МИСИЈА НА БЕЛОМ КОНТИНЕНТУ

Ми се често жалимо на живот: "Нервира ме градски превоз, где иду сви ти људи?...Ова киша је већ досадила...Како је само несносна ова врућина...Шта они уопште хоће од мене? ...Уморна сам од галаме и јурњаве..."
И могли бисмо тако да наставимо са жалбама, маштајући о осами и како би нам било боље  на неком другом месту. 

Али једном, када се нађете на крају земљине кугле, на свет почињете да гледате другим очима.

На такве помисли навео ме је сусрет са јеромонахом Павлом (Гељастановим) који се, након послушања дугог петнаест месеци, вратио са Антарктика. Не знам да ли је исправно називати Антарктик крајњом тачком земљине кугле, али могао би се назвати крајњом тачком на глобусу, или на географској карти. Са друге стране, тло је немогуће видети  на Антарктику - све је прекривено ледом, снегом, водом, стенама...

И  усред све те бљештаве чистоте – пингвини, фоке, поларне чигре и друге птице. Постоје људи који тамо живе, а њих је далеко мање од посетилаца, који  у том снежном царству проведу у просеку око годину дана. Долазе са разних страна, да обаве неке конкретне задатке, а онда се враћају својим домовима. Зато се Антарктик, кога су 1820. године открили руски истраживачи Белинсгаузен и Лазарев, назива слободном земљом - без политке, економије, држављанства, друштвених подела...

Како се отац Павле, монах из Новоспаског манастира  у Москви, нашао на Антарктику? Одговор на ово питање покушао сам да пронађем не међу леденим стенама, већ у Минску, у нашем манастиру, где је баћушка дошао да се одмори након дуге зиме.

Оче Павле, реците нам како сте отишили на Антарктик?

На предлог намесника Тројице-Сергијеве лавре, архиепископа Теогноста, донета је уредба од стране Његове Светости Патријарха да као припадник 56. руске експедиције будем послат на Антарктик. Стигао сам у станицу Белинсгаузен у марту , како бих служио у храму Св. Тројице.

То је једини храм на јужном континенту, и као такав, није само предмет радозналости већ и поштовања. Ко год је дошао на наше острво, пре свега ушао је у цркву, фотографисао, питао за њену историју... Она је локална знаменитост.

Када смо стигли на Антарктик, прво смо одслужили молебан. Дочекало нас је лепо време. Истина, ветар је дувао брзином од 10-15 метара  у секунди, али нам то није засметало да уживамо у предивном погледу приликом слетања авиона. Наша станица била је смештена на острву Кинг Џорџ, а недалеко од нас биле су истраживачке станице из Чилеа, Аргентине, Уругваја, Бразила, Кореје, Кине  и Пољске. Наша станица и аеродром чилеанске базе „Виа Фреј“смештени су на делу земљишта на којем током лета нема леда.

Таква места називају оазама – она заузимају мање од пет процената укупне површине острва. Природа је невероватна. Узгред, пингвини толико подсећају на монахе. На грудима имају бели „подрасник“, преко којег као да је огрнута црна „раса“. Веома су добродушни, ходају на две ноге и радознали су;  не боје се људи.

Ко је пре Вас служио у храму Св. Тројице?

Јеромонах Софроније и јерођакон Паладије (такође монаси из Тројице – Сергијеве лавре), који су као чланови 55. експедиције провели на Антарктику четрнаест месеци. Идеја о градњи храма на Јужном полу појавила се 90-их година, када је на челу руске антарктичке експедиције био Валериј Лукин, а по благослову Светог Патријарха Алексеја. Идеју је подржао Петар Задиров, тадашњи директор компаније Пунт-Аренас.

Основан је и фонд „Храм на Антарктику“, расписан је државни конкурс за пројекат. Место изградње храма освештано је 20.јануара 2002, а сам храм 15. фебруара 2004. Освештао га је настојатељ Тројице-Сергијеве Лавре, епископ Теогност, у присуству бројних свештеника, верника и приложника, који су стигли посебним летом из најближег чилеанског града Пунт Аренаса.

Први настојатељ храма био је јеромонах Калистрат (Романенко), а заменио га је јеромонах Гаврило (Богачихин)  и његов помоћник Владимир (Петраков). Скоро сви свештенослужитељи, који су имали послушање да воде духовну бригу о поларним истраживачима, били су монаси из Тројице - Сергијеве лавре и смењивали су се сваке године, обично када су се смењивали и радници на антарктичкој научној станици.

Чему су били посвећени први дани Вашег боравка на леденом континенту?

