ВРЕМЕПЛОВ - 2017. ГОДИНА

22. 01.   –   29. Света архијерејска Литургија, у Врбичкој цркви Светог

                   архангела Гаврила

11. 02.   –   30. Света архијерејска Литургија и литургијско крштење, у

                   Буковичкој цркви Светог архангела Гаврила

15. 02.   –   31. Света архијерејска Литургија, у храму Вазнесења Господњег

                   у Орашцу

18. 04. –  наступ на традиционалном Васкршњем концерту у Дому

               омладине у Аранђеловцу

 

28. 05. –  обилазак манастира Тумане

 

07. 06.  –  32. Света архијерејска Литургија,  у храму Светог Луке у

               

                Ракитову, уз појање 7 хорова Епархије шумадијске, и четврто

                учешће на фестивалу хорова Епархије шумадијске; обилазак

               манастира Јошаница

24. 06.   –   33. Света архијерејска Литургија, у храму Светих апостола

                   Вартоломеја и Варнаве у Раниловићу поводом славе храма

 

05. 07.   –   прослављање по четврти пут Крсне славе хора

12. 07.   –   34. Света архијерејска Литургија, у храму Светих апостола

                   Петра и Павла у Аранђеловцу поводом славе храма

26. 07.   –   Света Литургија у Врбичкој цркви Светог архангела Гаврила

                   поводом славе храма

12. 08.   –   35. Света архијерејска Литургија, у манастиру Венчац

                   посвећеном Светим архангелима Гаврилу и Михаилу

 

10. 09.   –   Света Литургија у храму Светих апостола Петра и Павла у

                   Аранђеловцу и Молебан за почетак нове школске године

16. 09. –   36. Света архијерејска Литургија, у цркви брвнари Светог

                  Јоаникија, првог Патријарха српског, у Орашцу поводом славе

                  храма

 

 

08. 10.   – Света Литургија у манастиру Бијеле Воде посвећеном Светој

                 

                  Тројици, обилазак манастира Соко

05. 11.   –   37. Света архијерејска Литургија, у Врбичкој цркви Светог

                    архангела Гаврила;  

                  

                    у Буковичкој цркви Светог архангела

                    Гаврила венчање Ђорђа, сина чланице хора, Мирјане

                    Живановић и крштење унука Александра

19. 11.   –   38. Света архијерејска Литургија, у храму Светог пророка Илије

                   у Бањи и освећење темеља парохијског дома

21. 11.   –   39. Света архијерејска Литургија, у храму Светих апостола

                   Петра и Павла у Аранђеловцу

25. 11.   –   40. Света архијерејска Литургија, у храму Светог Николаја

                   Мирликијског Чудотворца у Тулежу

23. 12.   –   41. Света архијерејска Литургија, у храму Светог Симона

                   Монаха у Даросави

 

24. 12.   –   наступ на хуманитарном догађају у СРЦ „Шумадија“

ПРОВАЛА У БОЛНИЦУ

Болница  - то је посебно место где свештнику није увек лако да уђе и да се "утопи у пејзаж" када га ка постељи болесног призове његова свештеничка служба. Нема то никакве везе са законом, који у ствари наводи да су администратори здравствених установа дужни да пруже грађанима прилику да се састану са свештеником како би задовољили своје верске потребе. Проблем је у људима – у људском фактору.

Није тајна да међу медицинским радницима постоји различит став према Цркви и свештенослужитељима: од лојалног до оштро непријатног. У мојој болничкој служби, дужој од једне деценије,  доживео сам различите односе.

 - Шта сте хтели? - упитао ме је доктор реаниматолог, не желећи да ме пусти на одељење у недељу. 

- Позвала ме је Ваша пацијенткиња да је исповедим, причетим и да поразговарамо - одговорам.

- Ви сте хитна помоћ?  - могао сам чути његову опаску.

То је нормално, човек се на то брзо навикне. Теже је потиснути сопствену љутњу.

- Не – покушавам да одговорим што мирније.

- Лично сматрам да то није неопходно и не могу вас пустити - одговара доктор.

