ЦИЉ УМЕТНОСТИ – ДА ПОДСЕТИ ЧОВЕКА НА ДУХОВНЕ ВРЕДНОСТИ

У нашем разговору Димитриј Певцов, познати руски филмски и позоришни глумац, још једном нам  је доказао истинитост Чеховљеве мудрости:  краткоћа је сестра талента. Добили смо јасне одговоре на питања, без икакве лиричне дигресије. Димитриј је поделио своје погледе на живот, говорио је о учитељској делатности и новим пројектима...

 Не бих желела да разговор започнем питањем, већ молбом: опишите себе у данашњици? Из перспективе прошлости, испричајте нам нешто о улогама које сте играли и пренесите нам своја животна искуства.

   
Немогуће је дати одговор у једној или две реченице. А описати сопствену личност у жанру есеја, „изврнути наoпачке“ сопствену душу чини ми се неприкладним. То је могуће само у храму, на исповести. Апослутно, ни на једном другом месту.

Онда не могу без питања. Шта је тренутно најважније у Вашем животу  - у  Вашем духовном и стваралачком животу?

 У мом духовном животу, као и у животу сваког православног човека,  преображај душе је најважнији -  свакодневни напор да се ослободим грехова са којима сам  живео годинама, а нисам ни знао да су грехови. 
У стваралачком  животу најважније је  да пронађем равнотежу  између православних погледа на свет и  „острашћене“  позоришне уметности.

Верујем да није лако, а није лако ни подучавати драмској уметности млађе генерације – то је уједно и велика одговорност. Прошло је три године од како сте на Институту модерне уметноси у Москви заједно са супругом Олгом Дроздовом почели да предајете глуму. Који су успеси ваших студената? По Вашем мишљењу, чему теже млади?

 Већина наших студената научила је да размишља и да осећа на сцени. Публика их је  заволела, што нас радује. Међу њима има чистих  и карактерних душа, што је најбитније. Надамо се да позоришни свет неће повредити и изменити  њихове природе.

Шта бисте препоручили младим људима, који желе да крену овим путем? Како да се не изгубе на њему?

По мом мишљењу,  у глумачкој професији најважнија ствар је способност да истрпиш, да радиш предано чак и кад видљивих резултата нема,  да чекаш, а при том да увек будеш у најбољој глумачкој форми.  Без поменутих вештина,  ни таленат ни генијалност не могу одржати особу у овој професији.

Помаже ли профсионална глумачка делатност  у откривању себе, Бога у себи?

 Не.

Не могу да не споменем тему „играња улоге.“ Глумачку професију често повезују са опасношћу од духовне обмане. Многе улоге су опасне по човеково духовно здравље. Глумац је дужан да се „трансформише“  у играни лик, не само у  његове мисли , већ и у његове страсти. Како Ви, као верујући  човек, одговарте самом себи на ова питања?

Професионални глумац увек има контролу над оним што ради и што му се дешава на сцели или у кадру. Потпуна трансформација, стопроцентно утапање у страсти, мисли и у дела  - тада бисмо били клинички случајеви, спремни за психијатрију. За мене, глума није ништа друго до посао, професија, мисија, да тако кажем. У последње време, почео сам опрезно да бирам материјал на којем радим. Ово се односи не само на улоге, већ и на режију, чак и на избор редитеља. Овај приступ  ме избавља од унутрашњег конфликта - конфликта између вере и глуме.

У којим пројектима тренутно учествујете? Који од тих пројеката су вам посебно интересантни и зашто?

Другом половином фебруара, у Московском позоришту, биће премијерно изведена представа „Дон Ђовани.“  Прича је класична, о Дон Жуану, комад модеран, а његов  аутор је наш савременик  - Американац (написао је око 400 позоришних представа). Редитељ је Виктор Шамиров. Радња је веома интересантна. Представа је, с' једне стране, филозовски веома дубока, а са друге - скоро фарса. И редитељ Виктор Шамиров ми је веома симпатичан. Талентован је. Такође, он је ученик Марка Захарова који је и мени био учитељ у „Ленков“ позоришту. У овој представи имам могућност да испричам причу о човеку који је цео живот проживео у греху, али се неочекивано заљубио. Заљубио се толико много да га је та љубав драматично променила – и то на боље. Ипак, без покајања нема спасења:  Дон Ђовани није успео да се покаје  и завршио је у паклу...

