МАТИ НИНА КРИГИНА: О ДЕЛИКАТНОМ ТРЕБА ГОВОРИТИ ДЕЛИКАТНО

Задатак васпитања долазећег покољења у духу заповести Божијих се увек налазио у центру пажње и бриге Руске Православне Цркве. Последњих година су запажени одређени помаци у црквено-државним односима у области образовања - штавише данас су веома тражена дела православних педагога, вероучитеља, катехизатора, мисионера: „Реч ваша да бива свагда у благодати да знате како треба свакоме одговорити“ (Кол.4:6). 

Данас је много урађено у просветној и образованој делатности Јекатеринбуршке епархије, православном просвећивању деце у државним образовним установама. Један од ових корака је – издавање уџбеника „Моралне основе породичног живота. Култура породице.“ за 10. разред општеобразовне школе. Презентацију уџбеника је на секцији Уџбеничког одељења Јекатеринбуршке епархије „Основе православне културе  у свету државних стандарда образовања новог поколења“, извршила кандидат психолошких наука, сестра Средњеуралског женског манастира у част Иконе Божије Матере „Умножитељка жита“, монахиња Нина (Кригина).

- Предмет „Моралне основе породичног живота“ има своју специфику предавања у школи: рачуна на посебно поверење. Сећам се реченице једног научника који је рекао: проблем наше школе је у томе што смо мудрост заменили знањима, а знања информацијом. Уместо мудрости ове културе у којој живимо, врло често ученицима просто преносе информацију на коју срце не реагује.

Тако да смо у односу на овај предмет ми себи поставили задатак да то не буде пренос информација, већ да код деце формирамо породичне вредности које су традиционалне за нашу културу. А ако радимо са вредностима, то значи: да ми то морамо да урадимо тако да се на њих одазове срце код наших ученика - вредности су оно што је човеку вредно (драгоцено), у односу на шта се он оријентише.

Да бисмо схватили шта је вредност за дете са којим ћемо почети да радимо, ми морамо да сазнамо његово мишљење о свим проблемима о којима ћемо говорити. Ја сам 18 година држала предавања „Психологија породичног живота“ и у школи, и на универзитету сам се сусретала са оваквим проблемом: када почнеш да предајеш, не смеш да говориш са младим људима са позиције свог животног искуства, узраста и професије. Уколико будемо говорили управо са ових позиција: „како ја схватам, како је правилно, како ја сматрам“ - разговор ће кренути у смеру „ ушло на једно уво, изашло на друго“. Они ће седети у одељењу и размишљати о својем, а учитељ ће говорити о својем.

Да бисмо исправили грешку великог броја учитеља који почињу да предају овај предмет, потребно је да нагласимо важан аспект. Човек се не састоји само од нерава, човек има и душу. И ако и њу  не будемо укључили, нећемо постићи резултат.

Да бисмо открили животне приоритете савремене омладине, направили смо анкету. Предвиђено је да се на крају првог часа да анкета ученицима да одговоре код куће на њена питања. Најбитније је да ученици одговоре најискреније, и та искреност је такође карактеристика предавања предмета.

Потребно је да млади одговоре на питања: шта је то срећа, ради чега човек живи, каква је права љубав, шта је руши и шта помаже да се она сачува, шта је важније - бити вољен или волети сам? Како они замишљају своју будућу жену или мужа, какве се особине карактера најчешће срећу код савремених жена и мушкараца, ко од савремених  или историјских жена и мушкараца је за њих идеал и пример подражавања...

Потребно је да учитељ одговоре ученика прегледа не истовремено, већ према одређеним темама програма. Анкетирање ученика даје учитељу реалну слику одељења којима он предаје и у тој ситуацији има веома много изненађења.

Рећи ћу са каквим сам се изненађењима ја лично сусрела. На пример, тема „Грешке предбрачних односа“. Питање анкете гласи овако: „Да ли мислите да бисте могли да живите у пробном браку?“ Када деца одговарају на ово питање, наилазимо на интересантну закономерност: 93% деце би желело да имају многодетну породицу, а када питаш: „Да ли би ти желео да ступиш у пробни брак?“, већина одговара: ''Не''. Али, 47% одговара: ''Да, могуће''. То су та деца са којима надаље педагог мора дуго и озбиљно да ради.

Када смо почели да посматрамо овај проблем према особинама пола, показало се да су на такав брак више спремне да иду девојке, а не младићи. То значи да ће девојке провоцирати младиће на почетак пробног брака, и затим ће те исте девојке плакати и обраћати се свештеницима и психолозима за савет, како да изађу из те ситуације.

Ову анкету дајемо на самом почетку, да бисмо сазнали став деце ка свету, ка породици и на крају године, када прођемо цео курс, анкету дајемо поново: да видимо да ли се променило њихово мишљење о проблемима, са којима само радили, или не. И то постаје нека врста „моста“ за вођење предавања следеће године, у 11. разреду.

(...)

Формирање православног погледа је тежак задатак. Како су поређани православни приоритети у нашој културној православној традицији? Потребно је одговорити на питање шта се сме, а шта не, шта је дозвољено а шта не. Због тога је потебно да на часовима говоримо са децом искрено, али са позиције духовно здраве мајке и православних традиција. И то су захтеви за предавање „Морални основи породичног живота“.

Основе међусобних односа младића и девојака морају постати хришћанске заповести.  Разговор са ученицима може се почети од разматрања проблема такозваног „пробног брака“, постављајући им овакво питање: да ли ти желиш да будеш „пробнa“ жена или муж за човека кога волиш? Овакво питање их доводи у некакву забуну и збуњеност. А затим треба поставити следеће питање: ''Да ли од таквог пробног брака са вољеним човеком могу да се роде „пробна“деца или се она рађају као права''?

Што се тиче пробног брака омладина има сопствено објашњење: потребан је да би се боље упознао човек са којим они намеравају да оснују породицу. Уколико он „одговара“, онда се може ступити у брак, а ако не одговара онда се људи просто „сагласно“ разилазе.

Овде бих желела да обратим пажњу на неке социолошке податке. Као што је познато, Американци су прагматичан народ: они увек разматрају колико им је исплативо ово или оно дело, какав ће бити резултат... Пре 15 година амерички социолози су извршили истраживање које је показало да пробни бракови не доприносе формирању стабилне и чврсте породице. Заједнички живот у пробном браку доводи до појаве конфликата у породици и нагло повећава ризик развода. Посебан акцент ми стављамо на то да млади морају да прођу(проживе) такозвани романтични стадијум развоја љубави.  Он претпоставља да када се човек заљубљује у другог човека, његова душа учи да воли. И уколико човек прескаче овај стадијум и одмах прелази на телесни однос, не научивши се да воли душом и да цени другог човека, он губи способност да воли - у даљем животу код њега ће радити не срце, не душа, већ само физиологија. И плата за такав живот је –усамљеност.

Овај стадијум је врло леп и због тога што људи уче да дарују другом човеку срећу, радост. Важно је да се у овом стадијуму млади људи науче међусобним односима међу собом. Мушкарац је главни у породици, жена је његова помоћница. Мушкарац мора да научи да се удвара и да штити жену као слабији сасуд.

Чим отпочну сексуални односи, жена осећа веома велику зависност од мушкарца, а мушкарац, уколико није преузео на себе породичне обавезе и одговорност за жену, често губи интерес за њу. Зато што је њена тајна већ откривена – шта више да осваја када је већ све доступно.

При одговору на питање анкете: „Да ли ти одобраваш пробни брак?“- једна девојчица је написала: „Не, зато што искоришћена жена није никоме потребна“.

