Разговор са Митрополитом никопољским Мелетијем
Сећања
У својoj младости желео сам да будем срећан. Желео сам да будем најсрећнији човек на свету! Желео сам да мој живот има смисао! Тражио сам одговоре на следећа питања:
-Ко сам?
-Зашто сам рођен?
-Зашто живим?
-Куда води овај живот?
Истовремено, желео сам да будем слободан; да будем најслободнији човек на планети! Јер, за мене, слобода није представљала могућност да чиним све што пожелим (већина људи се тако понаша). Желео сам да смогнем снаге и чиним само оно што је исправно. Многи људи знају шта треба да чине, али немају снаге, немају воље да кажу "не" ирационалним тежњама које их гурају у "друге ствари." Зар зависник не зна колико је његова ситуација трагична? Он жели да се поправи, али унутрашња стремљења га чине немоћним. Исто се дешава и са разним другим страстима тела.
Како је то страшна ствар за младог човека који тежи да буде сасвим слободан, да негује философију потпуне слободе, и да на крају схвати да је роб - истински роб у оковима!
Погрешан пут
Тако сам кренуо у потрагу за одговорима на питања о унутрашњој слободи. И шта мислите, шта сам схватио? Схватио сам да сви људи (или скоро сви) који имају унутрашњу слободу такође имају и религиозност. Донео сам велику одлуку. Начинио сам следећи корак - отишао сам у цркву! Али ми се није допало! У цркви нисам нашао оно што би умирило моју душу. Уместо тога, осетио сам се веома ограничен.
Ја сам практичан човек. Када видим да ми нешто не одговара, стављам коначну тачку на то. Када је религија у питању, учинио сам и више од тога. Нисам ставио само тачку већ сам ставио и крст (. - +)!
Онда сам сматрао да је најважнија ствар успети у животу. Да човек тежи успеху, да се бори. Да постане познат. Да постане вођа.
На факултету сам увидео да председник Студентског савеза има велики утицај. Одлучио сам да се кандидујем. И био сам изабран за председника на првој години студија. Заступао сам студенте. Сви су ме познавали. Организовао сам говоре, предавање, игре, седељке, штрајкове. Учествовао сам на састанцима. И каква је била корист од тога? После извесног времена, почео сам да осећам досаду.
Једног понедељка пробудио сам се са ужасном главобољом. А претходне ноћи легао сам у кревет касно. Мислио сам: пет дана сам као на траци! Једва чекам да дође петак! Зато сам се препустио уживању у три "слободне" ноћи: у петак, суботу и недељу! И тако у круг.
До тада су сви млади људи у мени видели "персонификацију" одлучности и радости! Али, ситуација није била таква. Знао сам да сам као барка на морским таласима. Околности, ситуације и емоције, и моја немогућност да их контролишем, водиле су ме где год су желеле и хтеле. И мој живот је постао пакао! А што је најгоре - тада нисам познавао човека који би могао да ме посаветује. И да је такав човек постојао, његове речи ми не би користиле. Требала ми је снага, да дат савет спроведем у дело. Ту снагу нисам могао нигде пронаћи.
У оваквој ситуацији почео сам да постављам себи питања:
"Да ли постоји искренији човек од мене, човек који покушава да пронађе прави пут, који покушава да пронађе истину?"
Нови проналазак
У једном моменту, запазио сам да на нашем универзитету постоји други "кружок" људи. Било их је неколико ученика и два наставника. То је било Хришћанско друштво. Оно се издвајало од осталих, јер су његови чланови знали у шта верују и зашто верују. Имали су мир. И истрајност.
Одлучио сам да им приђем. Није ми сметало ако се не будемо слагали. Научио сам да имам "разумевања" према другима. Да мирно гледам на веровања других. И да то поштујем. Радио сам у миру и пријатељству са левичарима, анархистима, десничарима и другима.
Али - као што сам рекао - ова група је била нешто другачија. То ме је натерало да са њима почнем озбиљније да радим. И шта сам пронашао?! Говорили су више од онога што је било потребно, а највише су говорили о љубави. Уствари, имали су љубав. И за разлику од других, околности их нису узнемиравале. Нису жртвовали своје ауторитете. Нису били лађе бацане таласима. Деловало је као да имају дубоку радост. Радост коју нису налазили у спољашњим стварима: забавама, љубавима, играма...Имали су дубоку радост - радост у њима самима. Били су срећни у мери која ме је гневила. Имали су нешто што ја нисам имао.
