По правилу страст је то што је ради мене, ради себе самога, то је оно без чега ја не могу, а љубав - то је оно што смо спремни да дамо другоме. Још пре хришћанске епохе Аристотел је дао тачну дефиницију љубави: то је «када другоме желимо добро». А за хришћанина, то је живот ради добробити других. И ако неко каже «желим му (њој) не само земаљску срећу него и благу вечност, и више од тога мени није неопходно» - то јесте љубав. А ако он или она каже да жели то исто, али само заједно са њим самим, и то по сваку цену - то је страст.
Такође, љубав се може показати као трагедија, људска унутрашња драма у случају неузвраћености или у случају страшне болести вољенога, а страст - то је несрећа коју особа доноси у животе других, од које посебно страда тај други, а и он сам у извесној мери.
Наравно, било би неразумно потхрањивати романтизам ''Ружичастих једара'' своје кћери: чекај принца који ће допловити на броду и одвести те "у далеку земљу", где ћеш бити изузетно срећна са њим и окружена свим оним о чему човек сања. Ово је непромишљена крајност.
Са друге стране, напротив, постоји крајњи прагматизам, који каже да никаквог осећања не би требало да буде, већ само рационално смишљен рачун: године младе особе су погодне, спољашњост, чини се - није лоша, социјални статус близак и по питању карактера - ништа. Ово им делује као спремно за свадбу. А после ће мо да видимо како ће породични живот да почне. Ово је друга крајност.
Вероватно да за већину младих православних људи пут лежи у средини: с једне стране душевна (мада не увек духовна) емоционална везаност за човека, стремљење ка њему, а са друге - процена да смо ми углавном сложни, да између нас нема принципијалних светоназорних разлика. Када се све то слаже, онда је ово најтрезвенији, најмудрији приступ устројењу породичног живота.
А шта радити када ти се чини да не можеш да волиш, треба ли чекати и надати се да ћеш наћи себи човека кога тражиш?
Зависи од тога шта сматрате љубављу . Ако у љубав сврстате то што је описано у "Евгенију Оњегину", а посебно у "Ромеу и Јулији" или чак у "Јунаку нашег доба", онда је сигурно боље да се не очекују таква емотивна стања. Може да се деси, али срећом Господ не благосиља такве страсти, које се у светској литератури сматрају љубављу . Не морају бити грубо телесне и непристојне, чешће су, барем до XX века, душевне, али то су свеједно страсти. И зато чекати и стремити ка таквим осећањима ни на који начин није препоручљиво.
Али ако под одсуством љубави или под неспособношћу за њу ми подразумевамо емотивно и душевно одбијање од неког човека, који је по свим логичким закључцима за нас добар, али га душа не прихвата и не жели да буде блиска са њим, и ако бројимо сваки минут када он или она коначно одлази, онда је, наравно, присиљавати себе на везивање са њим/њом на цео живот, крајње непожељно.
Свако ко са вером и надом на Бога може да живи, молећи се, тражећи и очекујући сусрет који ће послати Господ, он ће тај састанак и наћи. О томе говори целокупно искуство Цркве.
протојереј Максим Козлов
извор: Православна породица
Нема коментара:
Постави коментар