ВАСИЛИНА – БЕЗ РУКУ, АЛИ СА МНОГО ЉУБАВИ

Отворила је своје сањиве очи, а лице јој се озарило.

Василина има годину и три месеца. Пробудила се након поподневног сна,  осмехнула се,  а осмех јој није силазио са лица све до вечери. Осмехивала  се као сва друга, срећна деца, она која имају безусловну љубав и која се осећају сигурно. 

Пре годину дана њена фотографија кружила је Интернетом  - беба из дома за сирочад, рођена без руку, тражи усвојитељску породицу. Ова беба се данас зове Василина Кнутсен, има мајку, оца  и три брата, а један од њих - такође усвојен  - нема руке ни ноге.

„Василина нема руке, али Бог никада  не греши,“ уверава нас Василинина мама, Елмира Кнутсен. 

„Када смо је по први пут довели у наш дом, непрестано се осмехивала. А онда су почели наступи беса, што је заправо био добар знак. То је значило да полако попушта стрес  из сиротишта.  У дому за децу без родитеља нико је није узимао у наручје“, говорила је Елмира. „Знате, децу без руку и ногу људи ређе усвајају него децу са менталним или психичким поремећајима.“ 

Суд је дуго одбијао да донесе одлуку у корист Кнутсенових,  јер је Крис  Американац. Упркос  чињеници да је  Елмира руска држављанка, да породица живи у Москви и да већ имају усвојено дете, Кнутсенови су до последњег момента били у недоумици, да ли ће суд одлучити у њихову корист или не. 

Сви просто желе да буду у Василинином друштву – старији брат Ејдан је обасипа пољупцима, милује по глави, проверава како једе. Старија браћа су отишла на камповање, али  када су сви на окупу, обично се препиру око ње“, каже Елмира. Василина смешно понавља „Ејдаааа“, и непрестано дозива брата кад год он напусти собу. 

„Већ сам знала како да се понашам са усвојеним дететом – пратили смо савете Ненси Томас, која је имала велико искуство у раду са усвојитељским породицама. Идеја је да детету пружите „четврти триместер“. Носиш их од шест до десет сати дневно у носачу за бебе или слинг марами. Током првих шест недеља, мајка је 24 часа дневно уз дете. Касније, када је веза са мајком успостављена, почиње да се развија приврженост оцу. У периоду адаптације детета на усвојитељску породицу, број гостију и свака комуникација са другим људима треба да буде строго ограничена. Тиме помажете детету да се лакше веже за вас.“

Василину босоногу стављају у седећи положај на тепих; она помера играчке стоплаима, успева да неке од њих придржава прстима. Воли  да се игра чарапама – оне се најлакше могу ухватити прстима. 

Елмира је рођена у муслиманској породици у Башкоростану. На факултету је упознала британски пар, који јој је причао  о Христу. „Нисам могла да идем  у православну цркву као муслиманка.  За Хирста сам први пут чула од мојих британских пријатеља. А затим, потпуно неочекивано, добила сам стипендију за студије у Сједињеним Америчким  Државама. Нисам била најбољи кандидат, било је и других, бољих од мене, али је Бог знао шта ми је заиста било потребно, да  сам једино тако могла да се удаљим од своје средине, одем да студирам и тако више научим о Христу.“

Затим сам почела да учетвујем  у разним хуманитарним акцијама, постала сам волонтер на Институту за онкологију, разговарала сам са мајкама о Христу и о Библији. Није ми било лако разговарати са њима – пролазиле су кроз велико страдање, док сам ја њихове муке посматрала са стране - нисам имала лично искуство у томе. Али оне су ме непрестано молиле: „ Причај нам, причај! Твоја прича о Христу нам много помаже, немамо другог начина да то чујемо!“

Елмира  и Крис су одлучили да ће усвојити дете још пре него што су се венчали. Са усвојеним сином Денисом упознали су се пет година раније – њихов рођени син Радик има је нешто више  од годину дана. У почетку , Кнутсенови су само желели да помогну Денису да пронађе своју усвојитељску породицу, али су схватили да је он заправо дете које желе.