 Марк Захаров изабрао ме је за нови Сорокинов комад. Десило се да последњих четрнаест година нисам сарађивао са овим великим позоришним мајстором. Имао сам улоге у његовим старијим  представама, али ме није ангажовао за своје новије  – очигледно, није било потребе. Увек сам радио опуштено, и увек сам имао посла. И ове сезоне имам ту срећу  - да поново радим са учитељем. Што се филма тиче,  у овом моменту нема ничег занимљивог. Снимам регуларно -  два, три филма годишње, али немам ништа посебно да кажем.

Тренутно ми  прилично времена одузимају музичке активности; радим са групом „Кар Туш“, идемо на турнеје, пробамо са музичарима. Последење недеље фебруара планирали смо турнеју по Приморју.

Било би интересантно чути да ли су се Ваши приоритети у бирању  улога променили?

Постоји разлика у начину бирања улога некада и сада. Пре неколико година, моји главни критеријуми били су како ћу одиграти нову улогу, који нови глумачки квалитет могу представити публици, како ћу „изгледати“  у новој улози  итд. Другим речима, разматрао сам сопствене успехе под микроскопом.

Сада ми је најбитније шта могу да искажем улогом, какву идеју могу да пренесем публици. Ако у улози не налазим тему која би ме заинтересовала, не прихватам рад, ма колико много она професионално обећавала.

Дакле, ваш приступ избору материјала се променио, постао је дубљи – изнад свега открива публици важне поруке. Нагласак се не ставља на сопствени его - као што и уче Православље. Како се људи из вашег окружења (филм, позориште, свет шоу-бизниса) односе према Богу и Цркви?

Моје окружење - људи који ми заиста највише и значе – а то су чланови моје породице: мајка, жена, син, ташта, блиски пријатељи, апсолутно поштују веру и Бога. A што се тиче људи из света филма, позоришта, шоу бизниса,  као и у свакој другој професији, има их са потпуно супротним погледима на живот, свет и Цркву.

И за крај овог нашег разговора, желела бих да се дотакнем теме уметности у целини. По Вашем мишљењу, шта је уопште задатак уметности у савременом свету? И шта би требало да буде њен коначан циљ?

Па, не знам...можда је сврха уметности да подсети човека на постојање виших, духовних вредности, да подсети по чијем лику и подобију смо саздани, да све што радимо, осећамо па чак и мислимо, оставља траг у нашим душама и душама других људи.

Дмитри Певцов и хор Сретњског манастира певају „Господи помилуј“, јеромонаха Романа. 

Сценски наступ и приказ књиге „Несвети, а свети“  -   епископ Тихон (Шевкунов)

Превод: Б.Србљак

Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/91323.htm                                                                      

ВАСИЛИНА – БЕЗ РУКУ, АЛИ СА МНОГО ЉУБАВИ

Отворила је своје сањиве очи, а лице јој се озарило.

Василина има годину и три месеца. Пробудила се након поподневног сна,  осмехнула се,  а осмех јој није силазио са лица све до вечери. Осмехивала  се као сва друга, срећна деца, она која имају безусловну љубав и која се осећају сигурно. 

Пре годину дана њена фотографија кружила је Интернетом  - беба из дома за сирочад, рођена без руку, тражи усвојитељску породицу. Ова беба се данас зове Василина Кнутсен, има мајку, оца  и три брата, а један од њих - такође усвојен  - нема руке ни ноге.

„Василина нема руке, али Бог никада  не греши,“ уверава нас Василинина мама, Елмира Кнутсен. 

„Када смо је по први пут довели у наш дом, непрестано се осмехивала. А онда су почели наступи беса, што је заправо био добар знак. То је значило да полако попушта стрес  из сиротишта.  У дому за децу без родитеља нико је није узимао у наручје“, говорила је Елмира. „Знате, децу без руку и ногу људи ређе усвајају него децу са менталним или психичким поремећајима.“ 

Суд је дуго одбијао да донесе одлуку у корист Кнутсенових,  јер је Крис  Американац. Упркос  чињеници да је  Елмира руска држављанка, да породица живи у Москви и да већ имају усвојено дете, Кнутсенови су до последњег момента били у недоумици, да ли ће суд одлучити у њихову корист или не. 

Сви просто желе да буду у Василинином друштву – старији брат Ејдан је обасипа пољупцима, милује по глави, проверава како једе. Старија браћа су отишла на камповање, али  када су сви на окупу, обично се препиру око ње“, каже Елмира. Василина смешно понавља „Ејдаааа“, и непрестано дозива брата кад год он напусти собу. 

