ТРНОВИТ ПУТ К БОГУ

Елена, молим Вас реците када и како сте пришли вери?

Морала бих да Вам испричам своју читаву животну причу. Рођена сам у совјетској, атеистичкој породици. Био је то површан атеизам. Моја породица веровала је у доброту и правду; то се подразумевало. Нико никада није погледао дубље, у извор овог веровања. А прави атеиста је страшно биће, лишен морала и опседнут највише материјалним добрима, до којих долази не бирајући начине. Уосталом, он нема ништа друго до ово мало земљског живота и зато мора да искуси сва задовољства, сада и овде. Достојевски је једном написао: „Ако нема Бога - све је дозвољено.“ Али, ми никада нисмо били такви атеисти.

Када сам имала четири године, отац ми је једном рекао да је небо бесконачно. Памтим, то ми је одузело дах. Почела сам да размишљам о томе. Касније, када сам се заинтересовала за математику, покушла сам да применим принципе ове науке у тражењу истине. Ако логиком тражите прaви узрок свему, неминовно долазите до празнине, из које је све произишло. А празнина сама по себи, не може да произведе нешто без одређене, тајанствене силе. У ствари, много сам размишљала о овоме, скицирала графике са почетном тачком (постављајући себи питање: „Шта је било пре ове тачке?“), читала бројне философе и чак стварала сопствене философске концепте.  И онда је Јеванђеље некако доспело у моје руке. Ова књига оставила је на мене невероватан утисак.Одједном сам увидела да је истина управо у њој. Као да сам лично видела Христа како проповеда, чини чуда, бива разапет и васкрсава. Истински васкрсава!  Такав осећај никада пре нисам доживела читајући. Моје духовне очи су се отвориле, отрчала сам у цркву, купилa гомилу књига, посветила се црквеном животу и почела да „тероришем“ ближње. У почетку, моји покушаји да родитеље приведем вери били су агресивни. Али, уз Божју помоћ, све се на крају вратило у нормалу.

Мислим да свако ко предано тражи истину, при или касније, долази у православну цркву, без обзира на националност, веру предака  или неке друге факторе.  Истина је једноставно овде, остало нема смисла.

Често почетник у вери, тврдо решен да се оцрквени, покушава да кроз ревност која није по разуму, достигне велике духовне висине. Преузима подвиге који су изнад његових снага. Ово обично доводи до тужних последица.  Да ли Вас је ова чаша мимоишла?

Починила сам све могуће грешке. Када сам схватила да је  истина у Православљу, пожурила сам да се са њом упознам. Било је то као са спортом, који сам некада тренирала. Молила сам се много, чак и превише. Бацила сам сву своју одећу, остављајући само дугу црку сукњу, један џемпер  и избледелу мараму. Одрекла сам се палог света. Имала сам безуман поглед у очима док сам покушавала да сваког преобратим у верујућег човека. Људи су једноставно бежали од мене. Сада то више не  чиним. Живим мирно, без подвига. Постим, али не по манастирским канонима, већ по снази. Без фанатизма. Ако проведем дан без осуде другога, без злих помисли  -  добро је. Ближње не дирам. Свако има свој пут. Једино својим примером могу да утичем на друге и зато морам више да водим рачуна  о себи. Читам скраћено молитвено правило, одлазим у храм недељом и о великим празницима,  причешћујем се једном месечно. Молим, да допусте причешће мени, недостојној. За сада ми дозвољавају. То је мој ритам.

Ви сте писац и драматург. Реците,  како пишете о постојећем злу које нас окружује; да ли људе тиме увoдите у искушење ?

Пишем приче а нагласак стављам на оно што је, по мом мишљењу, добро или лоше. Недвосмислено стављам акценат на православље. Написала сам, на пример, представу о Насрадин  Хоџи. Али упркос њеном орјенталном колориту, она је потпуно православна. Добила сам посебан  благослов пре почетка рада на њој. Ипак, у овом комаду постоје ликови који не обожавају Христа. Опрезна сам била са темом. Али добила сам благослов да уђем у ову причу и драго ми је да је све добро испало.

За кога пишете?

Трудим се да пишем једноставним језиком, који разумеју људи у свету, они који нису позвани код „цара на гозбу“ , који су духовно неопредељени  и који „седе на раскрсницама.“ Мени је такво стање добро познато. Таквим људима треба да пружимо руку.

