"Политика је прљава ствар, а Црква треба да буде чиста." Једноставна реченица коју је тешко оспорити. Међутим, ако ову тврдњу поједете као бомбону, истовремено ћете морати да поједете и пуњење. А ево какво је пуњење: "Црква нема право да утиче на живот. Марш у молитвени угао, моли се пред иконама и да се ниси усудио да изађеш из ћошка!" И пошто је пуњење очигледно отровно, вреди анализирати саму лукаву тезу о "тоталној прљавштини политике" и о томе да Црква не треба да се прља земаљским стварима.
Као прво, приче из Јеванђеља густо су проткане политичким нитима. Без познавања тадашње политичке ситуације у свету и у Светој Земљи немогуће је схватити шта је представљао Августов попис, захваљујући којем је Господ Исус рођен у Витлејему. Нејасно је ко су били капетани римске војске и зашто су шетали улицама израиљских градова, ко су били митари и због чега их народ није волео, зашто су свештеници бирани на годину дана, а не доживотно. Могло би се приговарати Претечи: Шта ти имаш да разобличаваш неког Ирода због неке Иродијаде? Нека, ето, спава ко с ким хоће, а ти си човек духовни, размишљај о небеским стварима. Па чак и у самој неправедној осуди Господа на крсну смрт осећа се призвук политичке конјунктуре: "Ако Овог не разапнеш, ниси друг ћесарев. Он је Себе назвао ћесарем! Немамо ми цара осим римског ћесара!" Избаците све то из Јеванђеља и добићете некакво гностичко учење или зборник источњачких прича. Међутим, Јеванђеље је ушло у историју, и утицало је на историју, и променило је њен ток. И ако будемо мислили другачије, наши свети оци неће бити Василије, Григорије и Јован, већ Маркион, Василид и манихејци.
"Духовно" и "морално" не можемо раздвојити. Свуда овај или онај морал корењем "црпи воду" из ове или оне духовности. На неки начин, и "политичко" је нераскидиво повезано с "моралним." Закони бележе и одређују постојеће моралне норме, прецизирају их и исправљају. А по устаљеној пракси у новије време законодавство може грубо да се меша у морални живот народа, разбијајући уврежене табуе и налажући да се забрањено чини мирне савести. Управо љубитељи уништавања традиционалних вредности показују Цркви прстом молитвени угао и говоре: "Не мешај се у наше послове."
Оваква појава јесте деловање антихристовог духа и груба лаж, проткана белим концем. Али желимо да наведемо пар аргумената. Савремени политички систем, који је победио у свету, претпоставља поделу власти на законодавну, судску и извршну. Свака влада има кабинет министара, који представља главни орган извршне власти. Наравно, кабинет министара је политички орган. Међутим, у кабинет министара улазе министри здравља, културе, образовања, омладинске политике, спорта и науке. Дакле, и Бољшој театар, и изградња породилишта, и реформа више школе и још хиљаде значајних животних појава доспевају у сферу одговорности политичара. Да ли је то тачно? Тачно је. Али да ли то аутоматски значи да Црква нема право да јавно говори и да има сопствено мишљење о свим овим питањима? Никако. Црква има право, чак је и дужна да изнесе своје мишљење о свему што се дешава у животу земље и народа. Црква не сме да покушава да се докопа власти и да узима у руке земаљски мач. А у свему осталом треба да делује у Духу и сили "оруђем сопствене војске, која је моћна пред Богом и може да сруши тврђаве."
Абортус не спада искључиво у област медицине, а преко Министарства здравља – у политику. Изражавајући своје мишљење о убијању деце у мајчиној утроби Црква се не гура у политику, премда се дотиче политичке сфере. Даље, Црква треба да проналази облике утицаја на образовни процес у основној, средњој и вишој школи. Али уопште не зато да би оспорила права и власт Министарства науке и образовања, већ да би у "просвећивању" постојала Светлост, да би у "образовању" просијавао Божији образ, а у "васпитању" постојала могућност праве "исхране", да човек не би умро од духовне глади.
Говорећи "читајте књиге" Црква се не занима за тржиште књига и њихову продају, већ за човеков унутрашњи свет. И тако је свуда. Свештеник одлази у болничку собу да причести човека на самрти или да изврши јелеосвећење над болесником пре операције. Не гура се он у политику, него лечи душу и одвезује чворове које никакви закони земаљски не могу да одвежу. Ако крст сија изнад кровова касарне, то није због мешања у политику Министарства одбране, већ да би војник и официр лакше дисали и веселије служили. И ако Црква негде успешно спроводи кампању против алкохолизма, то ће се позитивно одразити и на потрошачко тржиште и на криминогене факторе и ситуацију у региону, и на демографију, и на статистику повреда на раду. Једном речју, одразиће се на све. Али ће све то бити успутни политички и грађански плодови јеванђељске делатности. Ове истине су толико очигледне да је срамота помињати их сваки пут изнова. Али ево вам света у својој вештачкој лепоти, огрезлог у безумље: баналности звуче као откровења.
У дубини своје богочовечанске суштине Црква има силу своје Главе – Христа – и велику, од Њега даровану слободу. Црква још води бригу о свету и савременом човеку. (Тако је насловљена једна од књига поука Пајсија Светогорца– "С болом и љубављу о савременом човеку".) Зато ће се и даље чути глас Цркве. Дужан је да се чује. Понекад ће тај глас звучати као да се слаже с влашћу, понекад да се слаже са опозицијом. С времена на време може да звучи ни за "ове", ни за "оне", већ да буде изнад обе. И то је велико благо, да се чује глас Цркве. Јер, ако Црква заћути, значи да су наступила времена тешка и жалосна, времена каквих није било од почетка света. У те дане Црква ће се сакрити, тражиће пустињу како би дочекала скори, други долазак Женика. И сви брбљивци и лакрдијаши, сви поборници празнословља и тајног безакоња изненада ће схватити да је с тихим одласком Цркве живот одједном изгубио смисао, и да страшни гнев већ стоји на вратима...
Зато, говори, Невесто Христова, говори о свему што сматраш нужним. Говори о времену и простору, о одећи и храни, о рaђaњу и смрти, о греху и казни за грех. Говори и о политици. И нека звук твог гласа и сиктање многих на њега буду знакови да Земља још увек није територија тоталног пораза, већ битке за Истину, која још увек траје.
протојереј Андреј Ткачeв
Извор: http://www.pravoslavie.ru/
Нема коментара:
Постави коментар