У БОГОРОДИЧИНОМ ВРТУ СТРУЧЦИ УЗБРАНИ ДА МИРИШУ КАД НАСТУПИ ЗИМА (1.ДЕО)

Посвећено Бојани и Владимиру Србљак, који су први, вођени сигурном руком Старца Гаврила Лепавинског, лаким ходом по таласу, својим трудом и Божијом снагом привукли и приближили Каруљу и њене пустињаке нама у свету, божанске утехе жељних;
 
и старцу Митрофану Хиландарцу, првом Светогорцу кога сам уживо, додуше издалека, као хорски певач, деведесетих година прошлог века, са балкона у цркви Александра Невског на Дорћолу, њега, у олтару, видео;
 
и преподобном старцу архимандриту Софронију Сахарову Агиориту Есешком, који је први од Светогораца превео тиховање-молчаније у Живу Реч и Неизрецивог уловио у мрежу од Речи и који је је после откривења и божанских виђења одлазио да попије чај.

ИСПУЊЕН САН

„Како да почнем са описом једног догађаја о којем је можда било најбоље не писати, јер: све што вреди и што је лепо, крије се од очију, од ушију, од језика? Чим га та наша грешна чула и органи дотакну, профанише се, губи у нашој слабости, нестаје у нашем забораву.
Па ипак, зар данас кад добра и лепог тако мало у свету има, исто „ставити под суд, а не на свијетњак"? И ја са устезањем почињем ову причу, јер песник нисам да бих о том догађају о којем се ради дао пун израз, а за прозу није, јер се нема много шта да каже. То се десило као сев муње на видику,као зов мајке у рано јутро.
А онда, највећа тешкоћа је у томе, што је оно централно у причи на први поглед материјалне природе, иако је, уствари, и то и све у вези са тим духовно. Зато молим читаоца да овај мој покушај само са те стране прихвати. Остављам по страни неке околности под којим се овај догађај одиграо..."
(Скинуто на слух са уотубе клипа аудио-књиге „Светогорски дневник 1 - Старац Митрофан Хиландарац; Духовник Библиотека, па интерпункција можда не одговара оној у штампаном издању)

https://m.youtube.com/watch?feature=youtu.be&v=S0Y32J22mF8

УРАНОПОЛИС

Рађање Сунца и новог дана  дочекују и славе својим цвркутом птице на пристаништу градића Уранополиса одакле се плови за Свету Гору. Јутрење је брзо, раздрагано, гласно и помало нервозно и нападно за слух тек пристиглих ходочасника који се сањиви и крмељиви протежу на паркиралишту испред тврђаве.
Прву улазницу на Свету Гору испруженим дланом иште брадати тамнопути просјак у инвалидским колицима. Ако прођеш поред њега, не ставивши пропусницу у виду металних новчића, игноришући његово постојање, то што си ушао у трајект, машући диамантирионом испред службеног лица, не значи и да си запловио ка Светој Гори. Значи управо супротно: да си омашио прст на Халкидикију.

 ПРИБЛИЖАВАЊЕ ХИЛАНДАРУ

Када је већ постало извесно да ће се ходочашће на Свету Гору остварити, између осталог, јер је оверено печатом благослова мог духовног оца, ноћу је у сну Света Гора походила мене. Горео сам од нестрпљења да препознам чији су то прозори, чија је то фасада, којој то грађевини, цркви, кули и ком манастиру припадају. Хиландар се још увелико обнавља, и путеви до манастирске капије су друкчији него септембра 2011. када сам први и једини пут телесно походио Свету Гору. 

Дуж макадамског пута постоје ископи у којима се полажу водоводне цеви и вероватно оптички каблови, па се прекривају песком и доводе до нивоа коловоза тако да обновом Хиландар као да добија крвоток за одржавање свог спољашњег, физичког, материјалног, такорећи телесног састава ако га видимо као жив организам, што он и јесте, јер ја лично не могу разлучити, одвојити зидове свих његових грађевина од братства које кроз зидове пролази бешумно као Христос кроз затворена врата.

И препознао сам задњи део спољњег дела манастирског зида кад се прођу радионице на отвореном и возило се успне уз прашњави пут, тик пре спуштања низбрдицом према капији. Гледао сам кроз леве бочне прозоре мини буса и слике из сна и зид са разиграним прозорима и осећања које сам у сну доживео и ово које ме је чекало су се склопила у нераскидиву целину. 

Стигао сам кући.

 унутрашња страна сневаног конака

ИМЕНА

Свакоме ко се успиње на Свету Гору ранац је  препун и претежак од имена за спомињање на проскомидији Свете Божанствене Литургије. Свако име носи неку своју муку  да је спусти као бреме пред Господом да га Он понесе, намученог одмори. Неко име виче у помоћ, неко благодари за ниспослане дарове. Имена упокојених  усхићена ћуте и радују се што су их се ближњи сетили и увели их преко границе гроба без пасоша међу Свете, спремајући се да ускликну:„Свјат, свјат, свјат Господ Саваот!..."
Тај једва чујни шапат, мрмор запловиће из припрате ка олтару и Часном Престолу, претворивши се у мрве на Дискосу, мрве-ипостаси које ће се окупати у Чаши Крви Господње, спрати са себе прљавштину греха, где год се, крштени, задесе у том трену, да л у животу ил у неком месту где је пакао и мрак (јер немаш да ти светли лице ближњег твог), да ли на некој рајској ливади где се бере рајско цвеће или са дрвета, не забрањеног, најслађе јабуке.

Такви за које је Господ у свом срцу резервисао рајски кутак, одашиљу благодат натраг на испоручиоца имена и тај на Св. Литургији плаче као киша.

Други избељују душу и место где бораве већ је мало светлије љубављу оних који их се у молитви сећају. Најнесрећнији се прже на огњу Божанствене и наше љубави, јер је и овде својом слободном вољом не прихватају, јер она милује или спаљује.

Живи који не маре за Бога, а имена им у виду мрва пролазе кроз божанствене благодатне струје, обично и пролазе тако у наредним данима као да их је струја - електрична - ударила. Они који маре, у умиљењу проливају сузе, иза марамице скривајући се, као само да мало усекну нос, јер промаја је - највећи наш непријатељ - као учинила своје. 

Сви заједно живи и упокојени, видљиви и невидљиви, свети и несвети, стоје пред Светом Тројицом и Мајком Божијом као једно Тело у Христу и приносе се као благодарна жртва коју приноси и који се приноси  ПрвоСвештеник Господ наш Благи и Милостиви, Исус Христос.
Ко уз имена приложи нешто од срца и душе манастиру, за уздарје добија благослов из Светог манастира Хиландара:

 
МАНАСТИР ЕСФИГМЕН 

У манастиру Есфигмен све што чулима додирнеш је друкчије него у осталим манастирима. Ратлук, чашица узоа, вода чак. Порта манастира, степенице које воде ка гостопримници. О манастирској продавници да и не причам. Најмириснији тамјан на Светој Гори је онај из њихове радионице, мени бар.
Све што хтедох даровати од хране братији преко нашег гостопримца оца Симеона, би ми љубазно враћено, јер је на амбалажи иштампан бар код. Али шајкачу и сувенир у виду минијатурно направљених пара опанака повезаних кожним врпцом као дар приложен од нашег дивног обућара Саше чији дарови, а да их он сам не тамо где и коме их је наменио не однесе, већ му се сами људи који тамо ходочасте понуде, јер га Бог тајанствено тако посећује и награђује, стижу до најсветијих места на овој планети (Христовог Гроба у Јерусалиму прошле године, Свете Горе сад), Саше обућара из Аранђеловца који је наследио радњу од обућара Раје Лазаревића у најстаријој згради у Главној улици, - о. Симеон од срца прихвати. На њима бар кодова још увек нема, а докле ће тако бити, Бог зна.
А нама отац свима дарова освећену вату на моштима Светог Партенија, епископа Лампасакијског из  четвртог века коме се треба молити за заступништво пред Господом за исцелења од болести рака и за заштиту од демонских напада. Отац нам је дао занимљиво упутство о примени, како му помисао говораше у тренутку даривања. Од  малог прстохвата вате направити куглицу, спустити је у чашу воде, држати је неколико минута у њој, извадити, помолити се Светом Партенију да Господ реши проблем који нас мучи или да нас исцели. Куглицу, честицу вате спалити, воду попити наште срца-на празан стомак, ујутро и увече и то чинити једном недељно. Остало је у Божијим рукама. 
Из манастира у ком нећеш наћи струју, нити воду развучену по келијама конака и где се дух Византије конзервирао у облику какав је од постанка манастира, изађох са још пунијом кесом посне хране на чијој амбалажи су бар кодови, јер је, не знам како, ту доспело и паковање округлог, посног кекса. Мислиш, дароваћеш, а више си добио него што си донео. Дивни  зилоти, бескомпромисни у додиру са светом, што им нимало не смета да поделе и пруже сву љубав према браћи, а којом их Господ Исус Христос и саме дарује.

ПЕЋИНА У КОЈОЈ СЕ ПОДВИЗАВАО СВЕТИ АНТОНИЈЕ ПЕЧЕРСКИ, ОТАЦ РУСКОГ МОНАШТВА

Пећина припада манастиру Есфигмен. Црква је у добром стању, поглед на манастир је фантастичан. Ипак, осећа се да је ово место мало запостављено и, грубо речено, запуштено.

                                                                 Путине и Кириле, упомоћ!


ХРУСИЈА СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ НА МОРУ

Поново, после скоро шест година, идем готово истим путем, удаљен од групе да бих био сам, ка западној обали и хиландарском скиту. Сачекала ме песма с којом сам се готово на истом месту прошли пут опростио на тај начин што је она, текући из ума, преко срца, грла, језика и усана уврла испред мојих ногу у прашњави друм као река понорница да би, ето, изронила, сада, поново млада, бистра и свежа да опет потече са усана, тихо, тек толико да је слуша Она која, невидљива, корача поред мене: „Возбраној војеводје, Побједитељнаја..."