Знате, - кажем - ствар је у томе што је ово питање већ решено на нивоу министарства здравља и митрополије, уз личну сагласност начелника. Свим главним докторима уручено је решење "одозго",  у обавези сте да га испуните. Ако сада не дођем до жене која ме је позвала, дужан сам да пријавим препреку на коју сам наишао. На крају, не могу да се сукобим са Вама, да бих ушао унутра.

Ова последња примедба била је очигледно сувишна. Одмеривши ме са подсмехом, доктор који ме надмашује у величини види да бих изгубио такву битку. Верујем му, постиђен због своје неуздржљивости и – о, чуда – пролазим уз његово допуштење; наравно након што сам чуо неколико непријатних речи на свој рачун. Наша парохијанка је била очигледно радосна што ме види.

Међутим, ако се неко од млађег медицинског особља нађе на мом путу, успешност таквих преговора готово је невероватна. Немам никакве шансе ако се на мом путу нађу чувар или гардероберка. Они се воде изговором да им главни лекар није дао такву дозволу.

Само у оним болницама у које одлазим једном недељно по распореду, или ван распореда, доступне су пацијентима пастирске активности јер ме сви познају лично. Ово делује ефикасније од Устава и претходног договора са одељењем.

Али проблеми настају онда када у болници почне да ради ново медицинско особље.

 - Зашто улазите на интензивну негу?  - пита ме запослена у лабораторији перинаталног центра, убеђена да милосрдна сестра  и ја редовно доносимо инфекцију новорођеним бебама.

Поново понављам речи које сам већ напамет научио.

- Да ли ви разумете шта је инфекција? - негодује докторка.

Разумем. Научили су ме томе на медицинском факултету. Али ми то не пише на челу.

Докторка узорно узима узорке са мог подрасника, са епитрахиља, руку.  Умире да узме и миро на бактериолошку анализу, јер је 146 одсто уверена да у њему - миру којим смо сви ми помазани -  главни састојци јесу:  клостридија, стафилокока, аспергила, заједно са антраксом. Одговарам да би доктор морао да поднесе захтев Светом Синоду или Патријарху, како би за то добио дозволу. Свечано обећавам да ћу јој, када добије дозволу мојих надређених, лично дати садржај кутије ради било каквог научног истраживања. Верујте ми, то би било најједноставније.

Докторка изражава жељу да лично контролише "процес крштења". Не противим се. Читање Апостола покреће нова питања:

- Због чега тако често употребљавате реч "смрт" током молитви? То звучи ужасно и ствара расположење умирања, а ми имамо статистику! Зар не бисте могли да користите друге речи?

Одломак  из Посланице светог апостола Павла Римљанима заиста садржи речи смрт и умирање. Ако не разумете смисао текста, ове речи увек парају уши. Одговарам да се односе на човека који умире за грех како би живео за Бога, и да свако, увек, бива крштаван овим речима.

Докторка је, међутим, незадовољна и говори ми све шта мисли о црквеном присуству у болничкој установи, али видевши да сам савршено равнодушан коначно закључује да ме њено мишљење много не узнемирава. Оставља ме на миру, хвала Богу…

На крају је пронашла извор најгоре болничке инфекције у аутоклаву - стерилизатору, где су се заједно стерилисали медицински инструменти и пелене.

Још ће бити много примедби, подсмеха, непоколебљиве решености да се ниском свештенику не дозволи улазак у болничке коридоре, заједно са другим неугодним стварима. Али људи очекују свештеника са Светим Тајнама и речима духовне утехе. Немам избора -  мораћу да проваљујем. 

протојереј Сергеј Адодин

превод: Б.Србљак

Извор:  http://orthochristian.com/107766.html

СХИМОНАХ ГЕОРГИЈЕ ИЗ СТАРОГ РУСИКА, УЧЕНИК СТАРЦА ЈОСИФА ИСИХАСТЕ

схимонах Георгије

Строго, тачно, трудољубиво и ревносно

следио је традицију наших отаца,

ваистину блажени Георгије,

 достигао је савршенство,

он – победа Православља и похвала Атона.

