ВАСКРШЊИ КОНЦЕРТ

ДУХОВНИ ЗНАЧАЈ ВАСКРСА

Који је духовни значај Васкрса и зашто се назива највећим хришћанским празником?

Васкрс је највећи празник зато што је сам чин Васкрсења Христовог највеће чудо, чудо над чудима, највећи догађај у људској историји.

Као догађај, који се десио у конкретном тренутку, обрађен је онако како то чине историчари. Као изванредно чудо, Васкрсење остаје изнад времена и простора, необјашњиво за људски разум. Зато Црква и не покушава да објасни Христово Васкрсење, већ га прихвата вером.

Апостоли, очевици Васкрсења Христовог, нису се обраћали својим слушаоцима као пуки приповедачи овог чудесног догађаја, већ као неустрашиви проповедници Истине. Са вером у васкрсење, они су скончали своје овоземаљске животе, „Јер ми не можемо да не говоримо оно што видесмо и чусмо“, како је већ написано у Делима апостолским.

Васкрсење, дакле, може бити доказано као историјска чињеница, али само као чудо које не може бити објашњено људским умом, људским мерилима. Васкрсење Христово је основа целокупног хришћанског учења кроз векове. Сама Црква је живо сведочанство аутентичности Христовог Васкрсења, јер како би другачије могла постати и опстати? Заиста, наше проповедање би било празно да није било Спаситељевог Васкрсења. Апостоли Христови нису проповедали Хришћанство заснивајући га на митовима и рационалистичким спекулацијама, већ на чињеницама које су они сами искуствено доживели као непобитне што и сам апостол Петар у посланици наглашава: „Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа следујући измишљеним бајкама, него смо сами били очевици величанства Његовога“.

Христово Васкрсење, као нешто што се десило у границама времена и простора, није посведочено само постојањем Цркве, већ и нашег обичног, секуларног окружења у коме Црква већ две хиљаде година има непорециво велики утицај. Ако би се Васкрсење Христово могло порећи, онда би се то могло учинити и са сваким другим историјским догађајем. Христос лично „показа себе жива многим истинитим доказима“; говорио је четрдесет дана и ноћи својим апостолима, појављивао се пред њима, допуштао им да га додирну, обедовао са њима, шетао са њима и поучавао их. Апостоли су осећали Његово присуство тако дубоко да су им „срца горела“.

Да ли је ико икада чуо да је мртав човек имао тако велики утицај на живе, наоружавајући их снагом и мудрошћу, охрабрујући и просвећујући обичне, необразоване људе? Свети Јован Хризостом пише: „Велики доказ Христовог васкрсења јесте велика моћ коју је Он манифестовао после своје смрти. Његово васкрсење је убедило живе људе да напусте своју земљу, своју кућу, своје пријатеље, своју родбину, своје супруге, децу и родитеље, и да узму свој крст... Све ово нису заслуге мртвог човека који је остао у свом гробу, већ Васкрслог Бога.“

Христово Васкрсење није само историјски догађај, нити чудо које је имало неког ефекта само у апостолским временима, већ део свакодневице свих епоха, па и ове наше. Познато је да је велики број људи из наше блиске историје радије прихватао да умре него да порекне велику истину Христовог Васкрсења.

Јеванђељска прича о Христовом Васкрсењу је сведочанство историјске вере апостола, мученика и праведника. Оно је оправдање свих њихових борби, осмишљење њихове крви проливене због хришћанске вере. Апостоли су знали да је Христос васкрсао. Зато је и настао поздрав „Христос васкрсе – Ваистину васкрсе“ којим се већ 2000 година, од Васкрса до Спасовдана, хришћани поздрављају.

Какав је смисао Христовог страдања данас, и какво страдање би данас донело искупљење свакоме од нас појединачно и народу у целини?

Христос је добровољно пристао да буде разапет и да издахне на Крсту како би, нас ради и ради нашег спасења, својом смрћу победио смрт, а све наше животне голготе учинио привременим и преобразио их у вечну радост.

