СТИД

Управљање народом користи се и двема „негативним“ емоцијама. Страхом и стидом. Страхом се боље управља нижом врстом људи, а стид коригује понашање оних бољих. Страх води пасивности, а стид тражи више активности и одговорности. Идеално је да се људи руководе више стидом него страхом, али то је ретко случај. Опет, ако стида скоро нестане, судбина групе или народа није светла.


Речено је одавно „ако жена изгуби стид, онда је крај нације“. Ту се мислило само на одређене аспекте проблема, али и на то да само мајке које умеју да се стиде својих лоших поступака, могу томе научити и своју децу. Наравно и очеви су ту и те како битни. А шта се дешава кад стид буде скоро прогнан из неке средине? Ми смо тренутно изложени отвореном и интензивном пропагирању бестидности, што оставља само страх као средство управљања људима. 

Бестидност је нарасла као никада у историји. Бестидност политичара, лажне елите, бестидност јавних личности, бестидност као прихватљиво понашање свих. Покушавамо и нашу децу да учинимо бестидном „да би се боље снашла“ у новим околностима. А онда остаје само страх.
Стални, неосвешћени страх квари људе и уноси пасивност и безнађе.

И у односу према Богу људи могу да се руководе, осим „позитивним“ емоцијама, стидом или страхом. Деца Божија ће се пред својим лошим деловањем чешће зауставити због стида, а најамници и робови због страха.

Ширење страха иде на руку неслободе. Многи који се сматрају хришћанима немају поверење у стид или га просто немају, али зато спремно пливају у страху и шире га на све стране. Као заразу. И храбре деце Божије је све мање. А једино храбра Божија деца могу покренути промену на боље.

Друштвене мреже погодују бестидности. Људи се често заклањају иза псеудонима и допуштају себи понашање које их учвршћује у бестидности, али и они који наступају под својим именом, навикнути на неодговорност виртуелности лако потону у бестидност. Свог страха се не ослобађају али имају жељу да и сви око њих постану робови страха, па ће им онда, илузорно, бити лакше. Уопште – постаје подразумевано да се нико више не стиди због своје слабости, малодушности или болести него се труди да је као отров прошири на друге.

Морамо да се боримо за стид, јер једино тако ћемо повратити неопходну личну одговорност. Први записани утисци Византинаца о Србима пуни су чуђења због необичне демократичности тог племена. А истинске демократије без стида не може бити. Демократија заснована на страху, без обзира да ли само на дубокој стрепњи или отвореној паници, није демократија већ прикривена диктатура. И зато су све расправе о политици овде бесмислене док се поново не изборимо за стид.
(...)
А погледајте само око себе и загледајте се у себе – и те како имамо чега да се стидимо...


ђакон Ненад Илић