„Знали смо да су шансе мале да буде усвојен. Имао је скоро седам година, а био је на развојном ступњу  трогодишњака  или четворогодишњака. Неразговетно је причао, био је несамосталан. У Центру су нам говорили да га не пуштамо у школу, а  у међувремену, требало је да га научим да користи тоалет!“

Денис  је брзо добио протезу,а  физичко је данас његов омиљени предмет. Денисово усвајање  било је трауматичо за тада осамнаестомесечног Радика – Елмириног  и Крисовог биолошког сина. Почео је да сиса палац и да чупа косу. „А сада, када видим колико су везани један за другог, колико се воле, не осећам ни трунку кајања.“

„У почетку, нисмо размишљали да усвојимо Василину. Сматрали смо да немамо довољно снаге и  стрпљења ни за троје деце, које смо већ имали. Размишљали смо, можда ће је неко други усвојити. Непрстано смо гледали  њену фотографију и молили се за њу свим силама. Денис  је био за њено усвајање, стално је говорио: „Шта има веза да ли има руке или не! Бог ми непрестано помаже! Са рукама или без њих,  Бог нас неће оставити!“

„Трогодишњи Ејдан је такође желео сестру. Али Радик је био против. Он има веома осетљиво и љубављу испуњено срце.  Стаје  у Денисову заштиту кад год га неко увреди на дечјем игралишту,  кад год га деца назову чудовиштем (било је и тога), и свима објашњава: -Бог га је таквим стоврио... Говорио је:  - Мама, хајде да усвојимо било коју девојчицу, само да има руке! -  Ипак, много је заволео Василину,  од првог момента како смо је довели кући!“

„Били смо неодлучни. Али чим смо је угледали, знали смо да је она наша кћерка!“

Кнутсенови имају велики стан. На зидовима су свуда инспиративни, хришћански цитати. „Имали смо мањи стан, а онда су наши пријатељи решили да се одселе и понудили нам да откупимо њихов стан.  - Ми дефинитивно немамо довољно новца,-  рекли смо им, свесни својих могућности. -Купите стан за онолико колико имате,  - били су одлучни. Размишљала сам шта ћемо да радимо са толиким  станом. А сада ми је јасно, Бог је знао да ће нам требати више простора,  јер је  убрзо по куповини стана Василина постала део наше породице.“ 

Василина учи да хода.  Тешко јој је да одржати равнотежу без руку. Како би устала, ослања се на главу, али убрзо пада (ових дана, Василина је научила да сама устане  и да начини неколико корака!)

Стално  говорим Денису да је он нормалан дечак! Нормалан, као и сви други. Најомиљенији предмет му је физичко васпитање, трчи около  уз помоћ својих протеза. Ипак, тешко је навићи се на реакције људи... 
Трудимо се да на сваке две године посетимо супругове родитеље у Америци. Лакше је тамо, јер нико не гледа знатижељно у тебе  и твоје дете - тамо једноставно можеш да одеш на игралиште, док у Русији људи гледају у нас, крсте се,  беже. Да, често се и то дешава...“Мама, људи ме овде не гледају,“ констатовао је Денис  узбуђено током наше прве посете Америци.  Док овде,  једном, неко ме је питао на игралишту зашто нисам абортирала! Гледајући срећно дете  које живи са неким развојним проблемима...нисам могла да нађем праве речи, само сам се окренула и брзо отишла.“

Време је да Кнутсенови крену у шетњу. Василини облаче фармерке и јакну, у међувремену, она успева да скине своју омиљењу чарапу. Ајдан излази у његовом омиљеном фудбалском дресу – онако како је био обучен код куће. Седећи у својим колицима, Василина свима маше својим маленим стоплаима и једноставно сија од задовољства. Мајка је спушта у песак,а она седећи почиње да се игра, подрхтавајући од узбуђења. „Да ли је то посебна врста развојне методологије?“, запиткује жена која са посебним интересом гледа Василинине босе ноге. „Па, видите, она нема руке“, одговара Елмира опрезно. 