Да је хтео, Исус је могао да избегне сопствено страдање, али у том случају не би извршио мисију због које је заправо и дошао међу људе. Они би и даље остали ван заједнице са Богом, безнадежно погружени у каљугу греха, проклетства и смрти. И сама Његова крсна смрт била би бесмислена да јој није уследило Васкрсење.

Шта је то што данас разапиње сваког човека на земљи? То је грех.

Али страшније од тога је када човек оправдава свој грех и не осећа никакву потребу за кајањем и променом стања у којем се налази. Код нас Велики петак траје прилично дуго, деценијама. Могао бих да кажем да ми Срби још увек на различите начине распињемо Христа. А то управо чинимо прогонећи Бога из својих срца, некад свесно, а некад несвесно. Само као мали пример, навешћу да у једној црквеној песми, која се пева на Велики петак, стоји да „сва творевина треба да ћути“ имајући пред собом распетог Христа. А шта се дешава код нас?

Код нас су сви кафићи отворени, игра се, пева се, пије и разуздано понаша. И уместо да тога дана, једном у години, Богу угодимо, ми угађамо својим себичним жељама. Чак се ни намера не назире да желимо да будемо у најмањој заједници са Богом и учесници Царства небеског, ради чега је човек и створен и назначен. Овде се види системски проблем. Јер, ако у ове дане „ћутања“ школе и друге институције не раде, а продавнице и апотеке су само за нужне потребе отворене, зашто то не би важило и за кафане и ноћне клубове? Нажалост, они који су за то одговорни имају изговор „за грех свој“ – уносна зарада.

Где су решења проблема која нам се кроз разне системе намећу? Најпре у личном, а затим у свенародном покајању, тј поправљању себе набоље. За то је потребна истинска жртва која увек доноси добре и здраве плодове.
   
С обзиром на бројна политичка, друштвена, социјална и морална посрнућа, колика је лична одговорност свакога од нас, а колика друштвена одговорност свих нас заједно да такво стање променимо?

Да би било које наше лично предузимање имало смисла, потребно је да се ослободимо предрасуде од које многи пате: да су призвани у овај свет због неке велике и важне мисије. Понесени бајкама и филмовима, многи проведу живот маштајући о јуначким делима због којих ће их славити цео свет, и тако превиђају безбројне прилике да стварно учине нешто добро и племенито у свакодневном животу.

Нисмо сви ми призвани ни да спасавамо свет од природних стихија ни да зидамо цркве, палате и остале материјалне задужбине. Наше задужбине су да у свакодневном животу учинимо нешто добро и корисно своме ближњем. Да будемо „верни у малом“, као што вели наслов једне прелепе беседе блаженопочившег браничевског владике Хризостома. Јер Господ баш то и вели у оној јеванђељској причи о талантима: „Слуго мој добри и верни, у малом си ми био веран, над многима ћу те поставити“. Препознајмо зато своје „таланте“ и ставимо их у службу својих ближњих, а Господ ће нам то примити као да смо Њему самом учинили.

Васкршња порука за крај?

Христово Васкрсење је наш једини мост за прелазак из смрти у живот. Али, Васкрсење Христово и Његова победа над смрћу никога не спасава аутоматски; она само даје, до тада непостојећу, могућност избора, опредељења између вечног пребивања у Божјем царству или у царству таме. Коначан избор је на човеку.

Па, како бирамо? Свакојако. Откако је света и човека, наше слабости су универзалне: частољубље, властољубље, сластољубље. Мењају се само њихови пројавни облици, у зависности од поднебља и епохе.

Наше време и наше поднебље обележени су сваковрсним подвајањем, партикуларизмом и партократијом (обе ове речи, као, уосталом, и сама реч „партија“, и јесу настале из корена који значи „одвајање“). Све је подређено партији, па кад нека партија освоји власт у неком граду, општини, или узме „под своје“ неко предузеће или чак читаву делатност као да јој је то дедовина, онда немилице гази пред собом све који су политички, идеолошки или на било који други начин неистомишљеници. За општу штету, која неминовно настаје при таквом поимању власти и владавине, нико никада не одговара.