Брине ме још једна тенденција: када се брак склапа скоро под присилом због трудноће жене. То је ненормално, сурово... Статистика показује да се више од 50% таквих бракова завршава разводом.

Када смо желели да откријемо шта је побудило младе људе да ступе у предбрачне односе, на првом месту се налазила јака заљубљеност, на другом - жеља да се осете одраслом особом и тек на трећем месту - љубав.

Наравно, ми нисмо поставили за циљ да некако јако утичемо на психу младих; сва информација им се даје на нивоу информације за размишљање: „Ја ћу ти рећи, а ти размисли, ти ћеш сам изабрати, избор је на теби, али ти је корисно да сазнаш о томе“. И када се са младићима и девојкама разговара овако, они те слушају, разумеју и прихватају.

Врло компликована тема данас је хијерархија породице. Младићи данас мирно прихватају поглаварство мушкарца у породици, док савремене еманциповане девојчице не могу да се помире са додељеном им улогом помоћнице мужа. Овде бих желела да обратимо пажњу на пример америчког научника који је предложио да се упореди породица са катанцем и кључем. И мушкарац и жена у породици имају различите по функцији, али једнаке по важности задатке. Шта могу да ураде два катанца без кључева и два кључа без катанаца? Ништа. Тек када постоји и катанац и кључ, тада може да се откључа. Исто то се односи и на породицу. И мушкарац и жена имају различите задатке у породици, и тек када они буду радили заједно може да се добије породица.

Мушкарац мора да буде глава породице, заштитник, хранитељ, а жена- чуварка породичног огњишта, мајка, домаћица. Мушкарац који улаже много напора  да би издржавао и хранио породицу, има пуно право да очекује од жене поштовање и помоћ. Али, уколико он то не види од стране своје жене, уколико мајка не учи своју децу основној захвалности у односу на оца, мушкарац се осећа непотребним у породици. Тада ће он заиста лећи на кревет и почети да гледа телевизор. Ово доводи до тога да мушкарац осећа свој губитак, жена пати због тежине живота, а деца се осећају као таоци, одбачени. Зато што када се породица гради на неправилним односима, када је у њој нарушена духовна хијерархија, деца се осећају као да су привезана за родитељске проблеме. А затим атмосферу породице у којој су одрасли преносе у сопствене породице, понављајући грешке својих родитеља...

Мати Нина Кригина

Превод: Душка Здравковић

Извор: http://www.pravoslavie.ru/37858.html

ЖИВЕТИ КРОЗ ХРИШЋАНСКИ МОДЕЛ КОМУНИКАЦИЈЕ

 
Преосвећени владико, да ли можете да нам кажете шта подразумевамо под појмом „комуникација" из православне перспективе и како научна и технолошка открића утичу на савременог човека и његову комуникацију?
 
- Појам „комуникација", протумачен из православне перспективе, означава заједништво или причешће, тј. однос једне личности са другом ради јединства, при чему ниједна не губи свој лични идентитет. У комуникацији две личности се крије жеђ сваког бића за превазилажењем смрти и вечним постојањем, јер, уопштено говорећи, смрт је просторно и временско разједињење, раздељење, престанак заједништва и престанак сваке комуникације између два бића. Имајући за циљ нераздељиво јединство два бића, комуникација укључује и физички однос са другим: видети га, додирнути га, разговарати и пребивати са њим, због чега и природа која нас окружује, и коју користимо у комуникацији, има наш лични печат и треба да буде дар другом бићу. Истовремено циљ комуникације је и несливеност, тј. да бића остану што јесу, да остану конкретна једно у односу на друго.
По учењу православних отаца Цркве, овакву комуникацију можемо постићи личним заједништвом бића које подразумева љубав једног бића према другом. Љубав се преноси преко наше природе, односно преко тела и душе. Преноси се и преко природе која нас окружује, при чему, као плод личног стваралаштва, настаје култура која је опредељена као дар другом, јер има за циљ остварење заједнице с другим. Услов љубави је, пак, очување потпуне слободе другог, укључујући и очување границе између наших природа. Управо се овакво постојање збива у литургијском догађају Православне Цркве, где, користећи уметност и природу, остварујемо личну комуникацију с Богом и другим људима.
Савремена технолошка средства комуникације поричу истинити однос бића. Будући да су виртуелне природе, човекову комуникацију своде на чување сопствене индивидуалности у односу на другог, поричући остварење стварног јединства. Савремени вид технолошке комуникације међу људима одаје утисак тежње човека за јединством са другим, док је, у својој суштини, учвршћивање бедема којим се чувамо од других, односно продубљивање јаза у односу на дугог, а не тежња да се сјединимо с другим, у смислу предавања вољи другог. 

Да ли можемо да говоримо о негативним и позитивним аспектима комуникације у оквиру cyber-света, и ако да, који су то аспекти?
 
- Негативне стране савременог типа комуникације су у томе што она искључује природно, телесно и присно присуство другог с којим комуницирамо, као и слободу другог у односу на нас. Узрок лежи у жељи да будемо сами, тј. да будемо индивидуе. Искључујемо, тако, све што нам смета код другога, а користимо само оно што нам причињава задовољство, које може бити ометено присуством другог поред нас у свој његовој целовитости. Овај вид комуникације одаје утисак постојања другога у односу на нас, док, у суштини, постојимо само ми. На пример: ако волимо музику једног човека, или волимо да чујемо његово певање, довољно нам је да снимимо његов глас, што потом преслушавамо, немајући потребе за његовим живим присуством. Реч је о претварању другога од живе личности у чисту енергију, тј. искоришћавање другог, тачније, његове енергије, за наше задовољство, а искључење самог његовог бића.
Овде је суштина наше савремене цивилизације, самим тим и наше савремене комуникације. У крајњој линији, оваква ситуација негира потребу за васкрсењем мртвих, што је у суштини саме хришћанске комуникације. Задовољни смо, данас, енергијом других, коју акумулирамо и трошимо за наше потребе. Немамо носталгију за присуством поред нас других као живих бића и слободних личности.
Позитивна страна савременог вида комуникације је у томе што показује да је човек биће односа, или комуникације, с другим и да без тога не може постојати. Ништа више од тога... 

Како видите улогу Православне Цркве пред изазовима комуникације коју јој са једне стране налаже православно црквено предање, а са друге стране коју јој намеће савремена секуларизована култура и цивилизација?
 
- Црква би требало да промовише личне односе међу људима, као и однос човека са природом, у циљу остварења најприснијег јединства. Говоримо о тежњи за јединством с другим, које подразумева буквално присуство другога поред нас и његово слободно постојање у односу на нас. На тај начин, изражавамо веру у васкрсење мртвих, као и онтолошку потребу да се то догоди. Признаћете да је ово суштина хришћанске вере. Остварење јединства с другим, како са нашим савременицима, тако и са онима из прошлости и будућности, ствара један специфичан вид комуникације бићā. Комуникација, на тај начин, преображава простор и време, стварајући од безличне природе личности. На сву срећу, овај вид још увек постоји у православној Цркви. Пројављује се у њеној уметности, у подвижништву, у књижевности, а пре свега у Литургији. Тако настаје култура која у свим њеним сегментима за основно обележје има лични однос са другим, утемељен на љубави према другом, очувању његове слободе и непоновљивости његове личности. Ближе објашњено, уколико је наша комуникација с другим утемељена на љубави и слободи, други постаје за нас непоновљива личност, постајући део саме наше личности. Користећи, пак, ради комуникације природу која нас окружује, и то у виду дарова који су упућени другом, стварамо уметничка дела са печатом наше личности, која су упућена у виду љубавног позива другом за остварење заједнице с њим, уз остављање простора да се изрази и његова непоновљива личност, тј. уз чување слободе другог. На овај начин човек се пројављује као икона Бога у свим сегментима свога постојања: као стваралац који дела са својим личним печатом упућује другом као дар (Бог ствара свет и дарује га човеку ради остварења заједнице љубави с њим), као онај који се брине за другог, али пре свега, као биће заједнице, односно комуникације са другим, тј. да је личност (као што је Бог биће заједнице Оца са Сином и Светим Духом).
Наравно, не мора овакво гледиште одмах преобразити свет и савремену комуникацију у хришћански вид односа, и аутоматски начинити Цркву од света, али може послужити као залог и квасац који ће поступно да укисели тесто и поступно преобрази од безличног и виртуелног у лични и стварни свет. Довољно је да хришћани буду свесни предања које поседују чувајући га у односу с другим.
Свет ће морати да се врати хришћанском моделу комуникације, ако жели да живи. Уколико не би имао где да се врати, ни парадигму коју ће следити, била би то катастрофа која се лако може збити ако заборавимо, или погрешно интерпретирамо православно Предање и православни вид комуникације међу људима. 