 
УДАЉАВАЊЕ ОД ХИЛАНДАРА

Започело је самосликом са Душаном, једним од нас, из наше групе и са човеком који је на јутрошњој литургији у Милутиновој цркви изговарао Вјерују и Оче наш:

 Црни ми

 СТРАШНА КАРУЉА

На каруљском доку су нас дочекале муле спремне за покрет. Са нама на броду били су и оци Срби Симеон и Гаврило, а уза зид су биле прислоњене котур пвц цеви за воду, пластичне канте напуњене неким пластичним деловима непознате намене. Ненад, организатор путовања и вођа наше групе је, као у својој књизи „Пешке кроз Свету Гору" поново имао прилику да се нађе користан каруљским оцима, пребацивши смотане цеви преко рамена као да су од папира. Ја сам већ имао свој огромни терет-пакет хране за каруљске пустињаке: ражано, пшенично брашно, овсене и јечмене пахуљице, печени кикирики, разне семенке и суво воће, пасуљ и ђувеч посни у конзервама,  два пара книнских опанака од оног истог обућара (један сам од њега купио почетком пролећа за себе, али ми се није дало да их носим, стезале су ме) које су тако квалитетно ручно одрађене са ђоном од гуме са камиона тако да пролазе као монашка обућа скроз, а поготово за овај терен, стрме камените степенице ниског газишта, и земљане стазе пуне џомбастог камења.
Муле, захваљујући нама, овог пута одмарају и срећне су због тога, срећне као и Владимир Илић, који је члан наше групе, и који је срећан због њих, а коме се због имена и презимена и фантастичних апликација на мајицама на предњој и задњој страни истих о руско српском братству у загрљај бацају ганути Руси. Нема који није, а свештеници поготово.

 Сви смо у голој води, висока је температура, као и влажност, успон је константан, ранац је све тежи. Молим старца Јефрема Филотејског и Аризонског да замоли свог старца Јосифа Исихасту да и мени Господ пошаље снаге да издржим, а још и више да ми каишеви на ранцу издрже. И помаже ми брат  Душан превезавши каиш на прави начин, спасивши ме даље беде и душевне муке, на чему ћу му вечно бити захвалан.

УНУТРАШЊА КАРУЉА

Она је та страшна Каруља. До келија-гнезда, пећина, рупа, удубљења у стенама које служе као пушкарнице са којих се у невидљивом рату мотри на демоне, спушта се мердевинама, придржавајући се за ланце. Стене су готово окомите, то што је као стаза јесу избочине где је сваки следећи корак мора бити добро промишљен.

Од детета имам страх од висине, на вашару се ни рингишпилу са седиштима окаченим о ланце, ни на балерини нисам смео возити, а овде сам се спуштао и припијао уз стену као Спајдермен, без трунке страха, или корачао сигурно као да идем ауто-путем. Толика је сила молитве каруљских пустињака која покрива ходочаснике најсветијег дела на Светој Гори!

Ранчеви су остављени на почетку спуста, а моја кенгур торба на стази изнад мердевина. Колико сам био усредсређен на стазу у повратку, торбу сам 'ладно прескочио, нисам је видео. И опет брат Огњен прискаче у помоћ и одлази по њу. Права братија. Кроз какво место и са колико смо труда и љубави прискакали једни другима у помоћ, односно сви углавном мени најнеспремнијем, иконе Светог Саве и Симеона и Млекопитатељнице као дарови за манастир мог духовног оца и  наш манастир посвећен Светим Архангелима које смо у три кесе вукли чак са Хиландара има да промироточе! 

ОТАЦ СИМЕОН

Прилаз келији је прави пустињачки, тако да се овде одмах суочаваш са чињеницом да овде материјалне ствари имају само употребну вредност, а кад она прође, од ствари остане само љуштура, ту и тамо згомилане са другима: дашчице, гајбе, празне флаше, празне тегле и конзерве, кесе, амбалажа. Отац Симеон има најлепши поглед на пучину са своје клупице испред келије, а када заједно коначно упарисмо која са којом сандала-опанак иде заједно и кад поменух да је кнински, старац рече да је он војску у Сплиту служио. Показује прстом лист на нози који га боли. И мени кроз главу одмах прође наш добри деда, архимандрит Георгије, из нашег манастира. Богородице Геронтиса, помози им! А кад се ја у журби кретох да што пре стигнем групу која је већ подобрано поодмакла, отац је узео један од штапова за планинарење на расклапање да ми помогне да га припремим, а ја други. Шта ми тад с њима урадисмо, ни данас не знам. Само знам да коначно профункционисаше и сваки зглоб је легао где треба и ја , на жалост, веома брзо морах даље, остављајући оца у друштву са о. Јованом да пробају који пар коме одговара, мада се млади монах Јован, мрзовољно, готово са отпором, нећкао, да то њему не треба и тако заличио на једног другог, сабрата архимандритовог.

ОТАЦ  ДАВИД

До келије о. Давида постоје две препреке. Прво огромна стенчуга преко које са пртљагом не можеш, тако да она има функцију камиле кроз иглене уши и друга клизава стена без ланца за ослонац сем три шипа за стопала забодена у стену; горе не можеш ни да погледаш, доле такође, јер је провалија и море, и само усмена молитва Богородици и чврста, братска, очинска рука може те превести на страну где борави отац Давид.
Сви смо прешли, спаковали се у гостопримницу која се састоји од лименог крова на једну воду уз стену наслоњеног, импровизоване бараке минијатурних димензија и терасице где се може на пањићима сместити пар посетилаца, с тим што смо због тога што напољу пржи сунце сви остали унутра. Док се кувао јаки зелени чај и док је отац бројао колико нас има да би било чаша за све, свако од нас је гледао како би се спустио да се одмори, а поготово ја. И лако отац нађе јастуче за мене и намести место за мене прво. Снимио који ми је најомиљенији положај у животу. Али пре тога отпевасмо у црквици поред Тропар Светим Архангелима, тражио је отац да се прво сви заједно помолимо. На путу до црквице пред мојим очима као да су два попришта најтежих и најжешћих битака у свим световима: ово овде, оца Давида и Горња испосница Светог Саве изнад Студенице, на кратко заменила места. Свети Сава и на Каруљи. Моји оци, што ме усинише, такође. На цедуљчету за помињање, а и овако. Јер сам на Каруљу јутрос кренуо у њиховом дресу, носећи мајицу са апликацијом Цркве манастира Свете Тројице у Бјелим Водама. Отац крете с тропаром, а ја за њим, па се некако, при крају,  ускладисмо. Певасмо само он и ја. После молитве је чај сипан свима у разне чаше за које нам је најмање било битно да ли су чисте и да ли по чају нешто плива. Са сваким гутљајем враћала се снага. И онда почиње прича и развија се и иде у круг, о премијеру -рки Србије, о „ситуацијама", о свему што нормалне мушкарце занима, а ја се у себи све безгласно питам, пошто ме те ствари општег типа мало смарају и испуштене ми бивају из мисаоне пажње, како се отац снабдева водом, вртећи ми се у глави слика-сећање на прочитано како је то чинило братство старца Јосифа Исихасте, а описано у књигама његових духовних чеда. „Па седиш ми на води, брате!"  у причи на сасвим другу тему окреће се ка мени о. Давид и то ми уз весео осмех одговара.
На Светој Гори свака спознаја удара директно у главу и буди успавани ум. И мораш да хваташ поруке у лету брзо као Брус Ли метак у „У змајевом гнезду". Јер, отац Давид једном речју отвара запретена врата и из пера лепезе могућих будућности изабира оно које је за тебе (оно са оком), у руку ти из врта Пресвете Богородице пружа стручак најмириснијег цвећа да те греје кад наступи зима. 
Припремљени смо за будуће догађаје и већ један по један од нас како одлази појединачно из џепа душе спушта пред оца завежљајчић на чворове чврсто увезаног најинтимнијег проблема који га мучи, а који ће он, данима,  уз Божју помоћ, покушати да расчвори и у срце нам врати Божије Име и нетварну светлост.
Из келије оца Давида изашао сам окрепљен, пошто сам му испразнио пола цистерне воде лоциране испод нивоа пода, а на чијем  сам мало уздигнутом, вешто наткривеном  отвору, као на престолу, седео.

Наставиће се...

Аутор текста: Срећко Урошевић

Извор: http://carinik-veskoisrecna.blogspot.rs/

ТИ И ЈА ПОСТОЈИМО

ИМА ЛИ ИШТА ВЕЋЕ ОД ЉУБАВИ?

 АгионОрос.ру понудио је својим читаоцима разговор са светски познатим научником и аутором многих иновативних истраживања Никосом Сегриу. Професoр Сегриу је декан катедре за биомеханику на Небраска унивезитету у Омахи.

Многи научници сматрају да је немогуће веровати у Бога. Међутим, Ви сте човек науке, а истовремено и верник…

 -Убеђен сам да иза свега на свету стоји Божја промисао. Ништа се не дешава случајно.

Ослањам се на конкретне податке. Не можемо затварати очи пред многобројним чудима која се дешавају свакодневно – чудима која се свуда око нас. Одеш у цркву или отпутујеш на Свету Гору и свуда чујеш о чудима. Сва та чуда не могу бити измишљотине и плод фантазије. Шта, зар милиони људи широм света говоре неистину, као да су сви они у међународно организованој структури дезинформација? Зашто би лагали?

Сваке године у светогорски скит Св. Ане пристигне на стотине фотографија рођених беба, чији су се родитељи, претходно не могавши да имају пoрод, молили пред чудотворном иконом и над моштима Св. Ане. Постоје бројна сведочанства оваквих чуда, која су се догодила не пре ко зна колико векова, већ у наше време.

Научник треба да буде у стању да објасни оно што се око њега дешава. Човек науке нема право да умањује оно што се не уклапа у његове дугорочне идеје. Објашњавати чудесно натприродне догађаје као случајност јесте антинаучно. Најлогичније објашњење о ономе што се дешава јесте постојање Тројединог Бога. Када то прихватите, онда ћете увидети да постоји много невероватних феномена, као што је настајање непрекидне умне молитве. Осим тога, наћи ћете се на путу среће, где је Бог љубав. Какви бисмо били да немамо Христа?

Реците нам о Вашој повезаности са Светом Гором?

-Трудим се да одем на Свету  Гору сваки пут када посетим Грчку, понекад два, три пута годишње. На Светој Гори влада чудесан мир, као и на многим другим местима у Грчкој.

Атос вас уводи у тајанствени живот и учи вас молитви.

старац Јефрем

Имате срећу да познајете старца Јефрема Филотејског. Пренесите нам Ваше утиске о њему…

- Боравио сам неколико пута у манастиру којег је старац основао у Аризони. Такође, посетио сам и друге манастире које је подигао у Америци (има их укупно двадесет).

Имао сам прилику да неколико пута разговарам са њим. Нисам познавао Св. Пајсија нити Св. Порфирија, али сам пресрећан што ме је Господ удостојио да сретнем старца Јефрема.