Један парохијанин из нашег манастира Анатолиј Приступ, добио је послушање и благослов да крене са мном на Антарктик. Помагао је  у олтару, певници, био чтец и просфорник, звонар и рестауратор...Наш први задатак био је да са уметником и рестауратором Валеријем Гришановим, који је осликао иконе специјално за антарктичке услове, поставимо иконостас  у два нивоа. Дана 6. марта 2011. године позвали смо  све чланове експедиције у храм са Булатом Рафаеловичем Мављудином, извршено је освећење водице, освештан је иконопис и иконостас. Прочитане су Молитве за умножење љубави и Молитва за путнике. Након тога, отац Валериј и отац Гаврило су се вратили назад, у Москву.

Храм - брвнара са звоником саграђена је у старом руском стилу. Од темеља до куполе ојачана је са осам ланаца, који јој  помажу да одолева налетима ветра. Дебеле греде као и ланци обојени бронзом пружају се навише, до плафона и подсећају на  Пушкинове стихове: „На игалу зелен храст, а на храсту златни ланац...“ Једном смо имали необичну и тајанствену ноћну службу у храму.

Речи молитве и удари звона, фијук ветра и шкрипа смрзнутих греда, одавали су утисак да се налазимо на старом једрењаку, кога носи узбуркано  море. У таквој ситуацији Ирмос шесте песме Покајног канона Господу звучао је сасвим другачије: „Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао твоме тихом пристаништу, и вапијем ти : изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви.“

Какви су људи, истраживачи?

Долазе са разних страна, али се друже међусобно, посећују се, несебично помажу једни другима. Начин живота је организован као на Светој Гори, бар по причама које сам слушао и ономе што сам видео. Ако је Света Гора монашка република, онда се за Антарктик може рећи да је поларна република. Као и на Атосу, посао је добро организован, добровољно се сви потчињавају строгој дисциплини (на пр. без дозволе не можете напустити станицу, морате пријавити где идете  и колико ћете дуго бити одсутни, прецизирати време повратка, понети са собом радио).

Свака станица је на неки начин манастир са својом уставом, игуманом, братством, имовином и територијом. Врата свих домова на острву као и станица се не закључавају. Нико никада ништа није украо. У свакој кући има хране, а  истраживач кога у неком моменту задеси невреме свуда може потражити заклон. Сећам се, треће недеље васкршњег Великог поста , отслужио сам Литургију Св. Василија Великог. После службе смо отишли, а када смо се вратили на Вечерње, затекли смо цвеће на амвону. Било је прелепо, посебно када око вас нигде нема ни дрвета, ни травке, ни цвета. Ко је положио цвеће – остала је тајна. Сачувај га (или њих) Господе...

Много можете научити од чланова поларне експедиције. Они су прошли озбиљне припреме и школу; често ризикују и своје животе. На пример, изгледа да је Руска експедиција  све до скоро користила застарелу опрему. Машине су се квариле, а механичари су морали да расклапају моторе на делове и да их поново склапају на минус 50 степени , без икаквог заклона. Многи су оставили своје животе у леду. Тамо је сахрањено 160 Руса.  Сматрао сам својом обавезом да се сетим свих тих људи, крштених, некрштених, верника , неверника....Бог зна!

Нажалост, у овој поларној средини, оцрковљених људи готово да није било. Само је један човек долазио да се исповеди, и да се редовно причести, али био је премештен у другу станицу. Истина, двојица су била крштена и пар људи дошло је у невољи, али су пожелели да буду сами у храму. Нажалост, нису желели да редовно слушају  реч Јеванђељску, да се исповедају  или да разговарају о духовним темама. Можда је то делимично била и моја кривица, јер нисам успео да пробудим у њима интересовање за духовни живот, али свакако сам покушао. Ипак, надам се да ће ти напори једном уродити плодом – даће Господ!

Тамо је хладно, суморно. Сунца нема довољно. Нема зеленила. Како сте се изборили са депресијом?

Да , депресија  је један од проблема поларних станица, које су окружене том црно-белом реалношћу. Било је много начина да се борим са депресијом. На пример, одлазио сам у шетњу и посматрао  пингвине. Сваки човек, који је бар мало тужан и уморан, када погледа на њих, одмах се орасположи. Није то било само у мом случају, већ и код другиху истраживачима – примећивао сам да одлазе  у шетње дуж обале океана. Али није се могло у шетњу по лошем времену. Депресија обично обузима када нема сунца. Међутим, недељом и празницима, након Литургије , већином је било сунчано.

Осталим данима са негативним помислима борио сам се читајући књиге, гледајући филмове. Читао сам дела Игњатија Брајчанинова и Достојевског. И наравно, у таквим ситуацијама, трудио сам се да се не осамљујем. Анатолиј је био са мном, понекад сам ја њега охрабривао, понекад он мене, па смо се, уз Божју помоћ, изборили.

Поред службе Богу, чиме сте се још бавили?

Званично, Анатолиј и ја смо били уписани у експедицију као техничар и механичар, па смо обављали различите дужности. Као и други истраживачи, имали смо различите одговорности. На пример, поправке, као и редовна дежурства - чишћење купатила, помагали смо у кухињи, прали подове. У томе није било никаквих повластица – сви смо били једнаки. Један од најтежих послова био је чишћење куће од рђе.