„Већ сам знала како да се понашам са усвојеним дететом – пратили смо савете Ненси Томас, која је имала велико искуство у раду са усвојитељским породицама. Идеја је да детету пружите „четврти триместер“. Носиш их од шест до десет сати дневно у носачу за бебе или слинг марами. Током првих шест недеља, мајка је 24 часа дневно уз дете. Касније, када је веза са мајком успостављена, почиње да се развија приврженост оцу. У периоду адаптације детета на усвојитељску породицу, број гостију и свака комуникација са другим људима треба да буде строго ограничена. Тиме помажете детету да се лакше веже за вас.“

Василину босоногу стављају у седећи положај на тепих; она помера играчке стоплаима, успева да неке од њих придржава прстима. Воли  да се игра чарапама – оне се најлакше могу ухватити прстима. 

Елмира је рођена у муслиманској породици у Башкоростану. На факултету је упознала британски пар, који јој је причао  о Христу. „Нисам могла да идем  у православну цркву као муслиманка.  За Хирста сам први пут чула од мојих британских пријатеља. А затим, потпуно неочекивано, добила сам стипендију за студије у Сједињеним Америчким  Државама. Нисам била најбољи кандидат, било је и других, бољих од мене, али је Бог знао шта ми је заиста било потребно, да  сам једино тако могла да се удаљим од своје средине, одем да студирам и тако више научим о Христу.“

Затим сам почела да учетвујем  у разним хуманитарним акцијама, постала сам волонтер на Институту за онкологију, разговарала сам са мајкама о Христу и о Библији. Није ми било лако разговарати са њима – пролазиле су кроз велико страдање, док сам ја њихове муке посматрала са стране - нисам имала лично искуство у томе. Али оне су ме непрестано молиле: „ Причај нам, причај! Твоја прича о Христу нам много помаже, немамо другог начина да то чујемо!“

Елмира  и Крис су одлучили да ће усвојити дете још пре него што су се венчали. Са усвојеним сином Денисом упознали су се пет година раније – њихов рођени син Радик има је нешто више  од годину дана. У почетку , Кнутсенови су само желели да помогну Денису да пронађе своју усвојитељску породицу, али су схватили да је он заправо дете које желе.

„Знали смо да су шансе мале да буде усвојен. Имао је скоро седам година, а био је на развојном ступњу  трогодишњака  или четворогодишњака. Неразговетно је причао, био је несамосталан. У Центру су нам говорили да га не пуштамо у школу, а  у међувремену, требало је да га научим да користи тоалет!“

Денис  је брзо добио протезу,а  физичко је данас његов омиљени предмет. Денисово усвајање  било је трауматичо за тада осамнаестомесечног Радика – Елмириног  и Крисовог биолошког сина. Почео је да сиса палац и да чупа косу. „А сада, када видим колико су везани један за другог, колико се воле, не осећам ни трунку кајања.“

„У почетку, нисмо размишљали да усвојимо Василину. Сматрали смо да немамо довољно снаге и  стрпљења ни за троје деце, које смо већ имали. Размишљали смо, можда ће је неко други усвојити. Непрстано смо гледали  њену фотографију и молили се за њу свим силама. Денис  је био за њено усвајање, стално је говорио: „Шта има веза да ли има руке или не! Бог ми непрестано помаже! Са рукама или без њих,  Бог нас неће оставити!“

„Трогодишњи Ејдан је такође желео сестру. Али Радик је био против. Он има веома осетљиво и љубављу испуњено срце.  Стаје  у Денисову заштиту кад год га неко увреди на дечјем игралишту,  кад год га деца назову чудовиштем (било је и тога), и свима објашњава: -Бог га је таквим стоврио... Говорио је:  - Мама, хајде да усвојимо било коју девојчицу, само да има руке! -  Ипак, много је заволео Василину,  од првог момента како смо је довели кући!“

„Били смо неодлучни. Али чим смо је угледали, знали смо да је она наша кћерка!“

Кнутсенови имају велики стан. На зидовима су свуда инспиративни, хришћански цитати. „Имали смо мањи стан, а онда су наши пријатељи решили да се одселе и понудили нам да откупимо њихов стан.  - Ми дефинитивно немамо довољно новца,-  рекли смо им, свесни својих могућности. -Купите стан за онолико колико имате,  - били су одлучни. Размишљала сам шта ћемо да радимо са толиким  станом. А сада ми је јасно, Бог је знао да ће нам требати више простора,  јер је  убрзо по куповини стана Василина постала део наше породице.“ 

Василина учи да хода.  Тешко јој је да одржати равнотежу без руку. Како би устала, ослања се на главу, али убрзо пада (ових дана, Василина је научила да сама устане  и да начини неколико корака!)