Да ли људи у Америци живе духовним животом?

-Грчке православне цркве пуне су таквих.

Али, поставља се питање, да ли сви који одлазе у цркву живе духовним животом? Озбиљно сумњам у то. Старац Мојсије Светогорац написао је одличну књигу о томе. И ја сам, као и он, стекао исти утисак – многе ствари су ми стране у америчком Православљу. У неким црквама користе електричне оргуље (што је по мени незамисливо), многи се причешћују без икакве припреме и не живе духовним животом.

Цркве су се претовриле у клубове.

Често се могу срести свештеници без брада, са католичким обележјима на својим одеждама.

А најтежа ствар је разилажење у догматским питањима. Речено ми је да католици имају право да се причешћују у православним парохијама на Западу. Непојмљиво! Православац има благослов да се ожени лутеранком, под претпоставком да је крштена у име Св.Тројице.

Много оправдавају такве преседане из снисходљивости. Али, много можемо застранити на такав начин.

У Старечнику забележене су речи једног старца: «Грех започиње ласкањем». По овом старцу камење не може напунити сасуд, али сићушна зрна песка могу, до врха.

Радујем се када сретнем свештеника који није одступио од светог Парвославља. Старац Јефрем Филотејски не прихвата такав модернизам и гласно га осуђује. То је изазвало неке сукобе, али неко мора да остане на врху и ствари назове правим именом.

Православље није само одлазак у цркву недељом. Поседујемо велико духовно благо – Исусову молитву, аскетизам, метанија, пост…

Многи научници у Америци окрећу се Православљу. Читају Старечник и друге светоотачке књиге. У Грчкој, ми по некад критикујемо цркву и свештенство, али пре свега, треба да завиримо у дубину своје душе и да прво себе исправљамо. Врт има и трња и цвећа. А права истина је пред нама – то је Христос. Бог је љубав. Има ли ишта веће од  живота у љубави? Достојевски је рекао:  - Без Бога  све је дозвољено. Можда су поремећај и конфузија у модерном свету настали услед чињенице да смо изгубили сва правила, вредности, орјентацију?

Шта желите да поручите младима о религији и хришћанству?

- Дај Боже да сви људи на живот гледају исправно, да сваког новог дана кажемо себи: «Данас ћу покушати да дарујем љубав»,  и да се потрудимо да обуздамо грех. Трудимо се да не повређујемо – ни ближње, ни државу. Ако се будемо трудили да деламо на овакав начин, наша домовина ће испливати из ове мочваре.

проф.Никос Стергиос

разговарао Џорџ Далиарис

превод: Б. Србљак

Извор: http://www.orthochristian.com/104409.html

РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ЗАЉУБЉЕНОСТИ, ЉУБАВИ И СТРАСТИ

Која је разлика између заљубљености и љубави, и између љубави и страсти? Неки годинама чекају велика осећања, а други бирају себи супружника међу онима који их окружују. Ко је у праву? И шта радити када ти се чини да не можеш да волиш, треба ли чекати и надати се да ћеш наћи човека кога тражиш? Одговара протојереј Максим Козлов...

По правилу страст је то што је ради мене, ради себе самога, то је оно без чега ја не могу, а љубав - то је оно што смо спремни да дамо другоме. Још пре хришћанске епохе Аристотел је дао тачну дефиницију љубави: то је «када другоме желимо добро». А за хришћанина, то је живот ради добробити других. И ако неко каже «желим му (њој) не само земаљску срећу него и благу вечност, и више од тога мени није неопходно» - то јесте љубав.  А ако он или она каже да жели то исто, али само заједно са њим самим, и то по сваку цену - то је страст.

Такође,  љубав се може показати као трагедија, људска унутрашња драма у случају неузвраћености или у случају страшне болести вољенога, а страст - то је несрећа коју особа доноси у животе других, од које посебно страда тај други, а и он сам у извесној мери.

Наравно, било би неразумно потхрањивати романтизам ''Ружичастих једара'' своје кћери: чекај принца који ће допловити на броду и одвести те "у далеку земљу", где ћеш бити изузетно срећна са њим и окружена свим оним о чему човек сања. Ово је непромишљена крајност.

Са друге стране, напротив, постоји крајњи прагматизам, који каже да никаквог осећања не би требало да буде, већ само рационално смишљен рачун: године младе особе су погодне, спољашњост, чини се - није лоша, социјални статус близак и по питању карактера - ништа. Ово им делује као спремно за свадбу. А после ће мо да видимо како ће породични живот да почне. Ово је друга крајност.

Вероватно да за већину младих православних људи пут лежи у средини: с једне стране душевна (мада не увек духовна) емоционална везаност за човека, стремљење ка њему, а са друге - процена да смо ми углавном сложни, да између нас нема принципијалних светоназорних разлика. Када се све то слаже, онда је ово најтрезвенији, најмудрији приступ устројењу породичног живота.

А шта радити када ти се чини да не можеш да волиш, треба ли чекати и надати се да ћеш наћи себи човека кога тражиш?

Зависи од тога шта сматрате љубављу . Ако у љубав сврстате то што је описано у "Евгенију Оњегину", а посебно у "Ромеу и Јулији" или чак  у "Јунаку нашег доба", онда је сигурно боље да се не очекују таква емотивна стања. Може да се деси, али срећом Господ не благосиља такве страсти, које се у светској литератури сматрају љубављу . Не морају бити грубо телесне и непристојне, чешће су, барем до XX века, душевне, али то су свеједно страсти. И зато чекати и стремити ка таквим осећањима ни на који начин није препоручљиво.

Али ако под одсуством љубави или под неспособношћу за њу ми подразумевамо емотивно и душевно одбијање од неког човека, који је по свим логичким закључцима за нас добар, али га душа не прихвата и не жели да буде блиска са њим, и ако бројимо сваки минут када он или она коначно одлази, онда је, наравно, присиљавати себе на везивање са њим/њом на цео живот, крајње непожељно.

Свако ко са вером и надом на Бога може да живи, молећи се, тражећи и очекујући сусрет који ће послати Господ, он ће тај састанак и наћи. О томе говори целокупно искуство Цркве.

протојереј Максим Козлов

извор: Православна породица

У БЛАГОДАТИ ТУМАНСКЕ СВЕТИЊЕ

У недељу 28. маја манастир Тумане у Епархији браничевској био је стециште верног народа из свих наших крајева. Импозантно сабрање од око десет хиљада присутних чинили су и Аранђеловчани – наш хор и суграђани, који смо се у рано јутро упутили ка светињи смештеној на око 9 километара од Голупца. Повод овој величанственој светковини био је освећење испоснице Светог Зосима Туманског, чије свете мошти, уз мошти Светог Јакова Новог Туманског и чудотворну икону Курске Мати Божије, представљају непроцењиву вредност коју чува овај средњевековни манастир. 

Свети Зосим је био монах синаит који се у другој половина 14. века у молитвеном тиховању подвизавао у испосници око километар удаљеној од манастира Тумане, која је обновљена и овом приликом освећена. Нетрулежне мошти преподобнога су обретене 1936. године и током свих ових година забележени су бројни примери исцељења  верујућих који су кивоту приступали са молбом за помоћ. Одлуком са овогодишњег редовног заседања Светог архијерејског Сабора Српске Православне Цркве вечном Сабору светих прибројан је и Преподобни Јаков Нови Тумански (у свету Радоје Арсовић (1894-1946), доктор философије са Сорбоне) чије су, у целости сачуване, мошти обретене 2014. године у манастиру Тумане. Као датум празновања светитеља одређен је 8.(21.) август, дан када Света Црква прославља и Светог Зосима Туманског. Чудотворну икону Курске Мајке Божије, многопоштовану светињу,  у манастир су донели руски монаси тридесетих година 20. века.

Свету архијерејску Литургију служио је Архиепископ михаловско-кошицки Г. Георгије, уз саслужење Епископа браничевског Г. Игњатија и Епископа тимочког Г. Илариона. Пре Свете Литургије пресвучене су мошти Светог Зосима. У току Литургије извршен је чин проглашења Светог Јакова Туманског. У свечаној литији мошти Светог Зосима су пренете у испосницу, где им се народ поклањао током читавог дана. У манастирској цркви, посвећеној Светом архангелу Гаврилу, верни народ је целивао чудотворну икону Мајке Божије и приступао моштима Светог Јакова Новог.

Радује сазнање о светој драгоцености смештеној у том живописном пределу – манастира са вишевековном традицијом и реликвијама које са свих страна сабирају богочежњив свет, који им приступа с љубављу, поштовањем, молитвом и надом и добија дарове помоћи и утехе. Радује и приљежност младог четворочланог братства, које је успешно уложило и даље  улаже велики труд у обнови и изградњи манастирског комплекса. Са великим стрпљењем и умешношћу су изнели велики терет организације свих појединости овог значајног догађаја. Ми Аранђеловчани смо још и додатно поносни на чињеницу да игуман Димитрије, наш земљак, даје допринос свим овим значајним дешавањима. 

Импозантност молитвеног скупа захтевала је додатни труд, стрпљење, смирење, истрајност присутних током боравка на отвореном осунчаном простору током службе, чекања у редовима за поклоњење светињама, успона ка испосници; али све је то имало додатни смисао у подсећању на ове врлине које треба да буду део наших свакодневних живота у стремљењу ка Царству Небеском. Иако нисмо, ограничени временом, успели да све постигнемо што смо желели и планирали, облагодаћени лепотом и пуноћом дешавања чији смо део тога дана били, радосни за једно ново искуство и сазнање вратили смо се својим домовима. Свакако и уз наду да неће протећи много времена до нашег поновног доласка туманској светињи. 

Молитвама Светог Зосима и Светог Јакова Новог Господ нек нас помилује и спасе.

Аутор текста: Павле Вуковић

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Пећкој Патријаршији и Београду од 14. до 24. маја 2017. године

Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је у манастиру Пећкој Патријаршији саборним служењем свете архијерејске Литургије и призивом Светога Духа, а настављено у Патријаршији српској у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. На заседању су учествовали сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим Епископа осечкопољског и барањског г. Лукијана, одсутног из здравствених разлога.

На почетку прве саборске седнице Патријарх је као председник Сабора, у уводном обраћању сабраним архијерејима, указао на витална питања црквеног живота данас, у времену великих духовних и егзистенцијалних изазова, с једне стране, и великих могућности за мисију Цркве и духовну обнову народа, са друге стране.

