ПАРАЛИЗОВАНИ ИКОНОПИСАЦ СЕРГЕЈ КОЗЛОВ: МОЈА БОЛЕСТ ЈЕ НЕПРОЦЕЊИВИ ДАР ОДОЗГО

Несрећни случај

Сергеју је парализовано све осим главе, врата и рамена. По признању нашег хроја, схватио је да му ништа друго није преостало осим да научи да употребљава мишиће који су могли да се бар мало покрећу. Ова жеља била је довољна да пронађе свој животни позив. Компјутер је био његова једина шанса да одржи везе са светом.  Охрабрење Сергеју да црта иконе пружио је његов стари пријатељ Игор Ситников, који сада живи у Канади. Пријатељева идеја пронашла је место у Козловом срцу, а осим тога, Сергеј је одувек добро цртао. Истина, тешко је замислити са колико труда je почео да иконопише.

„Помоћу раменог зглоба могао сам да управљам својом непослушном руком, постављајући је на компјутерског миша. 

За осликавање једне иконе потребно је од три до пет недеља, и од дванаест до шеснаест часова рада свакодневно. Иконе осликавам специјалним компјутерским програмом, који је, разуме се, у складу са канонима Православља. Осим мене овај посaо обавља још неколико људи, укључујући и столара и графичког дизајнера. Заједно сарађујемо од 2008. године. Људи који наручују наше иконе кажу да носе посебну благодат. 

Хоћу да нагласим да у овоме нема мојих заслуга, осим стрпљења“ -  поделио је Сергеј са нама тајну своје вештине. 

Још један Сергејев изум јесте његов лични веб-сајт: http://gitie.ru/,   
који је један од најпосећенијих православних веб-сајтова. Ако упитате Козлова како успева да постигне све, одговориће вам руском пословицом: „Када ти је досадно, радиш сваку врсту посла.“

Пре и после

  Прича о Сергејевом животу потресла ме је до дна душе. У немоћном телу обитавао је снажан дух! А код нас, здравих и безбрижних, све је обрнуто.  Овај млади човек, који у потпуности зависи од помоћи и саосећања других, заправо је пример свима нама – пример како да живимо, а да не сажаљевамо себе, да не ропћемо, да превазилазимо свакодневне патње, да благодаримо Богу за све невоље које нам шаље. Сергеју није био потребан разговор са мном, већ мени са њим, да бих схватила како прикован за постељу може да живи и ствара, чак и када се чини да је живот изгубио смисао. Како живети, а не роптати на околности? Како се радовати сваком дану, чинити све што је у нашој моћи за ближње?... Сергеј не само да живи, он зарађује за живот и помаже ближњима. Нашавши се у тешкој животној ситуацији постао је дубоко верујући човек. Чак и то, што је остао у животу, јесте право чудо. Са повредама које је Сергеј имао, човек не може да преживи. Његових седам вратних пршљенова било је у потпуности смрскано, кичмена мождина била је пресечена -  исто као да му је глава била одрубљена. 
    

Сматрам да је потребна мала дигресија. Сергеја познајем још из школе (били смо у истом одељењу). Многе моје другарице биле су заљубљене у њега. Висок, згодан, плавих очију... Поред тога, ми -  девојчице - осећале смо његову унутрашњу племенитост, широку душу.

Недавно, не знајући за драму која се одиграла у Сергејевом животу, питала сам заједничке пријатеље: „А, како је Козлов?“ Уследио је одговор: парализован, неуспели скок у реку...

Овако га памте наши школски другови. 

Светлана Андрејева

-         У школи је Сергеј био активан, весео, забаван младић. Узгред, сликао је веома добро. У суштини, све девојчице су га волеле. И наравно! Био је прелеп – висок, згодан. Оженио се веома рано, пре свих наших школских другова.

Татјана Лазарева

-         О Сергеју Козлову могу да кажем само најбоље. Сећам се његовог заразног смеха, којим је засмејавао цео разред...

Кобни пад

Догодило се то 7. јула 2002. године, на Ивањдан, под тајанственим околностима. По легенди, на тај дан, русалке одводе младиће у своја краљевства. На исти дан Православна црква слави Рођење св. Јована, Претече и Крститеља. А сада је тај дан и други рођендан Сергеја Козлова.... Тужне мисли су ми навирале док сам разговарала са Сергејем. Седела сам и слушала:

„ Бог није дозволио да се вратим у стање у коме сам живео до своје тридесете,“ рекао је неочекивано. „Захвалан сам за оно што ми се догодило.“