Напротив, то је нешто што се подразумева: „Мучио сам се да се докопам власти, хајде сада да то максимално искористим, јер ко зна докле ћу бити у тој позицији!“.

У ове празничне дане, нећемо о именима и „делима“ оних који су изабрали такву животну философију. Уместо тога, размишљајмо о онима који су, на чињеницу „Живот је кратак“, одлучили да одговоре: „Хајде да га испуним доброчињењем!“. Са материјалистичког становишта, њихов избор је чудан, несхватљив, јер се они добровољно одричу неких „пречица“ којима се много тога у животу остварује брже и лакше. Али те „пречице“ по правилу подразумевају да неко други треба да буде оштећен, уцвељен, да бих ја нешто добио, а то је у потпуној супротности са оним чему нас је учио, на шта нас је призвао Господ Исус Христос.

Он нам је, не само својим речима, него и самим својим овоземаљским животом, оставио најјачи пример како се живот може провести чинећи добро ближњима, и како се, када за то дође време, ова „долина суза“ може напустити чисте савести, без размишљања „да ли сам оштетио и уцвелио ближњега свога да би мени било боље?“. Ето, то је наш призив, то је човекова главна и највећа мисија.

Христос воскресе, радост донесе!

 разговарамо са протојерејем-ставрофором Миодрагом Поповићем, парохом Светосавске цркве у Београду.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

"Христос воскресе"

Певница цркве Св. Николе у Расу

НАШЕ НЕБО ПОЧИЊЕ ОВДЕ

 

Иван Буњин спомиње у својој књизи „Село“ неку глувонему жену која је била добила на поклон једну раскошну свилену мараму. Жена је била прилично ограничена и жао јој је било да ту скупоцену мараму носи са лица, него је носила само с наличја, све очекујући да ће јој се некад указати прилика да је покаже свету у свему сјају. Али, као и свака ствар, свилена марама није била вечита, и она се тако с наличја искрзала и поцепала, а да је она јадница и није понела с лица. – Тако ради, пише Буњин, и већина од нас. И ми смо сви добили на поклон диван дар – живот. Међутим, многи поступају с тим даром као она неразборита жена – проживе читав живот с наличја, с његове ружније стране. 

Када је Евгеније Оњегин у поодмаклим годинама погледао за собом – на свој празан, бесплодан живот, када је сагледао како је само с мало више памети све могло бити далеко лепше и далеко друкчије, он је с уздахом казао:

– А срећа је била тако близу! 

Да, истински живот је често тако близу нас, а ми му неразумно окренемо леђа. Живи се после ове у некој нади: биће боље, искрснуће неко чудо; разведриће се дани; понећу и ја своју лепу мараму с лица, а не с наличја. Али живот полако одмиче без промене на боље. Пролазе дани празно, тупо, без истинског стваралаштва, без радости, без лепоте.

Крај пута којим је једном Спаситељ пролазио зеленило се смоквино дрво и Он му је пришао у намери да утоли глад, али на смокви није било плодова. И Он, који је толико благосиљао, проклео је то дрво које је само листало, а плода није имало (Мат. 21, 18- 19). Тако носи на себи печат неког проклетства и сваки живот који само споља личи на живот. Тако је, у неку руку, уклет и човек који тек само вегетира, који ради колико баш мора, тек да би се одржао, а не створи ништа што би га превазишло и од њега остало. 

Истина, на сваком се послу може послужити Богу, али благо ономе ко се ода ономе што може до смрти да ради с вољом и љубављу! 

Млади Јован Иљич Сергијев (потоњи отац Јован Кронштатски) је још у раној младости осетио да га је Бог позвао да буде свештеник. И одао се томе позиву с много љубави и с много племените страсти: служио је свакодневне литургије, проповедао, обилазио болеснике, молио се за њих, обилазио домове по периферији свога града Кронштата, одучавао људе од пића, мирио, учио, саветовао, тешио, помагао. Хиљаде душа је извео на прави пут, подигао, упутио, оплеменио и од душевних и телесних болести спасао. 