 „Песма о светом кнезу Данилу Московском“ је истинско религиозно дело, које је настало по налогу директора Православне школе уметности, Сергеја Михаиловича Мамаја и  по благослову духовника школе, јереја Николаја Пушкина. Али понављам,  мој рад је у основи светован. Мој циљ је да они, који су дошли у позориште на представу, након ње пожеле да оду у храм . Или да бар размишљају о озбиљним стварима. Главна ствар је да почну да размишљају исправно,а то добро настојање и размишљање ће их, уз Божју помоћ, одвести куда је потребно.

Наравно, мој духовник, отац Николај,  упућен  је у сва моја креативна тражења. Његова супруга, матушка Вера је најцењенији обожавалац мог стваралаштва, у свим његовим вишеструким ипостасима.

По Вама, који је главни циљ културе, уопште говорећи - уметника? И како да се таква особа сачува од пада у грех сујете?

 Прави уметник дужан је да преображава  свет, да га просвећује, да својим стваралаштвом уздигне човека изнад његове анималистичке природе, да узнесе његове мисли к небу, откривајући му визују да је и сам слика и подобије Божије. Лоша уметност „анимализује“ посматрача, провоцира инстикте, који на крају понижавају људско достојанство. Пример је  филм“Стиљги“ који је тренутно популаран у Русији. То је веома добар филм, који чудесно велича порок. Али, зар не бисмо исто тако брилијантно могли да величамо и врлину?

 Од контакта са уметношћу, под њеним утицајем, људи би требало да постану бољи, љубазнији, саосећајнији. Породица треба да ојача, алкохоличара и наркомана треба да буде све мање, блудници треба да се  преваспитају...Свако дело траба да има моралну основу.

Неко би могао да се запита: „Али шта са уметношћу која је свуда око нас? Ромнтично разбојништво, лепота разврата, шарм порока?“ Не треба да се фокусирамо на оно што се развија око нас. Упоредимо своје акције са реакцијама савести. Савест нас неће издати. „О дете вечности, не моли се у духу времена.“

Како се борити са сујетом? Не знам. Мој живот је такав да тешко могу да постанем хвалисава. На путу мог креативног стваралаштва, увек постоји неко ко ме стално деградира , омета. Хвала Богу на томе.

Ваш комад „Не бацај пепео на под“ дотиче се болног питања по нашу земљу  - алкохолизма. Много сте размишљали о узроцима овог зла и о томе како се са њим борити. Кажите, како православна жена може да помогне супругу, који није у стању да победи страст пијанства?

Помоћ у оваквој ситуацији може бити једино молитва. И љубав. Хистерија и моралисање ће само појачати зависност. Алкохоличар упада у зачарани круг; он пије да заборави срамоту. Као код „Малог принца.“  Ту постоји чиста физиолошка зависност,коју није лако победити.

 Ја сам имала такву прошлост. Свесно сам се удала за проблематичног човека. Знала сам да пије, али сам игнорисала ту чињеницу, надајући се да Божјом помоћу то можемо да победимо . Најважније, он је имао жељу да се бори са пороком. И у почетку, све је кренуло добро, а ја сам постала превише поносна. Међутим касније, сустигло ме је смирење.  Претрпели смо бродолом, а његов порок изнова је тријумфовао. Скоро да сам изгубила разум од очајања. Колико сам суза пролила; свакодневно сам бесконачно плакала.

Али сада, када анализирам ситиацију од самог почетка, тј . одлуку да се удам за њега, схватам да је све то било логично. И све у мом стилу. Тражила сам „подвиг“  и „налетела“ на њега у потпуности. Што је карактеристично, мој бивши муж више не пије. Апсолутно не. И уверена сам да то није резултат његовог престанка са пићем тада. Да није оставио пиће, данас вероватно не би био жив. Плашило ме је његово осаћање безнађа, блиски финале. Наравно да нисам могла да га таквог оставим. Морала сам да се суочим са ситуацијом  и да спасем ближњега. У супротном, не бих то била ја. Али, вероватно није била добра идеја да тада ступим у брак. Брак захтева љубав. А хришћљнска љубав према ближњем није довољна за брак. Али током те еуфорије, приверемене победе над пороком, обоје смо осетили такав емотивни пораст, да смо га заменили осећањем узајамне љубави.

Постоји једна прича о православном браку, која се преноси из књиге у књигу. Говори о девојци која своје удвараче, који су јој се допадали, одводи свом духовнику, но он их све одбија и не даје јој благослов да се ни за једног уда.  Међутим, када му је једном довела младића који јој се уопште није допадао, добила је благослов за удају. И девојка се за њега удала из смирења и послушности, а двадесет година касније коначно осетила бескрајну љубав и благодарност према човеку, који јој је обезбедио тако срећну породицу. То је добра прича, која се највероватније и десила. Али не треба да буде пример за слепу имитацију! То је прича која ме је онда привукла и дезорјентисала. Истомишљење – тај услов је неопходан, али није довољан да би се на оcнову њега градила  породица.  

