Сретењска
манастирска обитељ буди
се рано: интервју са оцем
Тихоном започео је у 8:30.
До тог часа, већи део дана у Сретењском
манастиру је прошао: братија је одслужила молебан, у богословији је окончан доручак,
а пре него што је почела настава, свако је
обавио своје послушање.
Стојим
у манастирском довришту, коje је сређенo скоро као ботаничка башта. Док чекам да мој
долазак најаве игуману,
посматрам
лица богослова и парохијана, који хитају
у храм
на Литургију, не на празник,
већ у
сасвим обичан,
недељни дан...у ове ране сате. Салон
оца Тихона је простран, у њему се налазе полице са књигама и портретима. Са једног нас проматра
лице
цара Александра, док на другој полици видим ....
Погледајте, ово је прелепи портрет Митрополита
Лавра. Фотограф
је „ухватио“ његов прави израз лица.
-Да,
то је Митрополит
Лавр, који је -
још док је био обичан
монах -
много пута долазио из далеке Америке у
Русију и обилазио
манастире, надахњујући се вером.
Куда
је отишла наша вера? Ово је била тема данашњег разговора са игуманом Тихоном.
Оче
Тихоне, куда је отишла наша вера, наша потреба за црквеним богослужењима
и молитвом, наша радост?
-Једном
сам разговарао са архимандритом Серафимом (Розенбергом). Било је то непосредно
пред његову смрт. Рођен
је у
породици
немачких барона; завршио
је Тартуски
универзитет тридетих година прошлог века, а онда се замонашио у Псковско-печерском манастиру и у њему провео шездесет
година. За време тог
разговора, отац Серафим је беседио о монаштву.
Као највећи
проблем савременог монаштва навео је недостатак
одлучности. Наравно, ово можемо рећи не само за монахе, већ и за многе наше савременике –
хришћане.
Одлучност , храброст и племенитост духа многима недостају. Ако људи схвате током свог живота најважнију ствар - да корачају Богу у сусрет, без обзира на препреке
и искушења, да Му
буду одани – онда
се неће колебати у вери.
Ова криза вере о којој говорите је најприметнија код
младих људи. Од осме или девете године, деца долазе у цркву, певају за певницом
испуњавајући умиљењем
људе око себе, али између
четрнаесте
и шеснаесте
године, многи од њих,
ако не већина, престају
да иду у цркву.
Зашто се то дешава?
-Деца нису упознала Бога. Наравно, упознати су били са заповестима, црквено-словенским језиком, правилима понашања у храму, житијима светитеља,
духовном историјом прилагођеном њиховом узрасту. Али, нико их није упознао са Богом. До сусрета са Њим никада није дошло. Испоставило
се да су родитељи, Недељна школа, нажалост
и
свештник,
саградили дом дечје вере „на песку“ (Мт.7:26), а не на камену – Христу.
Како то да деца не проналазе Бога и поред искрених
покушаја одраслих да положе веру у срца њихова? Како то да дете не налази снагу
у себи да види Христа Спаситеља у свом животу, у Јеванђељу? Одговарајући себи на ова питања, ми
разматрамо још један проблем одраслих, који се, као у огледалу, рефлектује код деце.
То је да и родитељи и свештеници
уче једну ствар, а живе по другој. То је најјачи удар на нежну силу дечје вере,
и непремостива драма за њихову
осетљиву свест.
Ту су и други примери. Могу их набројати, али се посебно сећам
једног: током
мог првог путовања
у
Немачку 1990. године,
добио сам добру лекцију од једног свештеника - католика. Био сам задивљен његовом парохијом - све чисте младе душе, година између шеснаест и двадесет, које су искрено настојале да живе хришћанским животом. Питао
сам овог свештеника како је успео да заштити ове тинејџере од агресивног притиска и саблазни, која су толико распрострањене и нормалне међу њиховим вршњацима на
Западу. Погледао ме је збуњено. Изговорио је речи, чија ме је једноставност и јасноћа просто преплавила (много ми је жао што ово нисам чуо од
православног свештеника): „Да, али они просто воле Христа више од било којих задовољстава!“
Код нас је другачија ситуација?
-Не,
наравно да није! Постоје многи светли примери и међу нама, слава Богу. У нашем Сретењском манастиру
срећем изузетно чисте и искрене младиће, мада наравно, искушења су свуда – живот је живот.
Али они
су млади. Шта са људима који долазе у цркву у одраслом узрасту?