Монах Јосиф Ватопедски (+2009)

Једном, монах Георгије отишао је к старцу Јосифу Исихасти за духовни савет. По националности био је Србин и слабо је говорио грчки језик. Са тешкоћом бирајући речи Георгије је испричао да, док је живео у свету и учио на Свето-Сергијевском богословском институту у Паризу, посетила га је обилна Божија благодат, те је тада све оставио и отишао у монахе. Али на тако благодатном месту, на Светој Гори, где је дошао ради бољег познања Бога, престао је сасвим да осећа благодат; изгледало је као да га је благодат напустила. Отац Георгије је већ почео да размишља о поновном повратку у Париз, верујући да ће му се благодат, тамо где ју је први пут осетио, поново и вратити.

Старац Јосиф одговарао му је полако, правећи дуже паузе између речи, како би га Георгије боље разумео. Објаснио му је да све треба да буде баш тако, да благодат увек тако дејствује са онима који теже духовном савршенству. "Благодат није одступила и није се умањила; никада неће јер су Божански дарови непролазни (Рим. 11:29)" – рекао је старац. "Благодат није нестала;  она, као и раније, обитава у теби  не као осећање, већ као енергија. Благодат се увек пројављује на два начина: први начин називамо енергијом, а други – осећањем.

Као енергија благодат свагда пребива у верујућем човеку , јер без благодати човек  не би могао да верује. А као осећање, благодат се јавља када треба да помогне човеку који је уморан и исцрпљен у духовној борби, или када је угрожен, када је у некој духовној опасности.

У то време био си неискусан, ништа ниси знао о духовном животу и благодат ти је пришла, у свој својој пуноти и открила своје тајне, како би те навела на духовни живот, како би те научила и подарила снагу да се одрекнеш световног и да правилно користиш дар Божији.

Благодат ти је помогла да све урадиш правилно. Сада си се уздигао на прву лествицу – одрицање и странствовање. Она се сада скрила, како би почео да се предајеш Божјој вољи  и сам својим  подвигом, својом верношћу  задобиоблагодат. Зато је сада не осећаш као раније када те је призвала."

Након разговора са старцем Јосифом Георгије је остао у његовом братству и више није размишљао о повратку у Француску. Било је то 1959. године,а до старчеве смрти остало је још неколико месеци. У то време старац Јосиф Исихаста живео је у келији Благовештење у Новом Скиту. Отац Георгије се преселио у малену каливију, коју му је уступио један монах из  братства – такође Јосиф, с надимком "Млађи", каснији духовник манастира Ватопед. Отац Јосиф "Млађи"  присећао се да је много тога научио од оца Георгија. Имао је пламену духовну ревност, строго стражење над собом, строго је држао монашко правило. Други монах из братства, садашњи архимандрит Јефрем Аризонски, причао је да су монаси много волели о.Георгија због његовог отвореног карактера, подвижничког духа и његове послушности. Имао је невероватну физичку снагу. Могао је да подигне три вреће цемента и да их изнесе од пристаништа Новога Скита до келије, која се налазила на стрмој стени. Имао је добродушан осмех," присаћао се старац Јефрем.

Монах Георгије, у свету Бранко Витковић, рођен  је у малом српском селу 1920. године. Са одличним успехом завршио је школу, а затим и школу за војног инжењера. На почерку Другог светског рата био је заробљен и послат у Италију, одакле је побегао у Француску. После рата, студирао је машинство и електротехнику у Минхену и теологију на Свето-Сергијевом богословском институту у Паризу. Одлучивши да се посвети монашком животу, Бранко Витковић је отишао 1954. годинена ходочашће у Свету Земљу. Тамо, у манастиру Св.Саве Освећеног,  постао је искушеник. Касније је отишао на Св. Гору, у српски манастир Хиландар. Након неког времена, у потрази за тиховањем, одлучио је да напусти општежиће и прешао је у Стари, или како га другачије називају "Горњи" Русик, који је припадао руском манастиру Св.Пантелејмона. По причи архимандрита Јоаникија (Котсониса), аутора "Светогорског Отечника", о. Георгије  је био веома образован човек, познавао је неколико језика, а пре него што је дошао у Стари Русик, испуњавао је послушање библиотекара у манастиру Св. Пантелејмона. У Старом Русику почео је да испуњава послушање економа, стараући се за неугасиво кандило у цркви, која се налазила на кули где је Св. Сава Српски примио монашки постриг и касније велику схиму. Одатле је отишао у братство старца Јосифа Исихасте.