 А зашто глумци , као по правилу, имају несређене личне животe и недуговечне бракове?

Јер је ова професија веома опасна по ментално здравље. Ујутро, на проби, волиш једнога, у подне на снимању другога, увече  на представи -  трећега. А онда када касно увече дођеш кући и угледаш  лице вољеног супруга , више не знаш кога волиш. Написала сам представу на ову тему  „У потрази за изгубљеним цврчком“, радња се  и врти око глумца који је изгубио сопствено „ја“ у многим улогама.

 Све који дође код мене са молбом да их припремим за упис у школу глуме, прво покушам да одговорим од тог корака. Глума  - то је опасан пут. То је неактиван живот, наизглед једноставно постојање...лоши завршеци...на једну  успешну судбину -   десетине сломљених. И спољашњи успех често има своје наличје.

 Играмо различите улоге. Играмо у животу, у односима. „Зашто си тако смирен? Хајде мало се покрени!“  - говорили су нам у школи глуме. И ми би се покренули, јер смирење није карактеристично за позориште. Са пожудом гледамо на особе супротног пола, јер љубав измећу мушкарца и жене је главна тема већине позоришних представа. А памтите ли шта је писано у Јеванђељу: „Који год погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу свом.“ (Мт.5:28) Намерно изазивамо страсти у себи , експлозију нашег темперамента. Последице оваквог понашања су трагичне.

 Нестабилност глумачких бракова није случајна. Нетрадиционалне орјентације су широко распрострањене. Проблеми са алкохолизмом у сфери глуме су израженији више него биле где другде. Ту је и наркоманија. То у великој мери утиче на глумце и глумице. Нема званичне статиситке, то је само моје лично запажање. Али, ја само пажљиво посматрам.

Да ли то значи да су глума и хришћанство неспојиви?

Најчешће не. Али са друге сране „Дух дише тамо где хоће“ (Јов. 3:8). Глума је дефинитивно духовно опасно занимање. Као и судија, на пример, јер он свакодневно нарушава заповест „не судите“ (Мат. 7:1). Али све те професије потребне су људима. Световна култура је такође потребна људима, што значи да су људи, који раде на пољу уметности, такође неопходни, укључујући и глумце.

Каква, по Вашем мишљењу треба да буде православна жена?

 Православна жена треба да буде символ врлина. Али то не значи да она треба да изгледа запуштено . Треба да буде лепа, пристојна, да зрачи духовношћу. Као наша последња царица Александра Фјодоровна Романова. Само права, не као она у филму Г.Панфилова.

Многе православне жене (такође и мушкарци) не одржавају своју физичку кондицију, не баве се фитнесом и спортом, сматрају да је то небитно (тј. недуховно). Ви сте успешни у уметничком клизању, као дете сте учили са чувеним тренером уметничког клизања Еленом Чајковски. Пре неколико година наступали сте у телевизијском програму „Аеробик“ где сте људима говорили о здравом начину живота. Шта бисте поручили људима који нису искусили „ радост фитнеса?“

 Поручила бих да је тело храм душе, и да га не смемо запустити, морамо да радимо на њему. Наравно, физички развој тела не треба да постане циљ сам по себи. Нека врста  бездушног Шварценегера никоме није потребна. Али богата унутрашња суштина треба да има, по мом мишљењу, и привлачну спољашњу форму. Када видим неке православне мајке, удате жене у широкој одећи , погрбљене  и безобличне, осећам велики бол. И жао ми је њихових несрећних мужева. Њима је посебно тешко, јер су окружени пропагандом порока, уличним рекламама, у штампи, на телевизији – полуобнажене лепотице су свуда. Морамо вешто да устанемо против свега овога, са нашом фундаментално другачијом лепотом. Хвала Богу, у последње време срећем истински лепе жене у нашој цркви – атрактивне, паметне, добро и укусно одевене, а истовремено скромне и пристојне.

 Као дете сте волели математику, чак намеравали да упишете математички факултет у Москви. Жена са математичким умом, која још пише драме и поезију се ретко среће. Помажу ли математичке способности Вашем драмском и поетичком стваралаштву?