- У чему је разлика? Нешто слично се дешава и одраслима. Ми такође искушавамо једни друге ( у овом случају „ мали“ о којима
говори Господ нису обавезно и деца по узрасту) својом млакошћу, свесним нарушавањем јеванђељских заповести, нашим нечистим животом. Постепено, људи су формирали став да хришћни могу да живе како им је угодно. Ако се то догађа, људи који су пришли
вери у зрелијим
годинама постепено губе интерес за духовни живот и све им досади. Не постоји стварна
заједница са
Богом, па
према томе, нема ни живота у духу. Током прве три године живота у вери, Православље је интересантно - нови живот доноси много
нових искустава, а потом наступа свакодневица.
Тако је,
вероватно, и у породичном животу . Треба да се трудиш, трпиш,
трпиш, - пре свега - себе. И
то је заиста тешко. За оне које су пришли
вери са 25 година, испред њих је још, рецимо, педесет година труда. И увек је
било тако; нема места изненађењима. Ова „сувоћа“ је
неизбежно једна
етапа духовног живота. О овоме је веома интересантно писао светитељ Теофан Затворник. Ово етапа пута је пустиња, којом морамо да прођемо. На
несрећу, не прођу
сви ту етапу.
Неки
себе заувек затрпају у песак вечних наслада,
а одатле је веома тешко изаћи.
Од
чега наступа та „сувоћа,“
како сте рекли? Човек чини све
што се од њега очекује – иде на исповест и присећа се свих ствари за које зна да
су греси, чита молитвено правило, приступа Чаши; и што даље иде, то је све
уочљивији формализам, механичке радње - „прочитати“, „одстојати службу“, „казати нешто на
исповести“. Шта да радимо?
Шта је исправно?
- У Светом Писму је јасно речено како „оживети душу“, како је поново оживети и учинити младом. „Тражи Бога и твоја душа ће живети." (Пс. 68:32) Тражи Бога без обзира на све! Упорно и истрајно! И тада ће се испунити обећање Господа Исуса Христа: „Тражите и
наћи ћете.“ (Мт. 7:7, Лк. 11:9)
Али, ако не тражимо, ако је глад за Богом и жеља да му се приближимо
изгубљена, требало би озбиљно да се забринемо. Потребно је да се човек труди, да користи сва могућа средства, како
би обновио жељу у својој души. Без тога, ничег доброг не може бити. Или, у најбољем
случају, мораће да чека, као што жедна земља чека спасоносну кишу; мораће да чека на невоље које потресају душу, болести, озбиљне ране и искушења.
Али, да ли је то
могуће световним људима?
-Световним? Могуће је! Као што је отац Јован
(Крестјанкин) рекао:
„У наше време, јаки хришћани се спасавају у свету, док се они слабији спасавају у манастиру. Када исповедате парохијане,
или са њима разговарате, видите каквих невероватних подвижника има међу
њима.
Ми, који себе називамо монасима, треба да учимо од њих.
Сећам се једном приликом, средином осамдесетих,
шетао сам са оцем Јованом (Крестјанкином) у Псковско – печерској лаври. Одједном, дотрчао је ка нама узнемирени младић „блед, са
погледом пуним мржње“ и почео да се жали наглас: „Баћушка, Москва је тако одвратан
град, нови Вавилон! Људи су безбожни, страшни!“ Отац Јован му је руком затворио уста и рекао строго:
„Шта то говориш?
У Моски се дневно служи четрдесет Божанствених Литургија, у четрдесет храмова!
Има невероватних подвижника,
који живе непознати у свету негде
на осмом спрату двадесетоспратнице! Они су истински светитељи, какве ти не можеш ни да замислиш.“ Био сам
задивљен тада, јер сам мислио да подвижници живе само у удаљеним манастирима,
негде на Соловечким
острвима
или у Египту. Али сада – ово је истина – срећем изузетне
подвижнике, обичне
световне људе, од којих учим и чијим се подвигом и ја смирујем и спасавам. Они
ми показују како је могуће
да у наше време живимо подвижнички,
као хришћани.
Од чега
се састоји хришћански живот?
-Од испуњавања Христове
заповести да љубимо Бога и ближњег свог.
То су обични људи – жене, дечаци, девојчице, одрасли мушкарци. Да не помињем баке, које испуњавају таква молитвена правила, да - када монах чује за њих , искрено говорим – осети се веома непријатно. Штавише, оне
испуњавају ова правила редовно деценијама, са потпуним уверењем да не раде ништо специјално! Колико катизми једна бака чита за свога
најстаријег сина, толико чита
и за
средњег, и исто
толико за најмлађу кћер. Да, хиљаду и петсто пута прочита и Исусову молитву да би бар мало осетила своју огреховљеност. Да, прочита и молитвено правило и Акатист –
како би без Акатиста? Навео
сам Вам само реално
молитвено правило
наших реалних парохијанки. И таквих
подвижника и подвижница има безброј! Поред тога, оне обављају многе послове, иду у продавницу, пеглају,
перу, васпитавају децу и унуке. Али се због тога не горде, не узносе, већ
себе
сматрају ништавним и у сваком моменту су
спремне да служе ближњем.