Само пола године је о. Георгије живео са Јосифом Исихастом, старајући се да ублажи старчеву болест у последњим данима његовог овоземаљског живота . Када је старац Јосиф посебно патио од гушења, о. Георгије га је хладио великим картоном. Након старчеве смрти, саслуживао је на сахрани.

У то време у  руском манастиру Св. Пантелејмона било је неколико монаха, а о великом манастирском имању требало је да се стара више људи. Руски монaси почели су да траже свога економа. Када је Георгије сазнао да оци из Русика инсистирају на његовом повратку није знао шта да ради. Оци братства саветовали су му да се врати у Стари Русик: "Иди, испуни послушање", саветовао је о.Георгију Јосиф "Млађи",  "и примићеш награду од Бога". Пре одласка о.Георгије је посетио старчев гроб, загрлио крст и рекао: "Да је старац жив, никада не бих отишао".

 схимонах Георгије

 У Старом Русику, тада скоро напуштеном и оронулом, о. Георгије је живео у потпуном тиховању, проводећи време у посту и молитви. Никада није јео свеж хлеб, само суварке или топлу кашу од брашна  и воде. Његова рукодеља биле су метле, које је нудио у замену за суварке. Заљубљеник у природу, све своје дане проводио у келији, како спољњи доживљаји не би заокупирали његово срце и омели његову молитву. Сваке ноћи напуштао је своју келију и под отвореним небом испуњавао своје молитвено правило, које му је духовник, старац Јосиф Исихаста, задао– чак и зими, када је у Старом Русику, који је стајао високо изнад нивоа мора, било веома хладно. Био је љубитељ ноћне молитве. Тајанствена тишина ноћи потстицала је размишљање.

Још један аскетски подвиг, који је ублажавао телесне покрете о. Георгија и ослобађао његов дух, било је стрпљиво подношење болести.  Док је студирао у Европи доживео је саобраћајну несрећу и задобио је повреду ноге. Иако су ране залечене, требало их је даље третирати, али о. Георгије за њих није марио , већ је стрпљиво подносио бол, умотавајући своје ноге у крпе које је имао при руци. Такође, имао је хроничну упалу крајника. Понекад, грло му је био толико отечено, да није могао да говори. Стпљиво је подносио своју болест.

Аскетизам, сам по себи, никада није крајњи циљ подвижника. О. Гергије је жртвовао своје здравље, чак и малe свакодневне радости ради Божје благодати, коју је било немогуће стећи и задржати без аскетске борбе. Стално болестан, у крајњем сиромаштву, одбацивши свако задовољство овога света, увек је пребивао у духовној радости и дочекивао госте васкршњим поздравом: "Христос воскресе!" "Ми смо деца Васкрсења", умео је да каже. "Ми, монаси, не можемо да живимо или да будемо спашени без Васкршње радости – то је немогуће".

У својој књизи "Светогорски Отечник" архимандрит Јоаникије (Котсонис), који је лично разговарао са о.Георгијем, написао је: "Он је учен човек, делатник непрестане молитве, трезвеног ума", хода "са својим подвижничким штапом и бројаницом, погледа упртог ка земљи, свагда молећи се". О.Георгије је знао да каже: "Духовни живот је стално пребивање  у Богу: Останите у мени, и ја ћу у вама (Јн.15:4). Ни један човек се не може сматрати теологом без разумевања апофатичке теологије. Догматске иситне цркве морају бити опитне, искуствене. Зато је потребно да доживимо сопствену Пасху, сопствени Велики Петак.  Ignoti nulla cupido - човек не може да жели непознато. Ако не познајемо Бога, нећемо му се ни окренути. Познање Бога, то је виђење, созерцање. Видети Бога значи видети дубину Његову …

Не можемо бити причасници суштине Божије, али можемо бити причасници Његове енергије. Нама је доступна слава, која проистиче из суштине Божије. Просвећени славом Божијом, ми постајемо способни да видимо људске душе, да схватимо тешке делове Светог Писма, стекнемо савршено разумевање...