 „Зашто, зашто се деца рађају без руку или ногу?“ кад год чујем децу да постављају такво питање одговорим: „Јер је Бог видео да све што ти је потребно можеш учинити и без руку!“ Бог не греши! Очигледно је да имати удове није и најбитиније за људско биће. Најбитнија ствар коју желим да пренесем својој деци је да они осете да је Бог отац њихов, који их неизмерно воли , и који ће увек бити уз њих.“

 

 

Превод: Б .Србљак

Извор: http://www.pravmir.com/vasilina-no-arms-great-deal-love/

ЈЕДАН ДАН ТРАГОМ НЕМАЊИЋА

Почетак октобра месеца био је прилика за дугоочекивану екскурзију нашег хора. Нестрпљиви и знатижељни, једног хладног јутра упутили смо се, предвођени свештеником о.Милошем Мијатовићем, ка светињама које су уткане у саму суштину српског националног бића; поједини чланови хора по први пут, остали поново – али са оном истом, првобитном радошћу. Задужбине припадника светородне лозе Немањића, кроз све бурне векове остале су сведочанство величине златног доба српске историје током којег су настале, силом освајача гашена – али никад угашена светлост у тами вишевековног ропства и општепризната вредност којом се наш народ поноси у овом модерном добу. 

            У раним преподневним часовима стигли смо у манастир Жичу. Задужбина првог српског краља, Стефана Првовенчаног, подигнута почетком 13. века, упркос бројним невољама које је претрпела током тешких времена свог постојања и дан-данас изазива дивљење. Била је седиште српске архиепископије, место устоличења епископа, крунисања и миропомазања краљева. Главна манастирска црква, посвећена Вазнесењу Господњем, зрачи својом лепотом и аутентичним изгледом; Васко Попа ју је надахнуто опевао као „црвену госпођу“ која излази из његовог срца и корача „седмоврата, у пратњи свог женика сунца, по зрелим таласима жита, у правцу своје висине и високе љубави“. После обиласка унутрашњости храма, кратак филм нас је упознао са историјатом манастира. 

 Након послужења у трпезарији обишли смо манастирски комплекс, уживајући у надахнућу које пружа посетиоцима.

            Окрепљени у ресторану „Јеринин град“ и очарани погледом на средњевековно утврђење Маглич, наставили смо наш пут. Он нас је водио „Мајци свих српских цркава“ -  Студеници. Задужбина Стефана Немање, подигнута пре 830 година, уписана је на Унескову Листу светске културне баштине. У повести задужбине оснивача Свете лозе „незаобилазно место“ нашли су још неки њени припадници: под управом Архимандрита, игумана Саве, потоњег Светитеља, манастир је почетком 13. века постао у сваком смислу центар тадашње Србије; краљ Радослав је на Немањин храм посвећен Успењу Пресвете Богородице придодао припрату; краљ Милутин је у оквиру манастирског комплекса саградио малу цркву посвећену Светима Јоакиму и Ани; а своје место и у данашње време у главној манастирској цркви налазе земни остаци Стефана Немање – Светог Симеона Мироточивог, његове супруге Ане – Свете Анастасије Српске и њиховог сина Стефана – Светог Симона Монаха. 

Име нашег хора, које с поносом и радошћу носимо, додељено нам је благовољењем нашег Епископа, Господина Јована, за чијег службовања на трону игумана студеничких су августа 1985. године чудесно пронађене мошти мајке Светог Саве. Након приступања гробници са моштима Стефана Немање, имали смо част и благодат да се поклонимо пред отвореним предивним кивотима и целивамо у њима положене мошти Светог Симона и Свете Анастасије. Било је приметно наше узбуђење у овим величанственим тренуцима и тешко је било сакрити емоције. Над моштима Светитељке, коју је „Благи Бог благословио да буде мајка свећњака рода нашег“, почаствовани овом дивном приликом отпевали смо тропар Светој Анастасији. У те тренутке се стекло све оно време које смо уз молитву и појање провели окупљени под именом Преподобне Мати са надањем за будуће, још успешније, време у коме ћемо њено име још достојанственије носити. У припрати храма смо имали прилику да видимо фреску с њеним изображењем, под којом су обретене њене Свете мошти. Препознали смо у храму и монументално Распеће Христово, а у малој Краљевој цркви чувене фреске славних Немањића, као и Рођења и Ваведења Пресвете Богородице. Испуњени предивним утисцима, после обиласка манастирског комплекса, трпезарије и сувенирнице и послужења у гостинском конаку, отиснули смо се даље, ка још једној славној задужбини Стефана Немање, уврштеној у светску културну баштину.