Најважнија саборска одлука јесте одлука о установљавању нових празника у календару Српске Православне Цркве, односно Православне Цркве уопште. Сабор је, наиме, једногласно одлучио да вечном Сабору светих приброји или канонизује:

1. Патријарха пећког Пајсија Јањевца, чији ће се спомен славити 2/15. октобра;
2. архимандрита Стефана Јовановића, чији ће се лик, под називом преподобни Стефан Троношки, славити 4/17. септембра;
3. митрополита скопског Викентија (Крџића) и игумана Владимира (Протића) као свештеномученике и пострадале од бугарских окупатора у Сурдулици као мученике, који ће се празновати 16/25. маја;
4. зверски побијене страдалнике пивске као мученике, чији ће годишњи спомен бити сваког 25. маја/7. јуна, и страдалнике величке и горњеполимске, такође као мученике, чији ће се празник славити 15/28. јула, и
5. монаха Јакова (световно име: др Радоје Арсовић), под називом преподобни Јаков Нови Тумански, који ће се празновати 8/21. августа.

Сабор је прихватио извештај о раду Критског сабора, односно Светог и Великог Сабора, одржаног у јуну прошле године.

Сабор је, такође, упутио писмо подршке и молитвене солидарности Патријарху московском и све Русије г. Кирилу поводом дискриминације и обесправљености којој су изложени епископи, свештенство, монаштво и верници највеће и једине канонске Цркве у Украјини, аутономне Украјинске Православне Цркве у саставу Руске Православне Цркве.

Као и сваке године, Сабор је посветио дужну пажњу црквеној просвети и школству. Донете су одлуке које имају за циљ побољшање духовних и материјалних услова живота и рада у Богословијама, а посебно на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Либертивилу код Чикага.

Анализиране су и опште прилике у епархијама Српске Православне Цркве у Западној Европи, Америци и Аустралији. У том контексту донета је и одлука о премештању седишта Епархије источноамеричке из Ворена (Њу Џерси) у Парк Хилс (Јонкерс, Њујорк).

Донета је одлука да се при Светом Синоду оснују Одељење за бригу о светињи брака и породице, Одељење за биоетику и Одељење за праћење разбијачке делатности јеретичких организација, секти и неканонских групација.

Сабор подржава изградњу Меморијалног центра на Старом Сајмишту као трајног спомен-обележја српским жртвама у 20. веку, као и жртвама Јевреја, Рома и свих осталих народа који су са српским народом поделили његову горку судбину у томе трагичном столећу.

Сабор се позабавио и питањем црквеноправног (канонског) статуса православних војних свештеника у Војсци Србије.

Одобрено је Епархији рашко-призренској да, поред свог историјског седишта у Призрену, може установити, из практичних разлога, и административно седиште у древноме Расу (Новом Пазару).

Сабор сматра, као што је и раније сматрао, да земним остацима српског и светског великана Николе Тесле никако није место међу музејским експонатима – ова чињеница представља јединствен преседан и васељенску срамоту – него у гробници, и то у Храму Светог Саве на Врачару или, алтернативно, на платоу испред њега.

Саслушан је, са благодарношћу Богу и са молитвеним страхопоштовањем, извештај о недавном обретењу (проналажењу, откривању) моштију светога владике Мардарија (Ускоковића) Либертивилског у стању потпуне очуваности и нетрулежности, што је знак да га је Господ прославио на изузетан начин. С тим у вези, прихваћен је предлог да 14. и 15. јула ове године у Либертивилу буде свечано обележена стота годишњица његовог доласка у Америку.

Са задовољством је прихваћен и извештај о току обнове Храма Светога Саве у Њујорку.

Сабор је констатовао да су свештеници и верници Српске Православне Цркве у току овог извештајног периода уложили велики труд на сакупљању средстава у добротворне сврхе и за ублажавање тегоба пострадалог народа.

Сабор је пажљиво саслушао више важних извештаја, у првом реду извештај Светог Синода о његовом раду у протеклом периоду, са посебним нагласком на успешном раду Музеја и Архива Српске Православне Цркве, као и патријаршијске Библиотеке. Следили су извештаји Комисије за ревизију Устава Српске Православне Цркве, Патријаршијског управног одбора, добротворне Фондације Човекољубље, поклоничке агенције Доброчинство и других црквених тела и установа.

Сабор је, такође, размотрио питање антиканонског и цркворушилачког деловања расколничке групе познате под именом артемијевци, по некадашњем имену г. Марка Радосављевића, формалног вође групе. Тим поводом је Сабор упутио и посебно обраћање верном народу у којем позива вернике на духовну будност, трезвеност, расуђивање и истинску, јеванђелску верност и ревност, насупрот расколничкој, секташкој ,,ревности не по разуму”, а расколнике на покајање, једино спасоносно, и на повратак у крило Мајке Цркве. Притом је одлучио да Горана Мирковића, такозваног хорепископа хвостанског и барајевског, уствари свргнутог јеромонаха Наума, трајно искључи из црквене заједнице, с тим да ово изопштење или екскомуникација престаје да важи једино у случају искреног и делатног покајања.

Сабор је са великом жалошћу констатовао да Румунска Православна Црква не само што наставља са својим антиканонским упадима у јурисдикцију Српске Православне Цркве него их још и интезивира и проширује на читаву српску канонску територију. Уколико она са том крајње небратољубивом и етнофилетистичком праксом не престане у најскоријој будућности, Свети Синод ће, по овлашћењу са овог заседања Сабора, бити приморан да начини мучан, али једини могући корак – да прекине литургијско и канонско општење са овом Црквом све до њеног повратка ,,к познанију права”.

Сабор је размотрио и један излишан и у суштини бесмислен проблем. Реч је о уплитању групе наставникâ и асистената Православног богословског факултета у Београду у јавну расправу о Дарвиновој теорији еволуције, у међувремену ,,догматизованој” у мање-више атеистичком смислу, што је у медијима хорски проглашено за подршку дарвинизму у његовом најгорем издању и за посредно оспоравање богооткривене истине о Богу као Творцу света и библијске повести о стварању. Потписници тога текста су се обратили Сабору са исповедањем аутентичне хришћанске вере у Бога Творца (здрави и прави креационизам). Сабор је то прихватио, али са напоменом да нам читава та распра, без обзира на њихове намере и замисли, уопште није била потребна.

Сабор је одликовао Патријарха српског г. Иринеја орденом Светог Јована Владимира, а Епископа шабачког г. Лаврентија, поводом 50-годишњице његове архијерејске службе, орденом Светог Саве првога степена.

Попуњене су скоро све упражњене епархије Српске Православне Цркве. За митрополита дабробосанског изабран је досадашњи епископ зворничко-тузлански г. Хризостом, за епископа зворничко-тузланског досадашњи епископ далматински г. Фотије, за епископа далматинског архимандрит г. Никодим (Косовић), досадашњи настојатељ манастира Крке, за епископа милешевског досадашњи епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије, за епископа бихаћко-петровачког досадашњи епископ франкфуртски и све Немачке г. Сергије и за епископа нишког досадашњи викарни епископ топлички г. Арсеније, док је за администратора епархије франкфуртске и све Немачке изабран епископ аустријско-швајцарски г. Андреј.

У Светом Синоду престао је мандат епископима бачком г. Иринеју и рашко-призренском г. Теодосију, који остају чланови заменици, а за нове чланове Светог Синода изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Иринеја, митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и епископ ваљевски г. Милутин.

Информативна служба Српске Православне Цркве
 

27 / 05 / 2017

СВЕТЛОСТ КОЈА ЗНА МОЈЕ ИМЕ

 

 

Потресна исповест бившег будисте који се сусрео са Христом и прешао у Православље

Десет година свога живота био сам будиста. Примљен сам у веру након седам година учења и припреме, под руководством духовног учитеља и малобројне лозе Њингма, која је практиковала Ваџрајану (тибетанска школа будизма). Имао сам, дакле, духовног учитеља, кога сам волео и кога и даље волим. Био је, и још увек је, узор благости и доброте у моме животу. Захваљујући његовим поукама почео са да посматрам свет широм отворених очију и пунијим срцем. Достигао сам степен Нгакпа, којим се одликују жреци који се баве тантром. 

 Премда се, приликом добијања овог степена, полаже заклетва, она не обавезује жреца на безбрачност, нити на уздржавање од меса и алкохолних пића. У нашој заједници се, све у свему, није практиковало одрицање, већ су се следила тантријска и дзогчен учења, која су заснована пре на преображају свести него на самоодрицању, као и на изненадним тренуцима спознаје, која би забљеснула ум различитим интензитетом и распонима трајања и која, временом, узводе ум у такозвани ригпа, тј. стање ума и спознаје које се достиже путем релаксације у човеково природно стање просвећености. 

Те тренутке просвећености достизали смо уз енергијско саучествовање нашег учитеља, или сопственом способношћу опуштања, спуштања у сопствени опит „бивствовања“ и „небића“, и уз садејство метода и техника којима су нас обучавали. Током дугих година бављења овиме, чинило ми се да ме ти тренуци просвећености оплемењују, те да свет посматрам са све већом благошћу, благодарношћу и самилошћу. Мој духовни наставник је говорио да је 99% будизма метод, а један посто – истина. Методе и вежбе које се користе у будистичким школама наводно развијају у човеку изоштреност свести и могућност поимања стварности какву не ствара неуротичан ум.

Наше су се вежбе састојале из седења у тишини, јога-песама, мантри и психо-духовних, као и физичких вежби. Био сам на поклоничком путовању у Непалу, где сам посетио тамошње светиње, а са наставником и осталим ученицима Ваџра-будизма похађао сам курсеве по Америци и у Велсу. Том приликом смо се повлачили у тишину и предавали медитацији, било појединачно, било у групама. Могу засигурно да кажем да сам у тим тренуцима доживљавао „просветљење“ ума, проширење видика и искустава које приписујем своме наставнику и вежбама које ми је задавао.

Једног касног јануарског поподнева 1999. године, отишао сам, као и обично, да вежбам испред свог малог будистичког „олтара“, где сам, као и увек, почео са јога-песмом и мантром, а затим, после медитације, упалио мирисне штапиће поред олтара. Затим сам поново сео и почео са вежбама. Не знам колико сам времена провео седећи тако у тишини, када одједном јасно зачух сопствени глас како изговара речи: „Недостаје ми Исус…“ Премда су ово биле моје речи, учинило ми се да их не изговарам ја, него да долазе однекуда кроз мене. Ипак, пошто нису били у питању никакви гласови споља, било је очигледно да сам ја то рекао.