-         „Сержа, да ли се сећаш тог кобног дана?“   

„Као да је јуче био. Отишао сам са неколико пријатеља на реку Битјуг. Као и обично, било је бучно и весело – необавезно, пријатно дружење. Нико није помислио да ће се догодити нешто страшно. На реци смо провели око пет или седам сати, намеравали смо да кренемо када сам одлучио да још једном зароним са обале. Следећег момента осетио сам удар о дно, и гласно проламање у ушима. У том тренутку сам помислио: „Морам да испливам на површину, а горе ћу већ видети шта ми се догодило.“  Али сам схватио да ме моје тело више не слуша. Полако тонући ка дну нисам могао а да се не дивим подводном свету. Гледао сам светло-зелено биље и рибе како пливају. Схватио сам да ми је потребан ваздух – и тај удах ваздуха био је најважнији догађај у мом животу. Пријатељи на обали су прикупљали ствари како бисмо кренули; нико није обраћао пажњу на мене. У моменту када су ме се сетили, прошло је око двадесет минута. Када су ме извадили из реке био сам потпуно плав. Читав догађај није био за малодушне. Пријатељи су почели да паниче. Нико од њих није знао шта тачно да уради. Замислите само – људски мозак може да преживи без кисеоника не више од пет минута; након седам минута умире. У мом случају прошло је око двадесет. Када су коначно почели са вештачким дисањем, како би ме вратили у живот, нису ни помислили да нешто није у реду са мојим телом. Ко је могао да зна да су ми поломљени пршљенови? Опасно је и додирнути некога са таквом повредом. Грозничаво покушавајући да ме спасу смрти, пријатељи нису ни слутили да смрскани пршљенова трајно сакате мој кичмени стуб.“

-         „Ти не кривиш своје спасиоце?“

„Молим?! Била је то Божја промисао. Не, ја ни једног момента не кривим оне који су ме спасили. До краја живота бићу им захвалан, јер су избацили воду из мојих плућа;  да нису ја бих сада живео на дну пакла. С првим удахом ваздуха  примио сам ново рођење тога дана. Господ ми је дао још једну шансу, да преиспитам свој живот."   

Наговештај  несреће

Многи људи сведоче да пре трагичних догађаја у својим животима осете наговештај несреће, осете неку унутрашњу нелагодност, неописиви страх. Тај осећај, да душа наслућује нешто пре времена, веома је тешко описати речима. И прича Сергеја Козлова није изузетак. По његовим речима, њему су се јављали страшни наговештаји. Осећај ишчекивања тих страшних догађаја није напуштао срце ни Татјане Иљичин – Сергејеве мајке. Осећала је необјашњиви страх, душа се отимала, није могла да пронађе мир, све док јој нису јавили да је син доживао несрећу. Тај исти осећај имао је и Сергеј.  Уочи  несреће, Сергеј је сахранио пријатеља. Он му се јавио у сну, ноћ пре него што су отишли на реку.

„Било је то стање између сна и јаве – отворио сам очи и видео огромно лице мог имењака, пријатеља Сергеја, који је неколико дана раније трагично настрадао у саобраћајној несрећи. Из неког разлога Сергеј ми се смешио, а онда је изненада и брзо исчезао  у тами. Била је то невероватна визија. Нисам знао на шта се односи, али сам на неки начин разумео да је повезана са смрћу“ – поделио је Сергеј своје сећање на смрт.

Убеђен је  да смрт не долази изненада – она се, на неки начин, увек најави - човек је осети. То је животињски, необјашњиви страх. Нешто касније, Сергеј је доживео визију жене у црном, која га је директно гледала у очи.

Кроз оштећен кабал не пролази струја

Након што је на чудесан начин спасен, Сергеј је морао да трпи, како он каже, "најстрашније адске  муке у сопственом телу“, јер му нико није уливао наду  да ће преживети. Када је без свести унесен у аутомобил Хитне помоћи, техничари нису полагали наду у повољан исход. На путу до болнице завијао је као дивља звер. Болови су били неподношљиви. Још мање утешна била је прогноза доктора: „Остало му је још неколико сати живота.“  Сергејевој мајци саопштили су да одмах почне да припрема сахрану, јер од таквих повреда нема опоравка. Али прошла је ноћ, а Сергеј је живео. Транспортовали су га у другу болницу. Освестио се у тренутку када су два млада доктора разговарала о његовим повредама: „Шта ми се догодило?“, са муком је упитао. Наступила је тишина, уместо одговора.

Прва операција потрајала је седам сати. Његовој породици то време чинило се као вечност. И опет - прогнозе нису биле охрабрујуће. Време се протегло у ужасне недеље и месеце. Буквално је сваки дан морао да се бори за живот, гледајући људе са сличним повредама, како умиру. 

„Месец дана касније изгледао сам као мумија – висок око 1.90м, био сам тежак свега 40 кг“,  присећа се Сергеј тог времена. 

И тада се главни доктор одлучио на поновну  операцију. Она је такође трајала седам сати,  практично без анестезије, јер су јаки анестетици могли да довду до престанка рада срца. 

Кроз отвор на врату вадили су чекићем и длетом оштећене делове кичме и мењали их  новим; прикупљали су коштано ткиво из кука,“ присећа се Сергеј.

Детаљи нису за малодушне...Замислите – Сергеј је три пута током ове операције доживео клиничку смрт! Умирао је и враћао се у живот.