Малог Микеланђела су родитељи били дали у граматичку школу, а он је осећао да га је Бог позвао да буде уметник и све је време проводио у цртању и обилажењу радионица сликара и вајара. На сликању и вајању су га „затицале ноћи и налазиле зоре“, како пишу његови биографи, и није осећао умор, јер је радио оно за што је био рођен, оно што је волео, оно што му је постала једина животна страст и – убројао се у највеће уметнике света. 

Млади Едисон је био прво продавац новина, па трговац, новинар и штампар, док није открио да му је Бог дао проналазачки дар. А тада се тако страсно одао томе послу да је на понеком изуму радио и по двадесет часова дневно и оставио свету око хиљаду и двеста проналазака које ми и данас користимо. 

А тако стоји ствар и у свима другим областима. Оно је добар занатлија који страсно воли свој занат. У онога је виноградара виноград као башта који са страшћу ради свој посао, у оне домаћице све блиста у кући која свом душом воли овој дом, уредност, чистоћу…

Ти људи који нађу своје право место у животу и који раде оно што страсно воле имају стварно плодан живот, они су „помагачи Божји“, они сарађују с Богом да у свету буде боље, они истински живе. 

Други услов за истински живот јесте човеково расположење душе.

Када се један свештеник који је често мењао место службовања обратио Владици Николају за нови премештај, Владика му је рекао: „Преместио бих ја тебе кад бих био сигуран да нећеш на то ново место повести и себе са собом“. 

Да ли ћемо бити мили људима и да ли ће нама бити добро међу њима много зависи од нас самих.

Јеванђеље нас учи како да живимо, па да не будемо терет другима, и како да други буду лаки нама. 

 Прво што нам препоручујете јесте – неистицање себе, недржање много до себе, до своје „вредности“, својих „заслуга“. 

Које се биће на овој земљи могло упоредити са Господом Христом? А за њега је Бог преко пророка рекао: „Гле… , љубљени мој, који је по вољи душе моје!… Неће се свађати, ни викати, нити ће ко чути по раскршћима гласа његова. Трске стучене неће преломити, и стењка који тиња неће угасити. . (Ис. 42, 1-4; Мат. 12, 18-20). Кад би кога излечио, Господ Христос му је обично говорио: „Гледај да никоме ништа не кажеш“ (Марк. 1, 44).
Ми који радимо за то да нас други хвале и који стално истичемо своје заслуге, доживљавамо тешка разочарања. 

Има у Јеванђељу једно место преко кога, док га читамо, некако олако прелазимо, а које садржи велику истину. Наиме, у светом Јеванђељу по Луци пише да Бог „разорава поносите“ ни са чим другим, него „мислима срца њихових“ (1, 51). И стварно, самољубив и поносит човек стално, и дању и ноћу, само мисли како му се не одаје довољно признања, како га људи мање цене него што он заслужује, како га вређају, понижавају, омаловажавају… Гори пакао од тих црних мисли није му потребан. 

Сасвим друкчије стоји ствар са оним који ради због самога посла, који не очекује аплауз и који не мисли високо о себи. Њега мисли о увређеном поносу не прогањају и он ведро проводи дане и има мирне и спокојне ноћи.

Хришћанско расположење душе зависи још и од тога да ли волимо.

Један свештеник је, приликом обиласка своје парохије, морао преноћити у некој кући у којој је било детенце од две-три године. Када је требало да пође на спавање, дете су довели да пољуби укућане и госта. – Свештеник је у том тренутку помислио: „Боже драги, како би лепо било кад бисмо сви ми, полазећи на спавање, с љубављу помислили на оне међу које нас је Бог поставио! Како би после једног таквог пољупца у мислима била благословена и мирна наша ноћ. 

