парохија Св. Георгија
Парохија Св. Георгија налази се у забаченом селу, у региону Иваново. У њему је смештен
један од укупно шездесет рехабилитационих центара у Русији, који је основала
Руска православна црква. У центру борави дванаест мушкараца – четири свештеника и осам штићеника, који се лече од зависности. Они су из Москве, Санкт Петербурга, Новосибирског и Томска. Центар за
рехабилитацију не прима зависнике из околнох градова, како им се не би јавила
идеја да побегну из центра.
Село
при парохији Св.Георија има телефонску говорницу и неколико кућа на брду. Можда
само у једној или две куће живе мештани, остале су напуштене, срушених кровова, стоје иза палих
ограда. Манастирско двориште је беспрекорно - леје јагода су уредно окопане, баштански
алат уредно одложен, пластеник је спреман за зиму, стазе обрисане, а коњ се
игра у ограђеном пашњаку. Двориштем шетају добро ухрањене кокошке, а овчарски
пас будно мотри на све. Штала је у
изградњи, па чим се укаже могућност, свештеници планирају да купе краве.
Румених
образа, снажни и културни младићи шетају парохијом. Александар је преплављен
емоцијама док држи кокошку у рукама. Антон описује прелепе заласке сунца на
Волги. Андреј стидљиво признаје колика
је радост у креативном раду, док
Константин на ноћном ормарићу поред узглавља држи једну од Ремаркових књига.
Сви
штићеници овог центра имају исту историју злоупотребе психоактивних супстанци;
сви су почели да пију и да пуше око тринаесте године, а потом експериментисали
са различитим стварима и неочекивано се „навукли“, али
за себе никада нису сматрали да су наркомани – зависници.
Отац
Методије Кондратјев објашњава да је идеја укључивања цркве у рехабилитацују
зависника настала из очајничке потребе. Године 1993., свештеници су у заједницу
примили првог зависника и то је била
нека врста експеримента: сместили су га у посебну зграду и обезбедивши му
електрични решо. Држали су се подаље од њега, не знајући шта би се могло
догодити. Касније, у центру су била
смештена два наркомана, али су се свештеници и дање држали по страни.
отац Методије
Међутим,
крајем 90 -их, свештеници су приметили да ствари морају да се другачије организују и у наредним годинама почели су
да раде на рехабилитционом програму, који се и данас примењује.
Штићеници
центра признају да пријем није лак; тешко је доћи на обалу Волге. Морају да
прођу интервју и да буду “чисти“ најмање десет дана пре пријема у центар. По
пријему, штићеници центра потписују да ће бити послушни старешини, да ће присуствовати
црквеним богослужењима и обављати своја послушања (радне задатке).
Дан почиње службом у храму за све - свештенике и њихове штићенике, а након јутарњих кратких вежби следи доручак. Након доручка и ручка сваки становник центра има своје послушање: неко сече дрва, неко сакупља сено, неко чисти спаваоницу. Вечерње претходи вечери. Субота и недеља су дани предвиђени за одмор. Осим кратке црквене службе и присуствовања трпези, ови младићи су у те дане слободни да чине шта желе.
Суботом увече сви се окупљају како би разговарали о недељним резултатима. Сваки од парохијских свештеника око сат, сат ипо , разговара са штићеницима центра о реализованим плановима претходне недеље и заједно процењују напредак. Недељом свештеници ове младиће припремају за нормалан живот, разматрајући са њима различите теме - на пр. како се дочекују гости, како се уређује соба. Затим, након вечере, заједно гледају филм. Игуман Силуан је задужен за одабир филма. Парохијска колекција броји филмове Тарковског и Свјагинстевог, заједно са руским и страним класицима. Понедељком увече заједно разговарају о филму који су одгледали.
Постоји неколико фаза у рехабилитационом току. Током прве фазе "предомишљаја" штићеници центра пишу саставе, осврћући се на три стнадардне теме - зависност, негирање зависности (како су оправдавали своју зависност), немоћ да се победи зависност (њихову неспособност да се носе са зависношћу, са својим помислима, поступцима и грешкама, које су проистекле из зависности).
Друга фаза
је духовна. У процесу лечења штићеник центра проводи неколико месеци учећи како
да се бори са својом зависношћу помоћу аскетског самоодрицања, поста, молитве,
послушања и светих Тајни.
Трећа
фаза је адаптација, коју неки још називају и „ на пола пута до куће.“ Зависник
који се лечи, не губећи контакт са својим менторима, започиње живот изван
центра – проналази посао, изграђује друштвене контакте и учи како да живи без
наркотика у свету.
Дужина
лечења у парохији у просеку траје између
годину, годину ипо дана. У центру никога не задржавају на силу. Једном, када
становници центра осете да су способни да се врате у свет, они о томе поразговарају са
свештеником пре одласка.
Свештеници парохије Св.Георгија верују да је рехабилитациони метод који се користи
успешан, иако не журе да статистички потврде свој успех. „Ми више не бројимо
оне који су се излечили“, каже отац Методије. Сматра да то није захвално чинити, јер зависност остаје скривена целог живота. Никада се не зна када би неко могао поново да падне. То је разлог зашто
бивши становници центра себе не називају излеченима већ рехабилитованима.
Чак и
тако, отац Силуан тврди да је више од половине некадашњих штићеника остало „чисто.“
Оне који су поново пали у овај порок центар више не прима назад, „јер такви
дају лош пример осталима, које могу да саблазне и повуку за собом у поновну пропаст.“
Дарја
Загвоздина
Превод: Бојана Србљак
Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/59164.htm
Нема коментара:
Постави коментар