Чим сам изговорио те речи, „недостаје ми Исус“, цело моје биће испунило се чежњом. Не знам како другачије да назовем осећај који ме је преплавио. Болело ме је. Болело изнутра. Осетио сам такву чежњу да је то просто било невероватно. Покушао сам да се изнова концентришем и да наставим са медитацијом. Често се приликом медитације дешава да човек доживљава несвакидашња искуства, да осећа необичне мирисе, чује необичне звукове, а понекад му се приказују и визије. То се све сматра психо-духовним аномалијама, које човека избацују из колосека и ометају долазак и одлазак мисли. Мисли заиста долазе и одлазе, али метода коју сам користио састојала се из тога да се трудим да испразним ум од било каквих помисли које би се лепиле на унутрашњи доживљај. Покушао сам, стога, да овај догађај отпишем као нијам (медитацијски доживљај) и да му не придајем пажњу. Како нисам могао да се опустим и вратим медитацији, устао сам и помислио: ово је сигурно била нека пројекција из раног детињства, нешто у вези са љубављу за којом сам чезнуо као дете, а нисам је имао. Оба моја родитеља била су хришћани, али пошто је Презвитеријанска црква била једина богомоља у нашем граду, ја сам одрастао у презвитеријанском окружењу. У сваком случају, родитељи ми нису били уопште побожни.

Завршио сам вежбање и отишао у кухињу да поспремим судове. Био бих сасвим заборавио на онај догађај да ме и даље није пратио неодољив осећај чежње, који ме није напуштао, ма колико да сам се трудио да на њега заборавим. Нисам имао никакво објашњење за тај осећај. Нисам тада испричао жени о овом искуству, но све време сам о томе размишљао. Бол није престајао. То вече је било као и свако друго: мало смо гледали телевизију и попричали, а ја сам затим отишао у атеље да сликам. Бавим се сликарством и мој атеље је дозидан уз кућу. У њему понекад спавам, ако се деси да сликам до касно у ноћ. Те вечери сам безуспешно покушавао да наставим са сликањем на платну које сам био започео, па пошто нисам могао да сликам, отишао сам на спавање.

Те ноћи, у три сата ујутро, пробудило ме је нечије присуство у соби. Било је то присуство Чежње. Не знам како бих другачије да га назовем. Забринуо сам се: да није неко провалио у кућу? Устао сам из кревета и проверио све собе. Осим моје жене и мене, у кући није било никога. Пошто сам се сасвим разбудио, одлучио сам да мало медитирам, па сам отишао пред „олтар“ у свом атељеу. Медитирао сам нешто мало више од пола сата, а затим се вратио у кревет. Следећег јутра сам проверио сва врата и прозоре, и прегледао кућу, не бих ли пронашао нешто чиме бих објаснио „присуство“. Домаће животиње нисмо држали. Упитао сам Дајану да ли је можда претходне ноћи устајала и улазила у атеље. Одговорила ми је да је читаву ноћ чврсто спавала. Упитала ме је да ли се можда нешто десило. Нисам јој ништа рекао о „Присуству“ које сам осетио. Нисам хтео да је плашим, а нисам желео да помисли да сам полудео.

Следеће ноћи ме је нешто опет пробудило. Нисам у стању тачно да опишем како сам се осећао, осим да поновим да је то било исто оно „Присуство Чежње“, као и претходне ноћи. Опет сам осетио бол у унутрашњости свога бића. Чезнуо сам за нечим што ни сам не умем да опишем. Никаквих халуцинација нити виђења нисам имао, ништа необично нисам чуо, но ипак, постојало је неумитно осећање да ме је неко или нешто призивало и на тај начин пробудило. Осећао сам унутрашњи бол и чезнуо за нечим што нисам могао себи ни да објасним. Било је то као да се налазим милионима километара далеко од свога дома. 

Овде морам да напоменем да смо дотле живели сасвим срећно. Жена и ја смо се и после 25 година брака волели. Обоје смо били уметници, прилично успешни у своме послу. Имали смо кућицу са баштом у малом приморском месту близу Сан Франциска, где нам је било веома лепо. Имао сам дивног духовног учитеља и био сам веома привржен будизму. Здравље ме је, упркос вишку килограма, добро служило. Све у свему, водио сам сређен живот, без већих проблема. У мом животу није било нечега чиме би могла да се објасне новонастала осећања чежње која су ме пратила. Осећао сам се као заљубљени младић и никако нисам могао да зауставим то осећање бола, чежње и опште збуњености. Све је почело онда када сам изустио оне речи: „Недостаје ми Исус…“ Ипак, чинило ми се невероватним да су те речи могле бити узрок толиког мог бола. Свакако је нешто друго било посреди, али ја и даље нисам знао шта. Покушао сам да читаву ствар рационално анализирам, чак сам саставио и списак могућих разлога, мотива и догађаја који су евентуално могли да изазову такву чежњу у мени. Међутим, ништа на том списку није представљало прави одговор на питање због чега се у мени јавило то необјашњиво осећање чежње, а још мање је објашњавало осећање нечијег присуства у мојој соби ноћу.

Сваке ноћи у току недељу дана сам се, као на позив, будио у три сата ујутру. Почео сам помало и да се плашим. Нисам могао себи да објасним шта ми се догађа, нити сам имао представе како би требало да се поставим. Никада тако нешто нисам искусио. Понадао сам се да ће ме мој учитељ просветлити, да ће ми објаснити шта се то дешава са мном и дати ми упутства шта да радим. Ако ико зна шта се то са мном дешава, то је свакако мој учитељ. Позвао сам га телефоном чак у Велс и испричао му о свом чудноватом искуству од претходних дана, све по редоследу догађања. Учитељ ми је тада саопштио име једног од тибетанских „божанстава“ и рекао ми да га призивам. Такође ми је дао и мантру коју је требало да понављам ради призивања тог „божанства“. Рекао ми је да понављам мантру и редовно обављам све ритуале и духовне вежбе које ми је задао.

Те ноћи, опет ме је пробудило осећање „присуства“. Одмах сам отишао пред свој „олтар“ и упалио штапиће. Пре но што ћу призвати име „божанства“ које ми је учитељ рекао и пре изговарања мантре, провео сам неко време у медитацији. У соби је владала дубока тишина и савршени мир. Тада сам призвао име „Свесног Бића“ (тако се у грани будизма коју сам практиковао зове „божанство“), онако како ме је учитељ упутио. На моје запрепашћење, чух глас који рече: „Ја нисам тај“. Нисам могао да одредим одакле је глас дошао. Знам само да је глас звучао као да је мој, али ја знам поуздано да те речи нисам изговорио. Сада не знам да ли сам тај глас чуо у себи, или је он дошао до мене споља, али могу да тврдим са сигурношћу да је јасно изговорио речи: „Ја нисам тај“. Ово ме је веома уздрмало. Седео сам тако, потпуно збуњен, и ћутао. Касније сам устао и изашао напоље. Могло је бити негде око 3:30 ујутро. Над океаном се једва назирао месец. Сео сам на степенице од куће и почео да плачем. Унутарњи бол и чежња не само да нису нестали, него су постали неиздрживи. Учинило ми се да губим памет. Знао сам да се нешто веома велико дешава, али нисам знао шта. Исплакао сам се као никад до тада. Коначно, подигао сам главу и упитао: „Ко си ти?“

У тренутку када сам изговорио ове речи, нешто се невероватно догодило. Најпре, молим да схватите да ја немам никакав осећај да ли је ово што ћу рећи умесно или није. Такође, немам начина да објасним како или због чега се догодило то што се догодило. Моја ограниченост је велика. Када сам, дакле, изговорио те речи, наједном ме је испунила нека блага светлост. Ту светлост нисам могао да видим на уобичајен начин, али ме је она целог испунила. Не умем да опишем нити да објасним просветљење које ми је собом донела. Но, знам сасвим поуздано да је та Светлост ушла у мене и да ме познаје. Звучи немогуће, али тако сам осећао. Не само што та Светлост познаје мене, Мајлса, прзницу и намћора, већ ме и истински воли. Нека ми се опрости на смелости што овако нешто говорим, али ја сам тако осећао. Немам начина да докажем да је то истина. Тада нисам знао ни како да назовем ту Светлост. Тешко ми је било да изговорим реч Бог или Христос, но ипак, осећао сам да има неке везе са Богом и Словом Божијим. Нисам могао да изговорим те речи јер су ми тада изгледале пуне свега онога чега сам се одрекао, напустивши протестантизам свог детињства. Мада нисам могао да изговорим ту реч, осећао сам као да се у мени нешто преломило, и да је то „нешто“ била љубав, Божанска Љубав, Љубав која ме је посетила, која као да ме је дозивала по имену док је улазила у мене. А, опет, као да је одувек пребивала у мени та Љубав, само што је ја нисам био свестан. Када би било начина да све ово искажем на јаснији и разумљивији начин, верујте да бих то учинио, али не могу.

Пао сам на колена и остао да лежим на земљи неко време. Не знам колико сам дуго тако лежао, но после извесног времена, вратио сам се на степенице и поново заплакао. Речи су се губиле док је Светлост улазила у мене и ја сам осетио у себи познање које се рађа из Љубави. Знао сам да ме Бог воли, а нисам могао да изговорим реч Бог. Знао сам и да ме Христос воли, но нисам ни ту реч могао да изговорим. Практикујући будизам, дошао сам до извесних сазнања, неколико пута сам у неком магновењу успео да ухватим „целину“, но никада ми се није овако нешто догодило. Горео сам изнутра Љубављу и познањем Светлости. Наравно, то није био пламен у правом смислу, ништа што би се могло опипати или видети, али ја сам ипак осећао како изнутра сијам. Не знам да ли је то Бог чезнуо за мном или ја за Њим; као да смо се сусрели негде у тој снажној чежњи. По први пут је чежња представљала опит Божијег присуства и мог односа према Њему. Док сам се бавио будизмом, често смо разговарали о проналажењу самосвести у обичним животним ситуацијама. Мени се чинило да се сва моја свест преточила у чежњу за Богом, Који је Светлост и Љубав, и у Његову чежњу за мном. По први пут у животу сам осетио Божанску Љубав, Љубав која зна моје име. Не знам колико сам дуго седео тако на степеништу. Мислим да је почело да свиће, али не знам када сам ушао у кућу. Сигуран сам да сам после извесног времена заспао, али не могу тачно да кажем када се то догодило. Знам само да сам био потпуно обучен када сам се пробудио.