Можда смо сви ми љубоморни на оно што немамо. Тако сам и ја постао љубоморан на њихову унутрашњу радост. И донео сам одлуку да им се придружим.
"Бар ћу имати користи," мислио сам.
После неколико дана, нашао сам се у њиховом друштву. Било нас је шест студената и два наставника. И почео је разговор. Разговор о Богу.
До тада, сваки пут када бих чуо разговор о Богу отпочела би галама. Да бих показао свима како сам "паметан." Као што знате, у таквим случајевима "паметна" особа жели да надговори друге.
"Помисли дете моје. Он је хришћанин! Ха,ха,ха... И он трчи за свештеником! Ха, ха, ха...Као каква стара госпођа...Млад човек,...студент природних наука."
Дуго ми је требало да схватим да што човек више галами, то му је глава празнија!
Расправа није привукла пажњу. Али сам ја зато током разговора запазио једну лепу девојку, која је припадале њиховој групи. До тада сам мислио да су сви хришћани неуглени, запуштени. Ту сам открио да сам погрешио. Желећи да сакријем своје помисли, почео сам да се врпољим на столици. А онда сам је упитао, желећи да њене речи свесрдно заокупирају моје мисли и интересовање.
"Можете ли бити љубазни да ми одговорите шта је то што је највише утицало на Ваш живот? Зашто Ваш живот не наликује животу других студената и професора?"
Студенткиња о којој сам говорио, мора да је знала у шта је веровала. Погледала ме је право у очи с озбиљношћу и рекла само две речи које нисам очекувао да чујем.
"Исус Христос."
Одговорио сам јој помало љутито:
"Ох, у име Божије! Пустите те ствари! Мука ми је од религије! Мука ми је од цркве! Од религијских књига!"
"Али ја нисам говорила о религији! Рекла сам - Исус Христос...!"
И девојка је наставила:
"Хришћанство није религија. Религија је покушај човека да пронађе пут до Бога. Међутим, хришћанство нам говори супротно – то је покушај Бога да пронађе пут до човека."
Ово никада пре нисам чуо. Погледи на ствари буду обично трагично једноставни. И обично својом поједностављеном формом такви погледи решавају научне проблеме!
Касније, упознао сам професора који ми је озбиљно рекао:
"Свако ко иде у Цркву је хришћанин."
Нисам могао да издржим, па сам одговорио:
"По том расуђивању, сваки човек који уђе у гаражу је аутомобил! Шта физичко присуство човека у цркви има с хришћанском вером? Хришћанин је онај који исправно верује у Христа."
Велика је истина
Једном током састанка групе, позвали су ме да кажем коју реч о Христу. Наиме, требало је да одговорим како је он постао човек? Како је био разапет? Зашто је био разапет? Како је погребен? Како је васкрсао? И шта све то нуди младима који живе у 20. веку?
Тада сам о свему овоме мислио да је глупост. За људе који су били укључени у ове ствари мислио сам да су будале, кретени. До тад, на студентским скуповима, беснео сам на оне који би проговорили нешто о религији и Исусу Христу и пожурио да их ућуткам. Моје мишљење је било: да би био хришћанин, човек не треба да има камен нити молекул сиве материје. Али дошло је време да схватим да се ово односило и на мене!
Покушао сам да ово избегнем. "Шта се то мене тиче?," говорио сам у себи. Али нисам могао. Млади хришћанског кружока нису ми дозволили. И тако сам се прихватио посла. Али са себичним ставом. С помишљу - има да их збришем! Моје речи ће их ударити као гром, а онда ћу се окренути и отићи.
Али се ствари нису тако одиграле.
Када сам почео да припремам одговоре на ова питања, чуо сам нешто о "доказима," које сам почео да изучавам, да процењујем њихову тачност. Зашто бих ризиковао да изазовем подсмех у њиховим очима. Тако сам се бацио на проучавање тих "доказа" с једним циљем - да бих касније могао да их побијем! Али, нисам успео. Закључио сам да књиге које читају верници дају најисправнију слику о хришћанској личности. Ово ме је веома импресионирало.