Разговор са Епископом браничевским др Игњатијем (Мидићем) 
 водила Милана Ивковић,
вероучитељица у Првој београдској гимназији

OПЛЕНАЧКИ ДАНИ ХОРСКЕ МУЗИКЕ

ВЕРА У ПОСТМОДЕРНОМ И ПОСТСЕКУЛАРНОМ СВЕТУ

Данас су многе речи превредноване и изгубиле су смисао. Међу њима је и појам вере. Као хришћани верујемо и исповедамо да је наша вера „радосна вест“. То је дословно значење и саме речи „Еванђеље“. Но, упркос томе, сведоци смо да млади тако често веру не доживљавају као дивну, привлачну и радосну вест. Често се питам зашто наше поруке о вери нису уверљиве, него су чак досадне? Људи хришћанску веру данас своде  на обичну људску веру.

У „постхришћанској епохи“, за „постмодерног човека“, вера је постала за „добронамерне“ скуп добрих начела; за „моралне“ скуп моралних прописа; за „побожне“ вршење религиозних ритуала; за „патриоте“ део националне традиције; за „модернисте“ симбол конзерватизма; за „научнике“ симбол мрака и незнања; за „трговце“ духовна добит; за „тужне“ утеха. Веровање значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као „увереност“, „уверење“, „убеђење“. Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије.

Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За „услужне“ и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватати а не резумети.

„Веруј и не истражуј“ (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају „квинтесенцијом метафизике“ (Хриасто Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног.

„Без невоље нема богомоље“ (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу, они се враћају животу који нема никаве везе са Богом. Верују кад им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву (када нема никога у њој). То им „прија“. Тада налазе „мир“ и „спокојство“. Вера је нека врста рекреативног задовољства у „светим“ и „узвишеним“ стварима. У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си „добар“ Бог те награђује, ако си „лош“ Он те кажљава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их „дресира“, да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само „каранфил на реверу“. Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као „традицију“ и „леп обичај“ (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости).

ТИПОЛОГИЈА ВЕРНИКА

Упркос свим сличностима вероватно сваки човек веру доживљава на свој начин, као што је то случај са доживљајем света и самог живота. Иако су уопштавања увек ризична и једнострана чини се да данас код нас, а и у свету, преовладавају следећи типови верника: утилитарни-активистички, интелектуални, морални, социјални, национални, естетски и аскетско-духовни тип.

1. УТИЛИТАРНИ ТИП. За већину људи данас, верујућих, неверујућих или агностика, добро је он што је корисно, што доноси „профит“.Тај утилитарни и „тржишни карактер“ (Фром) и менталитет рефлектује се и на вернике. Многи људи о вери расуђују и вреднују је из перспективе користи, било њима или другима. Чак се и истинитост вере процењује критеријумом корисности. Вера нас теши, даје мир, смисао, боље расположење, успешност у послу, боље здравље, стваралачку инспирацију. Ако смо верници добијамо друштвене награде, углед и признања. Вера користи служењу, очувању, националних интереса, културе, језика, државе. Може да користи интеграцији једне нације. Услед разних невоља и болести, физичких, психичких, духовних и социјалних, људи ишчекују чудо, исцељење, решење свих животних проблема. Поједини псеудодуховници, имајући у виду ту склоност људи, дају „рецепте“ људима у невољи за све животне проблеме и ситуације. Зар ми стално нешто од Бога не тражимо? Кад то не добијемо просто се срдимо на Бога, постајемо разочарани.

2. ИНТЕЛЕКТУАЛНИ ТИП. За овај тип људи вера је у суштини један поглед на свет. Прихватљив и пожељан. Данас многи људи говоре, посебно интелектуалци, да су били агностици, нихилисти, марксисти, либерали. Неки истичу да су се бавили јогом, медитацијом, психоанализом. Но тамо нисмо нашли решење за своје интелектуалне недуоумице. То смо, кажу, нашли у хришћанству. Оно им је прихватљиво као интелектуални и рационални поглед на свет. За овај тип људи вера и хришћанство је у суштини једна узвишена теоријска философија живота. Таква вера задовољава њихов разум, али не и срце. Теоријски они прихватају Бога, али тај Бог нема много везе (чак никакве) са њиховим свакодневним животом. Практично они живе као да Бога нема.

3. МОРАЛНИ ТИП. Током целе историје хришћанства постојала је тенденција да се хришћанска вера сведе на један морални систем забрана и казни. Стално се уобличавала представа о Богу као џелату, суровом судији и садистичком ауторитету. Та самосвест и такво разумевање вере, стиче се утисак, ушло је у подсвест хришћанских народа. И после две хиљаде година остаје велика загонетка зашто је у Европи више заступљен старозаветни морал него новозаветни. Чак постоји редукција свеукупног хришћанског морала на декалог. Од великог броја људи данас можемо чути да је хршћанство најсавршеније морално учење, да има најузвишенију етику и да је просто образац врлинског живота. Људи од хришћана стога и очекују да буду морални људи, примери за углед. Али у свакодневном животу нема доказа да су хришћани бољи од других људи. Сваки њихов грех, још ако је свештено лице, изазива саблазан, подозрење, осуду. Од верског образовања у државним школама родитељи највише очекују да им вероучитељи васпитају децу као послушне, покорне, моралне, поштене људе. Раскорак између Цркве и савременог света је највећи баш када су у питању етичке норме и морално понашање. Хришћанску етику не одбацују само нехришћани и неверујући већ и сами хришћани, посебно кад је реч о сексуалној и брачној етици. Моралисти су строги према другима а благи према себи. Што код других осуђују, код себе грчевито бране. Свакога осуђују и то немилосрдно. Понекад уништавају грешнике, а не грех. Црквене заједнице које своје постојање темеље на претензији о моралној надмоћи, људима су данас одбојне, јер неминовно позивају људе да траже наше недостатке и да их са радошћу приказују свету. Цркава је данас често предмет напада у медијима. Њени греси се стављају на насловне стране. То је зато, што се уопштено, и погрешно сматра, да бити хришћанин заправо значи бити бољи од других људи.

4. СОЦИЈАЛНИ – активистички ТИП. Један број људи, како у прошлости тако и данас, у хришћанству налази кључ за решење свих нагомиланх друштвених проблема и противречности. Они верују да се на хришћанској основи могу стварати и изграђивати модели истински праведног и хуманог друштва. Кроз цео двадесети век, а и у минулим вековима, Цркве су жустро критиковале дрштвене неправде и аномалије, посебно комунизам и капитализам, истичући да хришћанство може да обезбеди друштвену правду. Људе занесене социјалним утопијама посено привлачи хришћанско учење о љубави и солидарности.