Сам контакт са таквим људима је веома велика помоћ нама, који оскудевамо у вери, да пронађeмо наду и одлучност.
Али,
да ли је истинско хришћанство само у читању молитви?
-Наравно
да није само у читању молитви. Али је молитва живо заједништво са Богом. Само је неопходно схватити
да постоје различите форме молитве. Свети оци кажу да духовни живот одређујемо квалитететом и чистотом молитве. Међутим, ако неко мисли да се
моли, а при том је окрутан, не воли људе, онда га само можемо жалити. Знате, можда сам
имао среће, али одавно нисам срео такве људе.
Познајем
неке
примере
младих људи који служе у цркви, а њихове
породице не добијају никакву помоћ од њих...
-Па
дешава се. Такав човек почиње
да истражује духовни живот и да хита светлосном циљу, а истовремено гази преко својих
несрећних ближњих. Ово је за духовника. Ту лежи несрећа. Ту је, на крају, и пад. Али ја овакве тужне случајеве
не бих представио као норму данашњице. Пре бих рекао да је то дечја болест. Многи
од нас су
прележали богиње,
али нису свима остали ожиљци.
Али
многи људи данас говоре о таквим, негативним искуствима...
-Сада
је,
у извесном смислу,
постао бонтон да се у православним круговима
каже за особу да
се
„превише моли“: чита молитвено правило, каноне, катизме, сувише је благочестива. То се поставља као дијагноза. Ми преузимамо на себе улогу судије,
највећим
делом не из озбиљне духовне проницљивости, већ из наше слабе вере, лењости и
самољубља. Из самоодбране, наша конфорна лењост свесно ствара слику Ферапонта из романа „Браћа Карамазови“ - сећате се окрутног и јуродивог подвижника из романа Достојевског?
Знате, постоји велика опасност да ми свесно
пренаглашавамо и увеличавамо такве морбидне случајеве, и користимо их ,
неприметно, да бисмо оправдали нашу лењост и равнодушност. У принципу, такве
деструктивне генерализације и погрешни стереотипи круже све више у сферама цркве; ако старице
долазе у цркву, онда су оне
сигурно
вештице; ако долазе млади,
онда они имају
комплексе, ако су одрасли , онда су несрећни у животу; ако прислужују у олтару,
онда су напустили породицу зарад цркве, ако су монаси, онда су они људи без
морала и материјалисти.
Али
то дефинитивно и јесте понекад случај...
-Ко
то спори? Не можемо рећи да то,
понекад, није случај, да то није истина. Али зашто
упорношћу, која може имати бољу примену,
убеђујемо и себе и друге да је оваква ситуација карактеристика наше
Цркве.
Једном сам посетио православне форуме, и био сам
једноставно изненађен колико православни људи имају цинизма
и злобе, а
себе
сматрају религиозно високо-образованим,
и ово се не односи
толико на свештенство о којима исти пишу с презиром, већ на благочестиве мирјане.
Они
за себе кажу да су „ оправослављени“ или
да су „мозак православља“...
-Ови термини, бојим се, не долазе са било ког места,
већ из православног окружења. Само је неко од „наших“ могао да смисли нешто толико софистицирано. Међутим, ове фразе су
прихваћене у нашој средини са
ентузијазмом. Ово је заиста
алармантна појава у нашој хришћанској
заједници. Поред тога, ми постепено почињемо да гледамо на себе и оне око себе кроз призму тих
подругљивих описа.
Поступати у складу са традиционалном побожношћу постало
је... не comme il faut (франц.).
-Да ли се сећате како је Толстој у својим причама „Детињство, адолесценција и млади“ расуђивао о comme il faut, које је
тако сурово утицало на његов живот? Данас (на срећу само у неким православним
црквеним окружењима, јер такве људе не можемо назвати верујућим) развија је православни comme
il faut и ако се неко не уклапа у њега – он
је отпадник, апсолутно презрен човек.
Тако ми долазимо
до цинизма, а и до извора те исте болести – равнодушности, којом су хришћани заражени од времена Лаодикејске
цркве. Непријатељска сила, која узима маха кроз духовно млаке хришћане, много је опаснија од било које спољашње силе, опаснија чак и од
прогона.
Наше
студенте учимо да ни под каквим условима не постају „православни comme il faut“. После свега, они сами не примећују како губе веру, када посају каријеристи, када се вредности у њиховим
животима апослутно мењају.