„У  свакој науци постоји исто толико истине, колико постоји  и у математици,“ рекао је Емануел Кант. Ја бих додала не само у науци, већ у било којој области живота. Математика прожима све, она је костур живота, оквир. Математика – то је логика. Какав би био драматург без логике, без узрочно – последичних веза, где једно произилази из другог? Без унутрашњег осећаја симпатије немогуће је писати поезију. Шта је то „хуманитарни начин размишљања“?  Ја то уопште не разумем.  Мислим да су људи  који не воле математику само имали лоше наставнике. Немогуће је да неко не воли математику;  математика је хармонија. То је природа, Моцарт, Пушкин...Узгред, на крају свог живота, Александар Сергејевич Пушкин почео је да се интересује за математику и разне нумеричке системе. Читала сам о овом његовом интересовању. Математика је веома добар животни стабилизатор. Сви математичари су уравнотежени и морално стабилни људи – бар они које ја познајем.

Елена како су Вас васпитавали Ваши родитељи, а како Ви васпитавате Вашег сина?

Била сам васпитавана строго, у совјетском духу. Али без Христа. Зато, генерално,  нисам могла да схватим зашто је толико важно да будем добра. Моје дете зна за Христа од детињства. Оно пажљиво учи. Међутим, окружење у нашем времену је корумпираније него у данима моје младости. Осим тога, моје дете је атрактивно. Ја сам  у његовим годинама изгледала много скромније. Бојим се за њега и молим се.

Каква је мисија жене у духовно-моралној обнови Русије?

О овоме је лепо говорила Александра Фјодоровна Романова: “ Утицај добрих жена - то је највећа снага после милости Божије.“

 Учествовали сте и на Сверуском форуму православних  жена. Реците нам нешто о томе.

Да будем искрена, вратила сам се помешаним утисцима. Први дан форума био је одржан у храму Христа Спаситеља, у црквеној сали. Било је много народа, новиара....Т.А Голикова, С.С Журива , представнци државне власти. Али сви су говорили уопштено о милосрђу и добрим делима. А најважнију тему „малолетнички суд“ (питање правосудног система за малолетнике је веома осетљива тема данас  у Русији, односи се на законе који владају у Западној Европи, а који лагано одвајају децу од њихових родитеља из апсурдних разлога. На пр. породица је сиромашна и деца се одвајају од породице   и воде у хранитељску породицу . Мајка удари дете за лоше понашање – злоставља га! Узимају дете од мајке. То је систем који би озбиљно могао да угрози традицију породице у Русији и да изазове велику личну трагедију) на пример, остављена је за други дан, када је форум одржаван у Ходочасничком центру на Ломонсовом имању, без камера и формалне публике.

У делу где сам ја наступала са својим извештајем о утицају средстава јавног информисања на људе било је присутно око тридесет особа– све саме пристојне матушке. Као режисер, могу да осетим када на сцени нема акције већ је присутан само текст. Тако је било и на форуму. Када сам устала да изнесем своју презентацију, одмах сам кренула у напад, рекавши да ће се са мном сви сагласити. После свега сви смо ми у једноумљу. Али важно је да нас чују они који решавају одлучујућа питања. Ситуација у земљи је катастрофална. Нација изумире, људи се опијају до смрти, породица се распада, а домови за сирочад су препуни....наше традиционалне православне вредности се више не вреднују, свако је опседнут похлепом, узалудно траћимо наша природне ресурсе. Индустрија је неразвијена, а наука је „закључана  у перу“. Све неопходно увозимо у замену за гас, нафту или угаљ. Шта добро може произићи из овога? Шта ћемо да радимо када се сва та природна богатства потроше?

Веома сам забринута за судбину Русије. Ја сам патриота и везу са својом земљом доживљавам као нешто невероватно емотивно, својим целим бићем. Не знам да ли је то зато што сам тако васпитана или је то нешто – у мени урођено, осећај припадности, и овај бол који осећам због судбине отаџбине.

Руски народ је посебан народ. Осећам то снажно када сам у комуникацији са странцима. А што се вреднује тамо, не вреднује се и код нас. Ово је посебна земља, са посебном културом, и јединственим најбогатијим језиком на свету, који је настао и развијао се на основу наше националне јединствености. Ту су такође наши ресурси, они духовне природе, који такође не треба да се расипају као гас, нафта и угаљ. Она треба да се чувају, негују и наравно постану основа обнове, на славу Божију.

Бојим се да нашу садашњу власт могу да замене прорачунати људи, они који немају осећај за ову земљу. Слава Богу, наша садашња власт је православна и патриотски настројена. И то улива наду да ће Русија да изађе  из овог ћорсокака, да неће пропасти и нестати са лица земље. Наша главна нада је, наравно, у Господу, али и ми, као људи, морамо да се трудимо.  Праве речи нису довољне. Потребна су  и дела. Ништа не бива без рада. Тако је устројен овај свет.

Превод: Б.Србљак

Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/34355.htm