У животу сваког човека
постоји нешто срамно, нешто што је страшно и тешко споменути, а што се
неизбежно често враћа у његово памћење и осећања, трујући
му живот. Ипак, постоје људи који самозадовољно изјављују да у
њиховим животима нема таквих ствари. Код њих, сећања
на било какво срамно дело и жеље су највероватније помрачене самоувереношћу, самоидеализовањем,
што опет потврђује њихово духовно сиромаштво. Још горе, најчешће ти "безгрешни" људи бивају
најокрутнији тирани, тврдоглаво одбијајући да то признају и увиде, као слепи човек, који
одбија да верује у постојање светлости.
Али, поставља се питање: да ли
присуство мрачних сећања
у човеку даје и нама право да га
посматрамо кроз призму мрачних фактора, да га не ценимо и сматрамо безвредним? Можда је такав један сегмент његовог живота и личности, али
човек је створен од много сегмената. И
целокупна његова лична историја састоји се од епизода које могу бити срамне, али и блиставе и узвишене. Међу њима је велики број
догађаја, и добрих и лоших. Већина тих догађаја одмах је и заборављена, јер не дотичу
дубине човековог живота. Међутим, колико
год да су заборављени, ови догађаји су уткани у сложену и непоновљиву личност сваког
човека.
Ипак, ми често олако изричемо
казну и доносимо суд о некоме, чак ни не
познавајући различите чињенице о
животу тe особе, него чешће на основу причања
и оговарања, нагађања, можда
и
сопственог мишљења које ничим није подржано. На нас све то силно утиче, те наше мишљење сматрамо
исправним и оправданим. Али оно уопште није тачно - није
тачно у 99 одсто случајева, па и у 100 одсто случајева. Дакле, ако говоримо
негативно, непријатељски, сумњичаво о некоме, онда ми неприметно говоримо
о одсуству наше љубави према том човеку. И ово одсуство, па чак и
одсуство жеље да у томе препознамо грешку, говори много о нама самима. Говори
да смо тако далеко од истинског хришћанског живота.
Уосталом,
љубав према другом човеку уопште не значи да треба бити слеп и непромишљен. У вољеној особи видимо
недостатке, пороке и слабости, али изнад свих ових запажања стоји
једно друго, узвишеније сазнање - да је људско биће немерљиво веће од свих
порока заједно, грехова и недостатака. Свако људско биће безусловно заслужује љубав. И сва тама која се надвија над њим, која је
присутна у њему и која је део њега, у већој или мањој мери утиче на његово цело
биће, али та тама нема
способност да га прогута неповратно, докле год он живи на овој земљи.
Сама
чињеница да још увек живи земаљским животом говори да његова историја личног стварања "вечности"
није још увек окончана, и да му Господ даје времена и шансу да опрезним
корацима крене у преображај живота, снагом добре воље, свесно стремећи к Богу. Само Господ може да процени истинско стремљења срца у контексу са свим околностима -
унутрашњим и спољашњим – и у
животу
човековом, у тешкоћама које
човек мора да превазиђе.
Постоје
две врло распрострањене саблазни у односу са ближњим. Прва би се могла дефинисати као: "Мислим шта ја мислим..." А то значи следеће: лукави нам
шапуће хулне помисли о неком човеку,
и ако их прихватимо као своје, оне ће почети да расту са деструктивном силом,
претварајући живот наш у кошмар из којег ће бити врло тешко избавити се. Како би
се спречило узнапредовање тако озбиљне духовне болести, као што су непријатељство и
мржња, морамо да будемо пажљиви према себи, и да никада не примамо лоше помисли
о другима. Опет, то не значи да човек није онакав каквим нам се чини. Понекад
морамо да будемо и опрезни и пажљиви, чак и да избегавамо друштво одређених
људи, али истовремено, не смемо да претпостављамо да знамо све о некоме, да знамо све шта особа јесте, јер је
човеков живот много сложенији од било које одбојности коју осећамо према њему.
Друга
саблазан је уско повезано са првом и може се дефинисати на следећи начин: "Мислим
да он мисли..." Заправо, ово поље је зрело за обрађивање. Колико примера и
случајева знамо када особа каже оно што други мисли? И опет, независно од тога
да ли су наше сумње оправдане или не, не треба веровати тим помислима, јер
непријатељ управо тако и дејствује: он једном човеку убацује хулне помисли о другом, а другоме да овај први
мисли лоше о њему. Само ако би један од њих одбио да верује помислима, да се усресреди на добро, и да се моли за тог човека, мреже лукавог биле би расплетене.
Пре него
што почнемо да формирамо непријатељско мишљење о неком човеку, на основу наших запажања
или сумњи - престанимо. Престанимо и сетимо се да и ми, без изузетака, имамо нешто због чега се
други могу окренути против нас. И ако ми сами не желимо да "тамна
страна" наше биографије постане основа нашег односа са људима, онда хајде
да не верујемо ни мрачним гласинама, чињеницама, и мишљењима о другоме- не зато што оне
нису
тачне, већ зато што не дефинишу пуноту човекове личности.
Боље је да будемо у заблуди мислећи добро о човеку, него да будемо у заблуди
мислећи лоше о њему. Вера у добро у људима, у сваком случају, даје човеку шансу да се
поправи, чак иако се понео лоше. А то много значи! Ми не грешимо мислећи добро
о човеку, чак иако су наше мисли наизглед неоправдане. Бог такође
"верује" у тог човека и свим силама садејствује да га исправи. У
супротном, ако мислимо лоше, а наша подозрења нису оправдана, онда грешимо клеветом
и осудом, чак иако је то само у нашем срцу. Али ако се испостави да смо"управу"
у својим подозрењима, онда грешимо јер им се не одупиремо, и тиме, можда, садејствујемо у
укорењавању зла у човеку. Јер веровање у туђе зло чудесно повећава вероватноћу да
ће оно прећи и на нас саме.
Спона
састрадања и љубави неминовно долази до изражаја у молитви, јер саосећање и
жеља за добрим су оно по чему смо слични Богу који, више него што можемо и да замислимо, жели спасење
и пуноту љубави и радости за сваког човека. И воља Његова за нас је да ми
свесно и вољно постанемо саученици Божанске бриге о сваком човеку.
Дакле,
веровање у ову могућност светости, пуноту живота, веровање у човеково
потенцијално јединство са Богом, веровање у добро јесте све оно по чему би сви ми, православни
хришћани, требали да се разликујемо.
У општењу са другима, са сваким човеком без
изузетака, блиским или далеким, прихваћеним или не, сетимо се везе човека са
Богом - везе која заиста постоји, али коју не можемо да схватимо само силом
разума. Запамтимо да једино љубав заиста познаје човека, јер га једино она види на
посебан начин, у свој својој Богом створеној лепоти; види га онаквим какав би
он могао бити и ...дубоко
верује у
остварње те могућности.
Превод: Бојана
Србљак
Нема коментара:
Постави коментар