Људи старије
генерације обично кажу,
кад се окупе, „како је дивно било шездесетих и седамдесетих
година, каква је то вера била!“ Ми тако говоримо не само зато што старимо и што постајемо
џангризави, већ зато што је
то истина. У то време, Црква је била одвојена од државе, али смо се ми држали заједно, и ценили једни друге. „Оправославњен“ је био термин конципиран у непријатељском
табору. „Мозгом православља“могао се назвати само Емилијан Јарославски. Православна особа никада не би користила или поновила такве изразе. Али, данас се они чују у црквеном окружењу, људи се размећу
њима, поносно их
користе!
Зашто постоји такав негативан став?
-Шта
се дешава? Људи су дошли у Цркву, али је воле само делимично. И постепено,
годинама касније, у тајним одајама своје душе они откривају страшну истину: да се са
дубоким презиром односе према Православљу. Опака болест их је захватила - издајнички цинизам, сличан Хамовом греху. Људима око себе постепено преносе ту „заразу“, на овај или онај начин. Али, ми смо у ствари једно тело – Црква, и некако морамо да се одупремо
овој болести.
Када су се
православни сусрели са оваквим стварима
у совјетско време, схватили су да је то било „од наших непријатеља“ „од
противника.“ Сада лекције презира и ароганиције све чешће учимо од људи у Цркви. Ми знамо како су горки плодови тих лекција.
Невесела прогноза....
-Остаје
сећање на речи св.Игњатија: „Отступање је дозвољенао од Бога; не покушавај га зауставити немоћним рукама својим.“ Касније, међутим, написао је: „Али, клони га се и чувај се.“ Не буди циник.
Зашто? По некад
циничне примедбе постижу циљ...
-Трезвеност и
ошторумно исмевање имају за циљ да глупу и дрску особу поставе на место, или да заштите некога од претераног ентузијазма – то
је сасвим прихватљиво. Али цинизам и
хришћанство су неспојиви. У основи цинизма, без обзира како га ми оправдавали, стоји само једно –
неверје.
Једном ми се
догодило да поставим исто питање двојици подвижника, оцу Јовану (Крестјанкину) и оцу Николају (Гурјанову) : „Која је главна болест данашњег црквеног
живота?“ Отац Јован је рекао „Неверје!“ „Како то?“ -
био сам запањен. „А свештеници?“
И он је поново одговорио:“ И код свештеника – неверје.“ А потом сам исто питање
поставио оцу Николају. И он ми је , потпуно независно од оца Јована, рекао исту ствар – неверје.
А неверје прераста у
цинизам?
-Људи не примећују да губе веру. Циници су ушли у цркву,
живе у њој, привикли су се, не
желе да непаусте своје
стање, јер им је оно постало навика. А како то други виде? Врло
често цинизам је болест професионалног Православља.
Али често је цинизам одбрамбена реакција веома рањиве особе, која је
несигурна у себе, која је била нападана и силно вређана....
У чему је, на пример, разлика између изложбе „Забрањена
уметност“ и Перове „Чајанке
у Мистичију“? У забрањеној уметности је репулсивни цинизам док је у
Перовом делу – разобличење. Бол и разобличење за које би требало да будемо захвални.
Василиј Перов: Чајанка у Мистичију 1862.
Неки
подвижници су умели жестоко да разобличавају, на пример препдобни Лав Оптински. И данас, овде
у Москви, има дивних протојереја, који могу да направе шалу, али да
кроз њу саопште много. Али нико никада није ни помислио да их назове циницима, јер њихова шала није имала злу намеру.
Када сам читала мемоаре М.Несторова, помислила сам да би му се данас
многи потсмевали. На пример: „Моја мајка је била у Иверској капели. Њена торба
са новцем је украдена, али бар је била у прилици да се поклони иконама.“ Људи
би одмах за њега рекли да је „оправослављен“....
-Пре двадесет година за такву особу бисмо
рекли, „Господе , какава вера!“ Данас, међутим, богатство у односу на веру није
мали изазов за хришћане. А поменуто је, у Откровење: „Јер говориш: Богат сам, и
обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан,
и слеп, и наг. “ ( Отк. 3:17) Ми оскудевамо у вери и многи православни
су се уморили, гледајући нас. Они још иду по инерцији своје „прве љубави,“ они
још увек памте колико су примили у Цркви , још се надају да могу да осете исту благодат.
Како правилно да усмеримо свој духовни живот?
-Највећа радост у духовном животу је када откривамо нешто ново. Сећате се како сте се радосно порбудили у недељу ујутро на
Литургији, како сте у једном даху читали свете оце и сваки пут откривали нешто
ново. Ако нам Јеванђеље ништа не открива, то само значи да смо сами себе
затворили за нова открића. Сетите се Христових речи цркви у Ефесу: „Али ми је
криво на тебе, што си ону прву љубав твоју оставио.“ (Отк. 2:4-5)
разговор са архимндритом Тихоном (Шевкуновим) водила
Ана Данилова
Превод: Б.Срвљак
Нема коментара:
Постави коментар