У једној сиромашној породици учили су дете, кад год би добило што за јело, да прво одломи комадић и даде већи тетки или сестри иди госту… Да се из малена научи да дели с другима и не мисли само на себе!

Има прича о оном оцу који је једног јутра добио на поклон јабуку. Жао му је било да је поједе он, него је дао кћерци. Њој је било жао да је поједе она, па је дала мајци. Мајци је било жао да је поједе она, па је, не знајући од кога је јабука изјутра пошла, предала мужу када се увече вратио с посла. Благо људима међу којима владају такви односи! 

Један домаћин из Левча је говорио: „Док смо били у заједници са оцем, браћом и снајама, били смо скоро најимућнија кућа у селу и имали смо свега. Али некако смо се тешко слагали. У кући су међу женама биле скоро свакодневне свађе. Кад нас је отац изделио, постали смо сиромашни: јели смо проју. Али нам је била слатка јер смо били срећни и задовољни: слагали смо се, радили с вољом, волели смо се…“
Имао је тај домаћин право. 

Само када човек с вољом ради свој посао, када га не гризе душевни бол и када истински воли, живот му није изгубљен, него на њега „пада она тиха божанска светлост, те постаје светао, леп и вредан живљења“. Јер, „наше небо почиње овде“. 

епископ Хризостом Војиновић

MИСАО ДАНА

- Дете? - Гле, парче неба на земљи...

Св. Јуcтин Ћелијски

СТИД

Управљање народом користи се и двема „негативним“ емоцијама. Страхом и стидом. Страхом се боље управља нижом врстом људи, а стид коригује понашање оних бољих. Страх води пасивности, а стид тражи више активности и одговорности. Идеално је да се људи руководе више стидом него страхом, али то је ретко случај. Опет, ако стида скоро нестане, судбина групе или народа није светла.


Речено је одавно „ако жена изгуби стид, онда је крај нације“. Ту се мислило само на одређене аспекте проблема, али и на то да само мајке које умеју да се стиде својих лоших поступака, могу томе научити и своју децу. Наравно и очеви су ту и те како битни. А шта се дешава кад стид буде скоро прогнан из неке средине? Ми смо тренутно изложени отвореном и интензивном пропагирању бестидности, што оставља само страх као средство управљања људима. 

Бестидност је нарасла као никада у историји. Бестидност политичара, лажне елите, бестидност јавних личности, бестидност као прихватљиво понашање свих. Покушавамо и нашу децу да учинимо бестидном „да би се боље снашла“ у новим околностима. А онда остаје само страх.
Стални, неосвешћени страх квари људе и уноси пасивност и безнађе.

И у односу према Богу људи могу да се руководе, осим „позитивним“ емоцијама, стидом или страхом. Деца Божија ће се пред својим лошим деловањем чешће зауставити због стида, а најамници и робови због страха.

Ширење страха иде на руку неслободе. Многи који се сматрају хришћанима немају поверење у стид или га просто немају, али зато спремно пливају у страху и шире га на све стране. Као заразу. И храбре деце Божије је све мање. А једино храбра Божија деца могу покренути промену на боље.

Друштвене мреже погодују бестидности. Људи се често заклањају иза псеудонима и допуштају себи понашање које их учвршћује у бестидности, али и они који наступају под својим именом, навикнути на неодговорност виртуелности лако потону у бестидност. Свог страха се не ослобађају али имају жељу да и сви око њих постану робови страха, па ће им онда, илузорно, бити лакше. Уопште – постаје подразумевано да се нико више не стиди због своје слабости, малодушности или болести него се труди да је као отров прошири на друге.

Морамо да се боримо за стид, јер једино тако ћемо повратити неопходну личну одговорност. Први записани утисци Византинаца о Србима пуни су чуђења због необичне демократичности тог племена. А истинске демократије без стида не може бити. Демократија заснована на страху, без обзира да ли само на дубокој стрепњи или отвореној паници, није демократија већ прикривена диктатура. И зато су све расправе о политици овде бесмислене док се поново не изборимо за стид.
(...)
А погледајте само око себе и загледајте се у себе – и те како имамо чега да се стидимо...


