И песма, чедо моје, песма и свирка чине народ.
Свака птица својим гласом пева. И сваки народ има свој глас и своју песму по којој се познаје.
Кад сретнеш странца, не питај никада ко је и одакле је. Пусти га да запева или засвира и све ће ти се само казати. Одмах ћеш знати да ли је Бугарин или Грк, да ли је дошао из равне Унгарије или из прекоморских земаља. Ако му језик не можеш разазнати, његово певање и свирање увиек ћеш разумети. Гусле и дипле, трубе и тамбуре, свирале и цитре говоре све језике света.
Али као што птица никад не изневери свој пев, тако ни ниједан народ не може певати туђим гласом и туђу песму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увек орао кликће, ћук ћуче, а сваки народ нека пева своју песму својим гласом.
Није зло, чедо моје, чути и знати туђу песму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју песму не пева.
Чудо је песма, сине мој.
У маленој свирали, не већој од детињег прстића, можеш понети целу Србију. Наши полкови, каравани и бродови носили су је од Хиспаније до Персије. У сред Цариграда, кад год сам хтео дознати има ли којег Србина на Базару, слао сам свирца да из мале свирале пусти нашу свирку. И, гле чуда, она је привлачила свакога Србина који се ту у туђини затекао. Препознали су своју песму у вашарској вреви и прилазили јој као омађијани.
КРИЛА БОГ НЕ ДАДЕ ЧЕЛОВЈЕКУ НО АНГЕЛУ. Уместо крила Бог је човеку дао песму да на њој ЛЕТЈЕТИ МОЖЕТ ЈАКО АНГЕЛ. Ако је ишта у човеку анђеоско и божанско, онда је то песма.
Песма је бестелесна као и душа човекова. У песми душа народна обитава.
Тело човеково земљи тежи, а душа и песма небу у висине. Песма се уздиже изнад ТЈЕЛЕСНАГО СОСТАВА ЧЕЛОВЈЕЧЕСКАГО.
Све што се обичном речју и причом не може исказати, стаје у песму и свирку. Зато се певање и свирање никада не може речима испричати. Песму можеш само чути и осетити оним својим духовним честима из којих је и сама песма састављена.
Попут пролетњег ветра песма лети високо над земљом и лебди над водама. Она је крилати дух и душа човекова и народна.
Невидљиво треперење песме пролази кроз све зидове и бедеме. Тврђаве за њу не постоје. Пролази кроз кључаонице двери и окна затворена. Слушао сам песму како невидљива излази из тврдих тамница поред будних стражара. И сам сам је често из тамнице пуштао у слободу.
Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша песма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја песме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је песма и свирка. Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душе. Мачевима је не можеш исећи, стрелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорити, вода је не може потопити.
Зато љубите, чедо моје, своју песму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа песма и не заигра туђе коло.
Нема коментара:
Постави коментар