            Ђурђеви Ступови су један од најстаријих српских манастира. Посвећен је Светом Георгију и налази се на узвишењу над градом Новим Пазаром, са кога се пружа величанствен поглед. Иако више векова у рушевинама, дочекао је своју обнову, која још увек траје. Након отпеваног „Достојно јест“ и упознавања са историјатом и обновом манастира, поклонили смо се деловима моштију краља Драгутина – Преподобног Теоктиста, који је својим активностима на доградњи цркве и осликавању припрате заслужио звање другог ктитора манастира. 

Лепоти целог комплекса доприноси и изглед конака, изграђеног почетком овог века, чиме је означена обнова литургијског живота ове светиње. Дивни временски услови тог поподнева су употпунили лепоту целокупног доживљаја на том светом месту. Ипак, време је неумитно протицало и опомињало нас на повратак.

            У предвечерје тог садржајног дана повратак кући употпуњен је обиласком манастира Градац, задужбине српске краљице Јелене Анжујске – Свете Јелене (у монаштву Јелисавете), подигнутог у последњој четвртини 13. века. 

Манастирска црква је посвећена Пресветој Богородици и била је гробно место ктиторке. Својом изразитом лепотом употпуњује предивни природни амбијент у коме се налази. Упркос невољама током бурне историје ових крајева, рушењима, пљачкањима и оштећењима услед скинутог крова, манастир је обновљен и данас представља важан духовни центар о коме се брине младо, високообразовано женско монаштво. Једна од сестара нас је упознала са историјатом манастира, а затим смо се поклонили деловима моштију Светог краља Драгутина. Фотографисање у порти храма и посета манастирској сувенирници били су последње активности пред коначан полазак за Аранђеловац.

            У укупно шеснаест сати проведених на нашем путовању стало је много тога лепог, поучног, душекорисног, надахњујућег; свакако и много тога неоткривеног услед краткоће расположивог времена. Повратак нашим домовима носио је радост доживљеног и жељу за неким новим доласком на ова и бројна друга места која су нам подарили наши славни христољубиви преци – исте символике, суштине и значаја, која одолевају вековима, добрим и злим временима, молитвено бдијући над нашим народом. Добили смо додатни подстрек за ангажовање у нашем црквеном хору и рад на унапређењу свог личног духовног живота. На том путу, молитвама Свете Мати Анастасије, Господ нек нас помилује и спасе.

            Аутор текста и хорски летописац: Павле Вуковић

НАСМЕШИТЕ СЕ, МОЛИМ...

Свештеник, који је био у журби, паркирао је аутомобил на месту где је било забрањено паркирање,  јер није могао да пронађе паркинг место. Оставио је исписану поруку испод брисача: „Кружио сам овим квартом десетак пута. Ако се не паркирам, закаснићу на састанак. Опростите ми моје сагрешење.“

Када се вратио, затекао је поруку коју му је полицајац оставио: „Патролирам овим квартом више од десет година. Ако ти не наплатим казну, изгубићу посао. Не уведи ме у искушење.“

+ + +

Свештеник је чекао у реду за гориво, спремајући се за продужени празнични викенд. Радник на пумпи је обављао посао најбрже што је могао, али у реду је било много аутомобила. Коначно, када је свештеник стигао на ред,  радник му се обратио: „Оче, жао ми је што сте дуго чекали. Изгледа да свако чека последњи моменат да се припреми за дуго путовање.“ Свештеник му је одговорио: „Разумем о чему говориш. Исто је и у мом послу.“

Превод: Б. Србљак

МАТИ НИНА КРИГИНА: О ДЕЛИКАТНОМ ТРЕБА ГОВОРИТИ ДЕЛИКАТНО

Задатак васпитања долазећег покољења у духу заповести Божијих се увек налазио у центру пажње и бриге Руске Православне Цркве. Последњих година су запажени одређени помаци у црквено-државним односима у области образовања - штавише данас су веома тражена дела православних педагога, вероучитеља, катехизатора, мисионера: „Реч ваша да бива свагда у благодати да знате како треба свакоме одговорити“ (Кол.4:6). 