Стално  говорим Денису да је он нормалан дечак! Нормалан, као и сви други. Најомиљенији предмет му је физичко васпитање, трчи около  уз помоћ својих протеза. Ипак, тешко је навићи се на реакције људи... 
Трудимо се да на сваке две године посетимо супругове родитеље у Америци. Лакше је тамо, јер нико не гледа знатижељно у тебе  и твоје дете - тамо једноставно можеш да одеш на игралиште, док у Русији људи гледају у нас, крсте се,  беже. Да, често се и то дешава...“Мама, људи ме овде не гледају,“ констатовао је Денис  узбуђено током наше прве посете Америци.  Док овде,  једном, неко ме је питао на игралишту зашто нисам абортирала! Гледајући срећно дете  које живи са неким развојним проблемима...нисам могла да нађем праве речи, само сам се окренула и брзо отишла.“

Време је да Кнутсенови крену у шетњу. Василини облаче фармерке и јакну, у међувремену, она успева да скине своју омиљењу чарапу. Ајдан излази у његовом омиљеном фудбалском дресу – онако како је био обучен код куће. Седећи у својим колицима, Василина свима маше својим маленим стоплаима и једноставно сија од задовољства. Мајка је спушта у песак,а она седећи почиње да се игра, подрхтавајући од узбуђења. „Да ли је то посебна врста развојне методологије?“, запиткује жена која са посебним интересом гледа Василинине босе ноге. „Па, видите, она нема руке“, одговара Елмира опрезно. 

 „Зашто, зашто се деца рађају без руку или ногу?“ кад год чујем децу да постављају такво питање одговорим: „Јер је Бог видео да све што ти је потребно можеш учинити и без руку!“ Бог не греши! Очигледно је да имати удове није и најбитиније за људско биће. Најбитнија ствар коју желим да пренесем својој деци је да они осете да је Бог отац њихов, који их неизмерно воли , и који ће увек бити уз њих.“

 

 

Превод: Б .Србљак

Извор: http://www.pravmir.com/vasilina-no-arms-great-deal-love/

ЈЕДАН ДАН ТРАГОМ НЕМАЊИЋА

Почетак октобра месеца био је прилика за дугоочекивану екскурзију нашег хора. Нестрпљиви и знатижељни, једног хладног јутра упутили смо се, предвођени свештеником о.Милошем Мијатовићем, ка светињама које су уткане у саму суштину српског националног бића; поједини чланови хора по први пут, остали поново – али са оном истом, првобитном радошћу. Задужбине припадника светородне лозе Немањића, кроз све бурне векове остале су сведочанство величине златног доба српске историје током којег су настале, силом освајача гашена – али никад угашена светлост у тами вишевековног ропства и општепризната вредност којом се наш народ поноси у овом модерном добу. 

            У раним преподневним часовима стигли смо у манастир Жичу. Задужбина првог српског краља, Стефана Првовенчаног, подигнута почетком 13. века, упркос бројним невољама које је претрпела током тешких времена свог постојања и дан-данас изазива дивљење. Била је седиште српске архиепископије, место устоличења епископа, крунисања и миропомазања краљева. Главна манастирска црква, посвећена Вазнесењу Господњем, зрачи својом лепотом и аутентичним изгледом; Васко Попа ју је надахнуто опевао као „црвену госпођу“ која излази из његовог срца и корача „седмоврата, у пратњи свог женика сунца, по зрелим таласима жита, у правцу своје висине и високе љубави“. После обиласка унутрашњости храма, кратак филм нас је упознао са историјатом манастира. 

 Након послужења у трпезарији обишли смо манастирски комплекс, уживајући у надахнућу које пружа посетиоцима.