Световне мисли, генерално све овосветовно, расејава наш ум, чини нас спољним, пропадајућим. Ко може описати радост сједињења с Богом? Радост је неизрецива, то је "Христос воскресе" за цео живот наш…

Најбоља молитва је "Господе Исусе христе, Сине Божји, помилуј ме"."

Игуман манастира Параклита, недалеко од Атине, архимандрит Тимотије, упознао је о. Георгија два дана пре његове смрти и дуго је разговарао са њим: "Говорио је са одушевљењем, речи су му биле дубоке, засноване на искуству. Желео је све да искаже, да говори о свим својим духовним искуствима, да открије сво благо свога срца. Као да је знао да је то његова последња беседа. Време је неосетно пролетело. Била је поноћ већ, али о.Георгије је неуморно прелазио са теме на тему, а за време беседе, у својој левој руци непрестано је окретао своју дотрајалу бројаницу…"

 схимонах Георгије

Говорио је "Наши први  кораци ка висинама духовним су: а) ослобођење од страсти, порока, слабости и сл. б) напуштање осуде у речима и мислима  ц) напутање жеље за световним стварима  - богатство, слава, почасти итд. д) и савршено спокојна савест.

Све набројано јесте неопходан услов, темељ и припрема за велики труд. Човек Божији не жели ни блажен живот, нити рај, већ само славу Божију. Спреман је на сваку жртву, Бога ради. Престаје да живи за себе, јер живи за Бога и ближњега. У његовој љубави жели да сви буду просветљени и спасени, осећа потребу да своје искуство дели са другима…"

Дана 8./21. септембра 1972. схимонах Георгије отишао је к Господу. Његова смрт била је веома болна: умро је од тровања гљивама. Оца Георгија сахранили су у келији Старог Русика, где се и подвизавао. Од имовине коју је поседовао нашли су само дрвени крст, неколико суварака, везу планинског чаја и стару, изношену расу, у коју је увијено и похрањено његово тело. И као што често бива када на вечни починак крећу свети људи, сви који су дошли да му упуте последњи целив осетили су радост, Васкршњу, неизрециву. 

Превод: Б. Србљак

Извор: http://orthochristian.com/106547.html

АНАРХИСТА СА ЗЕЛЕНОМ ЧИРОКИ ФРИЗУРОМ

 

Прича о исцељењу душе на Свeтој Гори

Догодило се ово у манастиру Ватопед, док је у њему живео старац Јосиф "млађи". Био је крај новембра. Ја сам тада испуњавао послушање гостопримца. Тих дана на Политехничком факултету у Атини дошло је до сукоба између полиције  и студената. Неколицина њих – студената анархиста, кренуло је на Свету Гору, како би се склонили од власти.  Један о њих, анархиста са зеленим чирокијем, имао је ујака који се подвизавао у манастиру Есфигмену. Предложио је да се сви  они склоне на Свету Гору и тамо бораве неко време. 

Нормално, нису добили дозволу да посете Атос. Нису имали ни идеју како да стигну тамо . Покушали су бродом, али су са њега били избачени. Одлучили су да крену пешице.

На крају, стигли су у Есфигмен. Потребно је напоменути да је то манастир са врло строгим типиком, па када су монаси видели младиће обријаних глава и са минђушама, избацили су их напоље. Једва корачајући, пред само вече, стигли су у Ватопед. Вратар се припремао да затвори манастирску капију када је угледао ту децу. Природно је да се и он уплашио њихове појаве– такве на Атосу било је тешко видети. Био је приморан да се обрати свом старцу:

"Оче, шта да радим са њима? Да ли да их отерам? Али где ли ће отићи? Где ће провести ноћ? Сви манастири се у ово доба затварају."

Старац је одговорио: "Мајка Божија их је нама послала. Само их све смести у исту собу, не дозволи да их остали поклоници виде и немој их испуштати из вида."

Био сам гостопримац, те сам се побрину да се сви сместе  у једну спаваоницу. Изгледали су ми уплашено, збуњени ситуацијом у којој су се нашли и уморни од многочасовног пешачења. Када су мало одморили, одвео сам их у трпезарију на освежење. Монаси су кратко попричали  са њима, а онда им саопштили да сутра морају да крену даље, јер манастир прима поклонике само на једну ноћ. Старац им је рекао да је Бог љубав, и да без обзира на то шта су чинили у својим животима, и даље могу да се покају.

