Представљамо
читаоцима нашег портала кратку причу блаженопочившег Митрополита Јосифа (Чернова, 1893.
– 1975.) о томе како је једном био надомак смрти од глади у фашистичком логору.
Митрополит Јосиф
У
Таганрогу, у епископској резиденцији налази се икона Светих Четрдесет мученика,
који су били мучени у Севастијском језеру. Када
сам био млади јерођакон и келејни прислужитељ владике Арсенија, често
сам пролазио покрај те иконе, али никада нисам одао долично поштовање
страдалницима; чак сам по мало сумњао у њихово постојање: да ли су , или нису
били мученици....
И
тако, у зиму 1943. године, постао сам затвореник гестаповског затвора чији су
прозори били без стакала, а напољу је било веома хладно. Био сам скоро без
одеће – на мени је била само мантија. И тада, у затворској ћелији, пожелео
сам да умрем: „Господе, пусти ме да
умрем!“
Било је немогуће - није било силе
која би издржала ту хладноћу. Тада сам се сетио четрдесет мученика Севастијских
и почео сам усрдно да им се молим тражећи опроштај због чињенице да нису имали
моје дужно поштовање и што нисам разумео
њихов мученички подвиг. Молио сам се усрдно, озбиљно – и ускоро је душу
напустило очајање, а по телу се разлила топлина. Ја сам се загрејао. Након свега, када су ме
хладноћа и очајање напустили, неко је отворио врата ћелије и донео ми замотуљак – Свете Дарове, хлеб и
топлу одећу.
Када је стигла совјетска војска, владика Јосиф
био је поново затворен – овога пута од стране совјетске власти. Било им је
сумњиво да је преживео гастаповски затвор. Али то је сасвим друга прича.
Одломак из књиге „Светлост радости у свету туге: Митрополит алма атански и казахстански Јосиф,“ В. Королова (Москва: Паломник, 2004).
Превод: Б.Србљак
Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/102063.htm
Нема коментара:
Постави коментар