„Изгледало је као да сам оставио своје тело и посматрао га са стране, када су ме поново спасили. Памтићу то бестежинско стање - стање лакоће - читавог живота. Показано ми је шта је човек – наша тела су, у стварности, само видљиве чауре, привремена станишта душе. За мене је то била нека врста утехе, коју ми је Бог посало.“

Онда је уследила још једна операције, и друга, и трећа, али ништа се није променило.

"Пет година сам предано радио на свом телу са терапеутима, али, као што видите, струја не пролази кроз оштећени кабал. Закључио сам тада да је мултифункционални кревет управо оно о чему сам сањао читавог свог живота“, закључује Сергеј. 

Од тада он лежи у постељи – његова немирна младост, превремен брак и развод постали су део прошлости. Данас, уз њега су увек мајка, његови посетиоци и прелепа кћерка Јана - утеха и радост - која му је подарила вољене унуке Иљу и Ивана. Ови малишани се међусобно свакодневно препиру ко од њих има више права да младог деду заговара и одвраћа од посла. 

Здравље  - то је дар, а болест – дар непроцењиви

Када нам је добро и ствари иду „као по лоју“, ми се једва сетимо Свевишњег; радије много више верујемо у сопствене снаге него у Њега. Али ако се ико од нас суочи са проблемима, тешкоћама, када изгубимо наше вољене или када се озбиљно разболимо, ми се одмах сетимо вишњих сила, непрестано молећи од Господа исцељење или утеху. Људска природа је тако устројена: не чувамо оно што имамо, већ јадикујемо онда када то што имамо изгубимо...

Сергеј је увек осећао присуство његовог анђела чувара:

„Са одушевљењем и поносом сам то признао пријатељима. Волео сам да размишљам о  Светом Писму, али, у стварности, нисам журио да дозволим Богу да уђе у моје срце. Моја несрећа ме је духовно исцелила. Осетио сам присуство Божије.“

Свакодневно, у својим молитвама, Сергеј захваљује Богу што није дозволио да се утопи, него је сачувао његову душу. Данас, као дубоко верујући човек, чини се да је стекао душевни мир.

„Он је мој ваздух – сада дишем Њиме. То је пут којим ходим, и више немам право да скренем са њега,“ поверио се. Вера да његове земаљске патње неће бити вечне, и нада да ће се његова душа, као анђео, са лакоћом винути у Рај, дају му снагу.

-         „Шта молиш од Господа, Сержа?“

„Молим само једно – да ми опрости моја сагрешења. Шта друго могу да тражим? Не тражим боље место. Смисао мог живота јесте да се припремим и  достојно одем у други свет. Не бојим се смрти, јер сам се са њом суочио лицем у лице више пута. Сви смо ми смртни. Али питање је: како ћемо умрети? За нас не постоји други пут до пут покајања. Од нас се не тражи подвиг – од нас се тражи само да научимо да мирно примамо све невоље и болести, које нам Бог шаље ради спасења душе.“

-         „Како успеваш, а да не ропћеш на околности у којима си се нашао?“

„Очајање је велики грех. Као што сам већ рекао, неопходно је да захваљујемо Богу за све што нам шаље.  Жалим се, повремено, на болове у леђима, али хвала Богу, болови прођу. До сада сам се само два пута пробудио, а да нисам осетио бол. Али, чак и тада, све је трајало највише три минута. Пробудио сам се једном зато што нисам осетио бол, да  ли разумете? Било је момената када сам се питао: „Да ли сам жив?“ Толико је било необично осећање – као сан, у коме сам увек здрав. У стварном животу само лежим у кревету, а у другом – трчим на својим стопалима. Прихватио сам оно што ми се догодило као дуг. То је мој крст. Ишао сам према њему читавог свог, овоземаљског живота, не налазећи мир у свом, некадашњем, световном животу. Желео сам да се потпуно посветим неком послу. Али нисам проналазио такав посао. Моја душа је била бацана на све стране, док се није догодило то што се догодило. Али не могу само да лежим. Схватио сам да морам некако да обезбедим себе, бар да обезбедим новац за лекове. Нисам могао да зависим од својих родитеља. Почео сам да претражујем интернет, трагајући за идејом како и чиме да се бавим. Почео сам са Фотошопом. Добијао сам поруџбине да  уредим старе фотографије. И у томе су неопходне уметничке вештине; а од детињства сам има дар за цртање, само сам морао да се присетим те, готово, заборављене вештине. Касније се та вештина показала практичном, када сам почео да истражујем специфичан програм за цртање икона. Коначно сам пронашао посао. Један мудар човек једном је изјавио:  - Здравље је дар, али болест је дар непроцењиви! Разлика је немерљива – осећај духовног мира уместо световне обмане – стално присуство Бога уместо непријатеља рода људског.“

Чини се да Сергеј жали само због једног – жали због свакодневних брига, којима је оптеретио мајку. Али, она је спремна да заједно са сином, прође тај пут до краја, јер „тамо где је срце биће и љубав ваша.“ Љубав, поткрепљена вером у Бога.

http://gitie.ru/Napisanie-ikon.html

Превод: Б.Србљак

Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/100214.htm#