ђакон Ненад Илић

СТАНОВНИШТВО АЉАСКЕ: ДА ЛИ АМЕРИКА ЧУВА РУСКУ ТРАДИЦИЈУ?

 

Дана 30. марта 2017. године навршава  се 150 година од како је Русија продала Аљаску Америци. Локално становништво данас не говори руски, нити памти обичаје и традицију своје бивше домовине. 

На малој дрвеној табли крај ауто-пута написано је „Приватни посед!“  на руском језику. Оно што следи написано је на енглеском: „ Оснивачи овог места су  Креолци, Руси и Алеути. Имена  првих становника била су Квасникоф, Осколокоф, Комкоф и Астрогин. Били су пензионисани ловци, који су желели да своју дом оснују на овом месту . Њихови унуци и данас овде живе. Моја Руска православна црква на брду изграђена је почетком 20. века. Моја река позната је по риби, моје обале по шкољкама. Молим  до поштујете мој народ, његово наслеђе, културу, имовину, као и моје реке и обале.“ Натпис завршава руским речима „Спасибо“. (Хвала ). 

 село Нинилчик

Данас, многи локални становници себе не доживљавају  као Русе. Међу старијима се и даље може чути по која реч руског, док млађе генерације говоре енглески.  

„Ко данас говори руски?“ каже Нора, власница сувенирнице у месту Ниниљчик. „Одавно је заборављен.“

Норин супруг  Џим сматра да то није неуобичајено. Локално становништво гледа америчку телевизију, похађа америчку школу и живи америчким начином живота.

У ствари, нико ни не памти  да је 30. март дан када је потписан уговор о продаји територије. „Давно је то било,“ каже Џим. „Пре много година, сто или сто педесет година, зар не?“

 мештанка села Нинилчик

Становништво суседног града Николајевског, који је основан  60-их година прошлог века од стране старијих верника и подвижника руског Православља, такође мало зна о Русији.

Николајевск је одавно постао амерички град; у њему живи више Американаца него Руса. 

„Волела бих да моја деца говоре руски, али не иде то тако,“ каже Кира, запослена у локалној пошти  и мајка четворо деце. Кира је имала три месеца када се њена породица доселила у Николајевск 1969. године. 

„Гледају телевизију на енглеском. Има неколико руских канала, али деца нису заинтересована за руски програм. Мој брат се оженио Американком. Њихова деца причају са мојој, а не знају ни реч руског. И то је то,“ каже Кира, која говор руски са јаким америчким акцентом. 

 Кира у пошти

Жена се присећа прве америчке школе која је основана у граду. 

„Сва деца су говорила руски, нико није разумео енглески, а наставници су говорили само енглески. Били смо кажњавани ако бисмо говорили руски у школи. Тако смо врло брзо научили енглески,“ каже Кира. 

Жена је такође напоменула да њена мајка  уопште не говори енглески.

„Мама уопште не разговара са унуцима,“  жали се Кира. „Не разумеју једни друге. Стално јој говорим  -  педесет година живиш у Америци! Не треба да заборавиш свој језик, али мораш да говориш на амерички начин.“

На питање да ли себе сматрају Русима мештани  одговарају негативно. Али себе такође не сматрају ни Американцима, већ Аљашчанима. 

град Николајевск, Аљаска

Дана 30. марта навршава се 150 година од руског преноса власништва Аљаске Америци. Занимљиво је то што многи Руси верују да земља уопште није била продата , већ дата у закуп на дуже време. Велике недоумице постојале су и око трошкова договора; многи верују да је сума била далеко мања.

Зашто је Русија продала Аљаску?

 http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2017&mm=01&dd=23&nav_id=1222876

Превод: Б. Србљак

Извор: http://www.pravmir.com/people-alaska-us-state-preserve-russian-traditions-photos/