Тога јутра сам испричао жени шта ми се догодило. Рекао сам јој да је у мене ушла Светлост Која зна моје име. Другачије нисам умео да јој објасним. И даље, док сам јој описивао шта ме је снашло, нисам био у стању да изговорим реч Бог или Христос. Наравно, жена ме је, као права Американка, упитала да нисам случајно мало више попио, на шта смо се обоје насмејали. Обоје смо врло добро знали да тако нешто није могуће, пошто, у грани будизма којој сам припадао, алкохол, па чак ни пушење, није било дозвољено. Ипак, саслушала ме је док сам јој причао о детаљима свог доживљаја. Тада сам схватио да се све у мом животу променило. У мој живот је ушла Љубав и све у шта сам до тада веровао се срушило. Мој учитељ је био атеиста, а будизам у коме ме је подучавао свакако није трпео идеју о Богу као Творцу или Извору Љубави. У разговорима са учитељем било је речи о мудрости и самилости, о доброти и самосвести, али реч „љубав“ скоро да се никада није помињала, поготово не у смислу Божанске Љубави. Моја жена је била видно узнемирена. Премда смо се шалили и смејали на све то, осећала је да се у мени све променило. Она, као ни ја, није могла да предвиди куда би све то могло да ме одведе. До тада је све у нашем животу било прилично стабилно и мирно, а сада је наш живот претио да се промени.

Оног дана када ме је прожела Светлост Која зна моје име, у мени се зачело сазнање о стварима о којима до тада нисам имао појма. Осетио сам личносну Љубав са Извора и то искуство је било посве различито од свега што сам до тада доживео. Био сам збуњен: због чега не могу да изговорим речи Бог и Христос? Плашила ме је помисао да се ради о Богу, тј. о Христу, а с друге стране, осећао сам да је то могуће, да ме је прожела Љубав Христова. Можда ме је било и стид да тако нешто кажем. Ни једног тренутка нисам желео да будем хришћанин, ја који сам годинама хришћане сврставао у категорију „будала“ и „дволичњака“. Мада сам као будиста временом то превазишао и стекао мало више самилости према људима, па и према хришћанима, нисам ни помишљао да постанем хришћанин, нити сам икада осетио и најмању жељу да истражујем путеве Хришћанства. Ипак, мисао о постојању Бога ме никада није напустила, премда ми је учитељ говорио да морам да рашчистим са осећањем да је Бог крив за многе ствари у мом животу и да, ако желим да узрастам духовно, морам да престанем да Га кривим. Био је у праву.

И тако, сада се један нови свет отварао пред мојим очима, док се други рушио. Заклетва коју сам положио када сам инициран у будизам важила је доживотно. Био сам доживотно везан за свог учитеља и за своју веру. Али, сада је преда мном стајала непобитна чињеница да постоји Творац Љубави, Извор Љубави и Дух Љубави, коју мој будизам није могао да објасни, а коју моје доживљено искуство није могло да оповргне. Сећам се, тада сам се борио сам са собом. Тражио сам неки оквир у који бих могао да сместим свој доживљај љубави. Чињеница да је мој учитељ атеиста искључивала је могућност његовог правилног разумевања стварности која је у мени изгледала ограничено и непотпуно, као уосталом и поуке мог учитеља. Знао сам тада да мој учитељ греши у погледу Бога. Но, нисам знао шта ми је чинити.

Мој акупунктуриста, Пантелејмон Дејвид Вокер је члан Православне цркве у Америци. Са њим сам често за време терапије разговарао о будизму и хришћанству. Убрзо после ових догађаја, имао сам заказану терапију код њега. Пошто смо се поздравили, прућио ми је једну књигу и рекао: „Имам за тебе нешто што мислим да ће ти се допасти“. Наслов књиге је био: „Христос, вечни Тао“, а аутор јеромонах Дамаскин. Књига је приказивала Христа као пуноћу благодати и Истине, а Православље као испуњење свега онога што људи иначе траже у источним религијама и философији. Те ноћи сам почео да читам књигу и скоро да нисам читаве ноћи заспао. Наставио сам да је читам. Књига ми је пружила жељени оквиру који сам сада могао да сместим свој доживљај Светлости Која зна моје име. Веровао сам тада да постоји Извор Љубави, но и даље нисам био у стању да тај Извор назовем Духом Светим. Пошто сам Хришћанство одбацио још у детињству, те речи никако нису могле да избију на површину.

Дејвид ми је предложио да одем у једну од парохија Америчке Православне Цркве у Сан Франциску. Та ми се идеја није допадала јер се косила са мојом давнашњом одлуком да занавек оставим Хришћанство. Сматрао сам да ми је потребно нешто што није везано ни за какву „институцију“. Најмање сам од свега желео да се вежем за било коју цркву. Сем тога, зар нисам и даље будиста? Зашто ме сада све упућује на то да треба да пригрлим другу веру, још уз то хришћанску? Био сам обавезан, због заклетве коју сам положио, да останем веран свом учитељу и будистичкој мисли. Никакво чепркање по другој религији није долазило у обзир. Ипак, будизам није имао одговор на мој искуствени догађај, за који сам знао да има везе са Богом. Био сам и један посве сигуран у то да је доживљај Светлости Која зна моје име сасвим истинит и стваран. Мој учитељ је говорио да Бога нема, а ја зацело знам да сам лично доживео Божанску Љубав. Опирао сам се, дакле, идеји да пођем у неку од хришћанских цркава, но ипак, Православље је, како ми се чинило, поседовало вековну традицију самосагледавања, као и начин да се појединац преобрази у односу на Божанско. Књигом јеромонаха Дамаскина преда мном се отворила могућност да сагледам једну традицију која је другачија и дубља од било које друге хришћанске традиције за коју знам.

Стога сам позвао телефоном Саборни храм Свете Тројице у Сан Франциску, као што ми је Дејвид предложио. Када се човек са тешким руским нагласком јавио с друге стране жице, упитао сам га да ли се службе одвијају на енглеском, на шта ми је он одговорио: „На јако лошем енглеском!“ Допао ми се овај смисао за хумор. Записао сам време почетка службе и захвалио се.

Једне недеље у фебруару, устао сам, обукао се и саопштио жени да идем у цркву. Била је пренеражена. „Шта?!“ – узвикнула је. „Знам. Ништа ме не питај. Вратићу се ускоро“. Падала је киша и улице су биле скоро сасвим празне. Довезао сам се до Сан Франциска и сетио се да сам некада давно виђао у центру града плаво кубе руске црквице. Потражио сам улицу Грин, у којој се налази Храм Свете Тројице и ускоро угледао куполу са крстом. У том делу града је веома тешко наћи место за паркирање. Док сам се приближавао цркви, тражећи место, одлучио сам да одем у најближи Мекдоналдс ако не нађем место за паркинг. Само што сам то изрекао у себи, један аутомобил је кренуо са паркиралишта, ослободивши једно. „Добро, добро, идем“, рекао сам у себи. Био је то 7. фебруар 1999. године. Тада то још нисам знао, али та недеља је била Недеља о блудном сину.

У тантри се обилно користе сва чула како би се човеку отворила свест и како би се полако опустио у природно стање сопственог просветљења. Тога дана, када сам ушао у цркву, осећао сам како сва моја чула упијају светлост и мирисе. Већ на вратима цркве сусрели су ме неки парохијани и домаћински увели у храм. Када сам упитан да ли сам Православац, брзо сам, и по свој прилици грубо, одговорио да сам будиста. Стајао сам у самом дну храма и посматрао шта се догађа. Када је почела Литургија, појање и читање је испунило читав простор исто колико и светлост и миомириси. Чинило се као да је читава служба празник чула. Било је истовремено дивно и застрашујуће. Све у свему, осећао сам да сам на безбедном, само да није тог свеприсутног Хришћанства… Након службе, позвали су ме на ручак. Прихватио сам. За ручком се водио интересантан и пријатан разговор, а неколицина парохијана је чак показивала интересовање за будизам. Када сам отишао оданде, чинило ми се да сам пронашао нову врсту Хришћанства, која се свакако много разликовала од Хришћанства које сам познавао као дете.

Следеће недеље сам поново дошао на Литургију. Ускоро сам почео да посећујем и вечерње службе. Био сам изненађен читањем и појањем на тим службама. Никада нисам чуо да читава богословска наука може да се изрази у песми. Временом сам све више схватао да је Православље Хришћанство које је дубље и шире од онога како сам га до тада схватао. Чуо сам да се у службама помиње Светлост и схватио да та Светлост веома личи на мој доживљај Светлости Која зна моје име. Чуо сам чак и молитву у којој се каже да нас у тој Светлости љуби Бог Отац, Бог Реч и Бог Дух Свети. Више се нисам опирао речима као што су Бог и Христос. С друге стране, моја жена и наши пријатељи су се осећали веома нелагодно када бих користио ове речи пред њима. Моји рођаци су занемели када су чули да одлазим у цркву, још уз то и Православну. 
 И даље сам се састајао са својом групом будиста. Знао сам, међутим, да ћу морати озбиљно да поразговарам са учитељем када буде дошао да нас посети у марту месецу. Осећао сам се као да сам га, на неки начин, изневерио тиме што одлазим у цркву и то ми се није ни мало допадало. Ипак, морао сам да се потрудим да схватим шта ми се то догађа и чинило ми се да ми црква нуди неке одговоре, што није био случај са мојим учитељем.

Књига оца Дамаскина је била катализатор моје жеље да сазнам нешто више о Хришћанству, а мој живот у цркву се одвијао као по природном следу догађаја од тренутка када сам прочитао ту књигу. Што сам више одлазио на службе, то сам више осећао да бих тамо могао да опстанем као Хришћанин, мада и даље ту реч нисам користио. И даље сам јој се опирао, зазирао од ње, титрао на самој ивици Хришћанства, кријући се у сенци свећа. Имао сам отпор према метанијама које су парохијани чинили и према знамењу крста. Био сам, ипак, и даље будиста. У цркви сам био само посетилац. То ми је пружало могућност да и даље „истражујем“, али да се не обавезујем ни на шта. Једне вечери, пришла ми је матушка Варвара, свештеникова супруга, и упитала ме да ли желим да научим како да се прекрстим. Изненадио сам самог себе, одговоривши потврдно. Знам да ово звучи чудно, али када сам се прекрстио, осетио сам разлику. Почео сам да посматрам себе другачијим очима. Био је то први гест који сам учинио јавно, гест који је говорио о мом новостеченом поверењу у Хришћанство. Био је то један тако једноставан гест, који је за мене ипак представљао први корак ка прихватању Хришћанства, знак да сам почео да се „облачим у Христа“.