5. НАЦИОНЛНИ ТИП. Код нас, а и на другим местима, већ дуже време, многи веру доживљавају и разумеју као део националне идеологије, као важан фактор националног индетитета, што треба неговати и поштовати. „Вера нас је одржала, њојзи хвала“! Према тим тумачењима Црква је створила нацију, националну државу и културу и формирала њихов идентитет и зато се она налази по рангу на првом месту националних институција. На другом месту је је војска код нас. Њихова љубав према својој нацији се често манифествује као мржња према другима. Понекад се у име Христа осуђује и убија припадник друге нације. Не ретко се Христос и Црква национализују. У дијаспори је Црква често била готово исто што и национални клуб (место нациналног окупљања). Етнофилетизам је савремена јерес и велико искушење за Православну Цркву.

6. ЕСТЕТСКИ ТИП. Овај тип верика у хришћанству привлачи његова лепота и красота, архитектура, иконе, музика, појање и друге врсте уметности. Они одлазе у Цркву где је млад и леп владика, свештеник или ђакон, где пева атрактиван хор, где блистају фреске и слично. Крштавају се и венчавају у атрактивним храмовима, који су ин. Други храмови не одговрају њиховом угледу и реномеу.

7. АСКЕТСКО-ДУХОВНИ ТИП. Данас је ин, модерно да свако има свог психолога, зубара, месара, пекара, електричара, лекара па, зашто не, и свог духовника. Шта су данас поједини духовници, не сви? Нека врста гуру-а. Управитељи савести. То постају животне вође који се имају беспоговорно слушати. Духовна чада се морају у потпуности одрећи своје воље и потчинити се вољи духовника. Воља духовника има мистични темељ ауторитета. Поистовећују је са самом Божанском вољом. Они одређују шта ће, кад и како, јести, постити. Они прописују епитимије, забрањују и одобравају причешће. Одобравају кад, и колико пута, брачни другови могу да спавају заједно. Ако духовник каже може се и против Цркве ратовати, могу се не поштовати Сабори, Синоди, Епископи, Патријарси, а за свештенике и да не говорим. Не мора се ићи на Литургију и друга богослужења или то послушна чада могу да чине кад и где они кажу. Ти духовници себе пртварају у религију. Они постају божанства којима се треба клањати. Од духовне деце не траже да прихвате Христа и да живе по Његовој вољи, већ их потчињавају својој сопственој вољи – својој интрпретацији хришћанства. Често користе клетве, психолошке уцене, разне методе „испирања мозга“ и менталне контроле. Све то чине, злоупотребљавајући људске патње и муке, да би стекли и материјалну корист. Свакако, ту су и они духовници који верују да је то права православна духовност а није им мотив никаква корист. Они идентитет Цркве своде на такву врсту духовности. Заборављају да се појам „духовник“ не среће у канонима већ само појам „отац“, што није исто. Отац брине о целокупном животу своје деце а не само о тзв. духовним стварима. Отац је благодатни а не садистички ауторитет. Грех је данас не признати постојање псеудо духовности која постаје озбиљна еклисиолошка болест.

Многи су данас хришћани у оној мери у којој им наша вера не ремети нашу прикованост за ствари овога света, и обратно, многи су хришћани, верујући у мери у којој је вера адаптирана за потребе света, тј. када вера поткрепљује те потребе својим безусовним ауторитетом.

Треба искрено признати да ни један од ових типова није чист. Најчешће је код људи комбинација више ових карактеристика. Ни један од ових типова сам по себи није апсолутно нецрквен и штетан, али јесте једностран и ускогруд. Скучен. Ризичан.

7. ПРАВОСЛАВНИ ТИП. Шта вера није, са православног аспекта? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје, већ конктерне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна. Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто „јучерашње“. Вера је конзервативизам, нешто што је супротно модерни. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте.

Шта је православна вера?

 Вера је поверење, лични однос.

Вера је дар Божији. Вера је живот, ЈА-ТИ однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа. Јеванђелист Јован веру индетификује са животом у Христу (Јн. 3,15; 17,3; 20,31). Исту мисао срећемо код Светог Апостола Павла (Гал. 3,11; 2,20 и Рим. 1,17). У неким новозаветним списима вера је повезана са љубављу. Она се пројављује кроз љубав и као љубав. Зато се она још назива „дах живота“, „заједница“, „учествовање“ (1.Кор. 10,16-17; 3,11), „темељ“ и „ипостас“ (Јевр. 11,1; 3,14). „Вера се поистовећује са самим Христом“. „Вера је заснована на узајамности двају „нека буде“, двају да, на сусрету снисходеће Божје љубави и љубави узлазећи од човека ка Богу. Божији глас је тих, и он зове веома благо, и никад наметљиво. Бог не наређује“.

Веровати значи „стицати Духа Светог“ (св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење истине, већ прихватање откривене Истине.

Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога.

Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот.

Вера је искуство, однос, комуникација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (св. Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест.

Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља.

За хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква. - „Вера је дескриптивна потврда одређених факата: „тако је“, „било је тако“,или „тако ће бити“

Вера није ЈА и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична. - „Бог је једини критериј истине о себи. У свакој људској мисли о Богу, Бог је онај који у људском уму мисли о самоме Себи. То значи да је вера дар који је понуђен свима како би Бог могао да обитава у људском духу“.

Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи, већ ономе у кога верује.

Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета овога свeта.

Вера је „принос“, даривање. Ко највише верује, тај највише даје.

Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се несто добило, не добија се ништа, а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све.

Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, „излазак“ из себе.

Вера је нада, „потврда ствари невидљивих“ (Јевр. 11.1).

Вера је својство само људских бића.

Вера је чежња, жудња, надом испуњено ишчекивање, нечег што се жели (А. Шмемен).

У „свету без другог“ вера је стално отсутна-присутност (Д)ругог који једино живот може да учини вредним и смисленим.

Вера је додир другог.

Савремени човек пратвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога саможивог ја, националног егоизма,затим, партије, културе, идеологије као идола) и саживети се са не-Ја,са Богом.

Људи се често служе Богом и другима. Вера их тера да служе Богу и ближњима.

Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног библијског Бога - Свету Тројицу - значи веровати у јединог Бога који искључује све друге богове. Зато се вера у Христа често означава као „ускогруди фанатизам“, а сујеверје као „ширина погледа“ на свет. „У човеку постоје две вере. Једна је вера мозга, логичка вера прихватања. Овде човек нешто логички прихвата и верује у то што је прихватио. ... Друга вера је вера срца, пошто овакве вере нема у разуму, дакле у мислима, него се она налази у области срца. Ова вера је дар Божји, тј. њу човек неће примити ако Бог не жели да му је дарује, и ова се вера назива унутрашња вера. ... Унутрашња вера пак проистиче из искуства благодати“

Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса је вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедаикт XVI).

Постмодерни „клуб себичних“ (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у „тржишни производ“ који се нуди и „модулира“ за потребе клијената. „Гладни у изобиљу“ црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе ште она јесте. За хришћанску веру је важније бити, него имати.

Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле постоји­м! Све се може купити, па и „религиозна добра“, у пребогатом супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши њихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену „глобалне“ тортуре и симромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све. Чак и своје срце.

Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима.

Вера је стил живота, а не један његов део. Она треба да прожима све поре егзистенције, свеукупну историју и културу.