Схватио сам да је питање нашег односа са Христом најважније питање у нашем животу. Жртвовао сам све. И принашао сам свој начин да учим. Прочитао сам све врсте књига атеистичке и хришћанске апологетике које сам могао да пронађем. Мој закључак је увек био исти:
У својoj младости желео сам да будем срећан. Желео сам да будем најсрећнији човек на свету! Желео сам да мој живот има смисао! Тражио сам одговоре на следећа питања:
-Ко сам?
-Зашто сам рођен?
-Зашто живим?
-Куда води овај живот?
Истовремено, желео сам да будем слободан; да будем најслободнији човек на планети! Јер, за мене, слобода није представљала могућност да чиним све што пожелим (већина људи се тако понаша). Желео сам да смогнем снаге и чиним само оно што је исправно. Многи људи знају шта треба да чине, али немају снаге, немају воље да кажу "не" ирационалним тежњама које их гурају у "друге ствари." Зар зависник не зна колико је његова ситуација трагична? Он жели да се поправи, али унутрашња стремљења га чине немоћним. Исто се дешава и са разним другим страстима тела.
Како је то страшна ствар за младог човека који тежи да буде сасвим слободан, да негује философију потпуне слободе, и да на крају схвати да је роб - истински роб у оковима!
Погрешан пут
Тако сам кренуо у потрагу за одговорима на питања о унутрашњој слободи. И шта мислите, шта сам схватио? Схватио сам да сви људи (или скоро сви) који имају унутрашњу слободу такође имају и религиозност. Донео сам велику одлуку. Начинио сам следећи корак - отишао сам у цркву! Али ми се није допало! У цркви нисам нашао оно што би умирило моју душу. Уместо тога, осетио сам се веома ограничен.
Ја сам практичан човек. Када видим да ми нешто не одговара, стављам коначну тачку на то. Када је религија у питању, учинио сам и више од тога. Нисам ставио само тачку већ сам ставио и крст (. - +)!
Онда сам сматрао да је најважнија ствар успети у животу. Да човек тежи успеху, да се бори. Да постане познат. Да постане вођа.
На факултету сам увидео да председник Студентског савеза има велики утицај. Одлучио сам да се кандидујем. И био сам изабран за председника на првој години студија. Заступао сам студенте. Сви су ме познавали. Организовао сам говоре, предавање, игре, седељке, штрајкове. Учествовао сам на састанцима. И каква је била корист од тога? После извесног времена, почео сам да осећам досаду.
Једног понедељка пробудио сам се са ужасном главобољом. А претходне ноћи легао сам у кревет касно. Мислио сам: пет дана сам као на траци! Једва чекам да дође петак! Зато сам се препустио уживању у три "слободне" ноћи: у петак, суботу и недељу! И тако у круг.
До тада су сви млади људи у мени видели "персонификацију" одлучности и радости! Али, ситуација није била таква. Знао сам да сам као барка на морским таласима. Околности, ситуације и емоције, и моја немогућност да их контролишем, водиле су ме где год су желеле и хтеле. И мој живот је постао пакао! А што је најгоре - тада нисам познавао човека који би могао да ме посаветује. И да је такав човек постојао, његове речи ми не би користиле. Требала ми је снага, да дат савет спроведем у дело. Ту снагу нисам могао нигде пронаћи.
У оваквој ситуацији почео сам да постављам себи питања:
"Да ли постоји искренији човек од мене, човек који покушава да пронађе прави пут, који покушава да пронађе истину?"
Нови проналазак
У једном моменту, запазио сам да на нашем универзитету постоји други "кружок" људи. Било их је неколико ученика и два наставника. То је било Хришћанско друштво. Оно се издвајало од осталих, јер су његови чланови знали у шта верују и зашто верују. Имали су мир. И истрајност.
Одлучио сам да им приђем. Није ми сметало ако се не будемо слагали. Научио сам да имам "разумевања" према другима. Да мирно гледам на веровања других. И да то поштујем. Радио сам у миру и пријатељству са левичарима, анархистима, десничарима и другима.