Одрастао сам у атмосфери непријатељства према „папистима“. Мој отац је био лутеран, сав огрезао у мржњи према римокатолицима. То непријатељство је и даље постојало у мени, али те вечери, када сам се прекрстио, наставио сам да то чиним и на другим службама. Наставио сам да тражим одговоре на своја питања у Православљу, као и други облик молитве. У грани будизма коју сам упражњавао, Ваџрајани, ученик види у свом учитељу биће које је достигло просветљење и које га води на путу просветљења. Ученик се клања до земље пред својим учитељем у знак савршеног поштовања и у знак тоталне зависности од њега на том путу самопознања и самосвести. Пред својим учитељем сам се клањао без двоумљења. У Православној цркви, верници се клањају Светој Тројици: Оцу, Сину и Светоме Духу, као и Божијим светитељима. Нисам хтео да се клањам. Ни сам нисам разумео  откуда толика тврдоглавост код мене по том питању, иако сам и тада добро схватао да је бесмислено клањати се пред учитељем, а не клањати се пред Богом. Тада ми је, изгледа, било лакше да верујем човеку него Богу. И тако, осењивао сам се знаком крста, али нисам метанисао. Бог ме је дословно извукао из кревета и позвао по имену на најјаснији могући начин, дао ми да опитно, на својој кожи, осетим Светлост и Љубав, а ја и даље, у својој гордости и тврдоглавости, нисам желео да Му узвратим поштовањем. Био сам упоран: нисам хтео да се поклоним пред Богом. Нешто се у мени и даље жестоко опирало Христовом позиву и позиву Његове Цркве.

Велики и Часни пост је време дубоког самоиспитивања. Читава Црква тада започиње заједничко путовање са Христом ка Јерусалиму. Свих 40 дана поста су као космичка драма у времену. Управо тај доживљај времена у будизму никада нисам окусио. У Православљу, нарочито приликом дугих богослужења, време као да нестаје у времену. Док сам био будиста, навикао сам на дуготрајне ритуале. Понекад ми се чинило, док сам их вршио, да време брже пролази. Ипак, нисам никада доживео вечност у времену. У Православној цркви су службе, а нарочито Литургија, имале неку ванвременску димензију. Свака реч о изгубљености у животним неприликама односила се на мене. Љубав ме је дотакла, но ја сам и даље био изгубљен. Сваки пут бих одлазио са службе са помишљу да бих све што сам тога дана или те вечери чуо, могао и сам да кажем, само када бих умео. Препуштао сам се појању, слушао како хор поје моја осећања, и у речима које је чтец читао налазио сам своју Љубав. Када смо већ дубоко зашли у Велики пост, почео сам да доживљавам време у Цркви као никада до тада. Премда сам, ка будиста, умео да медитирам сатима и мада сам проводио читаве седмице ћутећи, изолован од света, време никада није достизало ту пуноћу, никада није дотицало вечност. Великопосна богослужења су учинила да сам почео да се мењам.

Једне вечери, док је још трајао Велики пост, колена су ми се сама савила. Затекао сам себе на коленима пред Богом. Осећао сам се ужасно што сам се тако дуго опирао томе, у својој гордости. Све је у мени сведочило о Христовој неизрецивој Љубави, а ја сам јој се опирао. У тренутку када сам челом дотакао под цркве, Бог ми је сломио срце. Зајецао сам… Отац Виктор је чуо моје јецаје, док је кадио иконе. Нисам могао да се зауставим. Било ми је непријатно. Осећао сам да сам изложен погледима свих парохијана са којима сам недељама долазио у исту цркву и који су ме посматрали док сам се, у својој гордости и охолости, опирао. Гледали су ме како се опирем и док сам се осењивао знаком крста. Сада ме гледају како приклањам колена и главу. Гледају ме као плачем, сломљеног срца. Да, Бог ми је, тог тренутка, сломио срце. Могао бих, чини ми се, тачно да покажем прстом на место где се то догодило. Прво је ушао у мене, као Светлост. Онда ми је сломио срце. Боље од овога не могу да се изразим. Сломио је моју охолост и гордост, и усамљенички живот који сам до тада водио више није био могућ за мене. Дао ми је да окусим вечност у времену, а ја нисам био достојан ни мрвице онога што ми је пружио. Онда ми је сломио срце, укротио ме Својом Љубављу. Осећам се као просјак. И јесам просјак…

Сада су вечерње службе постале дуже, учесталије и обимније. Жена ми се љутила што стално одлазим од куће и често смо се препирали. Нисам код ње наилазио на разумевање и подршку на путу који сам изабрао да следим. Сви моји пријатељи су сматрали да сам полудео. Чланови будистичке групе, са којом сам се састајао, нису ни знали за моје одласке у цркву. Што ме је више привлачила Црква, то су јаче биле силе које су ме одвлачиле од ње. Дволичност и противуречност мог присуства у Цркви као будисте биле су очигледне чак и мени. Ипак, тек сам тог тренутка схватио да ми више нема повратка. Био сам „заљубљен“ и морао сам бити што је могуће ближе Извору Љубави. Мислим да сам се неко време чак понашао помало сумануто. Осећање чежње ме није напуштало, чак се, како је одмицао Велики пост, и продубљивало. Плакао сам за сваку ситницу. Једном сам, тако, ишао улицом и угледао старији брачни пар како се држи за руке, а очи су ми се напуниле сузама. На Литургији, када бих чуо како се оглашавају звона пред заједничко изговарање Символа вере, морао сам да окренем главу у страну да ме људи не би видели како плачем. Прешао сам да стојим у углу храма јер ми је било непријатно. Из тог угла се слабије чуо хор, но ја сам се осећао као просјак који је дошао да се огреје крај уличне ватре.

Написао сам писмо оцу Дамаскину, који живи на Аљасци, и оцу Виктору Соколову, ректору Богословије Свете Тројице, и испричао им шта ми се догађа. Писао сам им о својој потреби да сазнам више о Православној вери. Отац Дамаскин ми је одговорио дивним писмом, у коме ме је соколио да истрајем у свом трагању. Веома ме је дирнула његова доброта. Такође, замолио сам оца Виктора да ме прими на разговор.

Пошто сам знао да мој учитељ ускоро долази, позвао сам и њега да га замолим да одвоји мало времена за мене. Напомињем да сам већ тада погазио своју заклетву према њему, не само због тога што сам направио корак ка Хришћанству, већ зато што нисам веровао да он може да разуме мој доживљај Светлости Која зна моје име. Пошто је мој учитељ био атеиста, било ми је јасно да ће он унапред одбацити суштину мог доживљаја. То је био тренутак када сам раскинуо своју везу ученика и учитеља са њим. Ипак, у празнини која је остала за тим раскидом, пружила ми се могућност да себе отворим за деловање Духа Светога, да отворим део себе који је дуго био затворен, управо због послушности учитељу и учењима будизма. Будизам и моја приврженост учитељу представљали су једно време центар мог живота и ја сам се трудио, колико год сам могао, да то поштујем. Волео сам свог учитеља. Волим га и данас. Осећао сам тада велику одговорност, чак и обавезу, да на мистичан начин продужавам мисао и природну доброту бића и небића. То сам тада осећао као обавезу. Надам се да у мени и даље живи искрица која тако живо осећа доброту.

Састао сам се са учитељем. Замолио сам га да се повучемо у његову собу, како бисмо могли да останемо насамо. Знао сам да је тада осетио извесну нелагодност у мом држању. Испричао сам му све што ми се догодило, покушао да му до детаља објасним свој доживљај Светлости. Мислим да је схватио још тада да је мој доживљај био стваран, можда због тога што сам плакао. Поново сам се губио у тим сузама радости и страха. Плашио сам се што сечем грану која ме је до тада напајала духовно. Страх ме је било и због тога што сам тражио да изађем из тока енергије која је као река струјала космосом. Изашао сам из тока те реке, као бивши будиста. Сви моји „богови“ били су ми одузети: моје представе о свести и самосвести, начин на који сам посматрао свет. Заштитници или „јидизам“, са којима сам делио читав један свет, више нису били ту да ми помогну. Чудан је то био губитак, но ипак сам га осетио веома дубоко и снажно. Прилично грубо и напрасно сам га замолио да ме разреши заклетве. Те речи су просто провалиле из мене. Осећао сам се ужасно. Чудо сам свој глас како тражи да буде разрешен од заклетве, и то ми је личило на издају. Издао сам човека кога сам волео и који је волео мене, који ми је био духовни учитељ током читавих осам година. Знао сам да му тиме наносим бол, управо због тога што ме воли, и због тога што сам примио на себе обавезу да останем у овом енергетском ланцу док се сва бића у потпуности не ослободе. Моја заклетва је била нешто много више од пуког обећања датог њему као појединцу. Његов метод посматрања и поимања бића и светова, и енергије која их прожима, представљао је бит мога живота. У будизму постоје разни ланци, тзв. „сангхе“, од којих сваки има своју космологију и начин поимања света, али сви имају заједничку основу: самилост и свест. Према томе, моје иступање из будистичке групе, ланца или „сангхе“, јесте представљало много више од излажења из „кола“.