Данас треба говорити о патологији вере. Није свака вера од Бога и спасоносна. Постоје псеудовровања, кривоверја и празноверја. Постоје фалсификати вере. Постоји и псеудоцрквеност, што је опасније од нецрквености.Ово није моје умовање иако се у животу са тим често суочавам. Ово је став многих, између осталих, вероватно и највећег и најзначајнијег теолога 20 века професора и оца Георгија Флоровског. „Могуће је бити, за предањску и отачку веру и немати дух Христов, живети у братомржњи и безосећајности. Могуће је чинити добра дела, а не знати за живога Христа. Могуће је говорити о хришћанским начелима и идејама, а на своме личном путу никада не срсти Христа Спаситеља ... Бити хришћанин значи – живети у Христу, свагда стајати пред Њим, волети Га свом силом своје благодарне и жртвоване љубави, и ништа друго не волети више (од Њега), па чак ни оно што је само по себи достојно љубави ... Истину треба волети не зато што је она корисна или утешна. У Бога треба веровати не зато што од Њега долазе животна добра и не ради тога да би смо од Њега добили световно благостање. Њега треба волети некористољубиво.“

Савремени свет није антирелигиозан и антиверски али је у великој мери антицрквен, зато што се, стицајем многих околности код људи, уобличила једна представа Цркве која је антиживотна, застарела, ригидна, која је претња самој људској слободи и достојанству. У стварању такве представе удео хришћана није мали и безначајан. Вера, Еванђеље Христово поново може да постане „радосна вест“ само ако сами хришћани смогну снаге да признају и исповеде свој грех и започну процес „чишћења“ самог Православља од многих псеудоправославних наслага. Данас Црква често личи на кућу без прозора у коју не допире спољашња светлост, или пак на кућу која се дуго времена није проветравала. Неопходна нам је спољашња јеванђелска светлост и свеж ваздух – струјање Духа Светог у Њој, како би савремени човек поново у Њој открио наду, радост и слободу.

протојереј-ставрофор др. Радован Биговић

ТИ, ПРИЈАТЕЉ И БОГ

Да ли се може проживети без пријатеља? Како се пријатељство проверава? И шта је уопште пријатељство? О томе смо питали разне људе – од најдруштвенијих до најзатворенијих. Објављујемо најинтересантније одговоре:

Виктор Ржевски
- Имао сам пријатеља, којег сам недавно сахранио. На његовој сахрани је био велики број људи, при чему су то били људи разних рангова, од племића до заменика министра. Био је веома скроман, неприметан човек, али је у животу и срцу свих људи који су дошли на сахрану заузимао огромно место, и зато су они и дошли да га испрате. То говори о томе да је умео да се дружи. Ако си пустио човека у своје срце и он то осећа – онда чак и ако му будеш говорио непријатне ствари, он ће те слушати и разумети, јер га не осуђујеш, већ искрено саосећаш са њим. Чини ми се да је пријатељство овоземаљска пројава љубави која ће постојати међу људима у Царству Небеском.
Људи се често друже јер су повезани конкретним послом, рецимо бизнисом, али такви односи само личе на пријатељство. Њихов циљ је коначан и када се постигне пријатељство може да се заврши. Али постоји другачије пријатељство. За хришћанина је пријатељ онај како ми се чини ближњи, с којим он жели да из овог привременог живота пређе у вечност и заједно буде на трпези са Христом. Ми тражимо нешто за себе, а треба се научити себе давати пријатељима и не желети захвалност за то. Треба знати опраштати и испољавати трпљење, јер ако имаш велике претензије према неком човеку, које он не може да поднесе, почеће да се удаљава од тебе. Одсуство пријатељства и свађе су чини ми се ад на земљи.
Мислим да пријатељство с временом треба да задобије другу особину. Није обавезно да те са пријатељем повезују године заједничког живота. Пријатељ може да се појави сваког дана. Дешава се да сретнеш човека кога раније уопште ниси познавао, и поразговаравши мало схваташ да ти је то веома близак човек. Пријатељство и јесте у неком степену сједињење у Христу, јер другог човека можемо да пустимо у срце само кроз Бога и никако другачије. У пријатељству је увек присутан трећи – ти, пријатељ и Бог.

О.Владислав Свешников
- Интровертној особи је теже да нађе предмет своје љубави и пријатељства, јер је она у већој мери затворена у себе, али када наиђе на одзив уме благодарно да заволи много више него екстравертна особа.
Психолошка блискост није потпуно обавезна за пријатељство. Чак и погледи на свет могу да буду довољно далеки, и ако у дружењу двоје људи не долази до приближавања тих погледа, онда се пријатељство најчешће прекида. Прави супружници имају у почетку и у основи својих животних односа управо пријатељство. Права љубав има однос само према личности – једна особа може да воли другу, и то схватање познато у свим религијама, је посебно показано у божанском откровењу Старог Завета, али је свој коначни смисао добило у новозаветном расуђивању, јер се појавило схватање тога да је сваки човек створен по Божијем лику. Човек у свом пријатељу види јасније него у другим људима лик Божији, и зато бива снажно привучен к њему. И у том смислу се може рећи да уколико супружници нису пријатељи онда су они лоши супружници, и скоро не муж и жена, већ људи који играју те улоге. Права љубав је спремност да се у другом види Божији и сопствени изабран за себе. Права љубав, улазећи у срце, шири га тако да је оно способно да смести све више и више других људи, али предност најчешће даје једном или двома, с којима осећа неку посебну душевну сродност. Јер и Христос је издвојио Јована Богослова иако су сви остали ученици били Његови пријатељи.
У Светом Писму је речено: "Примајте једни друге, као што Христос прима вас у славу Божију". Примање другог у своје срце и јесте пријатељство. Избор пријатеља је увек тајна. Интуитивно се осећа нека близина за коју је тешко наћи речи којим би се изразила. Право пријатељство је увек чудо јер уме да воли друго биће као сопствено – и то је после греховног пада заиста чудо.

О.Јона (Зајмовски)
- Површински се може рећи да уколико човек нема пријатеља, то значи да је егоистичан и да је сам за то крив. Али на дубљем плану треба знати да над човеком увек делује Божија Промисао, и самоћа често бива неопходна човеку да би нешто научио.
Пријатељство се одржава када људи осећају једно друго, уважавају међусобне психолошке границе, и не прелазе на туђу територију. Најбоље пријатеље можете наћи у црквеним заједницама. Ван Христа људе могу да сједине нека заједничка интересовања, али најбоље пријатељство је – пријатељство у Христу.
Често се дешава да пријатељи долазе код човека као код послушника или монаха још пре његовог одласка у монаштво, увиђајући његову нову улогу, и обраћају му се као учитељу. Што се мене тиче, ја сам звао у манастир своје школске другове, али ниједан од њих није дошао нити се окренуо вери. И поред свега, један од њих ме је замолио да крстим његову усвојену ћерку, и она је постепено пришла вери – надам се не без нашег пријатељства. Слушао сам од једног искусног монаха да у почетку када човек долази у манастир има много пријатеља. Потом их је све мање и мање – неко је отишао из манастира, некога су пребацили, а што је старији човек остаје у некој мери сам. Али чини ми се да се и ван манастира број пријатеља с годинама смањује.