Али - као што сам рекао - ова група је била нешто другачија. То ме је натерало да са њима почнем озбиљније да радим. И шта сам пронашао?! Говорили су више од онога што је било потребно, а највише су говорили о љубави. Уствари, имали су љубав. И за разлику од других, околности их нису узнемиравале. Нису жртвовали своје ауторитете. Нису били лађе бацане таласима. Деловало је као да имају дубоку радост. Радост коју нису налазили у спољашњим стварима: забавама, љубавима, играма...Имали су дубоку радост - радост у њима самима. Били су срећни у мери која ме је гневила. Имали су нешто што ја нисам имао.
Можда смо сви ми љубоморни на оно што немамо. Тако сам и ја постао љубоморан на њихову унутрашњу радост. И донео сам одлуку да им се придружим.
"Бар ћу имати користи," мислио сам.
После неколико дана, нашао сам се у њиховом друштву. Било нас је шест студената и два наставника. И почео је разговор. Разговор о Богу.
До тада, сваки пут када бих чуо разговор о Богу отпочела би галама. Да бих показао свима како сам "паметан." Као што знате, у таквим случајевима "паметна" особа жели да надговори друге.
"Помисли дете моје. Он је хришћанин! Ха,ха,ха... И он трчи за свештеником! Ха, ха, ха...Као каква стара госпођа...Млад човек,...студент природних наука."
Дуго ми је требало да схватим да што човек више галами, то му је глава празнија!
Расправа није привукла пажњу. Али сам ја зато током разговора запазио једну лепу девојку, која је припадале њиховој групи. До тада сам мислио да су сви хришћани неуглени, запуштени. Ту сам открио да сам погрешио. Желећи да сакријем своје помисли, почео сам да се врпољим на столици. А онда сам је упитао, желећи да њене речи свесрдно заокупирају моје мисли и интересовање.
"Можете ли бити љубазни да ми одговорите шта је то што је највише утицало на Ваш живот? Зашто Ваш живот не наликује животу других студената и професора?"
Студенткиња о којој сам говорио, мора да је знала у шта је веровала. Погледала ме је право у очи с озбиљношћу и рекла само две речи које нисам очекувао да чујем.
"Исус Христос."
Одговорио сам јој помало љутито:
"Ох, у име Божије! Пустите те ствари! Мука ми је од религије! Мука ми је од цркве! Од религијских књига!"
"Али ја нисам говорила о религији! Рекла сам - Исус Христос...!"
И девојка је наставила:
"Хришћанство није религија. Религија је покушај човека да пронађе пут до Бога. Међутим, хришћанство нам говори супротно – то је покушај Бога да пронађе пут до човека."
Ово никада пре нисам чуо. Погледи на ствари буду обично трагично једноставни. И обично својом поједностављеном формом такви погледи решавају научне проблеме!
Касније, упознао сам професора који ми је озбиљно рекао:
"Свако ко иде у Цркву је хришћанин."
Нисам могао да издржим, па сам одговорио:
"По том расуђивању, сваки човек који уђе у гаражу је аутомобил! Шта физичко присуство човека у цркви има с хришћанском вером? Хришћанин је онај који исправно верује у Христа."
Велика је истина
Једном током састанка групе, позвали су ме да кажем коју реч о Христу. Наиме, требало је да одговорим како је он постао човек? Како је био разапет? Зашто је био разапет? Како је погребен? Како је васкрсао? И шта све то нуди младима који живе у 20. веку?
Тада сам о свему овоме мислио да је глупост. За људе који су били укључени у ове ствари мислио сам да су будале, кретени. До тад, на студентским скуповима, беснео сам на оне који би проговорили нешто о религији и Исусу Христу и пожурио да их ућуткам. Моје мишљење је било: да би био хришћанин, човек не треба да има камен нити молекул сиве материје. Али дошло је време да схватим да се ово односило и на мене!
Покушао сам да ово избегнем. "Шта се то мене тиче?," говорио сам у себи. Али нисам могао. Млади хришћанског кружока нису ми дозволили. И тако сам се прихватио посла. Али са себичним ставом. С помишљу - има да их збришем! Моје речи ће их ударити као гром, а онда ћу се окренути и отићи.