Данас је много урађено у просветној и образованој делатности Јекатеринбуршке епархије, православном просвећивању деце у државним образовним установама. Један од ових корака је – издавање уџбеника „Моралне основе породичног живота. Култура породице.“ за 10. разред општеобразовне школе. Презентацију уџбеника је на секцији Уџбеничког одељења Јекатеринбуршке епархије „Основе православне културе  у свету државних стандарда образовања новог поколења“, извршила кандидат психолошких наука, сестра Средњеуралског женског манастира у част Иконе Божије Матере „Умножитељка жита“, монахиња Нина (Кригина).

- Предмет „Моралне основе породичног живота“ има своју специфику предавања у школи: рачуна на посебно поверење. Сећам се реченице једног научника који је рекао: проблем наше школе је у томе што смо мудрост заменили знањима, а знања информацијом. Уместо мудрости ове културе у којој живимо, врло често ученицима просто преносе информацију на коју срце не реагује.

Тако да смо у односу на овај предмет ми себи поставили задатак да то не буде пренос информација, већ да код деце формирамо породичне вредности које су традиционалне за нашу културу. А ако радимо са вредностима, то значи: да ми то морамо да урадимо тако да се на њих одазове срце код наших ученика - вредности су оно што је човеку вредно (драгоцено), у односу на шта се он оријентише.

Да бисмо схватили шта је вредност за дете са којим ћемо почети да радимо, ми морамо да сазнамо његово мишљење о свим проблемима о којима ћемо говорити. Ја сам 18 година држала предавања „Психологија породичног живота“ и у школи, и на универзитету сам се сусретала са оваквим проблемом: када почнеш да предајеш, не смеш да говориш са младим људима са позиције свог животног искуства, узраста и професије. Уколико будемо говорили управо са ових позиција: „како ја схватам, како је правилно, како ја сматрам“ - разговор ће кренути у смеру „ ушло на једно уво, изашло на друго“. Они ће седети у одељењу и размишљати о својем, а учитељ ће говорити о својем.

Да бисмо исправили грешку великог броја учитеља који почињу да предају овај предмет, потребно је да нагласимо важан аспект. Човек се не састоји само од нерава, човек има и душу. И ако и њу  не будемо укључили, нећемо постићи резултат.

Да бисмо открили животне приоритете савремене омладине, направили смо анкету. Предвиђено је да се на крају првог часа да анкета ученицима да одговоре код куће на њена питања. Најбитније је да ученици одговоре најискреније, и та искреност је такође карактеристика предавања предмета.

Потребно је да млади одговоре на питања: шта је то срећа, ради чега човек живи, каква је права љубав, шта је руши и шта помаже да се она сачува, шта је важније - бити вољен или волети сам? Како они замишљају своју будућу жену или мужа, какве се особине карактера најчешће срећу код савремених жена и мушкараца, ко од савремених  или историјских жена и мушкараца је за њих идеал и пример подражавања...

Потребно је да учитељ одговоре ученика прегледа не истовремено, већ према одређеним темама програма. Анкетирање ученика даје учитељу реалну слику одељења којима он предаје и у тој ситуацији има веома много изненађења.

Рећи ћу са каквим сам се изненађењима ја лично сусрела. На пример, тема „Грешке предбрачних односа“. Питање анкете гласи овако: „Да ли мислите да бисте могли да живите у пробном браку?“ Када деца одговарају на ово питање, наилазимо на интересантну закономерност: 93% деце би желело да имају многодетну породицу, а када питаш: „Да ли би ти желео да ступиш у пробни брак?“, већина одговара: ''Не''. Али, 47% одговара: ''Да, могуће''. То су та деца са којима надаље педагог мора дуго и озбиљно да ради.