Олесја Николајева
- Проживети без пријатеља? Ја мислим да је то веома страшно. То је ситуација блиска окусу ада, јер човек у аду осећа страхоту апсолутног отуђења, унутрашње изолације, потпуног одсуства љубави. Дешава се наравно да Господ стави човека у посебно тешке околности. Али познато је да и у затвору и у логору човек може да састрадава и помаже ближњему, и воли га. Проблем одсуства пријатеља није спољашњи (“Немам с ким да се дружим!”, “Немам кога да волим!”, “Нико ме није достојан!”), већ унутрашњи. Пријатељство је вид дужног односа човека према ближњему. Та љубав је немогућа без самоограничења, без жртве и подвига.
Христос, називајући Своје ученике пријатељима ("Ви сте – пријатељи Моји” (Јн. 15, 14)), потврђује непроцењиву вредност људског пријатељства. У Јеванђељу се помиње да када је Лазар умро, Христов пријатељ, кога је Господ потом васкрсао, “Христос је заплакао” (погл. Јн. 11, 35). Дивне слике пријатељства су нам дате у Старом Завету а пре свега – пријатељство Јонатана, Сауловог сина, са Давидом: “…душа Јонатана се приљубила к души његовој, и заволео га је Јонатан, као своју душу” (1 Цар. 18, 1). Али има наравно и пријатеља попут тројице пријатеља Многострадалног Јова …
У пријатељству постоји неки ирационални моменат: не друже се увек људи који имају заједничке интересе и чак и заједничке животне вредности. То је задивљујућа ствар – како се пријатељи међусобно бирају? Зашто они одједном почињу да воле један другога? Због чега је мојем “ЈА” тако неопходно то друго “ТИ”? Зашто се управо кроз то “ТИ” човеку открива радост и Царство Божије?
Имам пријатеље с којима могу да се не видим годинама, али се показује да то није важно. На пример имам пријатеље који живе у Грузији, и нисам се с њима видела десет година, а када смо се срели – све је било исто – љубав, осећај унутрашње сродности, радост …
Ја и мој муж, отац Владимир Вигиљански, смо једном били сведоци дивног сусрета митрополита Антонија Сурожског и владике Јована Сничева. Владика Антоније је дошао у Русију 1990 године на Архијерејски Сабор, и ми смо дошли код њега у госте – одседао је у хотелу “Украјина”. И када смо били код њега посетио га је владика Јован – они су пријатељи одавно. Било је веома дирљиво видети како два архијереја опште – притом веома ауторитативна и значајна у Православној Цркви: називали су један другог “владикице”, шалили се, али тако како то раде блиски пријатељи, с љубављу, са огромним међусобним поверењем …
Наравно, ако ниси свештеник, заштићен двоструком благодаћу тајне, онда ти бива веома тешко да слушаш приче другог човека, фактички његову исповест. Али ако твој ближњи заиста осећа притом олакшање, мир, и ти саслушавши га помажеш му да разреши неке психолошке дилеме, и можда да се припреми за праву црквену исповест, онда треба претрпети и прећи са њим то поприште. Апостол Павле је за то рекао: “Носите бремена једни других, и тако испуњавајте закон Христов” (Гал. 6, 2). И ако се твој пријатељ нашао у тешкој ситуацији: или га треба посетити у болници, или помоћи новчано, или неке тешкоће преузети на себе то значи треба оставити своје сопствене послове и жртвовати нешто своје. Понекад то не желимо али се у томе састоји испитивање.
Да ли се број пријатеља смањује са годинама? Да, зато што пријатељи умиру ...И с њима умире један део живота. Али молећи се за њих настављаш с њима да општиш. Смањује се и због тога што се скраћује време трајања животних прича, које стоје иза сваког пријатељства – јер иза сваког пријатељства стоји задивљујући сиже о томе како Господ повезује људе. И заиста о сваком човеку који се појави у нашем животу треба да се замислимо – чини ми се да нам је сваки човек послат да бисмо га заволели и да бисмо нешто од њега научили. Тамо где постоји пријатељство, Господ је близу.


Наталија Загребина
- Жеља за пријатељима је повезана са савлађивањем људске затворености у себе, са савлађивањем егоизма. Словенска реч "друг" значи "ближњи". Жеља да стреми према неком другом је потпуно неопходна човеку. Човек може да се реализује само у међусобној вези са другима. Најважније две заповести су: љубите Бога и љубите ближњега као самога себе. Љубав према другом човеку и јесте стремљење ка пријатељству. Сваки човек теоретски и практично може и треба да буде пријатељ. Пријатељи се често појављују у младости, например на институту. Због чега је тако важно негде наставити учење после школе – поред осталог и ради тога да би се нашли добри пријатељи. Често човек најчешће у младости налази праве пријатеље за цео живот. Чак и пословица каже: какве пријатеље нађеш, такав ће ти и живот бити. И заиста тако често и бива – с ким си у младости на овај или овај начин повезао свој живот, случајно или свесно, с њим после и живиш. Пријатељство је у младости потребно због досаде, често је повезано са нерадом, чије су форме истина разне, али су често блиске правом стваралаштву. Ми смо например студентске дане провели весело и притом чини ми се садржајно. Показало се да без тог назови нерада нема ни дубљих међусобних односа. Лагано, површно пријатељство може ничему да не води, а може да буде и почетак веома дубоке људске повезаности. Данас је главни проблем наћи време за дружење.
Дирнуо ме је гест мојих пријатеља када се родио наш првенац и када сам се вратила из породилишта – у стану је стајала машина за прање веша, која не само да је била купљена и довезена, већ и прикључена! И то је био поклон пријатеља, који су за кратко време док сам била у породилишту скупили новац, купили, довезли и прикључили машину. Или када сам лежала са млађом ћерком у болници, а муж је остајао са старијима, такође малом децом, сваки дан ми је у болницу долазио неко од пријатеља, доносили су памперсе, разне производе које ми кући никада нисмо ни пробали. Долазили су и поред својих обавеза и своје деце – то је било веома дирљиво и за памћење. Као и сви остали важни моменти у животу – свадба, рођење деце, болести, сахране рођака – би без пријатеља били потпуно другачији.
Ја сам за верност пријатељима. С тим човеком си некад заједно провео део живота, и значи какав је он сада такав и јесте. Лична достојанства при пријатељству немају неку улогу, јер се многи људи са тешким карактерима одлично друже. Чини ми се да с годинама личних пријатеља не бива мање. Наравно појављују се нови пријатељи – на пример мужевљеви пријатељи или људи који су повезани са неком делатношћу. Постоје пријатељи које виђаш често и то је потреба да се виде често, а постоје и они с којима се видиши једном годишње, и то су такође пријатељи. Постоје један или два човека с којима треба заједно преживети све најтеже, нарадосније и најтужније. Некада је човеку потребна твоја пажња и треба нешто жртвовати. Треба се трудити да се не изгуби та пријатељска нит. Пријатељство није мали душевни труд. Веома су ми се свидело кога су моја деца одабрала за пријатеље. Питала сам их: да ли имате пуно пријатеља? Моја млађа ћерка која има пет година је рекла: «Да, веома!» и почиње да набраја: «Мама, тата, бака, дека, кумови, тета Лена, Катја, ...Сви они ми доносе поклоне!». С једне стране је то смешно, али сам одједном схватила да је пријатељ заиста онај који нешто дарује. Није битно да ли је то машина за прање или кутија бомбона. Пријатељство је дар за себе.


- Протојереј Владислав Свешников. Рођен у Москви 1937 године. Завршио ВГИК, одсек кинографије. 1976 године је рукоположен у свештенички чин. Настојатељ цркве Три Јерарха на Кулишкама. Доктор богословља, руководилац катедре моралног богословља ПСТГУ.

- Јеромонах Јона (Зајмовски). Рођен у Москви 1964 године. Студирао на Педагошком институту, завршио семинарију и Московску Духовну академију. Житељ Даниловског манастира, извршава послушање библиотекара. У данашње време руководи програмом духовне, психолошке и социјалне рехабилитације Патријаршијског центра духовног развоја деце и омладине при Московском Даниловском манастиру.