Али се ствари нису тако одиграле.
Када сам почео да припремам одговоре на ова питања, чуо сам нешто о "доказима," које сам почео да изучавам, да процењујем њихову тачност. Зашто бих ризиковао да изазовем подсмех у њиховим очима. Тако сам се бацио на проучавање тих "доказа" с једним циљем - да бих касније могао да их побијем! Али, нисам успео. Закључио сам да књиге које читају верници дају најисправнију слику о хришћанској личности. Ово ме је веома импресионирало.
Схватио сам да је питање нашег односа са Христом најважније питање у нашем животу. Жртвовао сам све. И принашао сам свој начин да учим. Прочитао сам све врсте књига атеистичке и хришћанске апологетике које сам могао да пронађем. Мој закључак је увек био исти:
Истина је у црквеним књигама. Христос је онај за кога наша црква
вели: наш Бог и Спаситељ. И тако сам
постао хришћанин.
+ + +
Његово
Високопреосвештенство Митрополит никопољски и превески Мелетије (Каламарас) упокојио
се 21. јуна 2012. године. Митрополит
Мелетије, који се у последњим годинама свога живота суочавао са озбиљним
здравственим проблемима, преминуо је у 79-ој години.
Рођен је 1933. године у Алагонији, у Каламати. Дипломирао је теологију и класичну књижевност – одсек филологија, на Универзитету у Атини. Изабран је и рукоположен за Митрополита никопољског и превеског 1980, по рукоположењу у ђаконски и свештенички чин, од стране Митрополита несенијског Хризоспотома (Даскалакиса).
Митрополит Мелетије био је познат по свом залагању за промене у митрополији месенијској, а о његовом раду говорило се у књизи "Лепота за пепео: духовни препород модерног грчког друштва," коју је написао Стивен Р. Лојд - Мофет (СВС Прес, 2009).
Књига се бави политичком историјом и верским карактером Никопољске области од времена апостола Павла, тј. од 63. године до доласка епископа Мелетија, односно до 1980. године. С великим сензибилитетом књига се бави проблемом рђавог владања унутар Цркве, обновом локалне Цркве у духовно здраву институцију, и обновљеним поверењем између црквених великодостојника и верујућег народа. Књига говори о томе како је епископ Мелетије, у сарадњи са локалном монашком заједницом, применио древну веру у савремени живот, извојевавши тиме друштвене и верске промене. Његово Високопресвештенство Митрополит Мелетије такође је познат и по својим проповедима. Обављао је дужност секретара Светог Синода, решавао је питања међу-црквених афера. Он сам је аутор неколико књига. Добио је награду Духовне академије у Атини за књигу „Пети Васељенски сабор.“
Рођен је 1933. године у Алагонији, у Каламати. Дипломирао је теологију и класичну књижевност – одсек филологија, на Универзитету у Атини. Изабран је и рукоположен за Митрополита никопољског и превеског 1980, по рукоположењу у ђаконски и свештенички чин, од стране Митрополита несенијског Хризоспотома (Даскалакиса).
Митрополит Мелетије био је познат по свом залагању за промене у митрополији месенијској, а о његовом раду говорило се у књизи "Лепота за пепео: духовни препород модерног грчког друштва," коју је написао Стивен Р. Лојд - Мофет (СВС Прес, 2009).
Књига се бави политичком историјом и верским карактером Никопољске области од времена апостола Павла, тј. од 63. године до доласка епископа Мелетија, односно до 1980. године. С великим сензибилитетом књига се бави проблемом рђавог владања унутар Цркве, обновом локалне Цркве у духовно здраву институцију, и обновљеним поверењем између црквених великодостојника и верујућег народа. Књига говори о томе како је епископ Мелетије, у сарадњи са локалном монашком заједницом, применио древну веру у савремени живот, извојевавши тиме друштвене и верске промене. Његово Високопресвештенство Митрополит Мелетије такође је познат и по својим проповедима. Обављао је дужност секретара Светог Синода, решавао је питања међу-црквених афера. Он сам је аутор неколико књига. Добио је награду Духовне академије у Атини за књигу „Пети Васељенски сабор.“
Превод: Бојана Србљак
Нема коментара:
Постави коментар