ЦИЉ УМЕТНОСТИ – ДА ПОДСЕТИ ЧОВЕКА НА ДУХОВНЕ ВРЕДНОСТИ

У нашем разговору Димитриј Певцов, познати руски филмски и позоришни глумац, још једном нам  је доказао истинитост Чеховљеве мудрости:  краткоћа је сестра талента. Добили смо јасне одговоре на питања, без икакве лиричне дигресије. Димитриј је поделио своје погледе на живот, говорио је о учитељској делатности и новим пројектима...

 Не бих желела да разговор започнем питањем, већ молбом: опишите себе у данашњици? Из перспективе прошлости, испричајте нам нешто о улогама које сте играли и пренесите нам своја животна искуства.

   
Немогуће је дати одговор у једној или две реченице. А описати сопствену личност у жанру есеја, „изврнути наoпачке“ сопствену душу чини ми се неприкладним. То је могуће само у храму, на исповести. Апослутно, ни на једном другом месту.

Онда не могу без питања. Шта је тренутно најважније у Вашем животу  - у  Вашем духовном и стваралачком животу?

 У мом духовном животу, као и у животу сваког православног човека,  преображај душе је најважнији -  свакодневни напор да се ослободим грехова са којима сам  живео годинама, а нисам ни знао да су грехови. 
У стваралачком  животу најважније је  да пронађем равнотежу  између православних погледа на свет и  „острашћене“  позоришне уметности.

Верујем да није лако, а није лако ни подучавати драмској уметности млађе генерације – то је уједно и велика одговорност. Прошло је три године од како сте на Институту модерне уметноси у Москви заједно са супругом Олгом Дроздовом почели да предајете глуму. Који су успеси ваших студената? По Вашем мишљењу, чему теже млади?

 Већина наших студената научила је да размишља и да осећа на сцени. Публика их је  заволела, што нас радује. Међу њима има чистих  и карактерних душа, што је најбитније. Надамо се да позоришни свет неће повредити и изменити  њихове природе.

Шта бисте препоручили младим људима, који желе да крену овим путем? Како да се не изгубе на њему?

По мом мишљењу,  у глумачкој професији најважнија ствар је способност да истрпиш, да радиш предано чак и кад видљивих резултата нема,  да чекаш, а при том да увек будеш у најбољој глумачкој форми.  Без поменутих вештина,  ни таленат ни генијалност не могу одржати особу у овој професији.

Помаже ли профсионална глумачка делатност  у откривању себе, Бога у себи?

 Не.

Не могу да не споменем тему „играња улоге.“ Глумачку професију често повезују са опасношћу од духовне обмане. Многе улоге су опасне по човеково духовно здравље. Глумац је дужан да се „трансформише“  у играни лик, не само у  његове мисли , већ и у његове страсти. Како Ви, као верујући  човек, одговарте самом себи на ова питања?

Професионални глумац увек има контролу над оним што ради и што му се дешава на сцели или у кадру. Потпуна трансформација, стопроцентно утапање у страсти, мисли и у дела  - тада бисмо били клинички случајеви, спремни за психијатрију. За мене, глума није ништа друго до посао, професија, мисија, да тако кажем. У последње време, почео сам опрезно да бирам материјал на којем радим. Ово се односи не само на улоге, већ и на режију, чак и на избор редитеља. Овај приступ  ме избавља од унутрашњег конфликта - конфликта између вере и глуме.

У којим пројектима тренутно учествујете? Који од тих пројеката су вам посебно интересантни и зашто?

Другом половином фебруара, у Московском позоришту, биће премијерно изведена представа „Дон Ђовани.“  Прича је класична, о Дон Жуану, комад модеран, а његов  аутор је наш савременик  - Американац (написао је око 400 позоришних представа). Редитељ је Виктор Шамиров. Радња је веома интересантна. Представа је, с' једне стране, филозовски веома дубока, а са друге - скоро фарса. И редитељ Виктор Шамиров ми је веома симпатичан. Талентован је. Такође, он је ученик Марка Захарова који је и мени био учитељ у „Ленков“ позоришту. У овој представи имам могућност да испричам причу о човеку који је цео живот проживео у греху, али се неочекивано заљубио. Заљубио се толико много да га је та љубав драматично променила – и то на боље. Ипак, без покајања нема спасења:  Дон Ђовани није успео да се покаје  и завршио је у паклу...

 Марк Захаров изабрао ме је за нови Сорокинов комад. Десило се да последњих четрнаест година нисам сарађивао са овим великим позоришним мајстором. Имао сам улоге у његовим старијим  представама, али ме није ангажовао за своје новије  – очигледно, није било потребе. Увек сам радио опуштено, и увек сам имао посла. И ове сезоне имам ту срећу  - да поново радим са учитељем. Што се филма тиче,  у овом моменту нема ничег занимљивог. Снимам регуларно -  два, три филма годишње, али немам ништа посебно да кажем.

Тренутно ми  прилично времена одузимају музичке активности; радим са групом „Кар Туш“, идемо на турнеје, пробамо са музичарима. Последење недеље фебруара планирали смо турнеју по Приморју.

Било би интересантно чути да ли су се Ваши приоритети у бирању  улога променили?

Постоји разлика у начину бирања улога некада и сада. Пре неколико година, моји главни критеријуми били су како ћу одиграти нову улогу, који нови глумачки квалитет могу представити публици, како ћу „изгледати“  у новој улози  итд. Другим речима, разматрао сам сопствене успехе под микроскопом.

Сада ми је најбитније шта могу да искажем улогом, какву идеју могу да пренесем публици. Ако у улози не налазим тему која би ме заинтересовала, не прихватам рад, ма колико много она професионално обећавала.

Дакле, ваш приступ избору материјала се променио, постао је дубљи – изнад свега открива публици важне поруке. Нагласак се не ставља на сопствени его - као што и уче Православље. Како се људи из вашег окружења (филм, позориште, свет шоу-бизниса) односе према Богу и Цркви?

Моје окружење - људи који ми заиста највише и значе – а то су чланови моје породице: мајка, жена, син, ташта, блиски пријатељи, апсолутно поштују веру и Бога. A што се тиче људи из света филма, позоришта, шоу бизниса,  као и у свакој другој професији, има их са потпуно супротним погледима на живот, свет и Цркву.

И за крај овог нашег разговора, желела бих да се дотакнем теме уметности у целини. По Вашем мишљењу, шта је уопште задатак уметности у савременом свету? И шта би требало да буде њен коначан циљ?

Па, не знам...можда је сврха уметности да подсети човека на постојање виших, духовних вредности, да подсети по чијем лику и подобију смо саздани, да све што радимо, осећамо па чак и мислимо, оставља траг у нашим душама и душама других људи.

Дмитри Певцов и хор Сретњског манастира певају „Господи помилуј“, јеромонаха Романа. 

Сценски наступ и приказ књиге „Несвети, а свети“  -   епископ Тихон (Шевкунов)

Превод: Б.Србљак

Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/91323.htm