Када смо почели да посматрамо овај проблем према особинама пола, показало се да су на такав брак више спремне да иду девојке, а не младићи. То значи да ће девојке провоцирати младиће на почетак пробног брака, и затим ће те исте девојке плакати и обраћати се свештеницима и психолозима за савет, како да изађу из те ситуације.

Ову анкету дајемо на самом почетку, да бисмо сазнали став деце ка свету, ка породици и на крају године, када прођемо цео курс, анкету дајемо поново: да видимо да ли се променило њихово мишљење о проблемима, са којима само радили, или не. И то постаје нека врста „моста“ за вођење предавања следеће године, у 11. разреду.

(...)

Формирање православног погледа је тежак задатак. Како су поређани православни приоритети у нашој културној православној традицији? Потребно је одговорити на питање шта се сме, а шта не, шта је дозвољено а шта не. Због тога је потебно да на часовима говоримо са децом искрено, али са позиције духовно здраве мајке и православних традиција. И то су захтеви за предавање „Морални основи породичног живота“.

Основе међусобних односа младића и девојака морају постати хришћанске заповести.  Разговор са ученицима може се почети од разматрања проблема такозваног „пробног брака“, постављајући им овакво питање: да ли ти желиш да будеш „пробнa“ жена или муж за човека кога волиш? Овакво питање их доводи у некакву забуну и збуњеност. А затим треба поставити следеће питање: ''Да ли од таквог пробног брака са вољеним човеком могу да се роде „пробна“деца или се она рађају као права''?

Што се тиче пробног брака омладина има сопствено објашњење: потребан је да би се боље упознао човек са којим они намеравају да оснују породицу. Уколико он „одговара“, онда се може ступити у брак, а ако не одговара онда се људи просто „сагласно“ разилазе.

Овде бих желела да обратим пажњу на неке социолошке податке. Као што је познато, Американци су прагматичан народ: они увек разматрају колико им је исплативо ово или оно дело, какав ће бити резултат... Пре 15 година амерички социолози су извршили истраживање које је показало да пробни бракови не доприносе формирању стабилне и чврсте породице. Заједнички живот у пробном браку доводи до појаве конфликата у породици и нагло повећава ризик развода. Посебан акцент ми стављамо на то да млади морају да прођу(проживе) такозвани романтични стадијум развоја љубави.  Он претпоставља да када се човек заљубљује у другог човека, његова душа учи да воли. И уколико човек прескаче овај стадијум и одмах прелази на телесни однос, не научивши се да воли душом и да цени другог човека, он губи способност да воли - у даљем животу код њега ће радити не срце, не душа, већ само физиологија. И плата за такав живот је –усамљеност.

Овај стадијум је врло леп и због тога што људи уче да дарују другом човеку срећу, радост. Важно је да се у овом стадијуму млади људи науче међусобним односима међу собом. Мушкарац је главни у породици, жена је његова помоћница. Мушкарац мора да научи да се удвара и да штити жену као слабији сасуд.

Чим отпочну сексуални односи, жена осећа веома велику зависност од мушкарца, а мушкарац, уколико није преузео на себе породичне обавезе и одговорност за жену, често губи интерес за њу. Зато што је њена тајна већ откривена – шта више да осваја када је већ све доступно.

При одговору на питање анкете: „Да ли ти одобраваш пробни брак?“- једна девојчица је написала: „Не, зато што искоришћена жена није никоме потребна“.

Брине ме још једна тенденција: када се брак склапа скоро под присилом због трудноће жене. То је ненормално, сурово... Статистика показује да се више од 50% таквих бракова завршава разводом.

Када смо желели да откријемо шта је побудило младе људе да ступе у предбрачне односе, на првом месту се налазила јака заљубљеност, на другом - жеља да се осете одраслом особом и тек на трећем месту - љубав.

Наравно, ми нисмо поставили за циљ да некако јако утичемо на психу младих; сва информација им се даје на нивоу информације за размишљање: „Ја ћу ти рећи, а ти размисли, ти ћеш сам изабрати, избор је на теби, али ти је корисно да сазнаш о томе“. И када се са младићима и девојкама разговара овако, они те слушају, разумеју и прихватају.