- Виктор Владимирович Ржевски. Рођен у Москви 1957 године. 1978 године је завршио одељење за глуму школе-студија МХАТ, где је после завршетка истог и играо, као и у Позоришту Совјетске Армије и “Савременику”. Затим је напустио глуму, и више од 20 година радио у грађевини. Данас је старешина цркве Три Јерарха на Кулишкама.

- Олесја Алесандровна Николајева. Песник, прозаик, есејиста. Аутор књиге “Православље и слобода”, “Савремена култура и православље”, романа “Инвалид детињства”. Члан Савеза писаца. Доцент Књижевног института Горког.

- Наталија Загребина. Рођена у Москви 1966 године. 1991 завршила филозофски факултет МГУ. Радила у новинама “Литерарно учење”, у издаваштву Валаамског манастира. Данас мајка четворо деце.

Извор: Манастир Лепавина

ПО ЧЕМУ СЕ ЉУБАВ РАЗЛИКУЈЕ ОД ЉУБАВНЕ ЗАВИСНОСТИ?

Овде ћемо говорити о проблему замене праве љубави у пријатељским и љубавним односима зависношћу.

Пријатељски, љубавни, супружнички и други родбински односи – то су односи у којима постоји посебна блискост са људима. Управо због тога се несавршеност наше хришћанске љубави у тим односима нарочито манифестује и то до таквог нивоа да нам може причињавати огромне патње. Такође, ту лежи узрок растанака, развода због тобоже «љубави» (а у ствари се то догађа због тога што не знамо како да волимо, о чему ћемо говорити у наставку текста). Исправљање те заблуде не само да ће помоћи нашем усавршавању у хришћанској љубави, него ће допринети и здрављу, чврстини и срећи наших брачних, родбинских и пријатељских односа.

Иако је главни циљ нашег хришћанског живота управо усавршавање у љубави, љубав се показује као толико суптилан феномен, да мало ко од нас уме да разликује њене нијансе. У руском језику и руској традицији обично се разликују само духовна и телесна љубав. Такође, под телесном љубављу се опет подразумевају различите ствари: понекад се мисли на телесну, брачну блискост, а понекад на страсти које немају ништа зајденичко с љубављу о којима ћемо говорити даље у тексту. У грчком језику постоје три речи које означавају различите врсте љубави: „агапи“– жртвена љубав, „филиа“ – пријатељска приврженост, „ерос“ – привлачност.

Када је реч о теми овог текста, није толико важно разматрање о нијансама љубави. Много је важније за нас чињеница да постоје ствари које уопште нису љубав а које ми сматрамо љубављу, и због тога имамо велике патње. Такође, сличне тешкоће проживљавамо и ми хришћани, јер спољашњи свет је скоро потпуно заборавио укус праве љубави – сматрајући под љубављу управо ту њену лажну замену заједно са сексуалном привлачношћу.

Та замена на психолошком језику се зове љубавна зависност. Прорађивање феномена љубавне зависности је вероватно нешто највредније што је психологија дала свету.
Уопште „зависност“ – то је прави аналог са речју „страст“. И јасно је да су и у руској класичној и духовној литератури под љубавном страшћу аутори често мислили управо на оно што психолози називају љубавном зависношћу. Али дијагноза проблема и схватање његових узрока није толико детаљно разрађено овде као што је у психологији. Због тога ћемо се због дубљег схватања проблема обратити психологији, допуњујући и продубљујући је оним што нам даје православље.


 

Провера истинитости љубави

Пре свега потрудимо се да одредимо какав однос ми то имамо према особи за коју нам се чини да ја волимо. По чему се љубав разликује од љубавне зависности?

1. Љубав поклања практично константну радост. У љубавној зависности еуфорија се стално смењује са патњом.
2. Љубав испуњава човека. Љубавна зависност је незасита: завистан човек је сличан бушном бурету у које колико год да сипаш добра и љубави увек му је мало.
3. У љубави је наша главна жеља – да вољени човек буде срећан. У зависности је главна жеља да «вољена» особа припада нама.
4. У љубави је човек сигуран у себе. У зависности наш доживљај себе зависи од тога како се «вољена» особа односи према нама, и због тога смо стално заокупљени тиме како се та особа понаша према нама.
5. Љубави је својствено поверење. Зависности је својствена – љубомора, страх да ће се изгубити „благо“.
6. Љубав даје слободу вољеној особи. Зависност нас подстиче да се бавимо спасавањем вољене особе.
7. Особи која уме да воли је добро и кад је сама и кад је у односу. Особи која болује од љубавне зависности је лоше кад је сама, она непрекидно жели да буде поред објекта своје зависности, чак иако долазе у сукоб.
8. Љубав је обично узајамна. Зависност је често једнострана.
9. Љубав не спречава одржавање старих пријатељских односа. Зависност доводи до избегавања дружења са старим пријатељима.
10. У љубави особа расте, развија се. У зависности – особа заостаје у свом развоју или деградира.
11. Особа која воли у случају раскида не губи сигурност у себе и осећај властитог достојанства. Зависна особа у случају раскида односа упада у чамотињу (униније, депресивност), предаје се мислима о сопственој безвредности.
12. Особа која воли у случају раскида чува пријатељска осећања према објекту љубави. Особа која болује од љубавне зависности у случају раскида гаји гневне чак и зле мисли према објекту своје зависности.

Овај списак показатеља није потпун, већ садржи само основне смернице. Зависним особама (у овој или оној мери зависна је већина људи) овај списак може послужити као драгоцена допуна дефиницији истинске љубави коју нам је дао апостол Павле и кроз коју ми исувише ретко себе проверавамо: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје…“ (1Кор. 13,4-8)
Одређујући свој однос према особи, треба разумети да се тај однос увек састоји од неколико елемената. У њему има и истинске љубави и зависности, и (у случају љубавних односа) телесне привлачности. Овде не делује принцип „да или не“, „црно или бело“, ово се питање састоји у пропорцијама свега оног из чега се састоје наши односи. Психолози говоре о томе да љубав у браку може постати истинска отприлике за петнаест година брака, због тога не треба да вас плаши ако откријете да су ваша осећања далекo од савршености, а тек се спремате за венчање. Смисао породичног живота се и састоји у томе да се прођу искушења и однегује у себи истинска љубав. Права хришћанска љубав – то је циљ породичног живота, а уопште није, како мисле многи нецрквени људи, земљиште које током породичног живота треба до крајње границе исцрпити а онда одбацити. На почетку односа у најбољем случају имамо заљубљеност – као садницу љубави, а да би та садница израсла у дрво љубави потребно је дуго и неуморно се трудити око ње.

Узрок љубавне зависности

Узрок љубавне зависности састоји се у томе што дете у детињству није добило од родитеља истинску безусловну љубав (о којој смо говорили у претходној глави). У суштини, то је узрок свих зависности – од алкохола, од дроге, коцкања и др.
Психијатри једнодушно потврђују: у свим случајевима без изузетака, кад се радило са младим човеком који је патио од алкохолизма или наркоманије, у родитељској породици није било нешто како треба, дете није добијало довољно истинске љубави од родитеља, чак иако је можда расло под „стакленим звоном“.
Одатле следи веома прост закључак: љубавна зависност као карактеристика нашег односа са одређеном особом, се пројављује и у свим нашим осталим односима, љубавним или пријатељским. Због тоге се не треба уздати у излечење од зависности мењањем једне особе (објекта зависности) другом. Проблем ће остати.
Механизам који покреће стварање љубавне зависности је доста једноставан. Нисмо добили довољно истинске, безусловне љубави од својих родитеља тако да се сада трудимо да је добијемо од других људи. То безусловно прихватање, као ваздух неопходно je да бисмо били у стању да прихватимо сами себе, помирили се са собом, избавили се тог страшног, одгојеног у нама осећаја од стране родитеља да нас цео свет одбацује и да је незадовољан са нама. И из жеђи за тим прихватањем и за таквом савршеном љубављу ми се понашамо као мали вампири. Споља гледано ми можемо да делујемо сами себи, и чак стварно да будемо, она страна у односу која даје, која обасипа објекат своје зависности свакојаком брижношћу – спремањем, пеглањем, кувањем и прањем судова – али на душевном нивоу остајемо емоционално незасити.
Авај, колико рупа на нашем бурету остаје незапушено, наша жеђ за прихватањем остаје неутољена а објекат зависности измучен нашом постојаном жеђи, нашим потребама да доказује свој однос према нама, изнзрен нашом љубомором, последњим снагама нас трпи. Ако је то душевно здрава особа, која не болује од зависности, она онда одлази, остављајући иза себе зјапећу рану. У случају да је у питању особа исто тако зависна као и ми онда се може створити симбиоза двоје људи који муче један другога, које се може одржати доста дуго но без икаквих корисних плодова.

