Почетак октобра месеца био је прилика за
дугоочекивану екскурзију нашег хора. Нестрпљиви и знатижељни, једног хладног
јутра упутили смо се, предвођени свештеником о.Милошем Мијатовићем, ка
светињама које су уткане у саму суштину српског националног бића; поједини
чланови хора по први пут, остали поново – али са оном истом, првобитном
радошћу. Задужбине припадника светородне лозе Немањића, кроз све бурне векове
остале су сведочанство величине златног доба српске историје током којег су
настале, силом освајача гашена – али никад угашена светлост у тами вишевековног
ропства и општепризната вредност којом се наш народ поноси у овом модерном добу.
У
раним преподневним часовима стигли смо у манастир Жичу. Задужбина првог српског
краља, Стефана Првовенчаног, подигнута почетком 13. века, упркос бројним
невољама које је претрпела током тешких времена свог постојања и дан-данас
изазива дивљење. Била је седиште српске архиепископије, место устоличења епископа,
крунисања и миропомазања краљева. Главна манастирска црква, посвећена Вазнесењу
Господњем, зрачи својом лепотом и аутентичним изгледом; Васко Попа ју је надахнуто
опевао као „црвену госпођу“ која излази из његовог срца и корача „седмоврата, у
пратњи свог женика сунца, по зрелим таласима жита, у правцу своје висине и
високе љубави“. После обиласка унутрашњости храма, кратак филм нас је упознао са
историјатом манастира.
Окрепљени
у ресторану „Јеринин град“ и очарани погледом на средњевековно утврђење Маглич,
наставили смо наш пут. Он нас је водио „Мајци свих српских цркава“ - Студеници. Задужбина Стефана Немање, подигнута
пре 830 година, уписана је на Унескову Листу светске културне баштине. У повести
задужбине оснивача Свете лозе „незаобилазно место“ нашли су још неки њени
припадници: под управом Архимандрита, игумана Саве, потоњег Светитеља, манастир
је почетком 13. века постао у сваком смислу центар тадашње Србије; краљ
Радослав је на Немањин храм посвећен Успењу Пресвете Богородице придодао
припрату; краљ Милутин је у оквиру манастирског комплекса саградио малу цркву
посвећену Светима Јоакиму и Ани; а своје место и у данашње време у главној
манастирској цркви налазе земни остаци Стефана Немање – Светог Симеона
Мироточивог, његове супруге Ане – Свете Анастасије Српске и њиховог сина
Стефана – Светог Симона Монаха.
Име нашег хора, које с поносом и радошћу
носимо, додељено нам је благовољењем нашег Епископа, Господина Јована, за чијег
службовања на трону игумана студеничких су августа 1985. године чудесно
пронађене мошти мајке Светог Саве. Након приступања гробници са моштима Стефана
Немање, имали смо част и благодат да се поклонимо пред отвореним предивним
кивотима и целивамо у њима положене мошти Светог Симона и Свете Анастасије.
Било је приметно наше узбуђење у овим величанственим тренуцима и тешко је било
сакрити емоције. Над моштима Светитељке, коју је „Благи Бог
благословио да буде мајка свећњака рода нашег“, почаствовани овом дивном приликом отпевали смо тропар Светој
Анастасији. У те тренутке се стекло све оно време које смо уз молитву и појање
провели окупљени под именом Преподобне Мати са надањем за будуће, још
успешније, време у коме ћемо њено име још достојанственије носити. У припрати
храма смо имали прилику да видимо фреску с њеним изображењем, под којом су
обретене њене Свете мошти. Препознали смо у храму и монументално Распеће Христово,
а у малој Краљевој цркви чувене фреске славних Немањића, као и Рођења и
Ваведења Пресвете Богородице. Испуњени предивним утисцима, после обиласка
манастирског комплекса, трпезарије и сувенирнице и послужења у гостинском
конаку, отиснули смо се даље, ка још једној славној задужбини Стефана Немање,
уврштеној у светску културну баштину.
Ђурђеви
Ступови су један од најстаријих српских манастира. Посвећен је Светом Георгију
и налази се на узвишењу над градом Новим Пазаром, са кога се пружа величанствен
поглед. Иако више векова у рушевинама, дочекао је своју обнову, која још увек
траје. Након отпеваног „Достојно јест“ и упознавања са историјатом и обновом
манастира, поклонили смо се деловима моштију краља Драгутина – Преподобног
Теоктиста, који је својим активностима на доградњи цркве и осликавању припрате
заслужио звање другог ктитора манастира.
Лепоти целог комплекса доприноси и
изглед конака, изграђеног почетком овог века, чиме је означена обнова
литургијског живота ове светиње. Дивни временски услови тог поподнева су
употпунили лепоту целокупног доживљаја на том светом месту. Ипак, време је
неумитно протицало и опомињало нас на повратак.
У
предвечерје тог садржајног дана повратак кући употпуњен је обиласком манастира
Градац, задужбине српске краљице Јелене Анжујске – Свете Јелене (у монаштву
Јелисавете), подигнутог у последњој четвртини 13. века.
Манастирска црква је
посвећена Пресветој Богородици и била је гробно место ктиторке. Својом
изразитом лепотом употпуњује предивни природни амбијент у коме се налази. Упркос
невољама током бурне историје ових крајева, рушењима, пљачкањима и оштећењима
услед скинутог крова, манастир је обновљен и данас представља важан духовни
центар о коме се брине младо, високообразовано женско монаштво. Једна од сестара
нас је упознала са историјатом манастира, а затим смо се поклонили деловима
моштију Светог краља Драгутина. Фотографисање у порти храма и посета
манастирској сувенирници били су последње активности пред коначан полазак за
Аранђеловац.
У укупно
шеснаест сати проведених на нашем путовању стало је много тога лепог, поучног,
душекорисног, надахњујућег; свакако и много тога неоткривеног услед краткоће
расположивог времена. Повратак нашим домовима носио је радост доживљеног и жељу
за неким новим доласком на ова и бројна друга места која су нам подарили наши
славни христољубиви преци – исте символике, суштине и значаја, која одолевају
вековима, добрим и злим временима, молитвено бдијући над нашим народом. Добили
смо додатни подстрек за ангажовање у нашем црквеном хору и рад на унапређењу
свог личног духовног живота. На том путу, молитвама Свете Мати Анастасије,
Господ нек нас помилује и спасе.
Аутор
текста и хорски летописац: Павле Вуковић
Нема коментара:
Постави коментар