Врло компликована тема данас је хијерархија породице. Младићи данас мирно прихватају поглаварство мушкарца у породици, док савремене еманциповане девојчице не могу да се помире са додељеном им улогом помоћнице мужа. Овде бих желела да обратимо пажњу на пример америчког научника који је предложио да се упореди породица са катанцем и кључем. И мушкарац и жена у породици имају различите по функцији, али једнаке по важности задатке. Шта могу да ураде два катанца без кључева и два кључа без катанаца? Ништа. Тек када постоји и катанац и кључ, тада може да се откључа. Исто то се односи и на породицу. И мушкарац и жена имају различите задатке у породици, и тек када они буду радили заједно може да се добије породица.

Мушкарац мора да буде глава породице, заштитник, хранитељ, а жена- чуварка породичног огњишта, мајка, домаћица. Мушкарац који улаже много напора  да би издржавао и хранио породицу, има пуно право да очекује од жене поштовање и помоћ. Али, уколико он то не види од стране своје жене, уколико мајка не учи своју децу основној захвалности у односу на оца, мушкарац се осећа непотребним у породици. Тада ће он заиста лећи на кревет и почети да гледа телевизор. Ово доводи до тога да мушкарац осећа свој губитак, жена пати због тежине живота, а деца се осећају као таоци, одбачени. Зато што када се породица гради на неправилним односима, када је у њој нарушена духовна хијерархија, деца се осећају као да су привезана за родитељске проблеме. А затим атмосферу породице у којој су одрасли преносе у сопствене породице, понављајући грешке својих родитеља...

Мати Нина Кригина

Превод: Душка Здравковић

Извор: http://www.pravoslavie.ru/37858.html

ЖИВЕТИ КРОЗ ХРИШЋАНСКИ МОДЕЛ КОМУНИКАЦИЈЕ

 
Преосвећени владико, да ли можете да нам кажете шта подразумевамо под појмом „комуникација" из православне перспективе и како научна и технолошка открића утичу на савременог човека и његову комуникацију?
 
- Појам „комуникација", протумачен из православне перспективе, означава заједништво или причешће, тј. однос једне личности са другом ради јединства, при чему ниједна не губи свој лични идентитет. У комуникацији две личности се крије жеђ сваког бића за превазилажењем смрти и вечним постојањем, јер, уопштено говорећи, смрт је просторно и временско разједињење, раздељење, престанак заједништва и престанак сваке комуникације између два бића. Имајући за циљ нераздељиво јединство два бића, комуникација укључује и физички однос са другим: видети га, додирнути га, разговарати и пребивати са њим, због чега и природа која нас окружује, и коју користимо у комуникацији, има наш лични печат и треба да буде дар другом бићу. Истовремено циљ комуникације је и несливеност, тј. да бића остану што јесу, да остану конкретна једно у односу на друго.
По учењу православних отаца Цркве, овакву комуникацију можемо постићи личним заједништвом бића које подразумева љубав једног бића према другом. Љубав се преноси преко наше природе, односно преко тела и душе. Преноси се и преко природе која нас окружује, при чему, као плод личног стваралаштва, настаје култура која је опредељена као дар другом, јер има за циљ остварење заједнице с другим. Услов љубави је, пак, очување потпуне слободе другог, укључујући и очување границе између наших природа. Управо се овакво постојање збива у литургијском догађају Православне Цркве, где, користећи уметност и природу, остварујемо личну комуникацију с Богом и другим људима.
Савремена технолошка средства комуникације поричу истинити однос бића. Будући да су виртуелне природе, човекову комуникацију своде на чување сопствене индивидуалности у односу на другог, поричући остварење стварног јединства. Савремени вид технолошке комуникације међу људима одаје утисак тежње човека за јединством са другим, док је, у својој суштини, учвршћивање бедема којим се чувамо од других, односно продубљивање јаза у односу на дугог, а не тежња да се сјединимо с другим, у смислу предавања вољи другог. 

Да ли можемо да говоримо о негативним и позитивним аспектима комуникације у оквиру cyber-света, и ако да, који су то аспекти?
 
