педагог мора дуго и озбиљно да ради.
Када смо почели да посматрамо овај проблем према особинама пола, показало се да су на такав брак више спремне да иду девојке, а не младићи. То значи да ће девојке провоцирати младиће на почетак пробног брака, и затим ће те исте девојке плакати и обраћати се свештеницима и психолозима за савет, како да изађу из те ситуације.
Ову анкету дајемо на самом почетку, да бисмо сазнали став деце ка свету, ка породици и на крају године, када прођемо цео курс, анкету дајемо поново: да видимо да ли се променило њихово мишљење о проблемима, са којима само радили, или не. И то постаје нека врста „моста“ за вођење предавања следеће године, у 11. разреду.
(...)
Формирање православног погледа је тежак задатак. Како су поређани православни приоритети у нашој културној православној традицији? Потребно је одговорити на питање шта се сме, а шта не, шта је дозвољено а шта не. Због тога је потебно да на часовима говоримо са децом искрено, али са позиције духовно здраве мајке и православних традиција. И то су захтеви за предавање „Морални основи породичног живота“.
Основе међусобних односа младића и девојака морају постати хришћанске заповести. Разговор са ученицима може се почети од разматрања проблема такозваног „пробног брака“, постављајући им овакво питање: да ли ти желиш да будеш „пробнa“ жена или муж за човека кога волиш? Овакво питање их доводи у некакву забуну и збуњеност. А затим треба поставити следеће питање: ''Да ли од таквог пробног брака са вољеним човеком могу да се роде „пробна“деца или се она рађају као права''?
Што се тиче пробног брака омладина има сопствено објашњење: потребан је да би се боље упознао човек са којим они намеравају да оснују породицу. Уколико он „одговара“, онда се може ступити у брак, а ако не одговара онда се људи просто „сагласно“ разилазе.
Овде бих желела да обратим пажњу на неке социолошке податке. Као што је познато, Американци су прагматичан народ: они увек разматрају колико им је исплативо ово или оно дело, какав ће бити резултат... Пре 15 година амерички социолози су извршили истраживање које је показало да пробни бракови не доприносе формирању стабилне и чврсте породице. Заједнички живот у пробном браку доводи до појаве конфликата у породици и нагло повећава ризик развода. Посебан акцент ми стављамо на то да млади морају да прођу(проживе) такозвани романтични стадијум развоја љубави. Он претпоставља да када се човек заљубљује у другог човека, његова душа учи да воли. И уколико човек прескаче овај стадијум и одмах прелази на телесни однос, не научивши се да воли душом и да цени другог човека, он губи способност да воли - у даљем животу код њега ће радити не срце, не душа, већ само физиологија. И плата за такав живот је –усамљеност.
Овај стадијум је врло леп и због тога што људи уче да дарују другом човеку срећу, радост. Важно је да се у овом стадијуму млади људи науче међусобним односима међу собом. Мушкарац је главни у породици, жена је његова помоћница. Мушкарац мора да научи да се удвара и да штити жену као слабији сасуд.
Чим отпочну сексуални односи, жена осећа веома велику зависност од мушкарца, а мушкарац, уколико није преузео на себе породичне обавезе и одговорност за жену, често губи интерес за њу. Зато што је њена тајна већ откривена – шта више да осваја када је већ све доступно.
При одговору на питање анкете: „Да ли ти одобраваш пробни брак?“- једна девојчица је написала: „Не, зато што искоришћена жена није никоме потребна“.
Брине ме још једна тенденција: када се брак склапа скоро под присилом због трудноће жене. То је ненормално, сурово... Статистика показује да се више од 50% таквих бракова завршава разводом.
Када смо желели да откријемо шта је побудило младе људе да ступе у предбрачне односе, на првом месту се налазила јака заљубљеност, на другом - жеља да се осете одраслом особом и тек на трећем месту - љубав.
Наравно, ми нисмо поставили за циљ да некако јако утичемо на психу младих; сва информација им се даје на нивоу информације за размишљање: „Ја ћу ти рећи, а ти размисли, ти ћеш сам изабрати, избор је на теби, али ти је корисно да сазнаш о томе“. И када се са младићима и девојкама разговара овако, они те слушају, разумеју и прихватају.
Врло компликована тема данас је хијерархија породице. Младићи данас мирно прихватају поглаварство мушкарца у породици, док савремене еманциповане девојчице не могу да се помире са додељеном им улогом помоћнице мужа. Овде бих желела да обратимо пажњу на пример америчког научника који је предложио да се упореди породица са катанцем и кључем. И мушкарац и жена у породици имају различите по функцији, али једнаке по важности задатке. Шта могу да ураде два катанца без кључева и два кључа без катанаца? Ништа. Тек када постоји и катанац и кључ, тада може да се откључа. Исто то се односи и на породицу. И мушкарац и жена имају различите задатке у породици, и тек када они буду радили заједно може да се добије породица.
Мушкарац мора да буде глава породице, заштитник, хранитељ, а жена- чуварка породичног огњишта, мајка, домаћица. Мушкарац који улаже много напора да би издржавао и хранио породицу, има пуно право да очекује од жене поштовање и помоћ. Али, уколико он то не види од стране своје жене, уколико мајка не учи своју децу основној захвалности у односу на оца, мушкарац се осећа непотребним у породици. Тада ће он заиста лећи на кревет и почети да гледа телевизор. Ово доводи до тога да мушкарац осећа свој губитак, жена пати због тежине живота, а деца се осећају као таоци, одбачени. Зато што када се породица гради на неправилним односима, када је у њој нарушена духовна хијерархија, деца се осећају као да су привезана за родитељске проблеме. А затим атмосферу породице у којој су одрасли преносе у сопствене породице, понављајући грешке својих родитеља...
Мати Нина Кригина
Превод: Душка Здравковић
Нема коментара:
Постави коментар