Све је било веома тужно. Учитељ је рекао да ми даје годину дана, у току којих ћу бити ослобођен заклетве и за које ћу моћи да упознајем пут који нуди Православље. За то време, ако тако одлучим, могу да се вратим и поново узмем на себе заклетву. Учитељ је схватио да се у мени догодила нека велика промена, али нисам сигуран шта је тачно видео. Он се увек заузимао за доброту и самилост, увек се старао да у свакој животној неприлици створи довољно простора за деловање. Због тога сам га и волео и сматрао га добрим учитељем. Одговорио сам му да бих желео да упознам пут Православља што боље. Учитељ ми је рекао да је моја једина обавеза према њему сада да будем добар Хришћанин. Мислим да смо обојица плакали, ако ме осећање не вара. Но, можда сам плакао само ја. Отишао сам од њега у шоку. Имао сам осећај као да је неко у мојој близини умро, као да се догодила нека страшна, трагична несрећа, после које се све у једном магновењу променило. Доживео сам то као тренутак у коме се сусрећу сигурност и страх, тренутак у коме се нешто рађа, а нешто друго тоне и нестаје.
Возио сам се кући преко моста, када ми изненада дође мисао да се, иза дна те огромне туге која ме је сколила, налази увереност у исправност мог поступка. У тој тузи, блистало је сећање, у исти мах и горко и слатко, на Светлост Која зна моје име. Почео сам да се сећам свега, од оног дана када ме је нешто пробудило усред ноћи и када сам кренуо у потрагу за лоповима. Схватио сам да сам заборавио на Бога, да сам Га потиснуо из сећања, читавих 20 година. Бог ме је дословно пробудио, довео до капије и позвао ме да уђем. Сетио сам се дана када сам се први пут прекрстио, и оног тренутка када ми се коначно сломило срце. Понекад нас, тврдокорне глупане, Бог мора да тресне по глави, не бисмо ли се призвали памети. Док сам возио, био сам веома напет, али сам знао да ће све бити у реду. У средишту те страшне буре која је беснела однекуда се назирао мир, спокој. Сумња и раздирућа осећања бола и цепања представљали су само атмосферске прилике око сићушне, али ипак постојане, трунчице уверености у Божију Љубав. Требало је само да је не заборавим, да се стално сећам те трунчице у току читавог дана.
Када сам стигао кући, јавио сам оцу Виктору, путем електронске поште, да сам ослобођен обавезе према будизму и својих заклетви. Замолио сам га да ме прими, како би ми дао упутства за даљи живот. Наставио сам да одлазим на сва великопосна богослужења. Када је наступио празник Васкрсења, био сам потпуно исцрпљен. Био сам измучен, измрцварен и празан, само ме је однекуда, дубоко у мени, грејао трачак Светлости. За само неколико месеци, читав мој живот се преокренуо.

Састао сам се са оцем Виктором. Препоручио ми је неколико књига и бодрио ме да наставим да одлазим на богослужења. Рекао ми је да се после вечерње службе, у редовним интервалима, одржавају разговори и часови веронауке за одрасле. Отац Виктор је са мном разговарао веома срдачно. Не знајући, чак ми је понудио најбољи савет који се може упутити бившем будисти који тражи Истину у Хришћанству: „Чак и ако ништа немаш, то је управо оно што приносиш Богу – ништа!“ Тог тренутка ми је Бог показао изобиље које нам је дато у овоме свету, а отац Виктор ми је помогао да то увидим. Схватио сам да све може да се принесе Богу као мала жртва: могу да му принесем своју тугу, жалост, гнев и неповерљивост. Неког другог дана бих могао да му принесем трачак радости и мрвицу среће. За мене је ово било од велике важности. Не знам да ли је отац Виктор поновио нечије речи или су оне биле његове, али то није ни важно: његове речи су остале са мном. Од тада ми се ни једном није догодило да немам шта да принесем Богу.

Што сам се више приближавао Цркви, то је код куће све више расла напетост. Недостајао сам својој жени, која се није много потрудила да то сакрије. Након 23 године брака, знала је да јој не би много помогло да крије своја осећања од мене – сувише сам неосетљив да бих то приметио. Најтеже ми је пао разлаз са драгим пријатељима из будистичке групе, којој сам раније припадао. Претходно сам замолио учитеља да ми дозволи да испричам своју причу брату и сестри из групе који су ми били духовно најближи, како би знали тачно шта ми се догодило. Бојим се да ме нису уопште разумели. Нисмо говорили заједничким језиком, нити су били у стању да схвате мој доживљај Бога. Колико год сам се трудио да им на разне начине објасним шта ми се догодило, они су само видели погажену заклетву. Био је то веома тежак и болан разговор. Њихов гнев је био потврда оданости коју су гајили према нашем заједничком учитељу. Моја обавеза је била да наставим ланац „сангхе“, а сада сам, прекинувши тај ланац издао и њих и учитеља. Ја сам, са своје стране, тешко прихватио чињеницу да у њиховом опхођењу према мени није било љубави. Са њима више не одржавам везу.

Крштен сам у Православној вери 23. маја 1999. године, у Саборном храму Свете Тројице. О томе шта за мене представља Света Тајна Крштења, пише у писму које сам написао оцу Виктору и које овде прилажем:


Драги оче Викторе,

данас се навршава четири месеца од када сам започео пут прихватања велике тајне постојања Бога и Његове неизрециве љубави према свакоме од нас. Свестан сам да сам толико незрео и да ми је све ово још увек толико ново, да постоји опасност да ћу, од силне радости коју сада осећам, помислити да знам ствари које заправо не знам. Ипак, данашњи дан је био предиван, просто чудесан. Благодарност коју данас ја осећам је непотпуна и бледа. Нити могу сада, нити ћу икада моћи да се испуним довољном благодарношћу према Богу, благодарношћу која би Му нешто значила. Мала је мора вера и ништавна, но данас се моја чаша прелила, моја благодарност се излила и преплавила све што ме окружује. Како бих, уопште, и могао да помислим да могу да узвратим Богу за све оно што ми је дао? Шта бих уопште могао да Му принесем? Мислим да никада нећу умети да речима изразим ово пролеће у мени. Но, када бих и могао нешто да принесем Богу на уздарје, то је данашњи дан. Стао бих пред Господа, преврнуо бих џепове своје душе и рекао: „Господе, молим Те, узми овај дан – то је најбоље од свега што имам“.

Сузе ми се сливају низ лице. Моја жена стоји само корак даље од мене. Крајичком ока хватам њен поглед. Хор пева. Ви крећете ка мени. Све се одиграва као на успореном, ванвременском филму. Црква одише светлошћу. Посматрам крст на вашим грудима, сунчев зрак који се прелама на злату, бљештаву белину ваших одежди. Ваше речи одзвањају као звона. Ја само стојим, стојим на том прелепом месту. Око мене пуноћа какву никада нисам доживео, осећај да ме Бог познаје. Уверен сам у то свим својим бићем. Урвине мога срца, сва она мрачна, скривена, тескобна места која су читавог мог живота била затворена за Љубав, сада је додирнула Велика Самилост. Снег се топи. Ледени глечери се претварају у језера… Врата цркве су отворена и ветар се поиграва са завесама. На оду храма је круг топле светлости и у том кругу се вију честице прашине, које се пресавијају на сунцу. Оче Викторе, ово није „друга шанса“, већ прва. Живот је за мене нешто ново, као што је и свет за мене нешто ново. Унутра у себи осећам чистоту. Чини ми се као да до сада никада нисам видео сунце. Погледи људи који стоје око мене, њихове очи, обриси усана док се осмехују, све ми изгледа чудесно. Начин на који јутарња светлост избија из њих, све је то предивно.

Вода ме је умила. Ко би икада рекао да ћу овако нешто моћи да изустим. Уље ме је осветило. Запечатило ме и учинило удом Тела ванвремене Цркве. Данашње крштење није никакав архетип, никаква симболична радња, никакав ритуал међу зидовима малене цркве у Сан Франциску. То је истинито искуство, то је стварност коју нам Бог свима дарује. Све у мени говори да је то истина.

Осећам Џонову руку на својој мишици, док ми помаже да уђем у Јордан. Видим Дајану како плаче на обали. Сећам се стуба светлости и Спаситељеве иконе иза Царских двери. Сећам се вашег гласа, сећам се како ме је Бог погрузио у воду, подигао ми главу, умио ме и подигао увис да покаже свету новорођено дете. Ви сте ме, оче, извели из реке. Мокра одећа ми се припила уз тело, одк сам вас чврсто држао за руку, обавијену епитрахиљем. У моме срцу зацарила се радост. Гледао сам осмехе људи који су били уз мене од оне далеке Недеље о блудном сину и бодрили ме да се вратим, да се увек враћам.

Увек се враћати: то је формула покајања, слободни пут повратка. То је био мој начин да се вратим и да се покајем, од оног тренутка када ми је Бог сломио срце. Ако желите, могу да вам покажем место у цркви, у нашој цркви, где ми је Бог сломио срце. Могу да вам покажем место где сам окрзнуо под рукавом од кошуље, пошто сам коначно приклонио колена и главу пред Њим, место са кога се уздигао мој први вапај ка Њему, место на којем сам одговорио на Његов позив. Како да одем на било које друго место? Ниједно друго место не могу назвати својим домом. Желим да увек пребивам ту, на месту где ми је Бог сломио срце.

Када сам приступио Чаши, вратио сам се у свој истински дом. Као дете сам се редовно причешћивао, али никада нисам учествовао у Евхаристији. Данас сам, благодаћу Божијом, први пут кушао Тело и Крв Господњу. За то не постоје речи: то је Тајна о којој не могу да говорим и пред којом немим. Осећам само безмерну благодарност и благодат, пред којом могу само смирено да ћутим. Коначно сам се вратио своме дому. Бог ме, из неког незнаног разлога, воли. Знам да је то истина. Воли ме као мене, као човека који има име. Он зна моје име! Он познаје моје срце, ум, сваки мишић и сваку ћелију, и воли ме. Бог зна сваку моју мисао, све моје страхове и сваки мој бол, али ме и даље воли, прихвата ме. То је највеће чудо од свега. Оче драги, данашњи дан је велики дар од Бога, и моје уздарје Њему. Осећам како сам убог и празан пред том чињеницом. Но, упркос празнини, пун сам Њега. Данас сам се испразнио, данас сам испуњен. Ваша рука је данас, оче, држала Господњу Чашу. Као служитељ Тела Христовог, дунули сте три пута на мене, умили сте ме, миропомазали сте ме. Нахранили ме и напојили, благодаћу коју сте од Њега примили. Но, Он је био Тај Који ме је данас испразнио од греха и напунио ме Својом Благодаћу. То је Тајна у којој смо данас заједно имали удела. Ви и ја, и сва она богоносна срца која заједно чине Тело Христово, Његову Цркву. То је био мој пут, наш пут, као заједнице у Христу.

Данас сам пробуђен водом, благодаћу и Љубављу Божијом. Данас сам миропомазан уљем. Данас сам обновљен, пронађен и призван, уз свецели опроштај грехова. Даровано ми је да примим Тајну која је изван граница мога ума. Велики сам грешник, али данас сам Духом Светим примљен у вашу заједницу и добио име у Цркви која постоји и која ће постојати у вечности. Све то данас приносим Богу. Оче, више немам речи. Осећам само благодарност, молитву и тишину… 
Лака вам ноћ. 
У Христу ваш,
 Нил.

Аутор чланка је на крштењу добио име руског Светитеља из 15. века, Св. Нила Сорског. Текст је, 2001. године, објављен у часопису „Православна реч“, у издању манастира Светог Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), који се, у то време, још увек налазио под окриљем Српске Православне Цркве.