Излечење од љубавне зависности

Превладати тешке последице детињства није лако, зато ћемо размотрити сва средства за превазилажење љубавне зависности које нам могу дати како Црква тако и психологија, тачније – легура тих средстава. Потребно је сврсисходно искористити све ове методе јер све оне помажу у хармонизацији и излечењу наше душе.

1. Побољшање односа са родитељима. Усиновљење родитеља.

Тај метод смо размотрили у претходној глави и он је главни рецепт психологије у превладавању љубавне зависности. Користити га у ситуацији зависности је сасвим неопходно.

2. Усиновљење себе Богу

Зашто људи – објекти наше зависности – не могу испунити нашу жеђ за истинском љубављу и прихватањем? Зато што је њихова љубав несавршена. Она не може издржати тај терет ни од једне особе, тако захтевне и гладне љубави као што смо ми.
Постоји само једно такво биће које поседује савршену и неисцрпну љубав и које је способно да нас поднесе. То Биће нас већ воли и није потребно освајати Његову љубав. То биће је Бог. Како је рекао у једном од својих чланака написаних за наше сајтове православни кризни психолог Михаил Хасмински „човек је по природи својој зависно биће, и једина здрава зависноcт која не доводи до патње јесте – зависност од Бога».
Не свиђа ми се много како звучи фраза „зависност од Бога“, она више одговара за објашњавање истине нецрквеним људима (чиме се и бавимо на нашим сајтовима). За нас који смо православни боље је да говоримо о синовству Богу. Лоши смо Хришћани ако се не задовољавамо Његовом савршеном љубављу и тражимо љубави по некој својој мери. Надам се да ће нам откриће о нашој љубавној зависности постати за нас подстицај да постанемо хришћани , не само формални, већ истински – да видимо у Богу Оца, најблискије и најрођеније биће.
То је за нас тако природно и лако. Када патимо од недостатка разумевања и топлине од стране родитеља (било да су живи или умрли, близу или далеко) уздахнимо од срца: „Отац мој и мати моја оставише ме, али ме Господ прихвати.“ (Пс. 26,10) – топлије ће нам тада постати у души, и ми не само да нисмо сироти, већ имамо најбољег, волећег и најмоћнијег Оца, о каквом смо могли само да маштамо. Чија љубав нам је још онда потребна?

3. Мењање природе нашег односа према људима

Ми немамо пет слободних година да се користећи претходна два метода избавимо од љубавне зависности и да , као да окрећемо потуно нов лист папира, да заснујемо здраве односе са људима. Ми живимо већ данас, већ данас учествујемо у различитим односима, можда само чак у браку. Због тога је неопходно већ од данас мењати природу својих односа с људима. Те тешкоће које притом осећамо биће за нас одличан тренинг, показатељ колико смо постигли када је наша душа у питању.
Најбољи савет је – трудити се да поклањамо свим људима ту исту прихватајућу љубав,од чијег недостатка сами патимо. Што је јача код особе зависност то је код њега слабије прихватање других људи. При јачем степену зависности нама се чини да смо буквално окружени непријатељима. Ако дакле примећујемо код себе непријатељство макар и према једном човеку сетимо се да је узрок томе у нама, да смо болесни ми, а не неко други, да нам је крајње неопходно излечење од тога, да је према сваком човеку без изузетка неопходно да се односимо по принципу: „Грех мрзи, грешника воли.“
Постоји добра реч која веома помаже да се правилно односимо према људима – снисхођење. Не у том смислу да јачи попушта слабијем. Већ у том смислу да се увек сећамо својих грехова и да не „подносимо рачун“ другим људима за њихове слабости. Потрудимо се да све прихватимо, да према свима будемо снисходљиви. Тада, када се трудимо да снисходимо људима, убрзо откривамо да ми заправо и нисмо на позицији да снисходимо другима већ да ћемо много чешће морати да се уздижемо ка њима, а не да им снисходимо.
Избављење од осећаја непријатељства – то је први ниво. На њему се не заустављамо, него идемо даље – потрудимо се да покажемо прихватајућу љубав. Ми православни имамо непроцењиво, несавладиво, силно оружје, која обезбеђује тријумф љубави у нама. Заповеђено нам је да чинимо свима добро, нарочито онима који нас вређају. То и јесте то оружје које неће издржати ниједан непријатељ – мислим на зле духове (демоне). Ви и ја схватамо да, највероватније, нас нико и не вређа, да нам све «непријатности» шаље Бог ради нашег излечења.Пуно помаже и савет да се молимо за оне који нас вређају и да им чинимо добро – тај савет има за циљ пре свега наше избављење од увређености и злобе коју осећамо према људима, и на тај начин тријумфује љубав у нама.
На тај начин потребно је да се трудимо да доведемо себе у такво нормално стање да док се крећемо у маси на улици или се налазимо у радном колективу или са пријатељима, да не осећамо ни према коме никакво непријатељство, већ да према свима осећамо љубазност и спремност да помогнемо или једноставно да другоме упутимо добру и љубазну реч.
Нарочито је потребно да са пажњом приступамо пријатељским и љубавним односима у којима се већ налазимо. Потрудимо се да се сконцентришемо на то да желимо добробит (како спасење душе тако и просте земаљске среће) нашим пријатељима и вољеним особама. Потрудимо се да имамо у себи мир и радост независно од тога у каквим односима се налазимо – преузмимо потпуну одговорност за своје душевно стање. Потрудимо се да угасимо у себи помисли љубоморе које ће долазити. Будимо у односима захтевнији према себи него према другима и више пружајмо него што примамо. При томе треба да пружамо управо оно што нам је најтеже пружити – љубав, а не да покушавамо да се извучимо дајући искључиво материјалне видове брижности, као својеврсни „мито“.
Не треба се хватати за сваки однос. Погледајмо критички на те односе у којима се налазимо. Да ли они заиста имају у себи бар неко здраво семе или су у целости и потпуно покушај компензације наше зависности? Можемо ли се замислити у здравом односу с том особом, постоји ли основа за пријатељство или љубав међу вама?
Зависна особа по правилу бира себи за објекат љубави или објекат пријатељства потпуно другачији тип особе од оног типа особе коју би изабрала да је здравија. Зато је природно да се по мери оздрављења мења и круг особа према којима осећамо приврженост.
При јакој склоности према зависности не препоручује се започињати нове љубавне односе пошто је сувише велика вероватноћа да ће погрешити при избору особе.
Разуме се да под љубавним односим подразумевамо целомудрене односе заљубљености – то је стадијум упознавања човека пред могућим ступањем у брак с њим.

Извор:http://www.imanade.org/