            Окрепљени у ресторану „Јеринин град“ и очарани погледом на средњевековно утврђење Маглич, наставили смо наш пут. Он нас је водио „Мајци свих српских цркава“ -  Студеници. Задужбина Стефана Немање, подигнута пре 830 година, уписана је на Унескову Листу светске културне баштине. У повести задужбине оснивача Свете лозе „незаобилазно место“ нашли су још неки њени припадници: под управом Архимандрита, игумана Саве, потоњег Светитеља, манастир је почетком 13. века постао у сваком смислу центар тадашње Србије; краљ Радослав је на Немањин храм посвећен Успењу Пресвете Богородице придодао припрату; краљ Милутин је у оквиру манастирског комплекса саградио малу цркву посвећену Светима Јоакиму и Ани; а своје место и у данашње време у главној манастирској цркви налазе земни остаци Стефана Немање – Светог Симеона Мироточивог, његове супруге Ане – Свете Анастасије Српске и њиховог сина Стефана – Светог Симона Монаха. 

Име нашег хора, које с поносом и радошћу носимо, додељено нам је благовољењем нашег Епископа, Господина Јована, за чијег службовања на трону игумана студеничких су августа 1985. године чудесно пронађене мошти мајке Светог Саве. Након приступања гробници са моштима Стефана Немање, имали смо част и благодат да се поклонимо пред отвореним предивним кивотима и целивамо у њима положене мошти Светог Симона и Свете Анастасије. Било је приметно наше узбуђење у овим величанственим тренуцима и тешко је било сакрити емоције. Над моштима Светитељке, коју је „Благи Бог благословио да буде мајка свећњака рода нашег“, почаствовани овом дивном приликом отпевали смо тропар Светој Анастасији. У те тренутке се стекло све оно време које смо уз молитву и појање провели окупљени под именом Преподобне Мати са надањем за будуће, још успешније, време у коме ћемо њено име још достојанственије носити. У припрати храма смо имали прилику да видимо фреску с њеним изображењем, под којом су обретене њене Свете мошти. Препознали смо у храму и монументално Распеће Христово, а у малој Краљевој цркви чувене фреске славних Немањића, као и Рођења и Ваведења Пресвете Богородице. Испуњени предивним утисцима, после обиласка манастирског комплекса, трпезарије и сувенирнице и послужења у гостинском конаку, отиснули смо се даље, ка још једној славној задужбини Стефана Немање, уврштеној у светску културну баштину.

            Ђурђеви Ступови су један од најстаријих српских манастира. Посвећен је Светом Георгију и налази се на узвишењу над градом Новим Пазаром, са кога се пружа величанствен поглед. Иако више векова у рушевинама, дочекао је своју обнову, која још увек траје. Након отпеваног „Достојно јест“ и упознавања са историјатом и обновом манастира, поклонили смо се деловима моштију краља Драгутина – Преподобног Теоктиста, који је својим активностима на доградњи цркве и осликавању припрате заслужио звање другог ктитора манастира. 

Лепоти целог комплекса доприноси и изглед конака, изграђеног почетком овог века, чиме је означена обнова литургијског живота ове светиње. Дивни временски услови тог поподнева су употпунили лепоту целокупног доживљаја на том светом месту. Ипак, време је неумитно протицало и опомињало нас на повратак.

            У предвечерје тог садржајног дана повратак кући употпуњен је обиласком манастира Градац, задужбине српске краљице Јелене Анжујске – Свете Јелене (у монаштву Јелисавете), подигнутог у последњој четвртини 13. века. 

Манастирска црква је посвећена Пресветој Богородици и била је гробно место ктиторке. Својом изразитом лепотом употпуњује предивни природни амбијент у коме се налази. Упркос невољама током бурне историје ових крајева, рушењима, пљачкањима и оштећењима услед скинутог крова, манастир је обновљен и данас представља важан духовни центар о коме се брине младо, високообразовано женско монаштво. Једна од сестара нас је упознала са историјатом манастира, а затим смо се поклонили деловима моштију Светог краља Драгутина. Фотографисање у порти храма и посета манастирској сувенирници били су последње активности пред коначан полазак за Аранђеловац.

            У укупно шеснаест сати проведених на нашем путовању стало је много тога лепог, поучног, душекорисног, надахњујућег; свакако и много тога неоткривеног услед краткоће расположивог времена. Повратак нашим домовима носио је радост доживљеног и жељу за неким новим доласком на ова и бројна друга места која су нам подарили наши славни христољубиви преци – исте символике, суштине и значаја, која одолевају вековима, добрим и злим временима, молитвено бдијући над нашим народом. Добили смо додатни подстрек за ангажовање у нашем црквеном хору и рад на унапређењу свог личног духовног живота. На том путу, молитвама Свете Мати Анастасије, Господ нек нас помилује и спасе.

            Аутор текста и хорски летописац: Павле Вуковић