Сви објекти стоје на бетонским  шиповима, на висини од 1м – 1.5 м од земље, да не би стајали у снегу. Куће су специјално причвршћене за металне платформе, и тако стоје више од 40 година.  Са алуминијумским зидовима ништа се није догодило, али платформу, направљену од метала, значајно уништава корозија.

У почетку, зато што нисмо били навикнути, осећали смо се као сломљени на крају дана. Очи су се склапале саме од себе, само када бисмо се приближили кревету или столици. Узрок је вероватно био и чисти океански ваздух. Наша станица и храм били су на самој обали, тако да нисмо били изложени оштрим мразевима, али смо зато били изложени јаком ветру и високој влажности. При температурамо од минус 20, минус 30 степени, осећај је био као да је минус 60, и није било препоручљиво излазити напоље.

Понекад бисмо морали да радимо суботом  - чистили смо острво од смеће које се нагомилавало током педесет година постојања станице. У првим годинама све се неконтролисано избацивало напоље и тако се формирала читава депонија. Сада се окружење изменило. По договору, на  Анктарктик се не доводе домаће животиње, не доноси се семе биљака, како бактерије и вируси из спољњег света не би захватили и антарктичко окружење. Води се рачуна о чистоћи, јер свако страно тело привлачи сунчеве зраке и лед почиње да се брже отапа, почињу да се формирају тзв. „бунарске рупе“  у леду, које приликом слетања авиона могу изазвати несрећу.

Да ли сте се осећали несигурно током боравка на Антарктику?

Постојао је страх у  почетку.  Кад год је дувао јак ветар, кућа се тресла као трамвај у вожњи,  и тада сам се заиста осећао несигурно. Молио сам усрдније, да ми се кућа не сруши. За време мог боравка није било несрећних случајева  на нашој станици, али је на бразилској избио пожар.  Једном, старији радници нису добро причврстили цистерну за воду,  ветар ју је подигао  и понео према кућама. Али по милости Божијој, пролетела је измежу кућа и пала право у океан. Једном се десило да су уместо зимског дизелног ложива сипали летње  и оно се заледило. Замислите само како је остати на Антарктику без грејања.

Постоје људи који желе да посете Сверени и Јужни пол. Зашто?

Размишљао сам  много о томе  и схватио да то није само питање превазилажења себе, већ је то њихово подсвесно стремљење да пронађу себе, свој пут. Баш као што се земља окреће око своје осе, тако и човеково срце куца ради неког циља. Тај циљ је различит за сваку особу, али ако човек уреде да се његов живот окреће око Бога, онда ће он бити и пун радости.

Бог је створио свет тако да невидљива и нематеријална земљина оса има огромни значај. Све видљиве и материјалне ствари окрећу се око ње: океани, континенти, села са људима  и њиховом имовином. Све је подређено том универзалном закону, који је Бог дао Земљи.

Али ако би планета радикално променила смер окретања око осе, уследила би глобална катастрофа. Ово уређење видљивог света  подсећа нас на поредак невидљивог, духовног света. Неко каже да је Исус Христос оса људске историје. Ова „оса“ пролази кроз срце сваког човека и  мислим да је свако од нас осетио ово невидљиво духовно језгро, које се назива Свети Дух.

Чему Вас  је још научио Антарктик?

У манастиру сам имао послушање да организујем недељну школу. Пре одласка, имао сам осећај да сам на издисају. Заокупљала су ме разна питања:  шта даље, шта да учимо, о чему да говорим? Када сам кренуо на Антарктик,  у дубини душе осећао сам да ће ово путовање дати одговор на многа моја питања. Током мог зимског боравка тамо схватио сам колико сам слаб,  и колико још морам да радим на себи.

Схватио сам да ми на Антарктику људи неће целивати  руку и молити за благослов, али ћу  ја бити у прилици  „да оперем ноге“ онима који буду били са мном. За људе на поларним станицама није важно ко си , како си обучен, шта говориш, важни су поступци.

Имате ли жељу да се вратите на Антарктик?

Постоје они прекаљени истраживачи , који више не могу без Антарктика и који заиста говоре с љубављу о  „белој дивљини.“ У априлу - мају група истраживача вратиће се на главно копно, а у октобру - новембру , кад их позову, поново ће се вратити тамо. Једном сам се нашалио да ћу поново отићи, ако шеф станице одлучи да се сви они крсте. Озбиљно мислим, ако би тамо боравили верници, имали бисмо неку врсту скита, малог „научног“ манастира. Био бих пресрећан да служим једној таквој обитељи. Али, све је то Божија воља.

Интервју са јеромонахом Новоспаског манастира Павлом (Гељастановим)

Превод: Б. Србљак

Извор: http://www.pravmir.com/mission-on-the-white-continent-an-interview-with-hieromonk-pavel-gelyastanov/