- Негативне стране савременог типа комуникације су у томе што она искључује природно, телесно и присно присуство другог с којим комуницирамо, као и слободу другог у односу на нас. Узрок лежи у жељи да будемо сами, тј. да будемо индивидуе. Искључујемо, тако, све што нам смета код другога, а користимо само оно што нам причињава задовољство, које може бити ометено присуством другог поред нас у свој његовој целовитости. Овај вид комуникације одаје утисак постојања другога у односу на нас, док, у суштини, постојимо само ми. На пример: ако волимо музику једног човека, или волимо да чујемо његово певање, довољно нам је да снимимо његов глас, што потом преслушавамо, немајући потребе за његовим живим присуством. Реч је о претварању другога од живе личности у чисту енергију, тј. искоришћавање другог, тачније, његове енергије, за наше задовољство, а искључење самог његовог бића.
Овде је суштина наше савремене цивилизације, самим тим и наше савремене комуникације. У крајњој линији, оваква ситуација негира потребу за васкрсењем мртвих, што је у суштини саме хришћанске комуникације. Задовољни смо, данас, енергијом других, коју акумулирамо и трошимо за наше потребе. Немамо носталгију за присуством поред нас других као живих бића и слободних личности.
Позитивна страна савременог вида комуникације је у томе што показује да је човек биће односа, или комуникације, с другим и да без тога не може постојати. Ништа више од тога... 

Како видите улогу Православне Цркве пред изазовима комуникације коју јој са једне стране налаже православно црквено предање, а са друге стране коју јој намеће савремена секуларизована култура и цивилизација?
 
- Црква би требало да промовише личне односе међу људима, као и однос човека са природом, у циљу остварења најприснијег јединства. Говоримо о тежњи за јединством с другим, које подразумева буквално присуство другога поред нас и његово слободно постојање у односу на нас. На тај начин, изражавамо веру у васкрсење мртвих, као и онтолошку потребу да се то догоди. Признаћете да је ово суштина хришћанске вере. Остварење јединства с другим, како са нашим савременицима, тако и са онима из прошлости и будућности, ствара један специфичан вид комуникације бићā. Комуникација, на тај начин, преображава простор и време, стварајући од безличне природе личности. На сву срећу, овај вид још увек постоји у православној Цркви. Пројављује се у њеној уметности, у подвижништву, у књижевности, а пре свега у Литургији. Тако настаје култура која у свим њеним сегментима за основно обележје има лични однос са другим, утемељен на љубави према другом, очувању његове слободе и непоновљивости његове личности. Ближе објашњено, уколико је наша комуникација с другим утемељена на љубави и слободи, други постаје за нас непоновљива личност, постајући део саме наше личности. Користећи, пак, ради комуникације природу која нас окружује, и то у виду дарова који су упућени другом, стварамо уметничка дела са печатом наше личности, која су упућена у виду љубавног позива другом за остварење заједнице с њим, уз остављање простора да се изрази и његова непоновљива личност, тј. уз чување слободе другог. На овај начин човек се пројављује као икона Бога у свим сегментима свога постојања: као стваралац који дела са својим личним печатом упућује другом као дар (Бог ствара свет и дарује га човеку ради остварења заједнице љубави с њим), као онај који се брине за другог, али пре свега, као биће заједнице, односно комуникације са другим, тј. да је личност (као што је Бог биће заједнице Оца са Сином и Светим Духом).
Наравно, не мора овакво гледиште одмах преобразити свет и савремену комуникацију у хришћански вид односа, и аутоматски начинити Цркву од света, али може послужити као залог и квасац који ће поступно да укисели тесто и поступно преобрази од безличног и виртуелног у лични и стварни свет. Довољно је да хришћани буду свесни предања које поседују чувајући га у односу с другим.
Свет ће морати да се врати хришћанском моделу комуникације, ако жели да живи. Уколико не би имао где да се врати, ни парадигму коју ће следити, била би то катастрофа која се лако може збити ако заборавимо, или погрешно интерпретирамо православно Предање и православни вид комуникације међу људима. 

Разговор са Епископом браничевским др Игњатијем (Мидићем) 
 водила Милана Ивковић,
вероучитељица у Првој београдској гимназији

OПЛЕНАЧКИ ДАНИ ХОРСКЕ МУЗИКЕ