Следећег дана, младић са зеленим чирокијем ми се обратио: "Оче, желео бих да овде останем још један дан. Да ли је то могуће?"

Остали нису желели да остану. Питао сам старца за благослов и он му је дозволио да остане још један дан - али требало је да стави капу на главу како својим изгледом не би саблазнио монахе и поклонике.

Петар, како се звао зеленооки студент, остао је два дана, а затим и трећи. Једном, током вечерње службе, чуо сам гласне јецаје у нартексу храма – чак не ни јецаје већ гласно ридање. Пришао сам да видим шта се дешава и видео Петра на коленима како плаче.

Упитао сам га шта се десило. Помислио сам да га је можда неко повредио.

"Не, ништа се није догодило," одговорио је. "Оче, желим да поразговарам са тобом." Након вечерње службе напустили смо храм.

«"Оче, да ли је могуће да се и ја спасем?"

"Петре, спасење је свима могуће. Разбојник на крсту се покајао и Господ га је спасао."

Онда ми се Петар поверио. Испричао ми је да му се породица распала; да је отац злостављао мајку и да је Петру то било веома тешко да гледа. Са дванаест година напустио је дом; живео на улицама Екзархија. Тамо се упознао са анархистима, почео да употребљава наркотике и упустио се у све врсте грехова. Живот му је дуго био веома стресан.

Упркос свему овом, душа овог младог човека била је и даље прекрасна.

Браћо, говорим вам ово да не бисмо одвратили лица свога ни од последњег грешника! Јер такве, којих се ми одрекнемо, Господ "приводи" к Себи. Велику грешку правимо ако себе сматрамо достојнијима од њих. Старац Пајсије је говорио да ћемо на Страшном суду бити изненађени јер оне, које очекујемо да видимо, нећемо видети у Рају, већ оне за које смо мислили да га најмање заслужују. Да нам се ово никада не догоди! Ми се надамо де ће се сви спасити љубављу Христовом.

Након ове промене у Петру, која се догодила молитвама Пресвете Богородице, рекли смо му да мора да оде на исповест. На исповести био је преплављен умиљењем, патос под њим био је мокар од суза.

Петар је дуго остао у манастиру. Старац му је рекао да би требало да обрије своју чироки фризуру.  Петар му је одговорио: "Не, нећу док се не вратим назад у град, како момци не би рекли да су ме монаси обријали. Када се вратим у свет, сам ћу је обријати."

Капу није скидао.

Петар је напустио манастир и наставио да живи духвним животом. Једном се вратио, али тада је био нормалног изгледа. Онда је поново нестао.

Знали смо да мајку није видео од дана када је напустио дом, да је никада није потражио, па смо покушали да обновимо њихову везу. Потражили смо њен телефон и позвали је, испричавши јој све. Била је изгубила наду да ће га икада поново видети живог. Наша прича ју је веома потресла. За нас, ово је био посебно радостан моменат.

Две године након ових догађаја, неколико монаха и ја посетили смо за празник један други манастир на Светој Гори. Са нама је био и преосвећени владика Григорије касторијски. Његово преосвештенсто нас је замолило да никоме не говоримо да је владика – није желео да му се указују специјалне почасти, нити да додатно оптерећује братију.

Стигли смо у манастир и донето нам је традиционално светогорско послужење. Када смо се спремали да кренемо кући, један монах ми је пришао и упитао, «Оче Нифонте, да ли ме препознајеш?»

Погледао сам га и одговорио: «Не, не познајем те!»

«Мало боље погледај.»

И шта сам угледао?! Те крупне зелене очи! Биле су Петрове.

Петар је постао искушеник тог светогорског манастира. Наравно да смо од радости пали једно другом у загрљај. Обојица смо били ганути до суза! Захвалан сам Пресветој Богородици за њен велики благослов и сва чуда која су се догодила њеним посредовањем! Испричао сам вам само једно од њих. 

За нас, промена његовог начина живота било је истинско чудо.

Из архиве манастира Ватопед.

монах Нифонт ватопедски

Превод: Б.Србљак

Извор: http://orthochristian.com/106098.html